У децембру је стигао позив из ЖТП-а да се дође у Ормож на заједнички радни састанак групације саобраћајних ООУР-а ради израде ребаланса плана за текућу годину. Наведено је у позиву да ће се вршити комплетни ребаланс свих ставки плана, те да треба, сходно томе, извршити припрему у ООУР-има и доњети потребне податке за прорачуне и верификацију на групацији. Састанак ће почети двадесетог у осам сати, а оквирни рок за израду и усаглашавање предвиђен је од пет дана.

Договорим се с Бранком Чичом, самосталним референтом за план и анализу шта све треба припремити до одласка и упозорим га да се добро припреми, јер ће тамо поред математике и докумената требати и лукавости и политике и групашења, како би нам се испунили сви захтјеви које ћемо тамо предочити:

-“ Ја би волио да и ти идеш, тебе познају, а и ти њих, мени је то први пут, тако нешто, па се бојим да нешто не упрскам, да се нећу у датом моменту снаћи.“ – бојажљиво ће он.

-“ Ићи ћу и ја, али ти пролазиш ватрено крштење, ради тога ти говорим, и сам знаш да су све цифре које се тамо верифицирају голи новац, па мораш ући у детаље сваке ставке, а сваки од њих ће тражити за себе да што више извуче из заједничке касе.“ – објасним му.

-“ Добро је, све ћу студиозно припремити, а онда ћемо заједнички све прегледати прије поласка, зар не?“ – он ће.

-“ Хоћемо, а и Сарагу ћу укључити да буде у току.“ – кажем му.

Тад смо специфирали све што треба припремити и поњети, а требало је доста података од других служби, како о раду, радницима, трошковима, порезима и доприносима, све разрађено до у детаље по квантитативним и квалитативним показатељима у прошлој и овој години те прорачунима за наредну годину. Одмах сам схватио да ће се тамо брзо радити и да ће се радити дан и ноћ како би било готово до католичких благдана, јер пет дана за толики посао није довољно.

На тај дан је био стручни колегиј па сам их упознао с тим пословима и затражио да сва документација мора бити брзо и уредно достављена како би могли све то објединити у планској служби и заједнички размотрити прије одласка на израду ребаланса. Директор Сарага је својим ауторитетом строго затражио да буде по моме, јер је био свјестан да добар ребаланс значи позитивно пословање ООУР-а на крају пословне године.

Назвао сам Звонка Мехаковића, сводног референта за план у ЖТП-у:

-“ Па што у Ормож, тамо Богу иза леђа, баш сте нашли дестинацију!?“

-“ Навалили Вараждинци, те никад нисмо били у њихову крају, а Новак је обећао да ће бити добро и да је хотел прве класе.“ – смије се он.

-“ Знам да тамо има добра цвичека и штрукли, али тамо су Словенци, нису баш они издашни, а и мени је дуг пут у то блато и зиму.“ – кажем кроз шалу.

-“ Брже ћемо бити готови ако буде лоше, а Антун је обећао да ћемо бити презадовољни. Нек му буде, свуда је боље него на шуфиту у Миханивићевој у Загребу.“- смије се он – “ А и видјет ћеш мало снијега, да знаш да је стигла зима, иначе ви Далматинци не би ни зали да је зимско доба.“

-“ Добро, доћи ћемо нас двојица, реци и другима да не доводе велике екипе, брже ћемо бити готови.“ – кажем му.

-“ Рекао сам им, а видјет ћемо, не дај да загрепчани отежу и мувају, знаш ти Влатка и Чеду, никад им доста.“ – рече он.

-“ Ма знам их, бићу на твојој страни, нећу дозвољавати изузетке.“ – обећавам му.

-“ Како је сад код тебе?“ – упита он.

-“ Добро је, пуно боље него кад сам дошао, али треба се то све уходати, све је приучено, закрпано, да би могло самостално радити.“- рекох.

-“ Хоће, стрпи се, видимо се у Орможу.“- заврши Звонко.

Милица није била одушевљена кад је чула да ћу на пут и толико дана, па јој рекох да позове Росу или Јању да буду код ње ако се боји бити сама с малом бебом. Наиме, Даница Мандић, Јекина колегица из “Далме“ је прије пар дана отишла радити у Книну, а по свему судећи она и Миличин брат Стево, собраћајни милиционер у Книну, су ступили у озбиљну везу, па се могла очекивати и свадба у скоро време.

Након припрема у служби ја и Бранко смо отишли код директора Сараге и заједнички погледали најзначајније ставке ребаланса, и он се сложио с нашим виђењем ствари и позвао нас да се јавимо ако нешто запне на нашу штету да он интервенира код директора економских послова ЖТП-а Ивануше или чак генералног директора ЖТП-а.

-“ Бранко, понеси ПЛ-образаца, рачунску машину, доста писаћег прибора, за одјећу знаш и сам и води рачуна да је тамо сњег и права зима, а ове ћемо материјале подјелити да нам буде лакше носити и видимо се вечерас на возу.“- рекох му на одласку с посла.

-“ Све је припремљено, доњећу одјећу и ове папире потрпаћемо вечерас и нема ништа више.“- погледа он још једном по столу да није шта заборавио.

Путовали смо спаваћим колима преко Лике, вани је тмурно и марчно, мало смо попричали и ишли спавати кад се ван већ не може ништа видити. Из Загреба за Вараждин смо имали шинобус у осам сати, а у подне из Вараждина словенски шинобус за Ормож. Добро смо се наспавали уз труцкање точкова по шинама слабо одржаване личке пруге и стигли у Загреб са сат закашњења. На Главном колодвору смо попили каву и на позив из разгласа кренули у шинобус за Вараждин. Магла се спустила до прљавог сњега на тлу, а у шинобусу није радило гријање:

-“ Види будала, па како могу пустити да у сред зиме воз иде без гријања!?“ – дрхћем од хладноће.

-“ Кад стоји нешто и грије, али док крене негдје прекида и ево, сви се смрзавамо.“ – жали се кондуктер.

-“ То они намјерно чине, да се отрезне Кумеки који ујутро долазе на посао.“ – шали се Бранко помодрјела лица.

-“ Море бит, да знате как в јутро смрди на пијачу.“ – смије се и кондуктер.

И поред хладне промаје још и сада се осјећао мирис јефтиних пића у вагону или је то било дашење од оних рјетких путника што улазе на међустаницама. Ни ван се не може ништа занимљиво видити од магле, тек сњегом покривено тло уз пругу.

-“ Ма пизде, шта нас овамо вуку, зар нису за све могли наћи згодније мјесто?“ – цвокоће Бранко.

-“ Ови из Управе ЖТП-а желе да извуку загребачке ООУР-е са њихова буњишта, знаш да се они натежу око свега, а одавде им је теже комуницирати с ООУР-има, а нама осталима је свеједно, кад није код нас свуда гдје идемо ду нам је пут. Ваљда ради тога, видићемо ускоро.“ – кажем му сав промрза.

-“ Их, и ово Загорје је запуштено, џабе им што се ту родио Тито!?“ – кроз смрзнути прозор осликава Бранко.

-“ Тако ти је кад си уз већи центар, све им одвуче Загреб, индустрију и људе, а ово шта је остало тавори уз мале окућнице. Кмети остају кмети, само се газда мјења!“ – рекох му при уласку у вараждинску станицу.

Тамо пресједошмо у словенску гарнитуру моторњака, била је нова и чиста и гријало је тако добро да се убрзо откравишмо. Путника је мало, а разговара се кајкавско-словенском мјешавином говора. У Ормож смо стигли на ручак, сви остали су већ били ту и одредише да рад крене одмах послије ручка, никог није било брига за нашу путничку тортуру.

Испоздрваљамо се са свима, ја их углавном све познајем па Бранка упознајем с њима. Ту су Чедо Павловић из ООУР-а Загреб 1., Влатко Гргић из ООУР-а Загреб 2., Миле Карапанџа и Владо Томић из Ријеке, Миро Вучковић из Осијека, Мијо Бакарић из Винковаца, Пејо Купрешак из Славонског Брода, Јосип Канцељак из Карловца и Гојко Рашковић из Книна. Има их још по екопама, а највише их је из загребачких ООУР-а, по пет-шест, те одмах закључих да ће они имати на стотине нових захтјева ради “неких специфичности“ у пословању код њих.

И тог поподнева рад поче у 16 сати. Уводно је Звонко Мехаковић, као сводни референт, изњео смјернице и начин рада како би што прије били готови. Сви смо се сложили да се ради од осам ујутро до касно навече само с паузом за ручак.

Кренуло се од рада, квантитете и квалитете, плана и остварења до сада и прогнозе до краја године која је на измаку за десетак дана. Ту је ишло глатко, сви су имали податке, а цјела саобраћајна групација је имала остварење нешто веће од планираног, те смо заузели став да се ту ништа не мјења иако су из ЖТП-а тражили да се план повећа како би оствареље било једнако плану. Сви смо били свјесни да би то изазвало одливање новца из наше групације у групацију вуче, пруга и осталих, а они су ионако, по материјалном положају, боље стајали од нас из основне дјелатности, те им нисмо хтјели дати још више на нашу штету. То је била побуна против система у којем су споредни дјелови фирме боље зарађивали од радника из основне дјелатности од које је фирма живила, мада смо знали да ће “они на врху“ опет њима дати предност и тако остати систем у којем је “шегрт боље плаћен од мајстора“.

Тако смо мирно завршили тај дан, а сутра ујутро ће се разматрати радна снага по свим аспектима и ту сам очекивао пуно више проблема, јер ће загребчани тражити већи план радних сати због прековременог рада правдајући га недостатком радника у извршниј служби. Провјерам те сумње код Звонка и он ми их потврди:

-“ И ти се јави с истим проблемом, Ријека ће то исто тражити, а код вас троје тај проблем и реално постоји, што ови остали немају.“- дискретрно ће он – “ Имаш ли рачуницу?“

-“ Имам, нема проблема.“ – кажем му – “Дођи послије вечере у моју собу на право вино.“

-“ О, донео си, свака част, хоћу.“ – драго му је што сам донио корчуланског плавца – “ Какав ти је Бранко?“

-“ Све је у реду, не може бити лош ако је завршио и радио што и нас двојица, а дискретан је, без бриге.“ – рекох му.

-“ Нека, имаћеш ти добру екипу.“ – рече – “Видимо се код тебе послије вечере.“

На вечери мени и Бранку за столом се придружише домаћини Вараждинци, шеф службе Новак Антун и његов референт плана Мартин:

-“ Слободно код вас?“ – фол упита Новак.

-“ Како не, нек се споје сјевер и југ Хрватске.“ – насмијем се -“ Истина, више би волио да сте ви дошли код нас на море, топлије је и љепше време.“

-“ Истина, ма неће вам ни овде бити лоше, постараћемо се ми домаћини.“ – расположено ће Новак.

-“ Дај Боже да се време бар мало разведри, ова магла ме нервира.“ – велим му.

-“ Да, ви нисте навикли на то, ми домаћи је и не примећујемо.“ – вели Мартин.

-“ Па куд баш овдје, код Словенаца, шта нисте организирали у Вараждину, Вараждинским Топлицама, или негдје ближе граду, ваљда има некаквих хотела?“ – питам Новака.

-“ О томе ћемо после, прошећимо после вечере нас двојица, имамо нешто разговарати.“ – нагну се Новак к’ мени.

-“ Важи, али идемо код мене послије вечере у собу, попићемо чашу плавца, доћи ће и Звонко.“ – и ја му утихо кажем.

-“ Одлично, фино, како сте путовали, три влака, а?“- гласно окрену тему Новак.

-“ Смрзавали смо се у шинобусу од Загреба до Вараждина, нису гријели ни мало.“ – пожалих се.

-“ То су загребачке гарнитуре, себи за локалце дају нове и исправне, а нама шаљу ове крнтије, ма шта да ти причам, сваки дан се око тога води битка. То Влатку Гргићу стави под нос, то би његови требали радити.“ – жали се Новак.

Вечера је била типично хотелска и словенска, елегантна послуга, посуђе и прибор, а јело без укуса и мириса, сервирано уз пластични осмјех сувише пословних и хладних конобарица, које су на сваку рјеч одговарале “Севеда“.

Хотел је био нов, прилично скучених просторија и серијског намјештаја из “Словенијалеса“, мада је извана изгледао елегантно те би се могло рећи да је архитекти пројектанту била важнија вањштина него интеријер и функционалност објекта.

Вративши се у собу сачекали смо да дођу Звонко Мехаковић и Анун Новак, који убрзо дођоше, па попишмо по чашу ккрчуланског плавца из Чаре.

-“ Има доброг цвичека, ризлинга, грашевине, мерлота, али нема до далматинских вина, бар за мене. У свакој капи осјећам сунце и море, а ова овдашња су ми хладна и миришу на зиму.“- каже Звонко.

-“ Слажем се Звонко, од овог су пуна уста, а наша континентална вина подсјећају на разређен оцат.“ – придружи му се Новак – “ А сад вас двојицу водим на једно место, требамо се нешто договорити.“ – дода утихо Новак мени и Звонку.

Бранко је схватио да он не треба ићи па се сам јави:

-“ Ја ћу нешто читати и одох спавати, влак мени не може замјенити кревет.“

Нас двојица, Новак и ја, кренушмо скупа, а Звонко заста:

-“ Идите ви, сустићићу вас мало даље од хотела, да остали не виде, знате да би одмах мислили да се нешто договарамо мимо њих.“ – вели он.

-“ Овако Звонко, од хотела идеш десно триста метара, тамо има један ресторанчић, ми ћемо бити тамо у сепареу, нико нас од осталих неће видјети, само се јави на шанку, газда је мој пријатељ.“- упути га Новак.

-“ Још боље, идите ви, доћи ћу ускоро.“ – оде он у своју собу да се обуче за вањски излазак.

Ноћ је, магла је пригушила улично освјетљење, док се расквашена пеко дана бљузгавица окорила и смрзла, па идемо опрезно да не проклизамо. Новак се јавља газди и срдачно се поздрављају, види се да су добри пријатељи, и он нас уводи у мали, љепо намјештени, сепаре са столом по средини за шест особа.

-“ Комодајте се, а ја идем донети пиће, шта ћемо Антуне?“- пита газда.

-“ Донеси вискија и коњака, ма најбоље по твом избору, а треба нам доћи још један друг за пар минута.“- вели му Новак.

-“ Одлично, пијуцкаћемо док он не дође…“ – отвори газда мали бифе ормарић и извуче чаше и боце – “…па ћемо нешто грицнути.“

-“ Шта ћеш пити Миле?“ – пита ме Новак показујући на пиће.

-“ Коњак, мада ни виски није лош.“ – одлучим се.

-“ Све је оргинал, а и ја прферирам коњак.“ – каже газда.

-“ Онда ћу и ја.“ – придружи се Новак.

Утом шанкер уведе Звинка у сепаре, па нам се и он придружи у избору.

-“ Сад ми дечки реците шта би за јело, да кажем кухару да припреми?“ – пита газда, човјек наших средњих година, средње висине, с почетним знацима гојења – “Свега има, само реците.“

-“ Имам обичај да гдје год дођем да пробам домаће специјалитете, сад ми је жао што сам јео оне сплачине у хотелу.“ – насмијем се.

-“ Оно је као и да ниси, шта кажеш Звонко?“ – пита га Новак.

-“ Као што Миле каже, ви газда одаберите.“ – Звонко слегну раменима.

-“ Добро, тако ћемо, нема проблема.“ – оде газда у кухињу.

-“ Е, Миле, да сад кажем зашто сам изабрао Ормож. Само зато да ми ни они моји не сметају, ни мени ни вама. Да сам организирао у Вараждину они би ми по цели дан вислили, директор и остали, и сметали мени и свима вама. Он мисли да се политичкоим говорима решавају проблеми, а друго ништа и не зна, а прави се да зна. Ради тога између мене и њега траје константно тихи рат, баш смо доста у хладним односима. А Звонку сам помогао да га Чедо и Влатко не гњаве прко својих директора који имају јаке везе у врху ЖТП-а. Жао ми је што сте ви издаљега дуго путовали, али и вама користи да вам ваши не висе над главом док радите.“ – објасни Новак своје разлоге.

-“ Ма нека, да није овога ко зна да ли би икада овдје дошао.“ – рекох му.

-“ А с вама двојицом би разговарао баш о стању у своме ООУР-у. Код мене се не зна тко пије,а тко плаћа. Диртектори служби се боре за позиције, а ништа не раде и посао се отаљава врло траљаво, по инерцији. И тај немир се пренио на раднике, сваки им нешто обећава не би ли их привукли на своју страну. А све се то ломи на мојим леђима, јер ја за све испадам крив, пошто радници мисле да ја недам веће плаће, да недам паре за најнужније трошкове пословања, а ови шефови више потроше на репрезентацију и дневнице неголи цјели ООУР за обрасце и освјетљење. Сваки има своје службено ауто, па се и службено и приватно возају, а кад затреба за посао онда су им увјек у квару. Мислим да сте схватили о чему се ради?“- јада се Новак.

-“ Јеси ли дипломира на економији?“ – питам га.

-“ Само што нисам, а би, да није овако стање на послу, већ одавно.“ – вели он.

Звонко се замислио, отпи из чаше, а онда упита:

-“ Како ја ту могу помоћи? По подацима остварења пословања ту си негдје као и други, и особни дохоци, и трошкови, немам баш пуно маневарског простора.“

-“ Заостајем за Копривницом, то ми стално стављају под нос мада имамо скоро исту квалификациону структуру радне снаге, у плаћама и у стамбеној изградњи. Да се бар с њима изједначим.“ – скромно ће Антун.

-“ За то нема проблема, то ћемо средити, но припреми материјале за радну снагу, а за стамбене проблеме више ће ти рећи Миле, он је нешто по том радио.“ – каже му Звонко.

Газда Владо је изнио на сто свега по мало, од шунке и пурице, домаћих кобасица и шницли до штрукли, а од пића је понудио његов домаћи цвичек за којег гарантује да је прва класа и да га код куће пригодно пије:

-“ Нема га пуно, од страих је трси, прављен по старински!“

Нисмо хтјели мјењати ништа, а ја сам успут Новака упутио како да покрене стамбену изградњу. Код њега је било највише захтјева за стамбене кредите те је могао брже и масовније подмиривати их у односу на стање код мене у ООУР-у.

-“ Овде неће станове, њих дајемо млађим радницима, а они чим напола изграде нешто хиже враћају их на располагање ООУР-у,ако им помогнемо преко кредитирања довршити кућу.“- објасни он.

Као да су рјешене све његове муке Новак се опусти и поата веселији:

-“ А да те питам Миле, познајеш ли Мирка Божића, он је дошао од тебе к нама, сада је шеф једне међустанице и имам с њим пуно проблема, увек нешто тражи и закера?“

-“ Како не, знам га, био је отправник па онда шеф у Приморском Долцу. Тамо је дошао негдје из Босне. Испочетка је био добар, одличан прометник, послије и шеф, а тамо је с породицом и становао у службеном стану у станичној згради. А онда почеше с њим проблеми, бар тако сам чуо, да га вербално и физики нападају неки сељани из Доца, на националној основи. То је било у доба “маспока“, па му се дјелом може и вјеровати, јер је било тамо доста “жестоких Хрвата“, и некако је у то доба и отишао од нас. Или му нису вјеровали, или су мислили да претјерује, али он није имао стрпљења или храбрости да тамо остане. Знаш како то иде по међустаницама, он је био педантан, а скретничари су из села, па траже да им се гледа кроз прсте, а он није зна бити еластичан те се онда надода на те проблемчиће и ово друго и ето ти врага. А да је он Србин нисам ни знао док није отишао, ко је то прије гледа до “маспока“. А сад мислим да није претјеривао, познато је то село по томе, у Другом рату тамо није било ни једног јединог партизана, а међу првима су основали подружницу “Матице Хрватске“ под заштитом жупе Св. Анте и локалног фратра, познатог курвара у цјелом крају. То сам накнадно чуо, јер тада нисам био у извршној служби, а ни у централној управи ООУР-а.“ – испричам им.

“ Враг на то гледа овде, знаш ти какви су Загорци, а нарочито сада.“ – каже Новак.

-“ Није он национално оптерећен, да јесте не би дошао овамо код вас већ у Србију или Босну. Мислим да је ово друго у питању, он је крут и педантан, неће да се као шеф “сроди“ с њима, а локално подређено особље и сам знаш какво је, па ту пуцају конци. А онда он води битку за ситницу, од буве прави слона.“- рекох му.

-“ Биће да је то, морам признати да је педантан, сва документација му је у сваком трену у реду, а хтео би да му станица буде за узор, па тражи фарбање, нов намјештај, час ово час оно, ма нема дана да нешто не захтева.“- прича Новак.

-“Знам такве људе, они мисле да је још стара ЈДЖ, и штета што није, бар се онда знао ред, и добри су жељезничари, али их овај начин нове организације уби, све што подузму пониште им разне комисије или Раднички савјет, па они испадну криви, а кривцима и нерадницама ово је богомдано време. Био сам шеф станице, знам шта се онда могло. Поред редовног посла скретничари су одржавали паркиће и цвјетњаке, чесме, јавни заход, чистили станицу, ложили пећи и све остало шта шеф нареди, а пробај сада тако и готов си! Тако ти је и с тим Божићем, знам ја да му није лако ако се не слаже с подређенима, а то опет значи да неће добро обављати свој посао, подметат ће му гдје стигну сваки дан по мало.“- прокоментира Звонко.

-“ Кад смо већ код тога шта се прича о новој ораганизацији ЖТП-а Звонко, тамо у “жутој кући“?- пита га Новак.

-“ Мало се петљам у то, а нешто начујем преко уха, воде се расправе о некакве двије варијанте, укратко: једни су за погоне и да ЖТП буде РО, а други за територијалну организацију као некада кад су били мали ЖТП-и, само би сада били РО, а ЖТП СОУР. По свему судећи побједит ће ова друга варијанта, па ћете бити већи шефови или директори него сада и с пуно више овласти. А имали би самосталне жиро рачуне и приходе преко Интерне банке ЖТП-а СОУР-а. Тако се прича, а још је дуго до тога, за годину-двије, док се политичари и кланови договоре.“ – исприча новости Звонко.

-“ Лепо Бога ми, зар нема и сад превише службеника, режијског особља, а и трошкова!?“ – пита се гласно Новак.

-“ Тако тражи ЗУР, то ти је непосредно самоуправљање!“ – цинично ће Звонко.

-“ Значи: Загреб, Ријека, Вараждин, Копривница, Осијек, Винковци, Славонски Брод, Карловац, Книн и Сплит ће бити РО са ООУР-има, па ће свака имати Заједничке службе, а СОУР своје, па Интерна банка, па ЕРЦ, па Инвест, па “Гредељ“, “Кончар“, и “Ђуро Ђаковић“ дјелом, ух Мајко Божја, то ће значити десетак хиљада радника више од садашњег броја и то 90% режијског особља, а капацитети остају исти, рад исти, па гдје ти људи живе, ко ће то све подмирити тарифама превоза, немогуће!“ – гласно угрубо рачунам.

-“ Рачуна се на компезацију дјела прихода из републичког буџета, тако кажу.“ – дода Звонко.

-“ Док даје Република не пише нам се добро, кад подмире све за нас жељезничаре неће остати ништа, опет ћемо бити најбједнији по свим показатељима.“ – рекох им.

-“ Донјет ће се закон о жељезници на Сабору, тако кажу.“ – смије се Звонко.

-“ И сада имају закони, ма тко их поштује!? Ту и јесте проблем, не испоштује се закон и ником ништа.“ – Новак ће.

-“ Нека и ви осетите тржиште као и ја.“ – смије се газда Владо – “Ако нећеш платити порез мораш платити политичаре, ми смо “мала буржоазија“, а они су “црвена буржоазија“, где ви живите!?“

-“ По страни, у запећку.“ – рекох им.

Вратили смо се у хотел око поноћи, Бранко је тврдо спавао, није ни осјетио кад сам дошао.

Advertisements