За Сомбор смо кренули преко Србобрана, Врбаса, Куле и Црвенке. Мишо је возио полако не прелазећи преко 60 км/с говорећи ми да тако морам возити док не пређе 1000 км, ради разраде мотора, а до тада ће се показати јели с аутом све у реду, а ако нешто не буде мораће га поправити у гарантном року. Како он никада није био у овим равничарским крајевима све му је било интересантно, а ја сам му радо појашњавао и одговарао на сва његова питања.

У Сомбор смо стигли касно поподне, распитали се за касарне и на пријавници тражили Марина:

-“ Нек’ га пусте до поноћи, из Сплита смо дошли.“- кажем дежурном десетару.

-“ Е, то је далеко, хоће, даће му дежурни официр дозволу.“ – растрча се “каплар“.

Марин је дотрчао, поскакујући весело, као пас пуштен с ланца, копчајући опасач у ходу:

-“ Ас ти Госпе, питам се: откуд сад нетко из Сплита, у овај дан и ова доба дана?“ – грли Мишу док ја чекам са стране.

-“ Здраво Миле, и Ви?“ – мене сигурно није ни сањао као посјетиоца.

-“ Ајд’ бижи, идемо одавде, не подносим ове ограде и жице!“ – пожурује га Мишо – “Амо је ауто.“

-“ Откуд “Фићо“? А ди ти “Шкода“?“ – чуди се Марин и још весело поскакује.

-“ То је Милино, били по њега у Новом Саду, па одлучили да навратимо код тебе.“ – објасни му Мишо – “ Ди би ја с оном крнтијом од “Шкоде“ на овакав пут, би се довде распала! Дићемо, знаш ли добар ресторан, ни ми нисмо ништа од јутрос јели?“

-“ Има један липи, вози право, па десно. Показат ћу вам.“ – Марин га упућује.

Смјестили смо се у типични Бачки ресторан, све је по старински: стилски намјештај, пригушена свјетла и дебељушкасти брзи и тихи келнери.Наравно, и тихи љени звуци тамбураица.

Договорили смо се да наручимо мјешано месо на жару, мјешану салату и наравно, као Далматинци, вино, црно вино и обичну воду. Мишо се зачудио кад је видио количину хране на великом “росфрај“ пладњу коју је сервирао конобар:

-“ Ас ти миша, ово би доли код нас било десет порција и до пет пута скупље. Па тко ово море изист!?“

– “ Полако, овди се не жури, они све полако.“ – смије му се Марин већ понешто упознат са овдашњим менталитетом.

И нисмо журили, полако смо, у више наврата, појели скоро све, а вина смо још додали. На крају смо попили каву и кренули назад до касарне:

-“ Ух, како би и ја радо с вама!“ – уздахну Марин.

-“ Брзо ће проћи, не кукај!“ – кажем му да га утјешим  – “ Скоро пола си одслужио, друга половина је лакша кад прође обука.“

-“ Адио, поздрваите све у Сплиту!“ – виче он док уђе кроз капију.

-“ Идемо ми сад, куда је најкраћи пут?“ – пита ме Мишо.

-“ Сомбор, Богојево, Борово, Винковци, Жупања, Тузла, Сарајево, Мостар, Кардељево, Макарска и Сплит.“ – кажем му цјелу руту – “Има од Тузле до Сарајева узбрдица, дићемо се на преко 1000 метара надморске висине, а од Сарајева према мору идемо низ пад, али је ближе него да идемо на Загреб или другим путем кроз Хрватску.“

-“ А каква је цеста кроз Босну, и откуд ти то знаш?“ – пита ме он.

-“ То им је главни правац, на карти је означен као магистрална цеста, асфалт, а ноћ је па неће бити гужве. То сам учио у средњој школи из саобраћајне географије, било је доста детаљно учење жељезничке и цестовне мреже.“ – објасним му.

-“ Одлично, а “Фићо“ ће се таман разрадити до Сплита, па код куће одма можеш нормално возити.“ – израчуна он.

-“ Ако “Фићо“ не закаже!?“ – осмјехнем се.

-“ Неће, нема шта заказати, а све што би се покварило могу на лицу мјеста поправити. За њега ти треба два кључа, крцавида и комбинирке, а то имамо. А по овоме шта чујем, мотор и трап, иде ко сатић. Биће он добар, имаш среће.“ – вели он.

Ноћ је, оскудна жмиркава свјетлост кроз насеља, на цести скоро да нема других аута, па возимо без застоја стално се држећи максималне брзине око 60 км/сат. Од Винковаца до Жупање правац, па Мишо повуче ручни гас и одмара десну ногу. Питам га:

-“ Ти ниси иша у Војску, што?“

-“ Неспособан!“ – насмија се он.

-“ Ти неспособан, не зафркавај, јак си ки коњ, спорташ, каратиста, моториста!? А мене ка старца узели,а гледао сам тамо и горих.“ – велим му.

-“ Имао сам везу, психички разлози, не подносим колективни живот у затвореном и ограђеном простору.“ – смије се он.

-“ А тако, па како ти је онда било у Туропољу, у затвору?“ – питам га.

-“ Зајебано! Одма ме спрашило на њиве. Крумпир, паприке, купус и друго поврће смо узгајали. Тек кад им се нешто покварило у згради, а нико није зна поправити, ја се понудио и то средио и отада ме ту стално држали. Утом је истекла и казна.“ – прича он.

-“ Јели још ико кажњен за тај “Бакар“?“ – питам га.

-“ Ма какви, сви се извукли, све татини синови, па се све сломило на мени и зато ме судија “одра“ за све њих. Нека, то ме нечем научило, да се пријатељи, они прави, покажу кад си у невољи, а остало је све глума или му трибаш. А ту клапу знам од дитињства и шта мислиш да су ми се бар јавили док сам бија у затвору или посли да су упитали како ми је било, онако људски? Ти си ми се једини јављао, а не можеш ни замислити колико су ми значила твоја писма. Сама писма, па кад те позову и кажу да имаш пошту, а посебно оне рјечи што си ми писа. Никад ти то нећу заборавити док сам жив, а ни моји. То се не може платити, одужити, а недај Боже да се обрнуто деси што ни у сну не би пожелио, па да се исто реванширам.“ – отвори се он, о томе први пут причамо од мог доласка из Војске.

-“ Пусти Мишо, не оптерећуј се с тим! Какво одуживање, какво плаћање, какво реванширање!? Ниси ти први коме сам слично направио, то је у мени, такав сам, и помагање неком у невољи чини ме сретним, то је без рачунице, без контраобавезе. А да нешто очекујем узврат онда је све што дајем узалудно, нема сврхе! Сам тај чин давања чини ме испуњеним, а да тако не поступим сам би се себи гадио. Ето, и Јози сам помагао откад се знамо, и на студијима у Сплиту, и у Осијеку сам му пријављивао испите и слао позиве да га пусте из затвора пар дана ради испита, снабдјевао га литературом, па наговорио ове шефове да га приме у радни однос и сад за референта. И не очекујем ништа од њега, а какав ће бити убудуће то сам враг зна!? Откад је дипломирао чини ми се да се пуно промјенио, постао препотентан, стиди се “радничке класе“, видим ја то.“ – рекох му.

-“ Јозо Гргић, колико га ја знам, да има сто факултета је мизерија и као човјек и као “стручњак“. Ја се само питам како је он мога завршити факултет? Кад гледам и слушам тебе и њега, а завршили сте исти факултет, то је небо и земља. Он је изгледа набуба и добио оцјену, а то што је учио он не зна примјенити нити ће икад знати. А као човјек? Па њему нешто фали, све је код њега с недостатком, од говора до покрета, некако механичких, а тврдоглав је као мазга и ја мислим да му је то обрамбена тактика, запизди у нечему и триба му доста вримена да скопча о чему се ради и на тај начин купује вриме, па се онда још јавила и та препотенција. А ја сам сигуран да га нико не цјени ласкаво као што он цјени сам себе, па испада још више смишан него да се покрије ушима и ћути.“ – анализира он – “А видит ћеш, данас-сутра он ће се окренути против тебе, само нек нађе неки други ослонац који ће му понудити нешто више од овога сада. А сада он то тражи на све стране, потајно, па се не би чудио да те откуцава “онима горе“, свку ситницу, не би ли им се додворио. Дај Боже да нисам у праву, али ја не би рачуна на њгову лојалност и захвалност.“

-“Људи се мјењају, а то и ја на Јози примјећујем, видим неку завист, љубомору, шта ли, а сигуран сам да не би никад довде догура да мене није било.Изгубио сам ја доста времена да му најједноставније ствари објасним, али му морам признати да је као мазга упоран.“ – кажем му.

-“ Он рачуна овако: “ Миле је од мене млађи, има мање радног стажа од мене, а имамо исту стручну спрему, па кад буде неки натјечај ја ћу имати предност“. Није Јози важно што је то тако само на папиру, па ће сутра, онако заљубљен у себе, рећи да може бити бољи од тебе на неком, па и овом твом садашњем радном мјесту. А видим и да се с Баном липо слаже, нашла крпа закрпу.“ – опомиње ме Мишо.

-“ А јеби га, тако ти то дође, видићемо.“ – кажем неодређено.

-“ Води о томе рачуна, одужит ће ти се ка и мени моји “пријатељи“, мени затвор, а они слободни за “искрено свједочење“. – пљуну Мишо кроз прозор – “Погледај ди смо, високо негдје у планини, јесу ли оно свитла од куће или неког миста?“

-“ Чини ми се да је једно свјетло, биће кућа нека. Кад смо оно прошли Тузлу?“ – питам га.

-“ Ишли смо заобилазницом, има сат вримена.“ – вели Мишо.

-“ Онда је то нека “касаба“ доље у котлини, кад се почмемо спуштати брзо ће Сарајево.“ – покушавам се орјентирати – “ Кад наиђеш на неку биртију стани да попијемо каву.“

-“ Хоћу, па ћемо питати ди смо“ – сложи се он.

А кад смо стигли до кафане нисмо требали питати, била је периферија Сарајева. Унутра неколуко шофера камиона у кожњацима, отеглих очију и мрких погледа, а конобар брз ка’ спуж пита погледом.

-“ Кафу и коњак.“ – рекох му.

-“ О’ма.“ – одгега он полако.

И дође послије пола сата носећи месингане послужавнике, џезвице од истог материјала поцрњелог од ватре, ћикаре без репића, по двије коцке шећера и ратлука на пијатићу, те коњак и воду.

-“ И’зволте.“ – рече поспано.

-“ Шта је ово, ки да смо у Стамболу!?“ – насмјеши се Мишо кад конобар одмаче.

-“ И не жури, пићемо је најмање по уре, тако то овдје иде. Мерачи!“ – насмијах се његову чуђењу.

Гледа он како ја “лижем каву“ по босанском цермонијалу па ме опонаша:

-“ И ово нисам зна, свашта.“

-“ Није ти ово еспресо, овдје време спорије тече.“ – смијем му се.

-“ Ма јебем ти ја ово, ја би изгубија живце у овој спорости.“ – попи он кафу до краја и запали другу цигарету.

-“ Ово ти је “тамни вилајет“, како рече Андрић, на површини све споро, магловито и непрозирно, а доњи ток матице пуно брже тече, ма се не види. Све овдје иде “фино наоко“, замисли како само љепо звучи “свилени гајтан“,па “набијање на колац без крви“, и нигдје више финоће а већих мука.“ – смијем се Мишину изразу лица.

-“ Фуј, ајмо ћа одавде!“ – уста он кад ја угасих цигарету и одошмо до шанка да платим, праћени презривим погледима осталих гостију. А сједили смо више од по сата.

Зора нас стигла код Коњица, а сунце пред Мостаром. Гледамо бистру и шесну Неретву и одма нам је лакше дисати:

-“ Ништа до нашег камена и зрака?“ – велим му.

-“ И мора, не би мога без мора живити.“ – дода Мишо.

Возимо ћутећи, а да разбијем умор и себи и њему питам га:

-“ А шта ти се чини Бранко?“

-“ Бранко је мулац, мало се пуше, те он најбољи у овом, најбољи у оном, а све недопечено му, и мало је сировина, али се све то може толерирати јер се зна и повући кад му докажеш супротно. Од оног шта каже одбијеш десетак посто и добијеш оно право. И што је најважније није искварен, можеш се у свему на њега ослонити, али је мало лин на послу,биће има неких својих других амбиција и не би се чудио да оде негдје радити ако му се укаже прилика. Није он задовољан што мора цило вриме сидити, више он воли неки покрет и мудровање без оних математичких калкулација.“ – насмија се Мишо.

-“ Слажем се, зна неке ствари “напувати“ у своју корист, али то није страшно кад је и он тога свјестан. Ето, залети му се.“ – придружујем се његовој оцјени.

-“ А коначно, ево мора!“ – одахну Мишо.

-“ Јеси ли уморан, хоћеш ли стати, нигдје нам се не жури?“ – сугерирам му.

-“ Ма какви, као да сам спавао цилу ноћ, а “Фићо“ је прави, преде ки маца, свака му част.“ – вели ми – “Још стотињак километара па ћемо га мало брже потјерати, таман негдје посли Макарске.“

Тако је и било. “Фићо“ односно “Застава 750“ је положио и брзински тест. У Сплит смо стигли око десет сати и паркирали га у Омишкој 26.

Advertisements