Око десет сам назвао Родилиште да видим шта је ново с бебом.

-“ Можете доћи по њу, све је у реду, контролни налаз је добар.“ – рече ми сестра преко телефона.

-“ Одлично, долазимо!“ – лакну ми и скочих с катриге.

Зпвем Душана и кажем му да можемо по бебу.

-“ Знам, сад ми је јавила Марија, таман сам те хтио звати.“ – рече он – “ Гдје да дођем?“

-“ Дођи у Омишку да узмем опремицу, па ћемо од тамо у Родилиште.“ – рекох му.

-“ Добро, чекај ме тамо.“ – рече он – “ Одмах долазим.“

Уз помоћ Миличиних упута спакујем опремицу и као кроз сан слушам њене савјете и упозорења да додро, добро пазим како ћу бебу држати, и да припазим да се не прехлади, угуши, и ко зна шта је још говорила, а мени је то пролазило кроз уши мада сам стално понављао исти одговор:

-“ Знам, тако је, хоћу, не бој се…“

Душан се није ни паркирао, а ја сам већ био код бјелог “Реноа 12“:

-“ Идемо, све јо овдје шта треба.“ – рекох му, сједох у ауто и ставих опремицу у крило.

-“ Па, како си Мишко?“ – отегну он питање, дали ради пажње на вожњу или ради нелагодности коју је проузрочио док сам био у Војсци, нисам обраћа пажњу.

-“ А видиш, у стрци, и овдје и у фирми, свуда проблеми.“ – одговори неповезано.

-“ Добро, сад је с бебом све у реду, а шта је то у фирми?“ – распитује се он.

-“ Мале плаће, пуно посла, немају пара па се дугије добављачима, ко год може одлази с жељезнице, а они шта долазе су ајме и куку, они које ниједна фирма неће. Луда кућа!“ – одговарам му неповезано мислећи на Родилиште и бебу.

-“ Тако је свуда, старији заузели позиције и не пуштају, а млађи незадовољни што имају школе и струку, а не могу од њих напријед и немају стрпљења чекати да ови оду у пензију. Тако је и код мене, а видим и по другим фирмама.“ – вели он.

-“ Али, код нас су плаће на минималцу по ко зна који пут, а да су веће, бар у просјеку привреде, некако би се дало све то подносити.“ – рекох му.

-“ Истина је то, Република вам неда, а Опћину није брига за вас јер сте републичка фирма. А уствари од вас краду и једни и други.“ – каже он.

-“ И “Електропривреда“ је Републичка фирма па је тамо плаћа једне чистачице као моја руководилачка, како се то за њих има пара?“ – одговорим протупитањем.

-“ Ех, ислужени политичари иду тамо за директоре и савјетнике “на одмор до мировине“ или неког другог мандата, а не пада им напамет да дођу на жељезницу јер би морали нешто и радити, а не знају ништа о том пословању. Кад “Електропривреда“ затреба пара дигну се цијене струје, па народ хоће-неће плаћа, а ви то не можете јер би вам терет и путнике однијели цестовни превозници, и ово мало што превозите. Тако је то, политика и њени интереси су у питању.“ – вели он и паркира ауто испред Родилишта.

Идемо уз степенице на главни улаз у камену зграду прекопута “Хајдукова“ Плаца и јављамо се на шалтер дежурној сестри.

-“ Сад ће цура, сачекајте трен.“ – и оде низ ходник, а нас остави у малој собици с неколико полувисоких амбулантних кревета.

Врати се убрзо с још једном сестром која носише бебу у наручју широко се смијући:

-“ Ево мале шињорине, тата!“ – и стави је на чистим ланцуном пресвучени помоћни кревет.Тад узе од мене опремицу и пресвукоше обе бебу скидајући болнички веш и облачише је у ону опремицу коју сам ја донио. Беба је све то мирно подносила гледајући великим крупним окама и пућећи румене уснице.

-“ Исти тата, зар не?“ – смије се сестра.

-“ Само који?“ – насмијем се ја.

-“ Еј, мушки, увјек сумњају!?“ – кесери се једана -“ Па Ви, видите ли та усташца, па чело, па обрашчиће!“

-“ Не сумњам, знао би да је моја, препознао би је међу хиљадама беба.“ – рекох им.

-“ Е, би, по чему!?“ – смију се сестрине очи.

-“ Таква је била моја млађа сестра, и млађи брат, кад су били бебе, крупне и мирне, истих мота, памтим јер сам био повелик кад су се они родили.“ – насмијем се.

-“ Право каже човик, тако је било и код мене, пуна кућа дице, од беба до момака за женидбу и цура за удају.“ – вели друга сестра.

-“ А сад пружите овако руке и нека шињорина иде мами, јадница сигурно дрхтећи чека.“ – додаје ми бебу сестра упаковану у носиљку.

-“ За срећу, обема.“ – пружим им нешто новца и прихватих бебу.

-“ Нисте трибали, хвала тата и полако, пажљиво.“ – поздравише се сестре.

Душан стоји са стране и гледа, преко ока видим како му се лице разњежило, а као да му преко осмјеха прелети сјенка туге, ваљда што он нема још дјеце иако је у браку с Катјом скоро пет година. Кад сам прихватио бебу и кренуо према излазу он се нагну и погледа крупне оке и буцмасте обрашчиће и напућене уснице и тихо њежно рече:

-“ Наша је, права Мажибрадуша.“- и пожури испред мене да придржи излазна врата, па је, пазећи на сваки мој корак, полако силазио уз мене низ степенице.

Душан је возио опрезно и полако избјегавајући сваку рупу на асфалту до Омишке улице, а тада ми поможе да изађем с бебом из аута.

Тета Ета и Милица су вириле кроз прозор и сачекаше нас код отворених врата:

-“ Амо је носи Миле у собу, тамо је топлије и сунце је.“ – покаже тета Ета, а Милица само што ми је не истргну из руку.

-“ О сунце моје, како ци ти мени, ста су ти тамо ладили, како си се патила тако мала без мене.“

А беба је жмиркала крупним окама, пућила устима и плела минјатурним прстићима с “лакираним ноктићима“ на широком каучу.

-“ Види мале лопузе сто узива, неће ти ова пуно плакати.“’- прекрижи се тета Ета и стави нешто новца на бенкицу.

-“ Како ће се звати, нисте ми рекли?“ – пита Душан и стави и он новце код бебе.

-“ Јасенка! Родила се ујесен кад је најљепша боја јасенова листа тамо код нас.“ – вели Милица.

-“ Лијепо име, нека, рјетко и посебно.“ – сложи се он.

А ја и Милица смо се давно о томе договорили. Ако буде ћерка нека се зове Јасенка, а ако буде син нека се зове Марко по дједу, јер би био први унук од његове седморо дјеце.

А Јасенка је још мало ширила крупне оке, мало жмиркала, пућила усне и заспала. Ставили смо је у њен креветић и прешли у кухињу да попијемо пиће и каву, остављајући отворена врата од собе.

И тако је првих октобарских дана 1976. године кренуо породични живот моје трочлане фамилије, у подстанарском сустанарству, у Крстукловића кући у Омишкој улици бр. 26, у Сплиту.

Advertisements