Иако су ми мисли биле окупиране породичним стањем морало се интезивно радити. Почео је обрачун плаћа, а још нису пристигле нове снаге. Бан је одуговлачио процедуру пријема нових радника правдајући се законом прописаним роковима иза чега се крила опструкција произашла из његове неспособности, покварености и умишљености, а највише од оне подмукле људске злобе из зависти на туђи успјех.

Позовем Весну Прибудић, Срећка Мешина и Мају Золтнер, руководиоце послова, на договор:

-“ Имамо обрачун плаћа, а немамо довољно рачуновођа. Знате шта би значило кашњење плаћа! Једва сам успио подићи вредност бода, а сада би ефекте тога збрисало кашњење. Маја у књиговодству почиње периодични обрачун за трећи квартал, а пола људи још је неискусно. Звао сам вас да се договоримо шта нам је чинити да прерасподјелимо оптерћење послом, а унапред знам да ће бити “роњања“ на рад поподне или ради испомоћи одјела одјелу.“ – укратко им рекох шта ме мучи.

-“ Па зар кадровска није могла до сада примити раднике?“ – пита Весна.

-“ Кадровска!? Они нису у стању издати рјешења на време правдајући се да имају превише посла, шта би један човјек могао обавити један за једини дан, акамоли ово. Морамо се овај пут сами снаћи.“ – придружи се Маја – “ Ја ћу вратити оне двије цуре на обрачун, а кад заврше тамо чекаће их цјелодневно књижење до краја мјесеца.“

-“ И ја ћу послати двоје, али они у томе нису искусни, нека се рачунају као један радник. А њихове послове ја ћу обавити поподне. Али нови људи морају ту бити за слиједећи обрачун!“ – јави се Срећко.

-“ Ето, Весна шта још треба?“ – путам је.

-“ Највећи проблеми су ми неуредни Р-230 – Евиденције рада које шаљу шефови са терена. Боже мој, ови нови су полуписмени, ни до сто не знају збројити, све измјешају, и редовне и ноћне и празничне и прековремене сате, па погрешно зброје, и ми ту губимо доста времена за исправљање што не би смјеле, а опет би испао проблем код исплате да то не урадимо, јер радници за грешке вичу на нас умјесто на своје шефове јер им они кажу да смо ми погрешиле.“- жали се она.

-“ То ћемо овако: ти прегледаш Р-230, па дјелиш обрачунцима и док видиш неку грешку зови шефа да то дође исправити ту код вас и нека овјери потписом и жигом. Тако ће се научити радити, а ако неће онда ми јавите, па ћу ја то сређивати. доћи ће силом или милом истог дана.“ – рекох јој.

-“ А онда их упутите к мени, и ја их требам ради грешака у Мат-овима, ни најобичнији образац не знају попунити.“- јави се Срећко.

-“ Како стоје ствари у Шибенику?“ – питам Весну.

-“ Тамо нема проблема, обе су цуре тамо, оне ће на време доставити своје документе.“ – она ће.

-“ И да ти раде на новим машинама! Ваљда су до сада навикле на њих?“ – рекох јој.

-“ Како која, оне старије раде на њима па контролишу на старим “дробилицама“!“- насмија се она.

-“ То ћеш Срећко средити, пошаљи економа да старе покупи и раздужи, никад тако неће присвојити новине.“ – рекох Срећку.

-“ И то је сређено! За по уре све је готово.“ – сложи се Срећко.

-“ Весна, све си чула! Ако искрсну проблеми јави се!“ – рекох јој – “Ајмо радити.“

Али није ишло тако глатко. Рачуновође су се буниле да и поред подузетих мјера су преоптерећене, да не могу радити по цјели дан, да им треба платити прековремено односно давати слободне дане и још стотину разлога указајући како је пуно лакше у другим службама гдје се ради за исту плаћу. Са свим тим захтјевима Весна је сваки час долазила код мене.

-“ Весна, да се договоримо! Ти си шеф Обрачунске групе, а ја службе. Знаш шта је реално, а шта није. А и ја знам колико се радника може дневно обрачунати. Свака од њих има по стотињак радника, неке раде брже, неке спорије, а знам и да су ту многи заостаци због мањка рачуновођа у претходном времену. Твоје је да им одредиш приоритете, а то је сада обрачун плаће, па ћемо након тога сређивати статистику за сваког радника, уосталом то им је посао. Ако неко неће да ради доведи га мени, ја ћу му рећи шта треба, па ћемо видити. Сад ми пошањи Стипу Врцана, а ти нареди и видићемо хоће ли се радити или неће!“- рекох јој сав нервозан занјући да она не жели улазити у конфликте с особљем већ то пребацити на мене.

Стипе Врцан одмах дође:

-“ Ево ме шефе, тражили сте ме.“

-“ Сједи Стипе, знам нешто, али хоћу да чујем још некога да ми потврди да ли сам у праву. Реци искрено, ово је чисто стручни разговор.“ – рекох му.

-“ Хоћу, без устезања, а и сам сам хтио доћи да Вас нешто замолим.“ – рече он.

-“ Весна ми кука да ће је рачуновође појести, да не могу стићи, да раде до бесвјести итд., итд., тамо си и то си већ чуо. Реци ми колики је оптималан број радника за обрачун по једном рачуновођи из твог искуства?“ – питам га.

Стипе Врцан, двометраш, бивши кошаркаш “Алкара“, а сада слободни тренер у тражењу ангажмана. Радио је као представник ЖАС-а у Сињу, а кад је то представништво укунуто привремено је распоређен у Обрачунску групу, гдје је био једини мушкарац међу женама различите животне доби и није се за њега чуло по никакву основу, иако је сваки дан на посао долазио из Сиња и било му је најтеже, бар што се тиче доласка на посао.

-“ Искрено шефе, ја и још двојица би то могли направити за пет дана у редовно радно вреиме, ако је све претходно ажурирано. Један дан за обрачун у беренике и листе, други за прављење рекапитулација, трећи за писање вурмана, четврти за усаглашавање са СДК и пети би било подизање и расподјела новца. А оне све то не да подуплирају него пет пута преувеличавају, а настане им гужва зато што осталих дана пландују, не ажурирају податке и не направе припреме. Ево, ја ћу поподне одњети своје кући и ја и жена ћемо то средити до навече, а сутра ћу доњети све обрачунато и чекаћу остале да можемо радити рекапитулацију. За осам дана и најлошија може то обрачунати и средити све да пише техничким словима. Ту је други проблем, све су оне жене, мајке, бабе, па им се не остаје поподне јер их чека поса домаћице код куће. Не обадавајте Ви њих, то је обично женско кокодакање!“- насмија се див од човјека.

-“ Хвала ти, то сам и ја мислио, уствари знам. Само ме тестирају како ћу реаговати, а то су све жене, мајке или кћерке жељезничара, па ето ти “Радио Милеве“.“ – насмијем се.

-“ А сад би Вас замолио: могу ли ја раније кући да ово своје обрачунам, а сутра сам ту, па ћу и осталима помоћи?“ – пита ме.

-“ Нема проблема, иди и јави се Весни да зна.“- рекох му – “ Које раднике ти обрачунаваш?“

-“ ЖАС, време, норме, то је најсложенији обрачун код нас, сви остали раде само по времену.“ – рече он.

-“ Ајде Стпе, има ли шансе да нађеш тим?“ – питам га.

-“ Има, има, нуде ми овдје у Сплиту за помоћника, ма сачекаћу мало да видим имам ли шансе за првог у “Алкара“, тамо сам код куће.“ – вели он.

-“ Паметно, ајде направи нешто тамо међу Сињанима да вас гледамо на ТВ, и ја ћу за вас навијати.“ – поздрављамо се.

Одем тада код директора Сараге да га извјестим о текућим пословима:

-“ Буне се, али биће све у реду, само Бан треба пожурити с тим пријемом, не тражи се гувернер банке!“ – помињем му.

-“ О Боже, па још то није средио! Видићу гдје је запело, ваљда ће то бити ових дана.“ – обећа он.

-“ А јесте ли читали оне материјале ЖТП-а у којима се говори о увођењу расподјеле особних доходака на основу стимулације,о чему је у изради оквирни Правилник на нивоу ЖТП-а, а то значи да ћемо и ми морати доњети свој, гдје ће се морати све детаљно регулисати?“- питам га – “ Ја то проучавам, нешто ћу скицирати, па ћемо разговарати, али по мени, то значи да ће се мјењати правилник о особним дохоцима и да ћемо морати имати референта за расподјелу.“

-“ Нисам чита, добро проучи, па ћемо сјести да то размотримо.“ – сложи се он.

Вратим се у своју канцеларију и прелиставам наново материјале о систему стимулативне расподјеле особних доходака како то налаже ЗУР, и правим концепт новог секцијског правилника. Тако и заврши радно време, па све понесох кући да довршим, а тако ће ми лакше проћи време чекања док Милица и беба не изађу из родилишта.

Код куће сам потражио литературу с факултета и подсјетио се те материје и неког закона још из 1957. године о начину процјене тежине обављања послова на појединим радним мјестима у индустријским предузећима. За садашње време неке поставке су биле превазиђене, али је основна суштина била и даље примјењива уз мале, врло мале измјене.

До касно навечер концепт је био готов у рукопису са одговарајућим прорачунима, па сам одлучио да га објавим у стручном часопису “Жељезнице у теорији и пракси“ које је издавао ЖТП-Загреб.

Сутрадан ми је то Аница уредно прекуцала, а ја сам послао часопису свјестан да се мора мјењати Правилник на нивоу ЖТП-а и правилници по свим секцијама, и да та тема увјек угрије атмосферу међу радницима до врења. О том потезу нисам никоме ништа говорио, видиће га кад се објави, а мени је сад најпрече било да сутрадан дођу кући Милица и беба.

Advertisements