То јутро, послије визите, Милица је отпуштена из родилишта без бебе.

-“ Беба је добро, али има порођајну жутицу, зна то бити уобичајено, па ће остати код нас још пар дана да извршимо још понеку контролу, и кад она покаже да је прошла беба ће моћи кући.“ – кратко образложи доктор на отпусту.

-“ Шта је сад то? Ако је добро онда би могла кући, а ако има неких проблема реците нам искрено да знамо.“ – рекох му пренеражен његовим објашњењем.

-“ Има повишен билирубин у крви као већина беба, па ћемо сачекати пар дана да он падне, иначе је све у реду. Боље је да је под нашом контролом.“ – допуни он претпостављајући да то што он говори свако мора одмах схватити и разумити, скоро да му би чудно што те “просте медицинске чињенице“ не разумијемо као он.

Милица не говори ништа, њој су то већ рекли, а она је растрзана својом боли и још већом бригом за дјете.

Покуњени и забринути долазимо кући, а сада нас мучи сумња у објашњење медицинара, да можда нешто не крију? Покушавам бити храбар и настојим лажном фасадом умирити Милицу. Она мора лежати да дође себи, али је неизвјесност и брига поједоше. Упале очи и црни измучени тен лица говоре више од рјечи. И тета Ета је ту и тјеши је како зна и умије, а све се своди на то да треба бити јак и присебан, јер с дјецом су увијек неки проблеми и невоље:

-“Видит’ ћеш Миле, “…мала дица су мала брига, велика дица су велика брига…“, то ти је сад тешко вировати, али тако ти дође, увирит ћеш се с врименом. А шта ови млади доктори знају, само читају неке бројке и по томе се равнају, а ми старији и без њи знамо за то, па су новорођенчад дојиле родице или сусиде које су имале млика првих дана, а не матере баш ради тога. Све је ту у реду, видићете ви, само се сад ти чувај и гриј кости да ти се врате на мисто.“

-“ А бојим се да ће ми пркенути ово мало млијека ако не дојим, изгледа да га нећу имати пуно као ни матер ми.“ – још једну бригу Милица носи.

-“ Колико има, има. Измузај то, а данас је за то лако, има дичјег млика купити, а не ка некада кад се давало разблажено кравље млико и дица муку мучила од грчића.“- и ту тета Ета има утјешан одговор.

-“ Идем ја некима телефонирати, они ће се распитати код својих који раде у родилишту да сазнају шта је уствари.“ – рекох им.

-“ Ајде, ајде, да се не јидете без потрибе.“ – подржава ме тета Ета. Одем на станицу у канцеларију и зовем брата Душана. С њим сам се чуо прије петнаестак дана, обећа ми је да ће с Катјом навратити код нас, али од тога ништа, по обичају, није било.

-“ Душко, знаш ли неког у родилишту? Беба је остала тамо, како рекоше, ради жутице, па да се распита о чему се ради.“ – кажем му.

-“ У, види, чини ми се да Марија има тамо неког доктора. Буди ту, јавићу ти за десетак минута.“ – и он се мало изненади.

Марија је Катјина старија сестра, ради у Сплитској банци, а она и муж јој Дамир Тафра, те Душко и Катја, живе у породичној кући у Врањицу. Свакога је она познавала, а и доста њих њу, па сам био сигуран да ће сазнати праву истину.

Време се отеже као пасја црева док чекам Душанов позив, па га кратим листајући папире по столу, али немам воље ни за шта, па их враћам на мјесто непрочитане. Тргох се на звук телефона:

-“ Ево овако је, ништа страшно!“ – ведар је Душанов глас – “ Маријин пријатељ, старији доктор, ради тамо и рекао јој је да је то само њихова предострожност. С бебом је све у реду, изаћи ће за два-три дана, кад изврше контролу, а та жутица је уобичајена код свих беба у већој или мањој мјери. Он каже да до тога не би долазило кад би све родиље, као некада, остајале у родилишту по седам дана, али пошто немају довољнио мјеста онда их отпуштају раније, па ради тога долази до оваквих проблема. Он је искусан доктор, зна шта прича, па немате разлога за бригу, све је у реду.“ – изрече он у једном даху.

-“Па, добро да је тако, чекаћемо кад се мора.“ – и мени је мало лакше.

-“ Бићемо у контакту, ја кроз јутро не радим па ћемо скупа ићи по бебу.“ – понуди се он.

-“ Добро, договорено, јавићу ти кад ми кажу да може кући.“ – рекох му.

-“ Ајде Мишко, јави тако и Милици.“ – разњежи се он.

-“ Хвала, захвали Марији.“ – окончамо разговор.

Наиђе Срећко па му рекох о чему се ради, а он сједе и маши се за телефон:

-“ Мала, назови оне своје из родилишта и види шта је с бебом Мажибрада, рођена је првога, остала тамо ради неке жутице.“ – рече он у телефон, па спусти слушалицу – “ То ми је жена, сад ће звати оне своје колегице.“

Знао сам да Срећкова жена, медицинска сестра, ради у болници, а знају се оне са свих одјела.

-“ Све је у реду коле, то је ради стиске тамо, па јадне породиље избацују одмах док дођу себи, а већина беба остаје док изврше све контроле.“ – појасни он своја сазнања из властита искуства.

Телефон зазвони и он се јави:

-“ Да, добро, одлично, реци им да припазе, да не би имале са мном посла!“- рече и спусти слушалицу.

-“ Све је у реду, а то је ради онога шта сам ти већ река. Још једна контрола и цура ће кући. А женина школска другарица је баш тамо, припазиће као на своје дите, не требате се ништа бринути.“ – охрабри ме и Срећко и понови слично оном што је и Душан рекао.

-“ Идем ја кући помоћи Милици, а ти припази на обрачун, знаш већ како је кад испадне овако.“ – замолих га.

-“ Неће бити проблема, само ти иди, а знам како ти је,и ја сам то проша, сами ја и жена, подстанари, нема баба и дидова, нема никога да прискочи, мука жива. Ајде ти кући, овдје ће бити све у реду, тамо си ти потребнији.“ – прихвати се он обавезе.

Пожурим кући и испричам до у детаље све што сам чуо од Душана и Срећка и Милица се мало смири. И тета Ета живну што су се потврдиле њене претпоставке. Али ипак је у кући владала отужна атмосфера, тешко је повјеровати у рјечи кад својим чулима не осјећаш снагу чињеница, а та чињеница је била још у родилишту.

Дошли су поподне Роса, па Гојко и Маја, женске су помагале Милици око бабиљских купки и осталих ситница, а ја и Гојко смо ћакулали о свему и свачему, да прође време и разнбије се забринутост.

-“ Сад ти не треба будилник, свака три сата чуће се сиреница, непогрешиво, па пресвлачење и храњење, нема Мажо више дана и ноћи, сад је све искидано на парчиће и биће како “мали газда“ диктира, а ти извршаваш без поговора.“ – насмија се Гојко и милује малу Тамару.

-“Рачунам да је тако, ми смо проклета генерација, имамо двосмјерне обавезе, напред према дјеци, а назад према родитељима. Дјеци треба све омогућити, они су прва генерација грађана, а старима треба олакшати старост, па од нас траже и једни и други и увјек смо криви за све. А нас нико не пита како нам је, да ли ми нешто требамо и не постављају питање да ли имамо и можемо ли. Па кад ћемо ми живити? Дјетињство ниси имао, а сву младост и зреле године дајеш будућим покољењу!“ – пола у шали пола у збиљи јадам се на судбину наше генерације.

-“ “Кад сам мога нисам мога, а сад могу па не могу!“, та се изрека идеално љепи на нашу генерацију, мора да је неко скова у овако сличним преломним временима.“ – потврди Гојко – “ А шта ћеш, до сада смо навикли на самар, не преостаје ти ништа друго него да га носиш и ћутиш, џабе ти се ритати, добро је свезан!“ – стисну рамена Гојко и скочи да дохвати Тамари палу играчку.

Advertisements