Боја аута се Милици нијер нарочито допала, то је и приговорила, али се морала помирити и с таквом кад је чула наша објашњења, та или тамномодра.

Попили смо пиће и каву, па је Мишо иша кући, никако није хтио остати на ручку, а и ја сам иша на спавање. Поподне су дошли Маја и Гојко с малом Тамаром. Маја је, по обичају, нашла неку замјерку, а Гојко ми је да’ Приручник за одржавање З-750, згодну књигицу за све радње око одржавања, поправке и описа кварова на ауту, пошто више њему није требала откако је набавио Фиат-1300, а рјешио се оног старог “Фиће“.

-“ Пручи, можеш скоро све сам поправити, само набави још нешто алата. Ево видиш, њи брине боја, изглед, комфор, а не ово друго, нарочито како ће се отплаћивати кредит који се одужи ка гладна година. Што ти је женско!?“- протумачи он женске дискусије.

О моторима ми је доста тога било познато из средње школе, те није било тешко упознати специфичности “Фиће“:

-“ Брнзин регулар 96 октана, контрола и промјена уља, свјећице, акумулатор, вода, то су главне ствари на које треба обратити пажњу, скоро свакодневно, а остало по потреби.“- кажем му.

-“ Баш тако, срећа шта  су  на њему само двије врсте матица и шарафа, па ти не треба пуно алата, а за остало се иде механичару или купује алат. Ту ти пише како и кад се допуњава и мјења, ма то ћеш недјељом кад си слободан, ту на улици, мало се забављаш и склониш од квоцања жене и дјеце.“ – подучава Гојко.

-“ Сад морам у ауто школу, теорија, тестови, вожња, па полагање, све ће то трајати скоро годину дана, а о трошковима да не говорим.“ – рекох шта ме мучи.

-“ Зајебавају, згрћу паре, све би се то могло у вр главе за мјесец дана научити. А шта ћеш, мора се! А и добро је, брига те кад Милица вози.“ – зафркава се Гојко.

Јасенка је све мање спавала, али је била мирна. Наједе се из своје бочице, окупа се, и “плива“ по великом кревету, па на спавање. Редовно смо је носили на контролу и све је било у реду, мада је била крупнија од дјеце своје доби. Све послове по кући, око дјетета, од чишћења, кувања, прања, пеглања и друге радиили смо заједнички ја и Милица, не дјелећи те обавезе на мушке и женске послове.

А беба како расте све више тражи пажње, ма ништа није тешко око ње радити, на труд и тешкоће се заборави док се виде њене очи, рукице, прстићи, ма све, што испуни душу блаженством љубави и немјерљивом срећом.

Гледајући то мало људско биће на све остало се заборави од навале њежности и вољења, оне племените љубави која се од памтивјека преноси с кољена на кољено, од прародитеља до ко зна којег покољења у будућности. И све написане књиге, и све испричане приче и све испјеване пјесме од старих до данашњег дана не могу описати ни дефинисати у потпуности то стање душе, а мислим да ни задуго неће. И падају ми на памет синтетизирана сазнања поједностављено разјашњена у мојим мислима: у том малом бићу су животи свих давно изумрлих предака и сва сјећања из прошлости на путу дубоко у будућност. Свако биће је малена карика или мостић преко којег се преносе прошли у будући живот, а опет је истовремено свјет за себе у једном трену у временски немјерљивом козмосзу, да се може само рећи:живот је чудо, живот је мост у константним промјенама на којима почива читав систем познатог нам свјета од микро до макро димензија. И сада кад мислимо да нешто о томе свему знамо устукнемо као колективни ум пред мноштвом питања без одговора, па кренули ми из било које сфере неуке појединачно и да те одговоре некако синтетизирамо у једну цјелину опет дођемо до оног чувеног Сократовог:“…знам да ништа не знам…“. А можда је Творац тако и скројио, да никад не дођемо до коначног одговора и одредио да је боље тако и за нас и за њега сматрајући да нам је довољно оно што нам је он одредио и колико је дао. Кад би људски род дошао до КОНАЧНОГ ОДГОВОРА постао би БОГ, а на једном мјесту у исто време не могу стајати двије исте величине, то се одавно зна.

Двапут седмично поподне би ишао у ауто-школу, учио прописе, законе и саобраћајне знакове, а тестове је требало полагати тек послије два мјесеца предавања. Мени је то било заморно, јер сам листајући добијену литературу све научио без неког нарочитог труда за два-три дана, тако и прву помоћ, коју сам до сада учио и полагао бар два-три пута: из предвојничке у средњој и вишој школи, па у Војсци и некаквим курсевима у подузећу. Али се то овдје није рачунало, морало се платити и полагати, не само ми немедицинараи него и медицинско особље које се тим послом свакодневно бави. Али шта је ту је, такав је пропис и мора се, ако ради ничег другог онда ради плаћања.

Тих дана бавио сам се мишљу да упишем постдипломски магистарски студиј на Економском факултету у Сплиту, којег су отворили прије годину-двије дана, али кад сам видио цифру коју би требало платити изгубио сам вољу, требала је скоро цјела полугодишња плаћа. Узгред сам споменуо на колегију да ли би то могла платити фирма, али су се направили као да су то пречули, а тако ме информираше и из ЖТП-а у Загребу, мада сам знао да су некима те трошкове из Загреба сносили. Тако то оставих за боље финацијска времена, а настојах да пишем радове из струке у “Жељезницама у теорији и пракси“. А и нисам сада имао пуно времена за то, на послу сам имао и превише тога обављати да сам често морао доћи и поподне радити, а и код куће је било доста обавеза око дјетета и увјек некаквих поправки.

У ту тешку финацијску климу стигла је још једна обавеза. Сестра Душанка је дошла у Сплит студирати економију послије завршене гимназије у Книну, а по обичају ћаћа је послао амо уз обећање да ће он то финанцирати, само шта се његова рачуница никад није слагала са стварношћу, па је увјек упола била мања од потреба:

-“ Их, за собицу толико, па њеси у хотелу!?“

-“ Нема ћаћа јефтиније, таке су цјене!“ – љути се Душка.

-“ А шта не би неђе видиле да вас више станује, па дјелите?“ – он ће.

-“ И станују нас двије у тој собици, не муреш се окренити, па толико кошта!“ – појашњава Душка да је и на то мислила.

-“ А раните се у некој мензи, радничкој, тамо је ваљда јефтиније?“ – сугерира он.

-“ Хранимо се у студентској, та је најефтинија, али толико се плаћа.“ – опет ће Душка.

-“ Одњо ђаво и државу, кажу да је школовање мукте, а види, па то је пљачкање!“ – папришти се он.

А свима нама је било јасна његова рачуница, даће нешто, а остало ће Душан, Миле и Роса, они су тамо, рачунајући да ми не знамо шта ћемо од пара.

И кад запува прва бура ето ти Душке код нас, неугодно јој је, али мора:

-“ Морала би купити неки капут или слично, немам ништа обући по овој зими.“

Зна она колико је сати кад су новци у питању и код нас, али је ту најслободнија.

-“ Мариша се опет извлачи, стари трик!“ – велим јој.

-“ Знаш га, он мисли да ми и не треба капут, “…када неђе мураш ван излазити…“.“ – мука јој је.

На Душана није рачунала, а ни ми. Он се никако не јавља, задњи пут смо га видили кад се Јасенка дошла из родилишта, а Роса и сама кубури с парама, више од пола плаће медицинске сестре оде јој на подстанарство, а са остатком једва да се може прехранити, а и помогла је већ Душки док је дошла гола ки пиштољ дајући јој нешто своје робице и купивши јој неке ситнице. Рачунамо ја и Милица и нема нам друге него купити јој капут на кредит, па шта буде биће. Тако је и било, али нама се стегну кајиш за још једну рупицу. А како и не би, једна плаћа за стан, од друге храна, кредити и све остало за живот.

Ван у град нисам ни излазио, а и није ми се излазило. Тешко да би кога од бивше клапе срео, сви су се углавном поженили или поудале, а случајни сусрети би се сводили на то:

-“ А ди си, како си?“

-“ Ту, оженио се, жена и дица.“

-“ Ди радиш?“

-“ Тамо ди и прије, ништа нова.“

-“ Па јави се, и ја сам на старом послу.“

-“ Хоћу, кад стигнем.“

-“Здраво.“

-“Адио.“

 И тако су пролазили дани, посао, дјете, телевизија, понекад нека књига и сутрадан исто. А била је јесен, касна јесен, час гњили југо, час клишка бура.

Advertisements