Ребаланс плана је дозвољавао да издвојимо за Фонд заједничке потрошње једнак износ “по глави“ као и остали у ЖТП-у, дупли износ за стамбену изградњу, а и величину обрачунског бода за плаће скоро већу за 50% него кад сам прије четри мјесеца дошао из Војске. Гдје год би кренуо сви би ми одавали признање, од обичних радника до шефића и шефова. И Сарага ми рече да му завиде други директори на добром пословном стању ООУР-а по свим сегментима пословања и да се распитују како смо то успјели изборити:

-“ Па људи, ради се, капацитети су нам максимално искориштени.“ – кажем им.

-“ Не зајебавај Данко, причају да имаш способна момка који ти води службу, да и ови из ЖТП-а се боје ући с њим у клинч, да их слисти мртав-хладан у пар реченица.“ – кажу ми – “ А Ивануша ми исто рече, да добро владаш материјом, прочује се то, знаш.“

-“ Нека, нека, боље да нас се боје него да их молимо. Доста знања, добра тактика, и биће нам и убудуће добро.“ – кажем му.

То он прича на претпразничком проширеном колегију испред других шефова и представника СК и Синдиката и орагана радничке самоуправе. Сви су задовољни пословним резултатима, а нарочито стањем Фонда заједничке потрошње и особним дохоцима. Тако нешто нису ни у сну сањали прије четри мјесеца.

-“ А ми држали Франу толике године, а из године у годину било све горе. По њему би до сада укинули наш ООУР.“ – каже Слабко Ћири.

-“ Река сам ти ја још давно, кад га је Кершић рапоредио с Вишом економском за прометника у Солину, да га рсапоређује како хоће, али док сам ја тамо шеф станице да неће носити црвену капу! Он ми тад направи пар анализа, а ови у Загребу пали на гузицу,питају ме: тко ти је то радио? А Томо Ивезић ми рече, а то и сами знамо, да је Миле био чудо од ђака у Београду.“ – хвали ме Ћиро.

А ја сам био уморан и једва сам чекао да се ово заврши и да идем кући. Бар ћу се одморити преко Новогодишњих празника. Већ се шапоркало да ће израда плана бити у јануару, одмах послије празника, шта ће се накнадно договорити и утврдити.

За празнике нигдје нисмо ишли. Ово доба године није за одлазак на село с малом бебом, а ни по туђим кућама. Звали су Гојко и Маја да будемо скупа за дочек, али нисмо пристали, треба носити храну, пелене и штошта друго што је потребно за бебу, а и она би се узнемирила у новој околини. И тако смо уживали у миру дома гледајући телевизију, играјући се с Јасенком и спремајући по кући.

А Јасенка се почела смијати и гакати. Увелико нас је препознавала и одмах започињала игру рукицама и плетући ногицама. Пуштали смо је да “плива“ по великом кревету, а њој је то очито годило. Тада би је окупали, прсвукли и нахранили и она би одспавала свој безбрижни сан, па онда опет исто.

Милица је у међувремену плела или хеклала, а ја би читао тједнике или књиге. Добро, баш добро сам се одмориоа,ма зачас прођоше празнички дани, тешко ми се било упутити на посао, али мора се, такав је живот.

Одмах по презницима кренуло се по Зборовима радника са предлогом плана стамбене изградње. Ишао сам на пар већих Зборова у Сплиту, Солину и Шибенику, саслушао примједбе и предлоге, а тада су стигле примједбе и с осталих зборова. Све сам то рекапитулирао и припремио за сједницу Радничког савјета. На основу разговора по зборовима суштинских промјена није требало бити и то ми је пуно олакшало посао.

Чак ми и Велимир-Вешо Губерина, стари шеф станице Шибеник, жељезничар од главе до пете старог кова, ода признање:

-“ Каже се да је чист рачун дуга љубав, а Ви сте шефе први из Сплита који је успио то направити, и одајем Вам признање, доста успјешно. До сада су стално муљали или Сплит или Загреб, овисно гдје је била управа, а ми у Шибенику смо стално извалачили тањи крај. Сад знамо унапријед годинама шта нам припада и с чим можемо располагати тако да нас нико не може обмањивати као до сада.“

Шеф Губерина Велимир је одавно био шеф станице Шибеник. Бјеле осједеле косе, увјек у уредној униформи, и поред година лака корака и витке вањштине, био је познат широм ЖТП-а и као шеф и као широко образован човјек. Често се јављао чланцима или коментарима о свему и свачему у нашим новинама “Жељезничар“ и по тим прилозима се одмах могло закључити да их пише човјек широке културе. “Вешо“ како су га од миља сви звали, је био активан и у свом родном Шибенику по свим питањима, од политике до пјевачког друштва гдје је од дјетињства био члан хора. Он је припадао оној старијој гарди Шибенчана који су неизмјерно волили свој град, али поштујући и друге нарави и обичаје.

-“ Твоја Буковица, и Кистање су увјек биле уско везане са Шибеником, а како и не би, спаја нас наша љепотица Крка, а у овим мистима су и ваши и наши највећи кришћански центри у Далмацији, тамо је Манастир Крка, Св. Арханђела, а овди је у Шибенику сједиште владике. А у Шибенику је одавно било пуно православаца, што трговаца, чиновника, свећеника и интелектуалаца. Сад их је нешто мање, селили се на све стране у свит, па према Загребу и Београду, измишали се браковима, али би се Шибенику увик враћали. Тако је и пјесник Мирко Королија, Кистањац, овдје у Шибенику 1934.године испраћен на вјечни починак. Па и наши партизани су преко Буковице ишли у веће јединице, тамо их је народ прихвата као своју дицу, па нису страдали као Солињани и Сплићани који су ишли кроз хрватске крајеве и села. А Савка и Мика, е њега срам било, што заборави да су му Буковица и тамошњи Срби хранили гузицу и чували главу за рата, те сад су то тили заборавити и искидати одавно успостављене људске везе. А ја знам да су Срби много придоњели хрватској култури од Саве Мркаља до Вука Караџића, Прерадовића до Деснице, а зар се и Готовац није прославио “Ером“ на рачун далматинских Срба, непоштено приписујући кола и пјесме Хрватима врличког краја, а заборави да су ти врлички Хрвати покрштени Срби за време ћесаровштине која протежираше “царску католичку виру“.

-“ Вама Шибенчанима нису баш драги Сплит и Задар, често то чујем с њихове стране.“ – насмијем се.

-“ Да, има ту вишестољетни ривалитет. Кад је Шибеник био град Сплит је био мало тежачко мисто. Он је посли Првог и Другог рата израста на рачун Салоне, Солина приписујући њену славу кроз повијест себи, а Задар су подигли и форсирали с романске стране, та он је до Другог рата био њихов, а Шибеник је био увик далматински, хрватски и српски, католички и православни, како хоћеш. Знаш, ја гледам у географској Далмацији три Далмације: католичку-хрватску, католичку-романску и православну-српску кад је у питању становништво и култура. Све три су подједнаке, у равнотежи, и једна и друга и трећа су доприњеле у свим сферама живота и њене особености као краја. Хрвати теже ка Загребу, Срби Београду,а Романи Риму, али сви не би своју Далмацију мјењали ни за шта, она им је увијек прва у срцу. То ти је нешто као редосљед: матер и ћаћа, фамилија, родно мисто,завичај па Далмација, а онда све остало. А Далмација не би била оно шта јест да нема та три драгуља у круни, ради тога је воле и странци и тко год покуша ту симбиозу нарушити наудиће и себи. Тешко је то будалама схватити, наочито “кројачима“ са стране, а то је сваком обичном човику овди јасно.“ – опет у ширину оде Вешо.

-“ Прича се шефе о новој организацији ЖТП-а, и Шибенски чвор би требао постати ООУР.“ – велим му, да промјенимо тему.

-“ Чуо сам за то! Није ме брига, ја одлазим у пензију, а и нисам ти присталица тог самоуправљања, бар на жељезници, по мени ће то на њој уништити технолошки процес. Како не може бити самоуправљања у војссци и милицији тако не може бити ни на жељезници, зар то они из фотеља не виде, а по свему што чине они то не знају. Није жељезница фабрика постола или манистре ди се ради по групама, нема посла на жељезници који није тимски са стотинама судионика, а док је тако мора се знати тко пије а тко плаћа, ту нема времена за ћакуле већ само за наредбе и извршење. Тако диктира технологија и ту се не може састанчити прије отпреме сваког влака! А неће ни то дуго, доће из главе у гузицу, само ће се дотле технолошки доста заостати док се то схвати. А ја одох у пензију, није ме за то брига, а и ради тога ми је драго да одлазим.“ – вели он одмахнувши руком.

На Радничком савјету је усвојен предлог тако да је план стамбене изградње посато званични документ, а сада је требало направити договор с осталим ООУР-има у чвору да се заједнички наступи према Опћини и СИЗ-у становања.

-“ Они још касне, до краја мјесеца су обећали, до тада ћемо их чекати, а ако не направе ништа ми идемо сами.“ – рече ми Сарага.

-“ Да ли сте разговарали са неким у СИЗ-у или Опћини?“ – питам га.

-“ Начелно, буне се да неће бити довољно станова, велика је потражња, планирају се градити три комплетна насеља: Равне њиве, Мертојак и Пујанке, још су у фази пројектирања, просторног плана и шта ти ја знам, ништа конкретно.“ – он ће неодређено.

-“ То је све још ледина, споро ће ићи, изгледа да их је успавао Сплит 3 у самозадовољству, али живот тече даље, мораће.“ – кажем му.

-“ Нешто се шушка да би у Сплиту могле бити Медитеранске игре 1979. године, па чекају знак, то ће им бити приоритет. Чини ми се да се о томе ради.“ – вели он.

-“ Јадне будале, па то морају искористити, за то се отварају међународни, савезни и републички фондови! Требају се максимално ангажирати и извући што више пара из њих. А и ми овдје требамо на томе добро запети, скупа с Опћином могли би уредити овај чвор и још штошта друго.“ – кажем му.

-“ А што то? Како мислиш?“ – он ће затечен мојом идејом.

-“ Ако буду у Сплиту Медитеранске игре онда граду треба главни стадион, па зграде за смјештај спорташа, па још мањих игралишта за друге спортове, па базена за пливање и ватерполо, па мањих дворана, па капацитети за прихват спорташа и публике, итд.,итд. А ми би онда требали скупа с Опћином тражити да се покрије “Прокоп“ и положе у љему два колосјека, уреди сплитска станица само за путнички саобраћај, а Копилица прошири за теретни, тамо нек се направе постројења за чишћење и прање гарнитура, а “Ложионицу“ пребацити у Копилицу или Солин, ради тога треба у Солину и Солин Луци изградити још колосјека, продужити станицу Каштел Стари, направити нову станичну зграду у Каштел Сућурцу, а треба размишљати и о хотелу за самце, критични смо са маневристима, скретничарима, стројовођама и другим кадровима у извршној служби, зашта знате да сама плаћа није довољна. Једна зграда која би се радила за смјештај спорташа требала би остати нама за те намјене, а жељезница би требала одредити локацију на свом терену. То ми прво пада на памет.“ – на брзину с брда дола набрајам.

-“ Охо, доста ти тога наброји, нема шансе да се толико инвестира, град ће дати паре према својим приоритетима, а судећи по ономе како су се до сада према нама понашали мало ћемо извући, ми смо им задња рупа на свирали.“ – скептичан је Сарага.

-“ Није то ништа, доста пара ће стићи из међународних фондова, од држава судионица и спортских асоцијација, само треба бити мудар и све то укомпоновати на начин да ти објекти послије служе и другој сврси. А то што сам поброја је ситница према новом стадиону и базенима. Можда би требало инсистирати да се коначно Сплит-Путничка уреди како треба, да се поруше ове “крпљачине“ и изгради жељезничка и аутобусна станица, хотел и пратећи садржаји за транзитне путнике воз-аутобус-брод-трајект. То би тек било оно право.“ – велим му занесен идејом.

-“ Идеја је изврсна, али неће пристати, велике су то паре.“ – и даље је сумљичав Сарага.

-“ На том састанку с ООУР-има треба и о овом разговарати, ако се сад пропусти прилика неће се скоро указати нова.“ – наговарам га.

-“ Хоћемо, а ја ћу се још о томе детаљније распитати.“ – обећа он.

Одем од њега у своју канцеларију и назовем Стипу Биука, директора СИЗ-а за стамбену изградњу с којим сам се одраније познава, а његова жена Невенка је била моја колегица с Више економске школе. Послије пар конвенционалних реченица пређем на ствар и кратко му изнесем своје стамбене проблеме и размишљања.

-“ “Равне њиве“ ће се прве градити, комплетно насеље с око 2.000 станова, већином из солидарне изградње, до прољећа ће бити натјечај и можеш рачунати да ћемо тебе односно твоју фирму у цјелости рјешити, та знамо се. А за Медитеранске ти могу рећи да сам 90% сигуран, па ће се и за то ускоро званично знати. То ће убрзати изградњу “Равних њива“, али ће успорити Мертојак и Пујанке.А то за вас, жељезницу, сам све записа, па ћу разговарати с опћинарима, нек’ им уђе буба у ухо, то ће ионако плаћати ЖТП односно Република,а од вишка глава не боли. Биће они за то, сигуран сам, зваће они вас ускоро да дођу до података, видит’ ћеш!“ – и он је “купио“ моју идеју.

Сад је требало чекати, а кад крене онда ће сви бити у временској стисци, а ја сам био душевно задовољан, иако сам унапред знао да ће се ловорикама закитити неко други.

Advertisements