У петак ујутро допутовао је Звонко Мехаковић брзим возом БТ-ом око седам сати. С њим је била и десетогодишња дјевојчица, његова кћерка.

-“ Право љето код вас! Како си?“ – поздравља се.

-“ Добро је, а како сте путовали?“ – одговорим и питам.

-“ Спаваћим колима, спавали смо добро.“ – вели он за обоје.

-“ Хотел је резервисан, ено га тамо.“ – показујем са обале испред канцеларије на хотел “Белви“.

-“ Одлично, и он је уз море.“ – каже он мени и показује кћеки – “ А сад би ја могао одмах радити, а она нек иде на плажу, хоћеш ли?“ – пита он цурицу.

-“ Него кај, већ сам у влаку обукла костим.“ – цурица једва чека.

-“ Звонко, ово је моја канцеларија, попићемо каву, а плажа “Бачвице“ је одмах тамо,одавде око триста метара, сад је море чисто, гужве нема, зна ли мала добро пливати, смије ли сама?“ – показујем му и питам га.

-“ Како не, ова младост је слободнија и сналажљивија него што смо ми били у њиховим годинама. И у Загребу иде сама.“ – каже ми док смо улазили у канцеларију.

Пртљагу им сложим у ормар, показах им гдје да купе нешто за јело за дјевојчицу,а тада из “Бобиса“ наручим каве и пиће. Дјевојчица оде на плажу,а Звонко, Бранко и ја се смјестимо у велику канцеларију, док је Мишо отишао на терен.

Питам га како је у Управи ЖТП-а, шта раде заједнички познаници, као је то иначе обичај, увод у конкретни рад. Дознајем од њега да се припрема ООУР-изација све нешто на брзу руку, а да организација засад остаје иста само што ће Секције постати ООУР-и с подрачунима и свим органима самоуправе, али да се мисли на темељиту реорганизацију ЖТП-а, гдје би садажња РО постала СОУР, а Било би десетак РО, тамо гдје су некада били стари мали ЖТП-и.

-“ Значи децентралитација до крајњих граница, више директора, више администрације, више режијских трошкова, а капацитети основне дјелатности остају исти, рад у границама датих капацитета, што значи исти или мањи, с истом или још више израубованом технологијом. Чему све то?“- размишљам гласно.

-“ Не мјешам се у то, директор или шеф нећу бити, баш ме онда брига. То што кажеш са стручне стране гледано исправно је, боље би било да се те паре дају на инвестиције у нове и модерније капацитете, модернизацију пословања, стручније кадрове, него ово формализирање.“ – слаже се он.

-“ Сваке четврте године реорганизација, а скоро да се увјек враћамо на старо само што ове копије буду горе од старијег оргинала. По мени би било најбоље да се врати оно Д, државна жељезница, као што је у већћини европских земаља, ако ништа друго бар би било више реда и радне дисциплине, а политичари сенису могли иживљавати с нашим парама.“ – кажем му.

-“ Због тога и неће политика да се на то враћа, губили би моћ над великим новцем. Овако узму колико им воља, а нама скрешу плаће и инвестиције, па ради тога и назадујемо.“ – коментарише Звонко моје размишљање.

Послије каве прешли смо на рад, а Звонко је донио масу свјежих података о свим аспектима пословања Саобраћајне секције Сплит, саобраћајне групације и ЖТП-а. Све смо сагледали у детаље и на крају потврдили моје претходне прорачуне. Истовремено смо се договорили шта ћемо чинити на ребалансу плана за текућу годину и отклонити чињеницама све евентуалне приговоре од других Секција. О томе смо начинили и интерни записник и посао је био готов око подне. Тада сам позвао Сарагу и он је дошао код нас да избјегне прекидање разговора у својој канцеларији честом звоњавом телефона или доласком неких пословних партнера.

-“ Све је сређено Данко, то је Миле добро, ма одлично, направио, само идите по његовом.“ – хвали ме Звонко.

-“ Драго ми је да је тако, имам ја у њега повјерења, ма мислио сам да је боље овако, да ме не нападају они мудрови у ЖТП-у код генералног директора. А теби хвала, и Вишњићу, пренеси му, што сте се потрудили да погледате и на нас Далмоше.“ – опуштено ће Сарага.

-“ Пази да ти Милу не украду, чују се гласови горе у “жутој кући“ да би он требао доћи тамо на виши положај од овога у Секцији, ем млад, ем комплетан стручњак за жељезницу, ем одличан тимски организатор.“ – изненади ме Звонко.

-“ Види, види, е нећемо га лако дати, зар у Загребу у Управи ЖТП-а или у загребачким секцијама немате кадрова!?“ – и Сарага је изненађен.

-“ Има на папиру,истина, али се сматра да треба смањити превелики загребачки утјецај на одлуке у ЖТП-у, а за Милу се зна да не би устукнуо пред ничијим притисцима, досљедно би спроводио пословну политику једнако за све регије и Секције. А поштено речено, оно што имамо тамо више долази по политичкој него по стручној линији, а кад оде Ивануша Миле би му био досљедана замјена, а пуно млађи и незасићен струком.“ – износи новине Звонко из “жуте куће“.

-“ Ивануша одлази!? А зна ли се ди иде?“ – пита изненађени Сарага и за себе и за мене.

-“ Кажу да ће у Привредну комору, замјеник, помоћник, шта ли?“ – каже Звонко.

-“ Штета, баш штета, он је једини тамо био комплетан стручњак за економију жељезнице.“- Срага ће.

-“ Истина, али и велики радник и дипломата, трезвена особа, добар са свима али ауторитет.“ – потврђује Звонко.

-“ Причаћемо послије, идемо на ручак у пола два, ред је, морамо се одужити.“ – каже нам Сарага.

-“ Не треба, ту ми је кћеркица, ено је на Бачвицама, купа се.“ – Звонко се нећка.

-“ Нека иде и она, бићемо ја, Славко, Миле и ти, наручили смо морску спизу, да се зна да сте у Сплиту.“ – наговара га Сарага.

-“ Добро, сад ћу отићи по малу, па ћемо доћи с Милом.“ – пристаје Звонко.

Сараг оде у свој кабинет преко колосјека у новој згради, а ја и Звонко кренушмо на Бачвице.

-“ И тако се о мени прича?“ – насмјешим се.

-“ Истина, и нисам чуо да је неко против, од људи у служби до оних виших. А би ли ти прешао у Загреб?“- потврди он.

-“ За сада не, у току овог мјесеца треба ми жена родити, а она ради у “Југобанци“. Овдје ми обећавају стан, а у Загребу би од свега имао само тежи посао, и за жену би требао тражити неко радно мјесто, а тко би је сада овакву примио?“- износим му разлоге.

-“ Лако би се то средило, добио би ти брзо стан, брже него овдје, а жена би ти радила у загребачкој “Југобанци“ или код нас у ЖТП-у. Размисли добро о томе, сигуран сам да ће те звати и нудити.“ – савјетује Звонко.

-“ Хоћу Звонко, сад нисам сам, и ја сам код себе основао ООУР и увео самоуправљање.“ – пребацујем на шалу – “ А сад ћу те нешто озбиљно питати?“

-“ Слободно, одговоричу искрено!“ – трше се он.

-“ Знамо се одавно, од првог дана се добро слажемо и разумијемо, знаш ли ти да сам ја по националности Србин или као кажу “православац“, да сам био у Комисији послије Карађорђева , па у Конференцији СКХ и како ти тад настрада и заковаше те на том радном мјесту, а по мени би ти требао ићи на већи положај. Имаш знање, високу спрему, искуство исто као и ја само нешто дуже?“ – набаца ја питања.

-“ О теби све то знам и не смета ми, чак ми је лакше с тобом о томе говорити него с “правим Хрватима“. Дружио сам се и радио са Србима, Муслиманима, Хрватима и другима и никада нисам имао никаквих проблема ради вјере, националности или нечега на тој основи. Свиђају ми се људи који имају свој став, али став заснован на правим чињеницама и који држе до рјечи, који извршавају своја обећања, договоре и обавезе, а такав си ти и још неколицина у групацији. Досадише ми неки који траже од мене уступке рачунајући на “хрватску карту“, сматрајући ме “великим националистом“.А ја сматрам, чини ми се као и ти, да српско хрватски односи не би требали бити табу тема, као што и није између нас двојице. А мене су зајебали “Хрвати по професији“, пребацише све своје грехе на мене, а нико од Срба комуниста или нечланова није ништа рекао против мене чак обрнуто. И тако ја, као секретар ООСК поста жртвени јарац, а њих, који тада и сада бијаше изнад мене, нико није дирао. Као човјека ме то страшно погодило, али шта могу, није било суда, пресуде поготову, али су ми сва врата затворена, преостаје ми овдје чекати пензију.“ – из дубине душе прича Звонко.

-“ Откуд изађоше они спискови по националности, те “Бјела“ и “Црвена књига“?“- питам га.

-“ Ја сам за то сазнао можда касније од тебе, то су писали и штампали “провјерени кадрови“ по налогу одозго и гле врага, њима се не деси ништа, а ти Звонко Мехаковићу плати и за њих“ због небудности“. Они одозго одоше у велике пензије, а остали на добре плаће у завјетрини, разне институте и сл. Ако се чистило што се није чистило преко суда, сигуран сам да би био чист , али многи изнад мене у затвору. И тако се стање мало по мало средило, а не би нико крив!“ – завршава он.

-“ Знаш да сам испрва мислио да си ти Босанац, односно Муслиман, асоцирало ме на такво мишљење твоје презиме?“ – насмијем се.

-“ Ниси први, стварно асоцира, а ни сам не знам откуд и како су га моји преци добили, ваљда по неком Мехи, враг га зна, који се покатоличио и похрватио.“- смије се и он.

Цурица је била сва сретана:

-“ Тата, тата, хоћеш ли и ти у море?“

-“ Сада идемо на ручак с стричекима, па ћемо обоје послије ручка на море.“ – каже јој он.

-“ Ја не би ишла нигде, нисам гладна!“- прћи се мала.

-“ Рекла си да ћеш бити фер, бићемо на плажи скупа после ручка , па сутра и прекосутра цели дан. А навече ћемо шетати по граду. За ручак ће бити морска риба, а тога у Загребу немамо често. Ова је свежа, а не она из леда.“ – објашњава јој он.

-“ Идемо шињорина, за пливање треба јака храна.“ – смијем се њеном дурењу.

-“ А ја хоћу да смршавим, да добијем лииију!“ – она ће.

-“ Од рибе се не дебља, само протеини за мишиће и јод за метаболизам, нећеш се дебљати.“ – кажем јој.

-“ Постаје цура, е тај пубертет!“ – шапну ми Звонко док она скупља ствари у малу торбицу.

На ручак смо ишли у мали приватни рибљи ресторан у малој каменитој уличици на Точу изнад станице. Све је то организира Славко Прибудић. Рибља јуха, прстаци и шкампи за предјело, зубатац на жару блитва и кувани кромпир,зелена салата, маслине и плавац из Чаре. Звонко и кћерка су били одушевљени, а и ми, стара шјора газдарица је знала свој поса. Причали смо о свему и свчему, највише о стању у Управи ЖТП-а и лошем финанцијском положају жељезнице. Од свега сам посебно уочио једно Звонково запажање, да на кључним мјестима има све мање школованих и стручних жељезничких кадрова, а они који дођу из грађанства да се тешко сналазе и дуго времена не могу повезати дјелове у цјелину жељезнуичког система. А на свим мјестима се ради малих плаћа запошљавају радници “које нико неће“, па пати оператива и управа. У оперативи је дисциплина страшно опала, а санкције се не могу примјенити, јер тада не би имао тко обављати посао. Како ће се то рјешити велико је питање, а ово руководство баш и није пуно брига, већина их одлази по свршетку мандата у мировину.Ко год да дође, а најбоље би било да дође неко из састава жељезнице који познаје сву проблематику, имаће пуне руке посла, како унутар подузећа тако и према републичкој влади кад се буде одређивала висина компезације.

Разишли смо се око четри, Звонко с малом оде на плажу, Сарага и Славко аутима кући, а ја пјешице у Омишку.

И даље се мој замишљени план остварује како треба.

Advertisements