Под крај јануара требало је ићи на израду плана за цјели ЖТП у Цриквеницу у хотел “Ad tures“. Бранко ме замоли да иде дан прије, он би путовао преко Лике, навратио с женом код њених, а тада би продужио у Цриквеницу и на време стигао тамо.

-“ Ја ћу спремити документацију и машину и носити са собом.“ – дода он.

-“ Ма какви, спреми и остави ту, а ја ћу то поњети ту до аутобуса, чуо сам да он стаје баш код хотела, па неће бити тешко носити десетак метара обе торбе.“ – кажем му -“Гдје ћеш ти то вуцарати тамо на село, па на воз, аутобус, нема потребе.“

-“ Ићи ћу “Шкодом“, неће ми бити проблем.“ – вели он.

Он је набавио “Шкоду“, али није имао возачки испит као ни ја, па смо скупа ишли у ауто школу, што ме зачуди.

-“ Онда нећеш поготово носити, нећеш ваљда ти возити!?“ – питам га.

-“ Не, Стојанкин рођак, па ће се они скупа и вратити кад она искористи годишњи из прошле године, таман док се ја вратим из Цриквенице.“ – објасни он.

И тако се договоримо, а ја тада одем у ЗОП код шефа економске службе Васе Кутлаче да видим ко ће од њих ићи и да предложим да путујемо скупа.

-“ Ићи ће Фићо и Томо, нећу ја.“ – рече Васо с тоном као да је тај посао испод његова нивоа.

Васо Кутлача је био родом из Радучића и радио је у Книну као референт у књиговодству у “старом ЖТП-у Книн“, па га упутише у Високу привредну школу у Загреб на три године и ту стече диплому економисте и високу стручну спрему. Код једне од безброј реорганизација пресели се са женом Вјером, Хрватицом родом од Дрниша и двоје дјеце за шефа економске службе у Секцији за одржавање пруга (ЗОП) Сплит. То његово студирање, пресељење и шефовско мјесто приписивали су шурјацима који су високо котирали у сплитским грађевинским подузећима и Заводу за изградњу града. Овиши човјек, десетак година старији од мене, смеђе коврчаве косе и љепа тена лица, сада мало угојен, био је оштар на језику и циничан као и сви препотентни људи у чијим очима си могао видити подругљиво питање:-“ Ма ко си ти, шта ти знаш, види мене како сам успио:висока спрема, шефовско мјесто, одама стан на Сплиту 3, ауто, викендица, а да се нисам никад уморио од посла, само сам зна праве људе?“ – и на тај начин маскиран глумио велико знање и способност, нарочито водећи рачуна да дође у ситуацију да нешто из струке детаљно објашњава или тумачи што је претходно прочитао прије других у “Информатору“ или неком другом стручном часопису или приручнику.

Иако смо били земљаци ( Радучић је од Кистања удаљен десетак километара према Книну) није показивао никакав интерес да о темама везаним за завичај самном разговара, а нарочито пред људима који то нису знали. И сада му је брат био поштар у Радучићу, а раније ћаћа им је био бољестојећи на имању држећи тамо сеоску гостионицу.

Његова економска служба је била уходана од раније с искусним кадровима “печеним“ у “старим малим ЖТП-има“, али који нису показивали вољу да помогну или поуче већ отворену одбојност према службеницима из моје службе кад би их упитали за неки стручни савјет. А такав је био и Васо, с разликом што је он то чинио да прикрије своју површност, а они што су имали строгу забрану од њега и директора Шкрапића да се не би сазнало за њихове “мућке“ и “тајне начине калкулирања“ у Секцији с дјелатностима, које би се могле случајно омаћи.

То је била Секција, а сада ООУР, који није имао стамбених проблема, чак би се могло рећи да су их унапред рјешавали, послујући као услужни ООУР основној дјелатности, ООУР-има као што је био мој, собраћајне дјелатности. Они су се изборили као групација да имају четри дјелатности: основну за одржавање пруга, скретница и друге фиксне грађевинске инфраструктуре за коју добијају паре из заједничке кесе, помоћну дјелатност као услужну за основну дјелатност с којом су остваривали чисту добит одржавајући жељезничке објекте као монополисти у тој дјелатности, споредну дјелатност преко које су као монополисти одржавали индустријске колосјеке привредних подузећа и гдје су старо и раубовано с основне дјелатности, као нпр. шине и прагове, продавали као ново и опет зарађивали добит колико им је било потребно, јер су у рукама држали право да колосјеке затворе због “несигурности“ уколико им то одржавање не плате, те неиндустријску дјелатност гдје су производили дјелове за претходно наведене дјелатности, опет од материјала који би набављали преко основне дјелатности, а продавали као властиту производњу и тако удвостручавали добит. То сам убрзо схватио и разумљива ми је била њихова “затвореност“ за колегијалне стручне информације.

-“ Онда идем код њих, да путујемо скупа, лакше је у друштву.“ – велим му.

-“ А шта мислиш о пословној политици за ову годину?“ – он ће.

-“ Ништа нарочито, мислим да је то нешто привремено, кад се прича да се већ ради на новој организацији ЖТП-а. Рутинска ствар, форме ради, рекао би.“ – кажем му неодређено.

-“ Па што идеш онда и ти, нека ти иду референти.“- као чуди се он.

-“ Неискусни су, тек су почели радити на тим пословима, никог тамо не познају. Нису као твоји, Фићо је на тим пословима стари вук.“ – рекох му.

-“ А тако, да, имаш право, и ја би иша да је тако код мене.“ – рече реда ради – “А шта оно мислите о стамбеној изградњи?“

-“ Да наступимо као жељезница према Опћини сви скупа, сматрам да ће нас такве боље слушати, они не познају нашу организацију подузећа.“- велим му.

-“ А тако, немам ништа против ако је тако, кад нема прељевања новца између нас.“ – он ће.

-“ А не, овако ћете и ви упасти у квоту, а да сами идете не би, јер имате пословне показатеље изнад оних који се тамо за услов постављају.“ – велим му.

-“ Откуд знаш, нисмо ни ми изнад опћинских просјека!?“ – буни се он.

-“ Само један је довољан да не упаднете у квоту, нпр. тамо се тражи да има преко 70% нерјешених захтјева, а ви нисте ту, код вас је тај постотак далеко нижи, а кад наступате с нама онда сви можемо “ући“ у критерије.“- велим му.

-“ А јест, тако је, онда ћемо скупа наступати.“ – сложи се он кад им је у корист.

-“ Знао сам, што не би кад вам се скоро мукте нуди.“ – насмијем се.

-“ А која је ваша корист?“ – замисли се он.

-“ Па кад нас виде појединачно рећи ће: “…извршите прерасподјелу у оквиру ЖТП-а и уједначите стандард…“,  а што се неће никада десити, “…а не да вас Опћина субвенционира.“ “ – рекох му.

-“ Тако је, ићи ћемо скупа, не морају они знати шта је и како је у нашој кући.“ – и он се сад окељи.

Одох до Филипа Бузова, самосталног референта за план и анализу, и питам га кад иде у Цриквеницу:

-“ Вечерас, ја и Томо. Идеш и ти?“ – одговори и пита.

-“ Да, идем. Ви сте једном били тамо, па да не лутам.“ – рекох му.

-“ У осам полазимо, рјечки “Аутотранс“. Томо је већ за нас узео карте.“ – каже он.

Нисам био изненађен, они су и до сада били довољни сами себи.

-“ Добро, сад ћу и ја узети за исти бус, видимо се вечерас.“ – рекох му и отиђох на аутобусну и купим карту.

Филипа Бузова сам познавао одраније, заједно смо судјеловали на изрди плана и претходних година али никада нисмо били посебно присни. Он је био старији десетак година, његов отац је из Петрова поља од Дрниша доселио у Каштела, јер је радио као пружни радник за Краљевине, ту саградио кућу и купио нешто поља и заснова виноград, па је Филип био више Каштеланац него Дрнишанин. Завршио је грађевинску школу на жељезници и неко време радио као надзорник пруге на пружном одсјеку са сједиштем у Унешићу, ту се и оженио учитељицом, разболио на бубреге, па су га премјестили у Сплит кад је његов претходник с плана отишао у пензију. Средње висине, свјетлосмеђе рјетке косе и вјечито кисела расположења што му се јасно показивало на изразу лица, педантан,уредан и ситничав, па му је све сметало и за ситницу би плану. То је била његова свакодневна маска, али су други причали да је то због жене која је глумила велику даму и да је на њену заповјед престао радити као надзорник пруге гдје је плаћа било знатно већа а узгредна зарада прилично велика, а ипак је она волила да јој муж буде “господин службеник“ него да се бакће с “оним неотесанцима“ пружним радницима. Становали су на “Сутјесци“, што је говорило да није био баш пуно цјењен ни у својој Секцији, јер су сви остали “од угледа“ имали станове по елитнијим подручјима града од “Сутјеске“, која је тада била далека периферија. А видило се да је он друге нарави баш на сатанцима ван Сплита, гдје би волио заиграти карте и попити по коу с друштвом, па и запјевати, што у Сплиту није било ни замисливо. На послу је био педантан и уредан, као и сви стари грађевинци писао је техничким стилом слова и слагао табеле за изложбу. Што због чувене ЗОП-овске “затворености“, што због киселе нарави нико се с њим није дружио без преке потребе, а нити је он за неким дружењем тежио.

А Тому Павелина, референта за расподјелу у ЗОП-у, нисам добро познавао, он је тек недавно дошао из грађанства радити на жељезницу. Знао сам да је родом из Каштела и да се запослио овдје уз помоћ Васе. Видјело се одмах да је насамосталан, што се тада приписивало његову неискуству, па је више личио на Васиног потрчка него ли на ареферента. Био је пар година старији од мене, црномањаст, зуњена израза лица и претјеране хињене услужности, што је осликавало његову несигурност и несамосталност.

Нашли смо се на сутобусној станици и на време кренули према Цриквеници. Вани је било мрачно, а киша је лила као из кабла. Возач рјечког “Аутотранса“ је пустио тиху музику и ми смо послије десетак минута разговора о времену и путу почели куњати.

Милици није било драго што опет идем на дуже време, тим више што се од дневница није могло уштедити ништа. Биле су толико мизерне да је послије покрића бенефицираних цјена хотела једва остајало за цигарете и новине тако да се послије обрачуна налога за службенио путовање није могло очекивати ништа осим покрића подигнуте аконтације. А нама жељезничарима није било дозвољено да се користимо другим превозним средствима осим жељезнице. Аутобус се могао користити само ако није било жељезнице тамо гдје се путовало, а о авиону или службеном ауту се могло само сањати. То су могли користити само високи руководиоци, изузетно!

У Цриквеницу смо требали стићи око поноћи, али због јаке кише аутобус је нешто каснио. Питам Филипа:

-“ Да ли се излази на аутобусној у мјесту или он стаје и код хотела“?

-“ Стаје у мјесту, али ће нама стати код хотела, рекао сам шоферима, они су обећали да хоће.“ – сигуран је он.

-“ А колико отприлике има од аутобусне до хотела“?- распитујем се.

-“ Ту, негдје око три километра, али по овој киши и то је дуг пут.“ – отегну он.

Кад аутобус стаде на аутобусној опет ћу ја Филипу:

-“ А да подсјетиш шофере да стану код “Ad turesa“ “?

-“ Ма нема потребе, обавезно стану тамо!“ – љутну се он да ме умири.

Киша пада ли пада, вани се ништа не види, аутобус вози ли вози не смањујући брзину. Гледајући на сат мени се чини да су одавно прошла три километра:

-“ Филипе, па кад ће стати, мени се чини да смо прошишали?“

-“ Ништа се не види, чекај да питам?“ – он се сад успаничио и оде код шофера. Видим како му се на слабом свјетлу од инструмент табле мјења боја лица од црвене до бљеде, па опет црвене кад пожури к нама до сједишта:

-“ Сад ће стати, мало смо прошли, заборавили су! А и ти Томо си мога пазити, био си овдје!“- сад окривљује Павелина.

Аутобус стаде на неком угибалишту, нигдје никаква свјетла у близини, доље ниже од цесте море се пјени, а с неба као да неко љева воду великим сићем:

-“ Баш љепо, глуво доба ноћи, ко зна колико треба пјешачити назад!?“- бјесан сам.

-“ Нема пуно, чини ми се да је иза оног узвишења хотел.“- неубједљиво ће Филип.

-“ Боље би било да смо продужили до Ријеке, па се вратили првим сљедећим аутобусом, види кише!“- рекох љутито.

-“ За по уре ми смо у хотелу.“ – шљапкајући по води што се слива с брда изнад цесте преко асфалта говори кисело мокри Филип.

Томо шути као заливен и бори се с кишобраном против југа и кише.

Ту и тамо прође које ауто и ми се склањамо уз руб цесте да нас не “покупе“ по овако слабој видљивости, а ко би очекивао да по оваквом времену и у ситним ноћним сатима неко пјешачи по цести.

Прођошмо прву узвишицу а хотелу ни трага, тек иза треће жмиркају нека једва видљива свјетла. Већ смо мокри до голе коже поред мантила и кишобрана:

-“ Е јесте ми ви неки, луд сам што не изађох на аутобусној, боље је и три километра од центра по каквом тавом свјетлу него ли ко зна колико у овој недођији по мрклом мраку.“- јавим се да разбијем мукли шум југа и кише.

Њих двојица шуте и пушу што од бјеса што од тегљења торби пуних папира. Послије сат времена прилазимо некаквим свјетлима, али то није хотел него нека крчма уз цесту која је одавно затворена.

-“ Е, сад знам ди смо, има још један километар.“ – јави се Филип.

-“ Твоји километри су ноћас нешто подугачки!“- цинично ћу ја.

-“ Ако ја нисам опазио треба си ти Томице, ни на шта се човјек не може на тебе ослонити!“ – опет Филип кривњу пребацује на Тому.

-“ Ја сам био само једном, по дану, а ти си овдје био три-четри пута. Ваљда ти боље занаш ди је шта!“ – коначно се отресе Томо кад смо могли прочитати неонски натпис на хотелу.

Онако покисли узешмо кључеве од соба на рецепцији и ја пожурих у собу да се пресвучем, те сиђох послије до шанка и попих врели чај, а тада одох на спавање. Била су већ три сата, зора, и сви по хотелу су одавно спавали.

Сутрадан у осам почео је пленарни састанак, а Бранко је стигао на време. Управо нам прилази Филип и доноси пиће и каву:

-“ Извини, ја се ослонио на шофере и смотаног Тому, па гадно искиснушмо. А таки је и у послу, боље би ми било да сам сам.“

-“ Шта је то било?“ – зачуди се Бранко.

-“ Ништа посебно, оклада.“ – рекох му, а Филип ме захвално погледа, није очекива да ћу о ноћашњој невољи ћутити.

Тада се подјелишмо за рад по групама, већину дружине сам познавао, али је сада било доста нових и млађих референата који први пут судјелују на оваквим радним састанцима.

Из Управе ЖТП-а поред Владе Вишњића, шефа планске службе ту су и Валент Галинец, шеф службе расподјеле, па Звонко Мехаковић с помоћницима Миланом Клеутом, Божом Дабићем и Звонком Почучом. А из “расподјеле“ су неке дјевојке које је маса људи опчинила или их је Валент Галинец, познати паничар, преплашио интезитетом и количином рада, те онако “слеђене“ гледају укочено пред себе и нервозно “преврћу“ папириће.

У саобраћајној групацији рад је добро одмицао, све смо лако усаглашавали, али су се очекивали проблеми у договарању с другим групацијама: вуче,ЗОП-а, СИТ-а и матичних ООУР-а у ЖТП-у. Ради тога смо подјелили улоге по појединачним сегмантима плана гдје је сваки од нас требао наступати на пленарном састанку с циљем да изборимо што повољнији положај за цјелку групацију, а пошто смо послије десетог дана рада били први као групација готови имали смо цјели дан на располагању за шетњу по околини.

Дан је био љеп и ја и Бранко се спустишмо до “Таласотерапије“ и хотела “Оморика“, па се уз море упутимо до центра градића. Све је дјеловало пусто као у већини приморских мјеста преко зиме, оно мало мјештана се бавило својим свакодневним послом, а фурештог свјета сем нас није ни било. У центру мјеста, из једног кафића кроз стаклени зид нам се јавља Чедо Павловић и још неколико њих и мотирају нам да им се придружимо. Кад тамо још Влатко Гргић, Миле Карапанџа, Владо Томић, Владо Вишњић и још њих пет-шест као једини гости.

-“ Договарамо се да вечерас идемо на “Цајку“, тамо према Брибиру, хоћете ли и вас двојица с нама?“ – пита нас Чедо.

-“ Што да не, куд сви Турци ту и мали Мујо!“- велим им – “ Само то је мало даље, како се пребацити до тамо?“

-“ Ријечани имају ауте, то је њихова брига, превешће нас у два три-пута, зависи колико ће нас ићи?“ – каже нам Чедо.

-“ Договорено, послије вечере?“ – утврђујем термин.

-“ Тако је!“- рече Карапанџа.

Враћамо се опет шетницом уз море не журећи, а замало нас сустижу дјевојке које смо виђали у хотелу, Винковчанке и Брођанке, те у другој групици оне из Управе ЖТП-а. Бранко се облизује и смишља како ће им се обратити, а ја се држим повучено, са стране.

-“ Сваке године жељезница све љепша, и време је!“ – обраћа им се Бранко.

-“ И треба тако, зар не?“ – озбиљно ће једна од њих утегнута у мини сукњу и бјелу ролку-џемпер, на високим штиклама, што јој све наглашаваше складне облине.

Бранко се упознаје, па представља мене.

-“ Знамо ми њега, рекли су нам наши.“ – рече згодна Милка, а остале потврдно уз осмјех кимнуше.

-“ По добру или злу?“ – насмијем се.

-“ Како су о Вама причали замишљале смо да је то неки двометраш, баритон гласа и великих брчина који једе малу децу.“- насмија се жарко накармисаним уснама Милка.

-“ А стварност?“ – окренем се према њима и подигнем напола обе руке.

-“ Млад, безопасан, мирољубив, фин…“- набрајају оне.

-“ Немојте ми се удварати, ожењен сам, мало сте закасниле.“ – смијем се.

-“ Их, штета, баш штета.“ – кокетно уздахнуше.

-“ Ипак вас позивам вечерас на мало забаве да заборавимо бројке, иде се послије вечере на “цајку“. “ – кажем им.

-“ Одлично, хоћемо!“- заграјаше оне пошто се међусобно погледаше – “А где је то?“

-“ Кажу у Брибиру, то је пар километара у брдима, превозиће Ријечани, биће мало домаћег свјета и нешто нас жељезничара.“- објасним им.

-“ Хоћемо, хоћемо, нехо шта!“ – веселе се оне углас.

-“ Вера, могу бити Ваш пратилац?“ – кажем средњовјечној госпођи коју познајем већ пар година као и њеног мужа инжињера Никчевића који је радио у одсјеку за израду реда вожње.

-“ Како не, баш сам Вас хтјела замолити.“ – смије се она на завидне погледе малађих цура.

-“ Није поштено тако!“ – шаљиво протестује буцмаста Славонка Мирослава.

-“ Нас двоје смо у браку,ожењен и удата, имамо дјецу, наше теме вас не занимају.“ – правдам нас обоје – “ Ви имате момака колико хоћете, с њима дјелите ваше “проблемчиће“.“

Утом смо стигли до хотела, разишли се по собама и спремали за вечеру, а тада дођоше Миле Карапанџа и Владо Томић и одвезоше прву групу на “цајку“. Бранко се утрпао с цурама, а ја сам био у групи с Вером, Ивком, старијом госпођом из Ријечке вуче, Грациелом, такођер Ријечанком, шефицом књиговодства, и Сњежаном, шефицом службе из Славонског Брода, мајком троје дјеце, у четрдесетим годинама. Вози нас Владо Томић старији господин “бечке школе“, обучен у беспрекорно одјело и дискретно намирисан мушким парфемом.

-“ А што Ви Миле нисте ишли с младима?“ – пита ме педесетогодишња Ивка.

-“ Чиним нижи просјек година нашем мушком друштву, зар не Владо?“ – шалим се.

-“ Тако је, ја и ти по четрдесет година, таман за вас даме.“ – Владо прихваћа шалу.

-“ Миле нам се оженио, зар не знаш Ивка, има малу кћеркицу.“ – каже јој Вера.

-“ А тако, прави вјерни млади муж, лијепо је бити такав.“ – похвали ме она.

-“ Све у своје време, тако треба живјети, сваки други начин чини од човјека карикатуру.“ – слаже се Сњежана.

Разговор прекида долазак пред неку монтажну кућу-бараку из које је одјекивала народна музика кафанског типа све у шеснаест. Тамо су већ “наши“ били на велику радост газде и направише нам мјеста за спојеним столовима. На њима послужено вино, пиво и кисела вода, али се од буке није могло ни гласно разговарати. С десне ми је стране Вера, а с љеве Сњежана и мотима их питам за које су пиће. Обје су за црно вино, па га точим и њима и себи. У паузи причамо о дјеци, Сњежана их има троје, од десет, седам и три године, а Верина су већ велика, син студира машинство, а кћерка економију.

Обје су се обукле као да иду на пријем у неку амбасаду, дискретно нашминкане, фризура обновљена, лакирани нокти и обавезни накит: ланчић око врата, рећине,брошић, и заручнички и вјенчани прстен.

-“ Увјек се изнова чудим вама женама: како успијете све то спаковати, а торбе вам нису ништа веће од мојих? А ја једва стрпам и оно што ми је нужно!“ – комплиментирам им.

-“ Нагужвамо, понесемо пеглицу и фен, и ето то је то. А женска торба је чудо, свашта тамо стане!“ – смије се Вера.

Она је моје висине, приближава се педесетој, свјетлосмеђе косе и свјетлог тена, с благим изразом лица и веселих плавих очију. Сва је профињена и педантна, ни највеће закерало не би на њој могло наћи неку ситницу која би се могла замјерити њеном одјевању и понашању.

Кад прста “ћирилица“, “да се одмори цајка“, домаћи локални састав је свирао далматински мелос.

-“ Могли би заплесати Вера, ово је наша музика?“- позивам је.

-“ Хоћу, кад сам већ ту.“ – устаје и идемо према подију.

Лагана је корака и дивно плеше:

-“ Свака част, мора да сте ишли у плесну школу?“

-“ Да, то је било обавезно у наше време. И ти ниси лош.“ – смјеши се она.

-“ Ишао сам и ја у средњој школи, али сам по природи крут, а рјетко и плешем, није у Далмацији као код вас у сјеверним крајевима.“ – причам јој.

-“ Истина, код нас сваке недеље, нарочито у Загорју има неки плес, као обавеза, и ја често с мужем одлазим тамо.“ – каже она.

Музика нас носи и шутимо, послије друге игре она ће:

-“ За мене је доста вечерас, молим Вас испратите ме.“

И пратим је на мјесто, сједамо и лизнемо вино.

-“ А Ви сједите, зар нећете плесати док је ова лагана музика?“ – питам Сњежану.

-“ Па могла би.“ – двоуми се – “Дозвољавате Вера?“

-“ Хајде Сњежо, да испадну оне бројке из главе.“- потиче је Вера.

Сњежана је згодна пупаста четрдесетогодишњакиња, пуних сочних усана и крупних смеђих очију, свјетла тена и бисерно бјелих зуба. И она плеше лако с префињеним осјећајем такта и препуштам се да она води:

-“ Ко би рекао да сте Ви родили троје дјеце?“ – комплиментирам јој.

-“ Да се Ви то мени не удварате?“- насмија се очима и уснама.

-“ Да Вас први пут видим и не знам ништа о Вама и би врло радо.“ – шалим се и ја.

-“ А овако Вам не пада на памет?“ – изазива ме.

-“ Чему чинити нешто занајући унапред да је то осуђено на неуспјех? Ви сте дивна жена и добра колегица, волите своју дјецу и мужа, да није тако већ би осјетио и примјетио, и зашто да кварим наше добре односе? Зар није тако?“ – одговарам контрапитањима.

-“ Јесте, тако је, не волим насртљивце. Хвала на комплиментима.“ – заигра јој свјетло у очима.

-“ Ако будете ишли на море прко Сплита јавите ми се. Радо ћу Вам помоћи.“ – рекох јој.

-“ Хоћу, унапрред хвала.“ – лаганим притиском прстију на леђима ми појача захвалоност.

А тада опет поче “цајка“ и “ћирилица“:

-“ Ја не играм кола, не иде ми.“ – рекох јој.

-“ Ја да, али све мање, отпратите ме.“ – узе ме за руку и поведе на наша мјеста иако је знала да би то обавезно учинио.

Наточим им још вина, оне се буне:

-“ Не, ја би мало киселе!“ – рече Вера.

-“ И ја воде, напит ћу се.“ – Сњежана ће.

-“ У ово вино не иде кисела, а ни вода није пожељна, неће вам бити ништа, ту сам ја!“ – смијем се.

-“ И ово досад ме је ошамутило!“ – Вера ће.

-“ Јако је, ухватит ће нас!“ – приговара и Сњежана.

-“ Боље ћете спавати дјевојке, кад изађемо ван на хладну буру у глави ће се одма разбистрити.“ – тјешим их.

Владо Томић је плесао с Грациелом и Ивком, као и ја са својим партнеркама, наизмјенице, а доста њих се тискало око цура, док су други сједили и пили уз гласну галаму и смјех.

Око поноћи Вера ми рече:

-“ Миле, ја би ишла, питај Владу да нас пребаци.“

Владо упита Грациелу и Ивку и оне кимнуше главом. Устанемо и изађемо на буру чекајући Владу да довезе ауто с паркиралишта. Зачас смо били пред хотелом.

-“ Ух, баш је хладно, ништа од вина.“ – насмија се Вера.

-“ Бура, бура, чиста жена.“ – запјевушим пословицу.

-“ Било је фино, баш сам се лепо провела!“ – каже Сњежана.

-“ Хвала пратиоче.“ – пољуби ме овлаш Вера у образ.

И Сњежана јој се придружи, те одоше у своје собе.

Ја и Владо смо сјели у бар и чекали кад ће нам доћи цимери. Ускоро су и они стигли, по групама.

-“ Издајице!“ – прекори ме Милка из цурског друштва.

Сутра је био задњи дан , поподне ће се ићи кућама, план за ову 1977. годину је био готов.

Долазак је био кишан и нервозан, а одлазак сунчан и смирен.

И ја сам био смирен и задовољан, било је онако како сам желио и очекивао.

Advertisements