Дошао је понедјељак и сједница стручног колегија. Све оно што сам радио око плаћа, трошкова и инвестиција у опрему сам припремио за излагање. Директор Сарага је већину тога знао, Славко Прибудић дио,Ћиро Вученовић и Бан Јерко су понешто наслућивали.

Састанак је текао устаљеним редом, Ћиро је поднио извјештај о саобраћају возова, раду маневри и изванредним догађајима, Славко о комерцијаном пословању, утовару и истовару, прогнозама за наредних седам дана уколико буде довољно празних вагона, а тада сам био на реду ја.

-“ Особне дохотке треба повећати за 15% и предлажем такву величину обрачунског бода.“ – почнем с тим предлогом и направим драматуршку паузу, а тада прочитам податке о просјецима исплаћених и могућих особних доходака с пројекцијом до краја године.

-“ Па шта нисмо то исплатили до сада?“ – чуди се Ћиро.

-“ Ја не знам, ви сте ту били. Све је ово усклађено и потврђено са Загребом тако да с те стране неће бити никаквих запрека,“ – рекох – “ а до краја године на овај начин ћемо бити као и остали у групацији.“

-“ Тако треба, сугласан сам!“ – каже Прибудић.

-“ И ја, и време је!“ – додаје Ћиро.

-“ Немам ни ја ништа против кад се Загреб слаже.“ – ни Бан се не противи.

-“ Онда је закључак такав, ја сугласан!“ – оконча Сарага.

Тада сам образложио план набавки. И ту нико није имао замјерки, само се Бан устеже:

-“ Да нам не приговоре за расипање пара, ово што имамо може још послужити?“

-“ А себи си узео нову канцеларију и нови намјештај! Бане не пизди, све ово су прије двије-три године други већ набавили.“ – наљути се Прибудић.

-“ А ауто, сви ће јавно и тајно приговарати за то!“- прибојава се Бан.

-“ Боље сад кад расту плаће него кад падају или стагнирају!“ – рекох му.

-“ Зна Миле шта ради!“ – Ћиро је одлучан.

И сложе се и око тога, треба то уврстити у дневни ред прве наредне сједнице Радничког савјета који ће бити за десетак дана.

А тада рекох и за свој захтјев за рјешавање стамбеног питања. Нека се разматра на истој сједници Радничког савјета.

-“То правно не може тако, треба проћи редовну процедуру, стамбену комисију и листу, па тек онда Раднички савјет, другачија могућност не постоји.“ – успротиви се Бан – “ А ти си још в.д., треба сачекати натјечај и коначно постављење.“

-“ Јеси ли расписао натјечај?“ – пита га Сарага.

-“ Нисмо још стигли…“ – поче Бан.

-“ А за рачуновође?“ – прекину га Сарага.

-“ Ни то…“ – Бан се смете.

-“ Има седам дана да смо се то договорили, а ти још ништа по том ниси радио, па не може то тако!“ – љутито ће Сарага.

-“ Тешко написати десет реченица и дати у “Жељезничар“ и “Слободну Далмацију“!? Па то може курирка Розана!“ – подсмјешљиво ће Славко.

-“ На тај начин ни један влак не би крену!“ – цинично ће Ћиро.

-“ Па људи, немам с ком радити, треба и мени у служби бар два правника…“ – запапришти се Бан, али га Сарага прекиде:

-“ Један Бане, један, тако је систематизирано, а ако не можеш или не знаш дај оставку, наћи ће се ко може!“

-“ Ја обрачун ове плаће могу извући испомажући се са свим људима из службе, од мене па до руковаоца материјала, али само овај пут. За сљедећи обрачун ти нови радници морају бити ту, а за све прековремене сате даваћу слободне дане. Ја нећу трпити стављање клипова под точкове!“ – рекох одлучно – “А молба за стан иде на Раднички савјет, копија на Стамбену комисију и она ће дати своје мишљење РС-у.“

-“ Закључак је: да се још данас напише и преда на објављивање натјечај за Милино мјесто и за особље економске службе и за једног правника у правној служби.“ – диктира Сарага у записник – “ А ти Миле тако направи као си рекао, ја ћу изњети свој став на РС-у.“

-“ И ја ћу се ангажирати на свој начин.“ – дода Славко.

-“ Моји саобраћајци у РС ће бити за!“ – потврди Ћиро.

Под “разно“ није било ништа па смо се разишли свак у своју службу. Тад сам позвао Вицу Сандрића, предсједника Стамбене комисије, објаснио му о чему се ради и предао му молбу за рјешавање стамбеног питања.

-“ Тешко ће то ићи, познато ти је стање по том питању код нас.“ – ограђује се он, а ја осјећам да му је о томе неко већ говорио.

-“ Јеси ли ти “за“?“ – питам га.

-“ Ја јесам кад иза тога стоји Сарага и остали из врха Секције, знам да ће Бан сметати, али то неће бити проблем. За када то треба?“ – вели он.

-“ Одмах, РС је за десетак дана, ево ти и концепт одлуке, неће ти је требати код Бана писати.“ – пружим му написану одлуку.

-“ Добро је овако, остало је на мени.“ – рече Вице кад прочита написано – “ Да ли Опћина има слободних станова?“

-“ Наћи ће се, важно је средити папире, а ја ћу се побринути за плаћање и уговоре.“ – велим му.

-“ Добро колега, частићеш марендом.“ – осмија се он.

-“ Свакако, само то брзо среди, треба ваше мишљење бити на сљедећем РС-у.“ – прикричим му.

Вице Сандрић је био у младости телеграфиста, а сада је путнички благајник и говорило се да ће бити референт за друштвени стандард кад се то радно мјесто ускоро систематизира, о чему се навелико причало по кулоарима. Стари момак, Имоћанин, одавно је рјешио свој стамбени проблем уселивши се на дивље у стан на Савезничкој обали у којем је становала жељезничарска обитељ без дјеце и насљедника и који остаде празан након смрти то двоје старчади. Формално се водио спор за исељење, али је то Вице зна одуговлачити у договору с Лазом Ожеговићем, правником, који је заступа жељезницу, тако да све паде у застару и он оста у стану. А то је надокнадио тако што је дозвољавао да се тамо картају загрижени елитни карташи, од којих је један био и Лазо. Вице је знао да ја о томе знам до у танчине, па сам био сигуран да ће он све подузети на свој начин да се донесе одлука на Стамбеној комисији у моју корист.

Молбу на РС још нисам слао, чекао сам да је предам у исти дан кад буде РС, да избјегнем приче које би почеле колати по систему “Радио Милеве“, а које би могле узбуркати јавност у фирми, и које, по свој прилици, не би ишле у моју корист.

Предсједник РС је био Маријан Мустапић, потражни радник у Сплит Предграђу, познати мудров са амбицијом да напредује у служби, а који је био и предсједник Стамбене задруге и преко ње, како се причало, скоро мукте дошао до стана, јер су остали задругари “солидарно“ учествовали за његово финанцирање. Разговор с њим ће обавити Сарага, а знао је да ће се како тако морати Маријану реванширати у будућности.

Ја сам назвао Петра Ефендића, замјеника предсједника РС, и рекао му о чему се ради.

-“ Ми из Солина гласаћемо “за“, та ти си наш!“ – насмија се Перо.

Назвао сам и Стипу Бралића, члана РС из Шибеника, па кад је чуо о чему се ради рече ми:

-“ Шефе, ја јесам старији човјек, али добро видим како ствари стоје, да нама треба више школованих младих људи и ако ништа не подузмемо онда нам се лоше пише. А за тебе ћу сигурно гласати, и остали Шибенчани, то је моја брига.“

Тако сам осигурао утицајну већину, па даље нисам ништа подузимао, а претпостављао сам да ће и Бан ширити свој утицај да ме онемогући, а то су били већином чланови РС с пруге, који се нису хтјели њему замјерати, јер су очекивали да им омогући повољнија радна мјеста ближе кући или при запошљавању и стипендирању њихове дјеце.

А тада сам позвао Срећка Мешина и прегледали смо понуде за биротехничку опрему и намјештај и одлучили се за “Xeroks“ и “Олимпије“ преко понуђача сплитског “Наприједа“ јер су све имали на лагеру и били су значајно јефтинији од осталих понуђача рачунајући на дугорочну сарадњу с великим купцем као што је жељезница. А кад је дошло до рјечи о мом стану договорили смо се да Синдикат да повољно мишљење РС-у, а што ће Срећко као предсједник средити.

-“ Неће бити проблема коле, Извршни одбор ће написати хвалоспјеве кад чују какав ће бити бод и плаћа до краја године.“ – оптимистички ће он.

Мишо, као референт за инвестиције и одржавање, је навелико са ЗОП-овцима сређивао канцеларије, тако да ће све за дан-два бити готово.

Иако сам све подузео и добио чврста обећања био сам “на иглицама“, јер се све лако може окренути наопако ако неко нешто не обави како треба, а то се може лако догодити ако је неко од бројних у ланцу одлучивања хинио добру вољу, а радио контра тога подилазећи Бану, којем нешто “дугује“. Тјешио сам се да могу увјек отићи у другу фирму, а то би свакако учинио ако ме одбију и не одрже обећање, и да су они тога свјесни. Истина је да би имао тешкоће око прилагођавања на нову средину, али се нисам бојао струке ма гдје год дошао.

Сутрадан су канцеларије биле сређене па смо ја и Мишо све прегледали:

-“ Одлично шефе, сад на нешто личе, мада нам је жао нове зграде коју нам украдоше оне гузоње.“ – каже ми Весна Прибудић.

-“ Па тамо је и твој Славко!?“ – смијем се.

-“ Лопов, тако је и код куће, каже да ми припада кухиња, метла, четка и крпа, а његово је да заповида, контролира и ужива.“ – смије се и она.

-“ Промјени га, има и увиђавнијих!“ – каже јој Мишо.

-“ Касно је Мишо, дошла је за ме равноправност касно, не може се то мјењати више, старо је и пукло би кад би сад савијала, боље ми је и такав него ли неки млађи килавац. Шта је ту је, навикнеш!“ – мири се она.

Око подне су дошле нове машине и намјештај. Настаде збрка, треба све старо изњети, па поставити ново, а из старога извадити све папире и посложити их. Зову ме, једни би овако, други онако:

-“ Чекајте, овако ћемо! До два извадите папире из столова и ормара, па намјештај изнесите испред канцеларија, а тада ћете уњети и размјестити нове. Тада ћете све љепо сложити, а што је за архиву пописати и предати тамо. Весна, Мајо, вас двије то прузмите на себе, а ја идем позвати транспортне раднике да однесу стари намјештај и машине у магазин и економат. Сутра ћу вам показати како се ради с новим машинама.“ – рекох им.

Тако и би, али сутра опет проблем:

-“ Шефе, дозволите да остану и “дробилице“, како су звале мале механичке рачунске машине, док се навикнемо на нове.“ – моли Вера Жунић.

-“ Може до обрачуна, а то је седам дана.“ – рекох им.

-“ А ја нисам сигурна у нове, спорије ми иде.“ – она ће, а придружује јој се и Ленка.

-“ Имате екран, траку, а ту је и упутство, мало га проучите, биће вам пуно лакше и за обрачун и за збирне листе.“ – кажем им.

Узмем један “береник“ од Вере схвативши да им је боље практично покатзати него причати, и за примјер обрачунам себе, па још двојицу радника, а онда користећи меморију направим збирну листу, све са доприносима из и на особни доходак, бруто 1 и бруто 2.:

-“ Ево, тројица за пет минута, све са збирном листом.“

-“ А тако, нема више “шалабахтера“, све је у машини!?“ – чуди се Вера.

-“ Да, ово је за три радника, а тако иде до посљедњег и у коначну збирну листу унесете само рекапитулиране износе из меморије, по врстама и ставкама, ма пјесма!“ – смијем се – “ Нема ни буке као код “дробилица“, сад ће обрачунска личити на канцеларију, а не на ковачницу.“

-“ А добро, видит’ ћемо, ма ја сам несигурна у те износе, на малој би имала тај осјећај сигурности.“ – двоуми се Вера.

-“ Два и два су четри, обе кажу да је тако, навикнућеш се за пар дана, а имаш и траку за контролу.“ – рекох јој.

-“ Тешко је старо магаре учити на нови самар!“ – насмија се кисело она.

У Опћој служби су добили “Xerokse“ и електричне писаће машине “Олимпије“:

-“ Браво колега, жене те дижу у небеса!“ – јавља ми се Делија.

-“ Молим те Иве нека добро проуче сви та упутства за руковање, немој да их покваре ради нестручног руковања, те кварове нам неће признати у гарантном року.“- велим му.

-“ То сам им ја већ река, а и сам сам добро проучио, ма дивота је ово, и брзо, брзо!“ – одушевљен је он.

Аница ме исто зове:

-“ Хвала шефе, па ово је дивота! Имала сам добру машину у Загребу, али није ни сјена овој. А слова су липа, бешумно ради, дописи су као из умјетничке штампарије.“

-“ Ето, обећа сам, испунио обећање и сад уживај!“ – смијем јој се.

-“ И капо је задовољан, мада ништа не каже.“ – она ће.

-“ Е, такви су они, увјек без емоција, поза.“ – кажем јој.

-“ Био је код њега Мустапић, све је у реду, начула сам потајно.“ – шапну она.

-“ Хвала Анице, нека.“ – рекох јој.

 Још два дана до РС, засад иде како треба.

Advertisements