А у кући смо се навикли на Јасенку, уствари она је постала центар свјета. Све је било подређено сатници коју је наметнуо њен ритам живљења. Но, тај ритам је био једноставан и тачан, свака три сата будила се и тражила храну, а остало време је већином спавала, мада је помало и шарала погледом по соби.

Како јој није било довољно дојење она је тражила још хране оштро се бунећи. Милица је покушала да се држи упута педијатра, неких приручника и упута на кутији умјетног мљека, али Јасенка није била с тим количинама задовољна и тражила је још плачући све док не би добила одговарајућу количину.

Тако, првих дана, Милица је подоји и да јој још пола бочице “Бебирона“, а Јасенка, жестоко плачући, тражи још. Милица је придржи да подригне и спусти у креветић, али она плаче ли плаче. Умјеша се тета Ета:

-“ Милице, она је гладна, то јој није довољно!“

-“ Па овдје каже пола бочице за њену доб, можда ће се смирити.“ – збуњена је Милица.

Али Јасенка плаче ли плаче, нема спавања.

-“ Дај јој Милице још, па ћеш видити да ће се она одма умирити кад буде сита.“- каже тета Ета.

-“Превише ће се дебљати, а то није добро, кажу доктори.“ – брани свој став Милица.

-“ Пусти ти докторе, та видиш ли да је она крупна беба, зрела се родила, чиста се родила, а не црвена ка одрани зечић, ка’ друге бебе.“ – из свог искуства даје савјете тета Ета.

Спремимо јој још једну дозу, исту као и прије, и дамо Јасенки. Она зачас испразни бочицу, рутну и одмах заспа.

-“ Ето видиш, шта сам ти рекла, крупна и напредна беба, то шта пише је за ситнију дицу.“ – ликује тета Ета.

Кад би је купали она се није бунила као остала дјеца, очито је уживала у води, јер се бунила кад би је извадили из кадице и брисали. А тада је уживала у вјежбању на великом кревету. Тамо би је ставили на дропчић, а она се свом снагом борила да се придигне, рукицама, ногицама и одмах почела подизати главицу орошену ситном косицом с високим залисцима на челу.

-“ Види ти лопуже мале, како је јака, већ подиже главицу, а другој дици треба три мисеца да то могу учинит!“ – мази је тета Ета.

А сада смо чекали када ће се почети смијати својим малим крезубим устима.

Редовно смо је водили на контролу код педијатра, вагали, и све је било како треба, а тамо су се и сестре и остали родитељи чудили како је напредна у односу на своју доб.

Плаће су и даље биле мале, због породиљског Миличина је била умањена, а моја на жељезници толико скромна да ми је мало ко вјеровао кад би му рекао износ, јер нису могли замислити да шеф службе може бити плаћен као неки књиговођа по другим фирмама. Пола наших породичних примања је ишло на плаћање подстанарства, а од друге половице највећи дио је ишао за Јасенкине потребе, храну и одјећу, коју је она незамисливо брзо прерастала.

Срећа је била што је било лако подићи потрошачки кредит те смо на тај начин прибављали одјећу за нас двоје. А у то време Милица изађе с идејом да требамо набавити ауто, бар “Фићу“, јер ће брзо проћи породиљски, а тада ће требати Јасенку водити у јаслице, што ће бити додатни трошкови, па нека до тада изађе бар пола кредита за ауто.

Али до кредита за ауто није било лако доћи, и ту су требале дебеле везе, а до самог аута још теже, а којему су се цјене сваки час навише мјењале.

Преко Душана и свастике му Марије успио сам доћи до кредита за ауто, неких 3,000.000, – динара, а за “Фићу“ је требало додати још око 200.000,- динара, али се ауто у Сплиту није могао наћи по тој цјени, јер их нису хтјели продавати чекајући скору промјену цјена. Зовем Крагујевац, немају, зовем Загреб, Београд,Сарајево, нико нема. Једва га нађем у Новом Саду код “Аутовојводине“, имају још пар комада и ако уплатим током дана могу га добити по старој цјени.

-“ Дајте ми број рачуна и остале податке, банка ће одмах уплатити. Молим вас, потребан ми је ради мале бебе.“- замолим госпођу угодна гласа.

-“ Али немате неки избор боја, само модра и беж, да ли Вам одговара?“ – упозорава ме она.

-“ Боја ми није важна, ауто ми треба.“ – рекох јој паничним гласом.

-“ Онда нема проблема, уписаћу Вас, а Ви идите уплатити, па назовите сутра да Вам кажем када требате доћи по њега.“ – рече она и издиктира ми број жиро рачуна и остале податке потребне за банку.

Отрчим у банку и тамо лако средим уплату, а све је лако кад се има веза, јер да је ишло по редовној процедури до аута овај пут не би дошао без свих папира, а док се добију папири промјени се цјена, и тако укруг.

Сутрадан се јавим “Аутовојводини“ и питам их јесу ли су добили уплату.

-“ Јесте, стигла је, можете доћи одмах.“ – иста госпођа ми весело рече.

-“ Могао би у петак, из Сплита би кренуо навече возом, па би тамо стигао до подне.“ – молим је.

-“ Нема проблема, ауто Вас чека, сигурно је, нећете узалуд путовати.“ – охрабри ме она – “Какво је време у Сплиту?“

-“ Добро је, топло, сунчано и ведро.“ – кажем јој.

-“ Благо Вама, овде је још хладно и магловито.“ – жали се она – “ Донесите нам мало тог лепог времена.“

-“ Хвала, хоћу.“ – довршимо разговор.

Сад је требало наћи возача који ће ићи самном у Нови Сад по ауто. Ја нисам имао положен возачки испит, нешто ради тога што нисам имао као самац намјеру куповати ауто и шта је за то требао, за моја примања, позамашан новац, а који сам ја трошио на студије, а и ради тога што сам сматрао да ћу то послије, па се отегло до ових дана. Милица је имала возачку дозволу још од седамдесетих година, али је она морала бити с бебом.

Али ту је био Мишо Вучичевић. Он је одмах радо пристао, само да нам ја средим један слободан дан. Јавио сам се директору и ту није било проблема.

Одговарало ми је што Мишо иде, јер је он био одавно возач, а као омладинац се такмичио као члан АМД-а у брзинским утркама јачих мотора, па је вожња с њим била одмор, а још више ради тога што се он добро, ма одлично, размио у све моторе, ауте, до детаља, много боље од признатих аутомеханичара и аутоелектричара. А и њему је одговарало да се мало макне од куће и да посјети шурјака Марина који је био “плавац“ у Сомборској касрни.

И тако ми у четвртак навече кренушмо на пут возом за Београд, гдје стигошмо рано ујутро, па пресједошмо на воз за Нови Сад и тамо стигошмо око 10 сати. Од четри-пет “Фића-750“ одабрали смо послије Мишиног прегледа једног беж боје, средили папире, доплатили разлику и могли смо назад за Сплит.

Advertisements