Па дође и тај дан. Сједница РС је почињала у осам сати. Први ми у канцеларију навратише Драго Јушић, секретар у чвору Шибеник, и Стипе Бралић, предсједник тамошњег синдиката. Оба су чланови РС. Поздрављамо се и нудим их кавом:

-“ Како је у Шибенику, гдје је шеф Вешо?“

-“ Добро је, иде, а шеф је иша у Загреб, но ми смо имали мали колегиј и заузели ставове на нивоу чвора.“ – каже Драго Јушић.

-“ Планирам доћи тамо, али нећу моћи још за десет-петнаест дана, на време ћу јавити.“ – обећавам им.

-“ Е, свакако, што прије, али јави да знамо, па ћемо се сви окупити. Има доста ситница које се требају рјешити, а све се одлагало док на то мјесто неко не дође. Драго нам је што си сад ту ти, ти си наш!“ – нашали се Драго.

-“ Како наш, ма Драго по чему ти то знаш!?“ – диже према њему поглед Стипе.

-“ Па Миле је из Кистања, а оне су шибенски котар, увјек су за Шибеник биле везане, без обзира на организацију државне управе.“ – појасни му Драго.

-“ А тако, да! У Шибенику је увјек било људи из Буковице, од памтивјека. Тамо је и владика далматински, па било је доста трговаца и гостиона које су они држали. Добри, поштени и радишни људи. А и наши су ишли тамо у партизане, батаљон “Буде Борјан“ је тамо основан од Шибенчана и Буковчана. Старе су то везе.“ – као присјети се Стипе Бралић.

-“ Тако је, тако, мој Стипе. И ја сам тамо био у партизанима, и неправда је што тај крај послије рата оста запостављен на рачун других. Ни метра асфалта, ни водовода, ни струје, а о творницама да не говорим, није изграђено. А има тамо најбољег боксита, чак и мрког угља, па Крка- љепотица, све би се то могло активирати и подићи привредно тај крај.“ – дода Драго.

-“ Ваљда хоће, у догледно време,“ – кажем им – “чим је прошла пруга за Задар нешто је живнуло.“

-“ А Задрани, чудан је то свит, не би они тамо ништа направили, прије би одузели него дали.“ – вели Драго.

-“ Ајмо Драго, требамо се јавити и Сараги. Оно за већи бод плаћа стоји?“ – приупита Стипе.

-“ Да, да а биће и нешто и опреме, већ је кренула тамо.“ – велим им.

-“ За твој стан знаш, ми из Шибеника смо о томе разговарали, сви су “за“ и тако ће гласати.“ – потврди Јушић – “А што не би прије доша у Шибеник?“

-“ Жена ми треба сваки час родити, највише ради тога, а до тада ћу и овдје увести ред у служби.“ – рекох им.

-“ А тако, нека буде све у реду, то ти је прешније.“ – насмија се Стипе.

Они одоше а навратише Петар Ефендић и Анте Фистанић, солински делегати, у пролазу поздравише:

-“ Како смо се договорили, послије ћеш частити!“

-“ Важи, навратите послије РС.“ – испратих их.

Узмем своје папире и посложим их у фасциклу по тачкама дневног реда и пет минута прије почетка сједнице пређем преко колосјека у “Школску просторију“ гдје се одржавала. Поздравим се са свима на брзину и заузмем своје мјесто предвиђено за стручне службе.

Били су ту сви шефови служби и директор Сарага, као и предсједник Синдиката и секретар ООСК поред чланова РС-а.

Сједницу је отворио предсједник РС Маријан Мустапић прозивком чланова и констатирао да од 15 чланова присуствује 13, док за осталу двојицу треба расписати изборе, пошто су изабрани отишли из Секције, а што до сада то није  направљено упутио је пацку критике на рачун Бана, као за то по службеној дужности задуженог. Тада је констатовао да сједница може почети и прочитао дневни ред. Како је већ било устаљено прва тачка је била стање у саобраћају коју је реферирао шеф Саобраћајне службе Ћиро Вученовић, а као кореферент обично би се прикључио шеф Комерцијалне службе Славко Прибудић.

Друга тачка дневног реда било је економско пословање Секције што сам ја реферирао.

Маријан рече:

-“ По овој точки реферира наш нови шеф Економске службе друг Миле Мажибрада.“

-“ Поздрављам све присутне! Надам се да вам је познато да сам се недавно вратио из Војске, па се одмах укључио на посао. Засад сам без икаква рјешења, а то што ме предсједник представља као шефа службе је исхитрено, то ћете ви одлучити данас. Идемо даље на тачку дневног реда.“ – уводно рекох и изреферирам податке о количини и квалитети рада, оствареном броја радника-сати, трошковима по главним биланчним ставкама, те плаћама.

Закључим с предлозима:

-“ На основу претходног излагања и прорачуна до краја пословне године за особне дохотке се може издвојити 15% више за сваки мјесец до краја године,“ – па застанем скоро минут да чекају у тишини наставак – “ а корекцију на више од овог ћемо радити сваког мјесеца ако би се остваривала досадашња количина и квалитета рада. На тај начин ћемо бити у просјеку саобраћајне групације на крају године гдје нам је и мјсето према нашој квалификационој структури радне снаге. За заједничку потрошњу ће се по завршном рачуну издвојити исти износ по раднику на нивоу ЖТП-а. Друго што требамо остварити у пословању је: смањити боловања на терет подузећа и задржати трошкове у планираним износима. То би било све, на сва питања добићете одмах одговор.“ – завршим излагање.

Настаде мук, тек ту и тамо шкрипање катриге, а како то обично бива, већина је у себи рачунала колико ће примити новца више за овај мјесец. А тада се јави дирекрор Сарага да бистро још више разбистри, како то чини већина директора, водећи рачуна да његова буде задња:

-“ Миле је све рекао, ја сам с тим упознат пред сједницу РС и слажем се с тим приједлогом. Додат ћу само да је с оваквом рачуницом упознато и руководство у ЖТП-у и да су сугласни.“

-“ Откуд сад одједном шолди, цило вриме до сада се причало да их нема!?“ – пита Мирко Мрчела, који се редовито јављао по свим темама.

-“ Што је било до мог доласка није ми познато, али гледајући динамику остваривања рада и исплата аконтација особних доходака сматрам да се није пуно одступало, тек два три постотка, што се мислило на крају године надокнадити.“ – кажем му свјесно прикривајући незнање претходника.

-“ Сви уговори за превоз нису обухваћали количине роба до краја године, сад се и та дилема отклонила, па се сада може ићи с овим исплатама.“ – дода Прибудић као превдање.

-“ Треба нагласити да смо ми релативно млада Секција и да се баш најбоље не сналазимо на нивоу ЖТП-а из разлога што нисмо стручно екипирани.Сад је ту Миле, попуњава прзнину и екипира службу, па убудуће неће бити таквих пропуста.“ – дода Сарага.

-“ Што је било, било је, ово ми је драго чути, а мислим да ће бити и радницима. Ајмо ми гласати, па на сљедећу точку дневног реда.“ – јави се Петар Ефендић.

-“ Тако је, тко је за усвајање овог извјештаја и висине обрачунског бода?“ – даје Мустапић тачку дневног реда на гласање.

Усвајише је једногласно.

Сада је била трећа тачка дневног реда названа “разно“ с подтачкама гдје се предлагало мене за в.д. шефа Економске службе, расписивање натјечаја за то мјесто и натјечаја за пријем у радни однос четворо радника за рачуновође и једног правника. Реферирао је Бан Јерко, шеф Опће и правне службе, а кад је требало гласати хтједох изаћи како је ред, али ме заустави предсједник Мустапић:

-“ Не требаш излазити, сви смо за!’Јел’ тако?“

И сви подигоше руке.

Маријан честита у исме свих, па се одлучивало о пријему службеника за обрачунску:

-“ Шта ће нам толико чиновника?“- опет се јавља Мрчела – “Зар ми не можемо тамо распоредити наше инвалиде?“

-“ Ја бих радо, али их нема. Не може ми тамо доћи неко без одговарајуће школе и знања. Могао би прометник или робни благајник, али они неће за ту плаћу, што је и логично кад им је тамо гдје су већа. Од осам радника ја имам четворо, а требаће их још кад наступе нове организационе промјене и ми умјесто подрачуна будемо имали самостални жиро рачун као и све фирме.“ – објасним им.

-“ Треба на ово гледати и с друге стране. Ту ће се запослити дјеца жељезничара, јесте према другима неправда, али тако у свим фирмама раде.“ – допуни Сарага.

Маријан даје на гласање и једногласно се усваја, расписаће се оглас и у законском року извршити пријем преко комисије састављене од шефова служби и представника синдиката.

Инвестицијска улагања су исто једногласно одобрена кад су схватили да то неће утицати на плаће и заједничку потрошњу и да се врши обнова опреме на територији цјеле Секције.

Сад је на реду била моја молба за рјешавање стамбеног проблема и ја замолих, ради слободе расправе, да изађем са сједнице:

-“ Правилно, зна он ред!“ – чујем како неко рече у дну сале.

Упутим се у канцеларију пошто нисам имао шта више радити на сједници РС-а. Наручим каву и листам новине, но не могу се сконцентрирати, док не донесу глас с РС-а, на неки конкретни посао. И одужи се расправа преко сат времена. Први глас ми донесе Срећко Мешин:

-“ Коле, прошао си, мада је било тисно! Добио си са седам “за“ и шест “против“, то је натполовична већина од тринаест чланова РС.“ – одахну сједајући на катригу.

-“ Види врага, па гдје је запело?“ – питам га.

-“ Ајмо на пиће у “Бобиса“ да одахнем! Све ми се смучи кад чујем како неки људи говоре и размишљају.“ – “ говори он док идемо ка кафићу.

-“ Ајде не отежи, причај!“ – пожурујем га.

-“ Јеси ли ти знао да ће и Делија подњети молбу за стан?“ – изненади ме пиртањем.

-“ Нисам, ни у сну нисам сањао, а нико ми није ни наговјестио, акамоли рекао!?“ – сад је ред на мени да се чудим и да ми се све смучи.

-“ Е мој коле, за то је знао Бан, и Сарага, и Прибудић, а за Ћиру нисам сигуран. И кажеш да ти је ово први глас!?“ – прича и пита ме – “Па сад видиш с ком имаш посла!“

-“ Значи, ради тога је испало тјесно? Био сам сигуран да ће ићи глатко.“ – рекох му наоко смирен мада сам у дну душе пренеражен тим сазнањем.

-“ И ишло би да није било Бана! Он је прочитао твоју молбу, Вице је у име Стамбене комисије дао писмену одлуку о сугласности и рекао да је тамо одлучено да ти се удовољи ради кадровских потреба Секције, Сарага је поштено предложио у име руководства да ти се удовољи ради потреба Секције за таквим стручњацима, јаввили се Стипе Бралић и Петар Ефендић и говорили у твоју корист у име Шибенчана и Солињана, а кад је Маријан предложио да се гласа Бан је инсистира да се заједнички размотри с твојом и Делијина молба, пошто се тобоже ради о истом случају, те почео кукати, у најмању руку да би сви поцркали, да нема кадра какав је Иве Делија. Био сам против тога да то иде скупа, а нарочито да је толико важно Делијино мјесто секретара и да тамо може радити било који “ислужени прометник“ и да он нема као ти високу стручну спрему, јер још студира и то струку која нема везе с његовим послом и тко зна кад ће дипломирати, али су Сарага и остали из руководства ћутали. Гласало се тако скупа за обојицу и може се слободно рећи да си ради њега изгубио бар три гласа оних с пруге. Знају они за тебе да си “дерао“ по укрсницама, али и да Делија није иша даље од Каштела радити на пругу. А он не би добио ни три гласа да се није гласало у пакету, то ти ја кажем! Курвањска Банова политика, кажем ти ја, и не само његова. Буди опрезан, увјек ће они њега тако теби качити, док ти радиш и не дижеш главу од посла они комбинирају ли комбинирају по кулоарима у своју корист.“ – озлојеђено у једном даху исприча Срећко.

-“ Важно је да је прошло, а остало ћу имати на уму.“ – тјешим и себе и њега.

-“ Није ту крај, Бан сад каже да одлука није позитивна, јер нема натполовичну већину од 15 чланова РС, а други тврде да јесте, јер двојице чланова РС нема, а није извршен доизбор умјесто те двојице која су напустила Секцију, те да РС сада има 13 чланова.“ – допуни он.

-“ Што те двојице нема Бан је крив, он је требао подузети мјере да се изврши доизбор. А ја мислим да је правоваљана, јер не може гласати онај кога нема, нити се може претпостављати да би било како гласали. Нека он пизди, неко мјеродавнији ће дати писмено тумачење ако се он буде правио паметан. Него ме нешто друго интересира, знаш ли зашто је Бан толико против мене, ја са сигурношћу не могу докучити, сто пута сам окретао филм уназад не би ли нашао разлог, али нешто озбиљно нисам нашао.“ – питам га.

-“ Он је одувјек био пизда, своје комплексе ниска раста жели надокнадити нечим другим. Он то настоји кроз претјерану педантерију, строгоћу, подметање, скупљање улизица, какав је Иве Делија, око себе, који му се диве и ласкају, а опет код људи нема угледа ни ауторитета. Још док је био прометник људи нису хтјели с њим радити, а што је он више тјерао по своме, то му је било горе, па су се почели с њим спрдати. А има ту још нешто, можда гдје ти највише замјера! Оно из 1972. године када сте били у Комисији за испитивање одговорности “маспоковаца“. Он је настојао “средити“ све конкуренте за највиши положај овдје у чвору, а није му успјело “захваљујући“ теби и твом разумном и објективном ставу. Хтио је он с тог свог пута уклонити Сарагу, Кершића, Прибудића, Крвавицу, Сунару и све друге, а рачуна је да ћеш га ти у томе подржати имајући у виду да би и ти напредовао на нешто више поред њега. А ти убрзо дипломира на економији и стече већу стручну спрему од њега и поста му директни конкурент, па му сви планови падоше у воду, а тога се и данас боји. Ти у свако доба можеш на његово мјесто, а он на твоје не може, нема струку ни ступња спреме као ти. И још једно, тебе људи воле, од обичног радника до оних школованих. Не знам како то постижеш, ваљда тако што имаш карактер “велике господе“ по понашању, говору, образовању, опћој култури и једноставности. Слушао сам људе како кажу: “ Кад шеф Миле говори све ми је јасно и разумљиво, на свако питање има јасан одговор, а сви ови други петљају ли петљају, ни сами не разумију што говоре, а као ћу онда ја.“ Можда ти тога ниси свјестан колико једном, рецимо маневристи или скретничару, значи кад разговара с човјеком који има толику школу као ти, што је за њега пусти сан јер је он на тешку муку научио читати и писати, а притом му не глумиш неку висину, већ разговараш с њим као са себи равним. А то је код Бана, богме и осталих, немогуће. Могу они имати стотину диплома али немају фацу, онај манир изнутра што зрачи знањем, културом и госпоштином. Па они говоре и причају као да нису ни отишли из својих Љубитовица или Пргомета, а то људи одмах примјете, па сва њихова глума “господе“ испадне карикатура и на ругу људима. Такав ће он бити и убудуће, настојаће тебе гдје год може “огадити“, да би он “пораста“, и то увјек мораш имати на уму. А имај на уму да он за неке “стварчице“ држи на узици Сарагу, Кершића, Прибудића и остале из “маспока“ као члан Опћинског комитета СК, а друге “купује“ за протуслуге. И сви они који су уз тебе на нишану су му, први ја, па сви остали из службе.“- покуша ми Срећко појаснити.

-“ А те “стварчице“ којим држи на узици Сарагу и остале,“ – хоћу да разјасни – “ знаш ли шта је то?“

-“ Знам, знам, али ћемо други пут о томе. А о чему се ради, ево овако: сигурно ти се десило да уђеш у канцеларију, кафић или на улици, а три четри познаника Хрвата живо о нечем причају, а кад ти приступиш праве се да су шутили или причали о времену, па почињу о некој безвезној теми у којој и ти можеш учествовати. А ја ти кажем да су причали нешто што није за “српске уши“, а они добро знају, ма колико био добар и поштен човјек, да си Србин и немају муда да те “хрватске теме“ пред тобом претресају. Уосталом, они знају да ти о томе више знаш од њих и да нећеш као чињеницу прихватити њихов романтизам којег стољећима његују и пропагирају католички свећеници и хрватска клеро-националистичка интелигенција. У “маспоковском клану“ су они скупа били, а Бан је сигурно морао правдати свој борачки стаж, као “борац НОР-а“ од 7-10 година старости, ма можеш замислити партизане у Љубитовици и Пргомету, а то му је тада и сада главни адут у каријери, што му је тад сметало да би у том клану заузео већу позицију од оне коју су му намјенили. Сада се он присјећа тих договора и подјеле улога, кад год му ови нешто засметају провести, јер се успио на време склонити.“- укратко ће он.

-“ Добро, јасно ми је, идемо назад, да видим што ће ми рећи, ено их излазе из “Школе“, готова је сједница РС-а.“- пођошмо назад у моју канцеларију.

-“ И не заборави коле, доста је њих завидних и љубоморних на тебе, ти си завршио факултет скоро у редовном року ванредно студирајући, без стипендије и без ичије помоћи, а Србин из Буковице! Тако су успјели и Никола Почуча и Лазо Ожеговић, опет Срби, а од Хрвата досад нико. Ја не рачунам вама равним Сарагу који је стипендиран као редовни студент на високој привредној школи или Кершића који је добио интерну високу стручну спрему по вези преко рођака у Управи ЈЖ. То је она чисто комплескашка хрватска завист, потајно ти се диве, али јавно настоје на све начине себе приказати способнијим и бољим. И то није од јуче, то траје одавно, па кад се све скупи, мораш се стално доказивати и као човјек и као стручњак. Могу замислити шта ће сад причати кад приме већу плаћу, радници ће тебе величати, а ова “багра“ ће на све начине приписивати заслуге себи.“- прекину Срећко пред улазом у канцеларију.

-“ Ево ми долазе Шибенчани, хоћеш остати?“ – питам га с врата.

-“ Нећу сад, сутра ћу ићи у Шибеник да им подјелим опрему, доћи ћу да ми потпишеш налог за пут, па ћу тамо с њима разговарати.“ – повуче се он.

Драго Јушић и стипе Бралић засташе да се јаве:

-“ Идемо на аутобус, ми смо своје по договору обавили, али ови Сплићани су права говна, нећемо ми још дуго моћи с њима. То су мудрови који не знају ди су шупљи! А оно говно Мрчела Мирко још је гори него у младости, ако није гласа за тебе није триба друге сузбијати.“ – вели ми Драго.

-“ А шта очекујеш од говна из Копрна!?“ – каже Стипе.

-“ Нека, изаћи ћу ја с њима некако на крај, а вама хвала, видимо се у Шибенику.“ – поздрављамо се.

Сустижу их Петар Ефендић и Анте Фистанић, солински делегати у РС-у:

-“ Бан нема појма, то сам и река, а ако буде требало понављати неће бити изненађења! Јел’ да су бољи људи у Солину, наврати код нас, да попричамо ка некад.“ – смије се Петар.

-“ Бољи сте, бољи! То морам признати, за шест копаља!“ – прихватим смјех.

Уђем у канцеларију и назовем телефоном колегу из Омладинског комитета Вујицу Шћеића, који је сада радио као судија у Опћинском суду:

-“ Вујице, здраво момче, како си?“ – питам га.

-“ О, ђе си ти, дуго се њесмо виђели?“ – он ће по црногорску.

-“ Био сам у Војсци, сад радим као и прије на жељезници, привикавам се на цивилни живот.“ – рекох му.

Након још неколико конвенционалних реченица питам га:

-“ РС има по Статуту 15 чланова, стварно их има 13, двојица су отишла из подузећа, а није извршен поновни избор за попуну до пуног састава РС-а. Рјешавањем по једној молби 7 чланова је гласало “за“, а 6 “против“. Да ли је молба позитивно рјешена?“- укратко му објасних о чему се ради.

-“ Чекај трен, знам, али да ти пролистам либре, а ево, овако: Одлука је правоснажна јер има натполовичну већину од стварног броја чланова, те је молба усвојена, а није кривња подносиоца молбе што РС није у пуном броју по Статуту, јер он није могао нити је његова брига за састав РС-а, већ органа фирме који је за то задужен, обично су то опће и правне службе.“’- рече он што сам и сам знао,а тада ми прочита који је то закон и члан и број “Народних новина“ у којима је објављен -“ А како твоји правници тумаче?“ – упита.

-“ Управо обрнуто од тебе.“ – насмијем се.

-“ Јебем их у главу, њих и професоре који су их пустили на испиту! Ако ти праве проблеме јави ми се, а ја ћу звати Суд удруженог рада, запиши име суца Анте Куњашића, он тамо ради по том.“ – вели Вујица.

-“ Одлично, можда ће требати. Чућемо и видити се.“ – велим му.

-“ Било би добро, хоћемо.“ – завршишмо разговор.

Кренем сад у “бјелу кућу“ код Сараге носећи неке дописе које је требао потписати, а и да видим шта ће рећи на све што се догађало на РС-у.

-“ Ту су ти сви, шефе.“ – Аница ме гледа срнећим очима.

-“ У реду је Анице!“ – насмијем се.

Она се још више зачуди, али не рече ништа.

А тамо су били у Сарагину кабинету сви: Сарага, Бан, Прибудић, Вученовић, шефови служби, и Маријан Мустапић, предсједник РС.

-“ Здраво директори, зар вам није доста састанчења?“ – глумим ја веселост рјечима и понашањем и пружам Сараги документа на потпис.

-“ Добро си дошао, мени ово не иде у главу, памет, логика, искуство, ништа ми не важи, а Баново тумачење ни сам враг не може разумити! Како ти тумачиш гласање, јел’ молба усвојена или одбијена?“ – папришти се Ћиро и брише марамицом крв из носнице која би њему увјек кренула кад би био узбуђен.

-“ Што се има тумачити, законски су прописи јасни, молба је усвојена и одлука је правоснажна и мора се по њој поступати све док суд не донесе другачију пресуду, а он ће је свакако потврдити.“ – велим им.

-“ Па то и ја кажем! И будала зна да је седам натполовична већина од тринаест, само Бану није!“ – Ћиро је још жешћи док остали мудро ћуте.

-“ Али није од петнаест, то ја тврдим, РС има 15 чланова по Статуту.“ – цврчи и Бан.

-“ Не треба се око тога натезати, сутра ћете написмено добити тумачење од мјеродавног правосудног органа, а ти Бане за домаћи задатак прочитај ово.“ – кажем им и напишем на цедуљици број “Народних новина“, назив закона и члан који се на то односи.

-“ Знам ја ово!“ – препотентно се напува Бан.

-“ Онда горе по тебе, нисам ти мислио рећи, али сад хоћу! Ти си крив што РС нема Статутом прописани број делегата, јер ниси ништа подузео да се попуни допунским изборима, а колико знам то је требало направити скоро прије годину дана, па би требао сносити и неке посљедице ради тога. Друго, на твоје стручно знање никад се нећу ослањати, иако сам економиста по струци боље познајем право од тебе, и ми учимо право на факултету, већ на правосудне органе од Суда, правобранилаштва или тужилаштва.

А свима, нисмо се тако договорили! Немојте ми рећи да Делинија милба за стан није ишла у сјени моје, јер сама не би прошла. Ко му је бранио да је одавно поднесе, ја нисам био ту! Било је Бану згодно да га закрили мојим перјем, иако се по ничему те двије молбе не могу равнати. И он студира економију, ко му је бранио дипломирати па сад бити шеф економске службе, а не ћато у кадровској гдје је за нешто мању плаћу дебело лакше. Био је он овамо, па је побјегао, ради се тамо дан ноћ, није лад. Лично ја немам ништа против њега, нека добије и он и други, али не желим да се неко шлепа преко мојих леђа и криво ми је што сте то тајили од мене па скоро усрали ствар. Имаћу то на уму, све ће бити писано и потписано, од добро јутро до довиђења.“ – рекох хладно и узех потписане дописе које Сарага није, од настале неугодности, ни прочитао. Изађем из канцеларије без поздрава и преко колосјека одем у своју канцеларију, закључам стол и и кренем кући. Тад зазвони телефон:

-“ Миле, ја нисам желио…“ – јави се Сарага.

-“ Директоре, нека преноћи, сутра ћемо разговарати, крaј је радног времена.“ – спустим слушалицу.

Advertisements