Сад ми је на посао било лакше ићи кад је код куће “све сјело“ на своје мјесто, нека ми се живот у односу на момачки кардинално промјенио.

Обрачун плаћа је довршен на време, исплате су биле извршене и радници су били задовољни нарочито што су знали да до краја године неће падати, и надјући се да би могле бити и нешто веће. А такво расположење међу радницима је увећало моју популарност што другим руководиоцима није било баш мило, нарочито Бан Јерку, шефу опће и кадровске службе, па је настојао да опструира кад год је могао заједнички рад наших служби.

Тек за крај мјесеца је наговјестио састанак комисије за пријем у радни однос нових радника, али му те намјере прекину директива из Загреба да под хитно треба извршити ООУР-изацију ЖТП-а, а то је значило да се требају мјењати сви правни и организациони акти у Секцији од Статута до правилника о ХТЗ и ПП заштити, што је значило мноштво сједница разних комисија, РС-а и Зборова радника, као и синдикалних ораганизација.

У то време у стручном часпопису “Жељезнице у теорији и пракси“ изађе мој стручни рад о систему стимулативне расподјеле особних доходака на жељезници, па ме почеше звати колеге са свих страна ЖТП-а да им понешто појасним односно доставим наш Правилник о особним дохоцима. Бранио сам се да је то засад само једна од идеја и да наш Правилник још није готов, а кад се тако нешто верифицира на нивоу ЖТП-а онда ће постати званични став и документ.

Али је реагирала и Управа ЖТП-а па ме, и не питајући ме, именоваше у комисију за израду оквирног Правилника о стимулативној расподјели на нивоу ЖТП-а, а који ће обавезивати све ООУР-е у саставу РО ЖТП Загреб да се крећу у својим актима у датим границама по овом Правилнику. А како то бива, чека се чека, па онда одједном испадне хитно и све се мора у најкраћем року, те сам у Загребу, у Михановићевој, горе у загушљивом поткровљу састанчио с комисијом три-четри дана док то све до детаља није разрађено. Сви у комисији смо били свјесни да ће рад по ООУР-има бити доста дужи због дуготрајне процедуре усвајања по Зборовима радника, али и ту се често морало ломити преко кољена.

Тако сам почео водити и комисију нашег ООУР-а за израду Правилника о ОД, а раднике је у свему томе највише интересирала стартна основа њиховог радног мјеста одакле све почиње и на што се све остало надограђује. Један од чланова те комисије био је и Анте Жунић, инжињер машинства, из ЖАС-а, по чијим је ставовима требало ревидирати све из основа, од постанка жељезнице до данашњих дана. Ти ставови, да су били понуђени Зборовима радника би исти трен изазвали штрајк, јер је по њима више требало платити маневристу од отправника возова, а отправника или машиновођу од генералног директора ЖТП-а.

-“ Анте, не губимо време, имаш задате параметре од 1:8 на нивоу ЖТП-а, а то значи да је најнижа стартна основа НКВ радника 1, а 8 пута већа за генералног директора. У ООУР-има је тај распон 1:4, и ми немамо ту шта мудровати, већ у оквиру тога одредити стартне основе за свако радно мјесто уважувајући критерије стручне спреме, школске спреме, физичког напора, ујмног напора и увјета рада. Ни сам маневриста ти неће на такво нешто пристати, да има већу стратну основу од директора, ма знају радници ко шта ради и у којим увјетима ради. А те ствари рјешавају и други правилници, нпр. маневриста има бенефицирани радни стаж, а директор нема, шта значи да први иде у пензију у млађој старосној доби од директора.“ – покушавам га увести у токове важећих критерија.

-“ Ма јесте тако било до сада, али сада су нам маневристи и слично критични кадар, а директори нису, а како ћемо их добити за рад ако су тако слабо плаћени?“ – има он своје аргументе.

-“ Па зато имају одредбе у посебном члану гдје се каже како се то питање рјешава и када се неки кадар сматра критичним, а то су изузеци који се ради тога и посебним мјерама рјешавају.“ – објашњавам му.

-“ Али по овом шта ја предлажем глатко ће бити усвојен на Зборовима, видит ћеш!“ – тврдоглаво ће он.

-“ Ти заборављаш да смо ми овдје у комисији струка, а не политика, и као стручњаци ми морамо дати своје предлоге на бази прорачуна, а шта ће политичари мјењати није ме брига. Ако ти желиш поене у политици онда си дошао на погрешно мјесто, овдје то не пали, овдје у комисији су само објективни математички аргументи.“ – већ сам на почетку изнервиран његовим непознавањем материје, како радних мјеста тако и финанција, те политички-демагошким удварањем радницима.

А он је био физички згодан, висок, спортски тип, досадно комуникативан, препотентан и јако наглашена ега, и као такав тежио је да на сваком лонцу буде поклопац, па је сваког чији су аргументи побијали његове ставове сматрао као противника његову успону у каријери. Убрзо га је већина радника “прочитала“ па му није било јасно како га то као инжињера не уважавају, не поимући да иза његове титуле не стоји адекватно знање и да се такви могу “продавати“ на кратку стазу. Кад није могао напредовати кроз струку он се бацио у политику и ту себи крчио пут ка врху кроз синдикалне и партијске функције, за које се мало ко отимао осим њему сличних.

Остали чланови комисије су прихватили моје сугестије па ни он није имао куд, али ми је запамтио очитану му лекцију, како ће се у будућности показати.

На Зборове радника изашли смо убрзо са свим правилницима из економске сфере, послије утврђивања предлога на РС, и они су такорећи једногласно усвојени, па их је РС прогласио усвојеним и важећим.

Бан Јерко је пуцао од муке, он није стигао припремити ни један акт из своје струке и службе правдајући се да нема довољно стручних људи:

-“ А откад те Миле гања да примиш оне раднике?“ – каже му Славко Прибудић на колегију.

-“ Има законска процедура, ја ту не могу ништа, а и нећу мимо закона!“ – цврчи он.

-“ Бане, зар ти убрајаш у законску процедуру и то што ти треба три дана да напишеш оглас и пошаљеш га по куриру у “Слободну“? Дај не пизди, кад треба запети онда треба, али треба и знати!“ – добаци му иронично Ћиро Вученовић.

-“ Сви су незналице само је он паметан, као у случају тумачења одлуке РС за Милу. Не знамо ми, не зна Суд, само зна Бан Јерко!“ – подбоде га Славко.

А на РС је Бан упутио тумачење Суда о гласању и изјавио:

-“ Ја сам вам прочита како Суд тумачи ваше гласање, с којим се ја не слажем, па желим да се о том изјасните!“

-“ О чему да се изјасне!?“ – пита га Сарага.

-“ О овоме тумачењу Суда!“ – црвени се Бан од једа.

-“ Па није РС виши у одлучивању од Суда, јеси ли ти луд, не збуњуј људе, они немају шта више гласати кад су одлуку донијели, а Суд тумачи да је она исправна и пуноснажна, па шта онда да гласају!? Ти си се ту пуно спетљао, то се евидентира у записник као тумачење одлуке и готово.“ – разљути се Сарага, а прдсједник РС Маријан Мустапић дода:

-“ Миле је поднио молбу, ми смо гласали како смо гласали, а Суд каже да је правоснажна, па се нема и не треба гласати поново ни о чему. Ово тумачење Суда ће бити приложено и цитирано у записнику и готово. А ја закључујем да ти Бане ниси у праву што и Суд каже, и немој се скривати иза РС перући руке некаквим накарадним процедурама.“

И тако је Бан морао подвући реп, а Делија ми јави да се с њим тих дана није могло живити, брецао се на све њих у служби и да су се сви склањали док би га видили.

-“ Радимо ми своје, не може он ту више ништа.“ – рекох му.

-“Ја сам то већ јавио “Далмацијавину“, можда и они нешто учествују, видјет ћу.“ – излети се он и угризе за језик.

-“ Зар ниси навео да они дају 50%, а не можда?“ – боцнем га.

-“ Па хоће кад Доната стигне на ред.“ – призна да је лага.

-“ Ех, Иве, Иве, нека, нека!“ – спустим слушалицу.

И ја сам ступио у контакт с “Југобанком“ и они су понудили да учествују са 50% у цјени стана и да дају стан из своје квоте коју су уговорили с Заводом за изградњу Сплита.

-“ Тако би било најбоље, жељезница ће вам дозначити аконтацију од 51% од уговорене вредности стана, а ви будите носиоци набавке стана, вјеројатно ће неко код нас ту одлуку РС покушати оспорити преко суда.“ – кажем им.

-“ Ми ћемо начинити уговор и послати га ових дана, ви на жељезници потпишите и дозначите новац, па сте ви Миле мирни, нека туже, нек се суде колико их воља.“ – рече ми госпођа Бисерка Кравар у присуству шефа правне службе Капора.

Уговор је стигао сутрадан, Сарага га је потписао:

-“ Ето, ја испуњавам своје обећање и договор. Ти сад дај налог за плаћање и готова ствар.“

-“ Чујем да ће неки на суд ради овога?“ – питам га.

-“Добро си то извео, да се ова одлука и поништи на суду “Југобанка“ ће ти додјелити стан, а суд се неће мјешати у уговорну обавезу.“ – вели он – “А сигурно неки хоће, Банови пулени сигурно.“

-“ Ради тога је тако и направљено. Шта је с Делијом?“ – питам га.

-“ Рећи ћу му да и он тако направи. На тај начин с једним станом рјешавамо двојицу вас кад и фирме ваших жена желе да учествују 50%.“ – задовољан је он јер му се тако лакше правдати пред осталима кад му буду приговарали.

Копију уговора и налог дам Божидару Шкари и он ће сав сретан:

-“ Нека, нека! Баш ми је драго, нека знају с каквим стручњаком имају посла. Зајебаваће они још, али ти могу пувати у гузицу, неспособна и умишљена багра.“

И сутрадан ми донесе овјерени трансфер новца на “Југобанку“ што мало касније потврди телефоном и шеф правне службе “Југобанке“ Капор:

-“ Свака част, никад бржа реализација уговора! Само нам је проблем што ЗИС нема станова, али први који буду рјешит ће Ваш проблем!“

Коначно се саста и комисија за пријем нових радника у моју и правну службу.Углавном су се пријавила дјеца жељезничара: Неда Врањић, Сенка Матетић, Ива Рибић и Ана Миљак, а Бан за правницу у својој служби одабра Бирђу Крижан која је долазила из неке фирме у Задру.

Са Сарагом сам разговарао о распореду Јозе Гргића за референта за расподјелу:

-“ А шта ће ти он!? Мислиш ли да је он за тај посао способан?“- није био одушевљен.

-“ Завршио је економију, ваљда је и неког врага научио, а биће под мојом контролом, радиће онако како му ја кажем. Волио би и ја да је неко способнији, рјечитији, бржи, али шта је ту је. Овако неће конкурисати за руководећа радна мјеста код реизбора, а зашто има све формалне увјете.“ – убјеђујем га ја.

-“ Добро кажеш, нек га враг носи! А он ти треба до гроба захваљивати, примили смо га ради тебе послије затвора, а није он баш згодна особа, смотан је, циничан и завидан. Неће ти се тај ником реванширати, чудан је то сват, ако на то рачунаш.“ – опомиње ме Сарага.

-“ Не рачунам на то, вукао сам га на студијама, наговорио га да буде члан СК, кад ме скоро убио у Брдашцу заташка сам, наговорио Вас да га примите послије затвора, па нека му буде још и ово. Да ми љуби руке сваки дан тешко би се одужио, а ја то и не очекујем, чак слутим да ће првом приликом правити ми сметње, а нека му буде, такав сам, шта могу.“ – искрено рекох.

-“ Како хоћеш, нек ти буде, реци му да дође па ћемо разговарати.“ – коначно се он невољко сложи.

И након пар дана дође Јозо Гргић за референта расподјеле и смјестих га у канцеларију код Бранка Чиче и Мише Вучичевића.

Моја економска служба је сад како-тако била кадровски комплетна.

Advertisements