Викенд сам провео код куће, ради Миличине високе трудноће нисмо хтјели нигдје ићи даље, бојећи се да не почму трудови негдје ван куће. Али су зато нама долазили Гојко и Маја с малом Тамаром, сестра Роса и Јања Јапунџић, шалили се и мудровали.

-“ Знаш Миле, сто пута сам те дала кврагу, онај твој пријатељ Јозо се намечио долазити код нас откако си отишао у Војску.“ – почиње Маја.

-“ Зна бити досадан, шта ћеш, такав је.“ – насмијем се.

-“ Ма нико му не брани да дође, али све има мјеру.Сваку вече дође, засједне, не прича ништа ако га нешто не питаш, а и тада каже само “да“, “не“ или “тако је“, и никако да оде. Ми би ишли и лећи, а он се не сића отићи. Пар пута је заспа у фотељи, а једном се поче и бунити што га будим, ваљда засања да је у својој кући.“ – смије се Маја.

-“ Па шта му не кажеш:“Јозо, касно је, морамо на спавање.“- кажем јој кроз смјех.

-“ То би треба Гојко му рећи, а он неће, а мени незгодно, наљутио би се.“ – сад се Маја уозбиљи.

-“ Ето Мажо шта те чека, увјек ћеш бити крив! Ко да га ја зовем, а и не причам пуно с њим, ти Мајо цјело време с њим водиш ћакуле.“ – брани се Гојко.

-“ Враг ће га знати, он мени дјелује мало суманут, оно понашање није нормално.“ – каже Маја.

-“ А јел’ ти донесе бар 10 дека каве или Тамари чоколадицу или Гојку пиће?“- пита Јања.

-“ Ма врага, никад ништа!“ – вели Маја.

-“ Видиш да није луд, већ се прави такав! А ти га частиш вечером, кавом, пићем, гледа ТВ, а све мукте, шкртица ради тога и долази.“ – протумачи по своме Јања.

-“ И то! Оста је сам, Гојко се оженио, Боћо исто, Перо Докић такође, сад и ја, а он је још момчина и ко зна кад ће се оженити, ако га нека јадница не зграби.“ – кажем им кроз смјех.

-“ Био је облета око неге мале с Лабина, Драгице, чини ми се да се тако зове, ма она неће да га види, иако ни она није Бог зна шта.“ – вели Гојко.

-“ Јели то она штркљаста, равна ки даска, чини ми се да тепа ки и Јозо, а пропала у трговачкој школи?“ – питам Гојка.

-“ Та, та, виђа сам је по влаковима.“ – присјећа се Гојко.

-“ Мора да га је погодило њено одбијање, сад је више изгубљен него што је раније био.“ – некако ми га жао.

-“ Шта га жалиш, каже Десо Ерцег да је он подмукли гад, да је почео и њему тако досађивати и вртити се око Душанке, жене му, па га испрашио из куће.“ – вели Гојко.

-“ Знам, то је и мени река, кад је становао у оној кући на Врзову доцу гдје и Десо станује. Десо га баш не подноси!“ – присјећам се.

-“ Ајме мени, ја га нећу пуштати у стан кад тебе не буде Гојко, може будала погрешно протумачити моје угађање и трпељивост, па навалити на мене.“ – згрози се Маја.

-“ Ма неће, не би се он снаша ни да му даш!“ – смије се Јања.

-“ Е јесмо и ми, Јозо ки Јозо, такав је, смотан је, непредвидљив, заврнут, шкрт, такав ће и крепати, а шта би од њега? А није ни вредан да причамо о њему сјело вече.“ – каже Гојко.

-“ Баш, нека живи свој живот! А јел’ вам Милица причала како смо нас двије куповале лонац и кадицу за бебу?“ – окреће Роса тему и подмукло се смијуљи.

-“ А шта је било, није причала!?“ – напери уши Маја, а и остали утишаше.

-“ Некидан ми ишле куповати опремицу за бебу, ту до “Југопластике“ на дну Првобораца и оног дућана “Јадрантекстила“. Идем ја, а Милица гега ли се гега и стално кочи и једва се мимоилазимо с другима на плочнику.Мислила ја да ће она куповати неке ситнице, па стрпамо у кесицу и готово. Тако и би у “Јадрантекстила“, али код “Југопластике“ купи она кадицу, па кајин, па ону лончину за искувавање робице, а мене би срамота то носити, па ме уватио и смиј кад је видим онако облу и још с тим багајама, како заузе цјели плочник. Утом наиђоше два момка-факина, би на оном уском дјелу плочника код фотографа,па се почели зезати:

-“ Јел’ оно твоја? Ајме што је дебела!?“

-“ Није, немам појма ко је!“ – смијем се ја.

-“ Ма види је, прави бубњар с опремом, склоните се људи да прођу бубњеви!“ – вичу они па се и остали пролазници почеше смијати и склањати. А Милица се смела па ме шиба погледом, кврагу би ме дала, а не може ништа, ем она широка, ем она лончина, кајин и кадица јој заузели руке.“- кеси се Роса.

-“ Па што јој ти ниси нешто понила?“ – смије се Маја.

-“ Таман посла, ја се упицанила, па да јој још носим ону лончину од педесет литара!?“- клапуза се Роса.

-“ Нека, нека, и ти ћеш се напувати, вратићу ти то ја!“ – смије се и Милица.

И тако би проша викенд, ма било је времена и за размишљање, нарочито кад би Милица заспала или боље рећи куњала, а то је било чешће, јер се брзо онако бременита умарала. Размишљам како ме раније нико не би могао задржати у стану по цјели дан, морао би изаћи и направити бар један ђир по граду, а сада ме тамо ништа не вуче, више ми одговара овај мир, послићи по кући, гледање телевизије, читање или ћакулање с Милицом, настојећи на све начине да одагнамо страх који се неизбјежно јавља у чекању порођаја. Иако су налази доктора говорили да ће све бити у реду увјек остаје она клица сумње да може испасти нешто што је промакло свој медицини, па се човјек више бори у мислима том могућношћу него овим осталим, па свака рјеч охрабрења дошла било с које стране је добродошла.Мучење тим слутњама настојао би отклонити самосугестијом:

-“ Биће добро, Бог ће помоћи!“

Advertisements