Задњи је дан септембра, а Милица још не рађа. Крупна је и тешка, жели да се породи што прије, али се и боји да не крене нешто како не треба. Несесер с потребним ситницама одавно је спреман, али беби се не жури. Свако мало понавља ми упуте шта ћу чинити кад дођу трудови, стално нешто мјења у распореду радњи.

-“ Све сам запамтио, не требаш паничити, биће све у реду.“ – смирујем је.

-“ Немој заборавити несесер, ту су ми неопходне ситнице за родилиште.“ – опет ће она.

-“ Нећу, ево да поновим: кад ти кажеш да су почели трудови јављам Гојку да дође с аутом, па кад он дође возимо се тамо и готово. И носимо несесер! Јел’ тако?“ – понављам лекцију.

-“ А ја не би хтјела да тамо дођем рано и сатима чекам, знају оне сестре бити нељубазне.“ – сад ће нешто ново она.

-“ Ићи ћемо кад ти кажеш, шта сад ту гринташ?“ – почињем се нервирати.

-“ А не љути се, хрјела би да све буде добро.“ – схваћа да је прекардашила.

-“ И ја то желим, ма морамо бити присебни, нема користи од панике.“ – настојим јој дати сигурност.

-“ Благо вама мушкарцима, што смо ми жене Богу скривиле да морамо овако патити!?“ – почиње она вјечиту женску јадиковку.

-“ Ваљда је Творац зна шта ради! Зато вас је створио више од мушкараца, бар се 3-4% женских више рађа од мушкараца, а живи вас још више и дуже живите. То вам је надокнада за муке порођаја.“ – браним се ја.

-“ Ма ајде, а зашто је више жена логично је! Мушки гину у глупим ратовима, а више лочете и неуредније живите, па мање радите и крећете се мање. Ми смо стално у неком послу и покрету, ради тога дуже живимо.“ – сада она почиње женску филозофију.

-“ А зашто вас се рађа више него мушких, то ми објасни? По законима економије би се могло тумачити да вам је ради тога мања цјена, тамо важи правило: већа понуда нижа цјена. А, шта кажеш на то?“ – шалим се, боље и то него слушати јадиковке и гринтање.

-“ Није то тако, више нас се рађа зато што доста жена умире при порођају.“ – опет се она враћа на своју муку.

-“ А зашто се онда послије ратова пар година рађа више мушкараца?“ – сљеди моје протупитање.

-“ Ко ће га знати, ваљда да се надокнаде губици у ратовима.“ – промишља она.

-“ Да, да! Може бити и једно и друго и треће, као и у свему на овом свјету природа има своју рачуницу, одржава равнотежу, додајући увјек оној страни којој фали.“ – кажем јој.

-“ А шта ти мислиш шта ћу родити, што би волио?“ – сад опет једно стотину пута поновљено питање.

-“ Родићеш бебу, здраву бебу, остало није важно.“ – и ја по стоти пут исто одговарам.

-“ Нећеш да кажеш, знам ја да ви мушки више волите да се роди прво мушко.“ – не вјерује ми.

-“ Ако не буде сада мушко биће други пут, има времена. Кад их родиш више биће и једних и других као код твојих и мојих родитеља.“ – смијем се.

-“ Таман посла, нећеш тај филм гледати, да будем онаква мученица као матер ми!“ – енергично се противи она.

-“ Ето, како сте ви данашње жене себичне, па ми имамо бољи стандард него и моји и твоји родитељи скупа, па ред би био да имамо бар колико и они дјеце, ако не дупло више.“ – сад је провоцирам.

-“ Они су рађали сиротињу, када смо ми имали дјетињство, младост!? Е, то наша дјеца неће трпити, имаће све што их у одређеној животној доби припада.“ – противи се она.

-“ А видићемо. Ми данас не знамо шта носи сутра! Шта онда разбијати тиме главу?“ – смијем се – “ Само немој тамо у родилишту викати: е, нећеш мужу прићи мени никад више!“

-“ То причају за неке да су се тако дерале из свег гласа, а рађале десеторо, и сваки пут се тако заклињале.“ – сада се насмија и она.

И тако се разговор одвија до предвече, а онда се изненада Милица трже, пробљеди и мирно рече:

-“ Почело је…. чини ми се!“

Тета Етица је чула у својој соби и дотрча:

-“ А Миле, трудови?“

-“ Чини ми се, сад је стало.“ – вели Милица.

-“ Гледајте на сат, да видимо за колико ће се вримена поновити!“ – рече ми тета Ета.

Поновило се за десетак минута.

-“ О, има још вримена, нећеш родити прије зоре!“ – закључи тета Ета.

Након трећег знака одлучили смо да идем по Гојка, нека буде ту за сваки случај, а кренућемо кад трудови учестају у краћим размацима. Пожурио сам уз Маслешину улицу до Пајићеве “летећи ки тица“, све је ово за мене било ново, у глави ми је скоро био искључен разум, водили су ме инстинкти и страх од неизвједности. У тим моментима завидио сам старијим генерацијама јер су они у таквим тренуцима увјек имали пуно искусних људи и жена око себе, а дјецу су без ичије помоћи са стране сами порађали научени својим и искуством предака преношеним с бабе на матер,од матере на кћер и тако вјековима. А ја и Милица били смо сами, препуштени сами себи и причама које су поред нас више пролазиле него ли се преносиле као наук. Јест, сада имају доктори, бабице, сестре, али треба до њих доћи.

Гојко и Маја с малом Тамаром су били код куће, па ми је одмах пао камен са срца:

-“ А куме, дошло вриме?“ – Маја одмах погађа о чему се ради.

-“ Тако је, требамо ићи Гојко, возити је!“ – рекох задихан од брза ходања.

-“ Нема проблема, сједи да се спремим.“ – рече мада је увјек био спреман.

-“ Кад су почели трудови?“ – пита Маја.

-“ Прије пола сата.“ – одуших.

-“ О, нема журбе, не триба ићи прије док не учестају на три-четри минута!“ – одмахну она руком – “ А то значи касно вечерас. Знам по себи.“

-“ Шта ја знам, боље да смо тамо, ићи ћемо кад Милица каже.“ – велим јој.

-“ Тако је, идемо ми тамо.“ – сложи се самном Гојко – “Биће и она смиренија.“

-“ А Мажо, ‘оће ли бити син?“ – подбада Маја.

-“ Шта ће бити није ми битно, важно је да све прође у реду.“ – понављам по који зна пут.

-“ Ајмо ми, па кад се вратим.“ – рече Гојко Маји.

Са старим “Фићом“ зачас смо стигли у Омишку и Милици је одмах лакнуло. Пијемо вињак и каву и зафркавамо се мјерећи временски размак. Кад трудови учесташе упутимо се у родилиште, био је сумрак, улична свјетла су била упаљена.

На пријемном упиташе Милицу пар података, узеше трудничку књижицу и одведоше је, а мени рекоше да зовем сутра, рачунају да ће пород бити у току ноћи.

-“ Ајмо код мене, шта ћеш сам кући?“ – наговара ме Гојко.

-“ Не би, имам нешто читати за посао, а то ће ме сигурно успавати бар мало, биће ово дуга ноћ, а сутра ћу звати из канцеларије, па ћемо се чути чим нешто сазнам.“ – одбијам га.

-“ Како ‘оћеш, слабо ћеш ти спавати, нека си уморан!“ – вели Гојко судећи по свом искуству.

Одвезао ме у Омишку и отишао, а ја и тета Ета смо мало гледали ТВ, причали мало о рађању, а онда она рече:

-“ Биће све добро, ајмо спати, ми ту ништа не моремо, Бог и Госпа ће помоћи.“ – и оде у своју собу мрмљајући неку молитву.

И ја угасих телевизор и одем у собу. Нађем неке материјале с посла и читајући их вршим неке прорачуне у више варијанти, све са циљем да скренем мисли од Милице, порођаја и родилишта. То је некако успјевало око сат времена, али се више нисам могао сконцентрирати на бројке па сам почео грешити у једноставним рачунским операцијама и све те папире вратих у торбу. Угасим свјетло и легнем покушавајући на силу заспати. Осјећам умор, очи ме пеку, али неће сан на очи. Упадам у оно чудно стање између сна и јаве, рађају се слике већ проживљеног баш као да се то сада ту све наново догађа.

Милицу сам први пут видио у возу, локалцу Книн-Сплит, кад сам се једно јутро враћао из ноћне смјене с дежурства у Брдашцу. Сједили смо у истом претинцу дрвењака, сасвим случајно смо се ту затекли. Измјенили смо пар реченица, као што то путници раде, не упознавајући се. Али њен лик ми је оста отада заувјек мемориран: црнка, живих очију, згодна тјела, осредње висине и ведре нарави. Као послије сваке ноћне смјене у укрсници Брдашце био сам мастан и надимљен од петролејке и уморан од неспавања, цјелосмјенске напетости и учења за испите на првој години Више економске. По говору сам знао да је од Книна, али нисам имао храбрости да се распитујем, ко је, гдје ради и остало, надајући се да ћемо се опет срести негдје у Сплиту. Покајао сам се ради тога по изласку из воза, али шта је ту је, сам сам крив, а себи се најлакше опрашта. А да ме је неко у том тренутку питао:

-“ Били се оженио том цуром?“ –

без размишљања и икаква сазнања о њој би без двоумљења одговорио:

-“ Би, сада, исти трен!“

Време је пролазило, дани и мјесеци су летили, али никако је срести. И опет се умјешала судбина. Једног дана случајно сам навратио на Вишу економску да видим рокове за испите и угледам њу у друштву неке колегице и Јове “Радисте“ у милицији. Јову сам познавао из клапе, понекад би се нама млађима прикључио на Пјаци, иако је био старији од нас и већ имао статус “старог момка“, а пошто је и он покушао студирати често би ради тога и долазио у клапу да се снабдије неком скриптом или теком с предавања неког од нас.

Тад смо се званично упознали, да је из Мокрог Поља, да је у Книну завршила економску школу у генерацији са Радојком Мажибрадом Катином, Јањом Јапунџић, Милком Пекић “Ушумовом“, Даром Кутлачом и још некима из Кистања, да је радила у Пољопривредној задрузи Мокро Поље, па у Пољопривредној задрузи у Дворницама, а да сада ради у Основној школи Клис као режисер-благајник. И она је сазнала понешто о мени, а познавала је и брата ми Душана јер је он у време њеног школовања био у Книну предсједник Опћинског комитета Савеза омладине. По тим подацима сам знао да је старија годину-двије од мене, али ми то није нимало сметало. Сада ми је слика о њој била бистрија, а шесто чуло још сигурније и јаче:

-“ Доћи ће време, с овом дјевојком ћу се оженити!“

Она и Радијка Катина с још једном колегицом су становале у Толстојевој и позвала ме, реда ради, као земљака, да навратим, тим више што је и она уписала Вишу економску-књиговодствени смјер, само што није брзо као ја полагала испите.

И навратио сам једне слободне недјеље, попили смо каву и причали о заједничким познаницима, Вишој, студијима, послу, наравно и о Буковици и Сплиту. Тад схватих да она на ме гледа као на пријатеља, земљака, а да ни у сну не сања да би могли бити пар, момак и цура.

-“ Тиха вода брег рони, време доноси своје, а судбина је већ одређена за сваког од нас!“ – промишљао сам и повинаовао се таквом стању ствари чекајући миг судбине.

Време је пролазило, с времена на време чули би се телефоном кад би реадио у Силину гдје сам имао грдски телефон и могао звати Клис, виђали на Пјаци, понекад отишли у кино сами или у друштву, али “миг судбине“ се још није јављао. Био сам сигуран да зна о мени више него што је могла од мене сазнати, од Радојке или Милке, а то што је могла чути све је ишло у моју корист. Она се у међувремену пребацила радити у ППК “Скопско Поље“, средњу школу “Мате Голем“ и Угоститељски центар, све на одређено време, па у “Југобанку“ у девизни платни промет на неодређено радно време.

А наша је веза почела изненада. Ја сам већ био дипломирао на Вишој економској и уписао други ступањ економије у Осијеку кад је њој затребала помоћ из статистике. У тих неколико дана заједничког учења схватио сам да ме гледа другим очима, да ја више нисам само “пријатељ и земљак“, већ да је дошло време да продубимо нашу везу као момак и дјевојка, јавио се “миг судбине“.

Од првог виђења до вјенчања с њом је било све другачије него с другим цурама. Почело је тихо и тако се развијало,ту није требало пуно рјечи, прича, “малих лажи“, све се одвијало као у сну. Родом из истог краја, социјалне средине, једанака одгоја и моралних норми и без прича смо се лако споразумјевали. Мали покрет руке, поглед, дисање, ситни гести су били довољни да једно друго разумијемо и схватимо до сржи, као да се познајемо од малих ногу, а све то је била она љубав што стално и вјечно гори истим интезитетом и жаром.

И ове дуге мрачне ноћи све моје мисли, страхови и надања су били с њом у родилишту, а сви њени болови, страхови и муке ја сам осјећао у себи.

-“ Издржи, можеш ти то, ја сам с тобом, све ће бити у реду, не бој се…“ – непрестано сам, час у мислима, час полугласно шапутао тамо њој далеко, храбрећи је, надајући се да ће те њеме поруке до ње Божјим путевима стићи.

А у четри ујутро сам устао, скувао каву и нестрпљиво чекао да сване и да одем до првог телефона и зовем родилиште. По шушкању у соби знао сам да је и тета Ета будна. Већ у пет сам кренуо на посао, а тета Ета ми се јави кроз врата:

-“ Јавите кад сазнате, тешко ми је чекати!“

-“ Хоћу тета Ета, одмах ћу Вам јавити!“- обећах јој.

Сигавши у канцеларију одмах се машим за телефон, а број родилишта заузет, па заузет. Тек око седам се јавише:

-“ А тко сте јој Ви?“- пита женски глас.

-“ Муж, супруг.“ – велим.

-“ Честитам, постали сте тата цурице, све је у реду, цура је права. 4.300 тешка, 51 велика, обе су добро, спавају.“ – рутуински ће сестра.

-“ Кад ће изићи, кад могу доћи?“ – питам сав узбуђен, и по гласу ми се позна.

-“ Уобичајено, за три дана, дођите и распитајте се кад прође визита.“ – каже она неодређено и поклопи слушалицу.

Тог 1. октобра 1976. године постао сам отац.

-“ На Божјем сам путу!“ – сину ми мисао, ни сам не знам како и зашто.

А тад почеше долазити службеници на посао:

-“ Срећко, частим!“ – дочеках Срећка Мешина и поведем га у “Бобиса“.

-“ Шта је, овако рано!?“ – чуди се он.

-“ Ноћас сам поста тата!“ – рекох му.

Он ме загрли и пољуби:

-“ Честитам, браво коле! Шта је?“ – весело ће он.

-“ Цуретина, 4.3оо/51, тако рекоше, све је у реду.“ – рекох му.

-“ Браво, Бога ми јесте цуретина, нека је жива и здрава! И ја имам двије.“ – наздрави за срећу.

-“ Не говори још ником ништа, идем скокнути до куће, вратићу се за десетак минута.“ – рекох му.

-“ Нема проблема, ако тко у међувремену пита тако ћу рећи.“- вели он и растадошмо се.

Јавио сам тети Ети како сам обећао, а она се прекрсти и поче мрмљати молитву захвалницу:

-“ Намучила се јадница,тако крупна беба!“- дода на крају.

Купим пића успут и вратим се у канцеларију. Треба испоштовати обичај и частити по канцеларијама и примати честитке, па обавих и ту процедуру до маренде, а тад се ухватих да обавим и нешто посла. Али сваки час зове телефон, неко пита, неко честита и тако цјело време.

Сад је требало чекати да моје цуре изађу из родилишта. Све је то било стварност, али је још нисам могао “прокувати“, то ће се десити тек кад дођу кући.

Advertisements