Код куће Милици нисам ништа говорио о послу, нисам је хтио оптерећивати у трудноћи с још и тим проблемима.

Сутрадан сам најраније написао допис Суду удруженог рада, јавио се Вујици и упутио се код суца Анте Куњушића. Примио ме одмах и насмијао се кад је прочитао допис:

-“ Јак вам је правник!?“

-“ Ванредни студент управног права већ петнаест година, од педесетак година старости.“ – осмјехнем се и ја.

-“ Па ви сте на жељезници увјек имали добре правнике, тужилац Никола Почуча је врстан стручњак и правни ауторитет, а потекао је са жељезнице.“ – вели он.

-“ Да, али ни жељезница није више она шта је била! Од врха до дна.“ – рекох му.

-“ Пиши мала…“ – рече он дактилографкињи и издиктира тумачење наводећи закон и чланове, број “Народних новина“ у којем је објављен и у задњем ставу критику правној служби због неизбора двојице делегата РС у законском року, онако како смо ја и Вујица тумачили.

-“ Ево, нека тај “студент“ нешто научи.“- потписа тумачење, а секретарица удари жигове и заведе га у судски протокол.

Захвалим се и кренем назад у фирму, прегледам пристиглу пошту и сигнирам је по реферадама пијући прву каву, а тада позовем Сарагу:

-“ Могу ли сад доћи, јесте ли заузети?“

-“ За десет-петнаест минута, да оду саобраћајци.“ – сложи се он.

-“ Добро, требамо насамо разговарати.“ – рекох му.

-“ Биће тако.“ – потврди он.

Прегледајући документацију коју ми је Срећко дао по пријему службе у једној фасцикли сам нашао брдо папира, то је била, набацана без реда, документација о стамбеној изградњи, неке одлуке, исплате по њима и рјешења, а што је на први поглед говорило да ту нису била чиста посла. Нешто сам успио посложити по датумима да термински повежем догађања, али нисам стигао до краја одмрсити све те радње, јер је доста документације недостајало. Назвао сам Божидара Шкару, шефа испоставе Стамбеног сервиса ЖТП-а Загреб:

-“ Божидаре, да ли Ви имате све папире о становима и стамбеним кредитима за нашу Секцију?“ – питам га.

-“ Имамо, наше је књиговодство ажурирано, од одлуке, рјешења до плаћања, па одржавања и наплате станарине. Шта ти треба?“ – каже ми.

-“ Радим нешто на томе, мораћу се послужити вашим документима.“ – одговорих.

-“ Нема проблема, ту су Фани и Мирјана, помоћи ће ти.“ – слаже се он.

Божидар Шкаро је био шеф те организационе јединице већ одавно, а и службенице Фани и Мирјана су годинама тамо радиле. Он је био рођени Сплићанин из жељезничке фамилије, а родитељи су му били Срби порјеклом од Радошића, тамо преко Козјака према Мућу и Сињу, и он се у младости бавио кошерком, па је и сада био кошаркашки судац. Мало је муцао, па је ради тога, а и због антипатије према “погоспођеним сељацима“ с осталима на жељезници мало, углавном службено, контактирао, а како је примао плаћу директно из Загреба није ни имао потребе да неком подилази.

Из расположивих докумената сам стекао неку слику, а та је била поразна.Стихијски се прилазило том проблему, није било континуитета, а ни жеље код руководства претходних година да направи неке планове и пројекције на дужи рок, па су средства намјењена за стамбену изградњу трошена неекономично. Одлучио сам да се ту мора увести ред и направити према одредбама правилника дугорочна, средњорочна и годишња стратегија стамбене изградње и кредитирања радника.То сам већ започео прије одласка у Војску као самостални референт, али за мога одсуства нико се тим није више бавио.

Одем код директора Сараге и како смо се договорили затеког га сама.

-“ Изволите.“- пружим му тумачење Суда удруженог рада.

Чита он једном, па други пут.

-“ Ех, Бане, Бане, ти и твоје тумачење права!“ – одложи он папир – “ Добро је!“

-“ Није добро! То доказује да ће ме саплитати гдје год стигне. Он се таквим понашањем издиже изнад свих нас, а ја сматрам да имамо исти ранг у хијерархији руковођења, чак мислом да је на мени више одговорности и посла и да тога и Ви требате бити свјесни. Не би ми било криво да он зна, да понекад призна да није сигуран, да ће провјерити, већ што своје незнање и несигурност покрива тврдоглавошћу и одуговлачењем, па сви ради тога вадимо кестење из ватре. Ето, да ја нисам сам нешто подузео остало би по његову, и све што смо договорили пало би у воду. А ја од Вас очекујем да се држите нашег договора, без отезања и сустезања, а то на РС-у није био случај, а посебно то што сте знали за Делију, а ништа ми нисте рекли.“ – озлојеђено ћу ја.

-“ И ја сам био затечен, олако сам прогута идеју да ће скупа ићи лакше, а обманули су ме да ти зато знаш. С друге стране сам мислио да и Делија има својих “навијача“ који ће кад гласају за њега гласати и за тебе, он је ипак “домаћи“. А да се не љутимо, ја ћу своје обећање испунити, важно је да имамо одлуку РС-а и ово тумачење да је она правоснажна. Увјерит ћеш се!“ – настоји он изгладити ствар.

-“ Живи били па видили, али знам да ће ми Бан стално подметати ногу и цинкарити гдје год стигне, јер он сматра да сам му ја крив за неостварене амбиције.“ – кажем му, схвативши речено између редова да ми је националност отежавајућа околност. Нисам “домаћи“.

-“ Знам, знам, он је био сигуран да ће бити Бог и батина овдје у чвору, на жељезници, али му није успјело, зато се тако и понаша, надајући се да ће то постићи на слиједећем реизбору. Али тко га ферма, био је и остат ће ситна душа, а ти ћеш стално имати моју подршку, бар знаш да је тако и досад било, јер сам сигуран да иза твога посла стоји стручност и поштење, без злих намјера.“ – пружи ми руку.

Прихватим руку да то измирење потврдим:

-“ Добро, а сад нешто у вези те проклете стамбене изградње. Погледао сам неке папире које сам затекао, тамо је прави џумбус, без краја и конца, а задњи станови су грађени прије десетак година, нешто мало из срдстава бившег Погона. А паре које се овдје издвајају потрошише бржи и спретнији, и они ближи олтару, док ми остајемо празних шака. Од средстава што их издвајамо годишње за стамбену изградњу могли би годишње купити десетак станова, а кад би то средњорочно улагали према роковима изградње који просјечно износе двије године могли би пуно више. Ових дана ћу направити такав план у двије три варијанте, па ћемо моћи разговарати о цифрама. Али ни то неће бити довољно, треба нам шира акција и струке, синдиката, укључујући и Опћину. Тамо постоји фонд солидарности у који би могли “упасти“ обзиром да имамо доста нерјешених стамбених проблема и да су нам плаће ниске. Такођер би требали добити и дио средстава од ЖТП-а јер су они наша средства трошили годинама негдје другдје, па морају прихватити наше аргументе да смо сад ми на реду. Биће тешко, али се требамо сви максимално ангажирати, тражити, аргментирати и досађивати.“ – кратко му образложим идеју.

-“ Прихватам ту инцијативу у потпуности, и мене је то све време оптерећивало. Ти то направи, а ја ћу се распитати код Опћине и зваћу Стамбени сервис у Загребу, познајем тамо неке људе. Али поведи рачуна о структури захтијева радника, неки траже станове, а неко стамбене кредите, те по подручјима. Шибенчани ће тражити свој дио, ови с пруге свој, а Сплићани своје. А да ће бити тешко не треба ни говорити, кад та материја мора ићи на РС и Зборове радника.“ – прихвата он.

-“ Имам све то у виду, од Стамбене комисије добићу све захтјеве и видити потребе и врсту, код мене у служби су финанцијски извори, код Шкаре фонд наших станова и амортизација, а према маси особних доходака ћу добити распоред средстава територијално. А што се тиче станова које имамо по станицама у службеним објектима то ћемо одржавати из пословног фонда, јер и амортизација иде тамо. Договорено, па ћемо о томе детаљно нас двојица за пар дана, а онда на колегиј, РС и Зборове, трајаће, али ћемо дугорочно имати уведена правила игре и неког ђавла ће се радити, а не као до сада, сваких десетак годинапо два три стана.“ – још детаљније појасним план.

-“ Свака част, и ја ћу се особно ангажирати, колико год могу.“ – обећа он.

Фотокопирам тумачење Суда и пошаљем службеном поштом предсједнику РС-а, Стамбеној комисији, Синдикату и Опћој и правној служби. Одлазећи с протокола сретнем Делију испред зграде:

-“ Здраво колега, чули смо се, а нисмо се видјели, пуно посла код мене као и код тебе.“ – хини радост прикривајући страх од моје реакције.

-“ Иве, Иве, ниси испао фер! Ти знаш да ја немам ништа против тога да ти тражиш стан, али кад си се већ одлучио заклањати иза мене онда си ми то требао рећи, неке ствари, финесе, су се могле другачије поставити и не би испало онако како је, а ради тога ја морам губити живце и радити Банов посао. Знам да си његов миљеник засад, али не знам докле. Не могу прихватити такво твоје понашање према мени, та били смо блиски, више него што си сада с Баном!“- рекох му без устезања – “А сад сам готово сигуран да ћеш и овај наш разговор свом Бану испричати!“

-“ Ма нећу, шта ти је, хтио сам ти рећи, али ме Бан сузбио, рачуна је да ће овако бити боље. Уствари, он ми је и сугерира да поднесем молбу, од њега сам чу за договор руководства с тобом, па се ја нисам усудио подносити молбу, јер знам да нисам исти случај, али је он на томе инсистира.“ – спетљано се он брани – “А ја сматрам да смо и сада пријатељи као и прије!“

-“ Зато ме више боли такав твој поступак, па зар ниси има у глави да плаћања иду преко моје службе и да могу отезати колико ме воља јер никада немамо довољно пара на жиро рачуну, а ја одређујем приоритет плаћања. А Бан те на тај начин “купује“, не чини он ништа мукте, видићемо шта ће од тебе тражити кад буду реизбори или пријеми у радни однос или код распореда радника. Ех, Иве, Иве!“ – рекох му и додам – “А сад је по Бану пропало и за тебе и за мене.“

-“ Ја не тумачим ка’ он, цило јутро се око тога натежемо, а он ме упућује на ванредну сједницу РС-а, ради различитог тумачења одлуке.“ – вели ми он сада се улагујући мени.

-“ То сам ја средио, види!“ – покажем му тумачење Суда – “ Кад ћеш ти за мене такво што направити?“

Читајући тумачење он пробљеди па поцрвени:

-“ Хвала ти, до неба ти хвала, сад ме је срамота, у земљу да могу би пропа што испаде наивчина, ти си ми прави пријатељ.“ – и пружа ми руку.

-“ Надам се да ћеш ово запамтити! Не говори Бану ништа добиће он ово службеном поштом, па ми се јави тада.“ – поздравим се.

Вратим се у канцеларију и позовем Срећка и Мају и кажем им да ми пошаљу “нову радну снагу“. Обоје рекоше да се ови нови помало уклапају и да обећавају. И сва тројица дођоше за пар минута: Винко Ћалета из књиговодства, те Матељан Миљенко и Злато Марковић из материјалне службе.

Винко Ћалета је био висок, сухоњав младић, угодна физичка изгледа и смирена говора и кретњи, Матељан Миљенко је био црномањаст младић, говорљив и комуникативан, а Злато Марковић дебељушкаст, ноншалантан и склон шали.

-“ Пустио сам вас пар дана да видите што би требали радити, па да сада чујем како стоје ствари?“ – рекох им послије формалног упознавања.

Злато се први изјасни:

-“ Шефе, што се посла тиче мени се чини да сам схватио шта требам радити и не чини ми се тежек, али ми је досадан. Ја сам учио за прометника у Загребу и нисам успио завршити, али могу бити робни благајник,и засад тамо нема мјеста, али кад се укаже прилика ја би тамо ишао.До тада ћу овдје радити што најбоље могу. Јел’ поштено?“

-“ Поштено Злато, знамо на чему смо и ти и ја, а кад се укаже празно мјесто робног благајника ја ти нећу бити сметња. Поштено?“ – насмијем се.

-“ Договорено, са мном неће бити проблема.“ – обећа он.

-“ А ти Миљенко, знам шта си завршио, знам да си примљен за транспортног радника и да си се изборио да будеш руковалац материјала, те ти материјална служба није непозната. Ово мјесто ти нуди више, али и тржи више.“ – рекох му.

-“ Мени одговара, и нисам се овоме нада па ћу се трудити да оправдам повјерење.“ – изјасни се он.

-“ Винко, шта ти кажеш? Сличан ти је пут као и Миљенков.“ – питам га.

-“ Маја ми је доста тога објаснила и скоро већ сада самостално радим, није ми тешко, мада ми још није све јасно.“ – мирно ће он.

-“ Добро, мало по мало све ће се разјаснити. А ја вам препоручујем да проучите Статут ЖТП-а и Секције, да видите организацију подузећа, па онда правилнике о материјалној служби и књиговодству, сљеди Контни план и Шема контирања. Многе ствари ће вам се тада разјаснити. И још једно, немојте се претворити у формалисте и да не видите суштину посла, форма има своју сврху, а схваћање једног везано уз друго чини вам посао интересантним. Има још нешто, млади сте, упишите бар неку Вишу школу или факултет, сада има у фирми бенефиција за ванредно студирање, а кад већ радите тај посао биће вам лакше и студирати. Да се то може ја сам вам доказ, а и многи други који су кренули мојим примјером. За напредовање то вам је неопходно, нећете ваљда остати цјели живот књиговође или референти.“ – савјетујем им.

-“ Аха, треба размислити, тешко је једно и друго.“ – рече Матељан.

-“ Ја ћу покушати, не морам завршити у редовном року.“ – прихваћа савјет Винко.

-“ Ајде, ајде, боље сада док сте млађи кад се брзо памти, него кад вас ухвате године, жена и дјеца, и други проблеми. То је сат-два дневно, лакше је то него што вам се сада чини. А све што тамо имате учити сусрећете и у послу, а за помоћ у појашњењу неког проблема стално сам вам на располагању.“ – наговарам их.

-“ Па не би било лоше покушати, а Винко, ако нисмо закаснили ове године?“ – окреће се Миљенко Винку.

-“ Нисте, још вам траје уписни рок, провајте, немате шта изгубити.“ – упоран сам ја.

-“ Ајмо ћа, па шта буде!“ – обећаше оба.

Пожелим им срећу и отпустим их. Нека заврше школе и стекну искуство, не морају остати на жељезници, а без тога нигдје не могу, свуда се тражи виша стручна спрема. А наговара сам их јер сам знао да не би овдје дошли да нису потекли из љуте сиротиње и нису као такви имали шансу бирати.

Advertisements