Код куће је било све у реду, Јасенка је напредовала како треба, увелико се смијала и плела рукицама и ритала се ногицама. Почели смо јој давати и друга јела предвиђена за ту доб, воћне кашице, јухице и сокове. Понашала се као велика, око хране није правила никаквих проблема.

Милица се посветила њој и кући, а посла је увјек било те су јој дани брзо пролазили што нас је навело да размишљамо како ћемо кад прође породиљски допуст и када ћемо морати обоје радити. Споменули смо тети Ети могућност да она чува Јасенку док смо ми на послу, али је она одлучно одбила:

-“ Престара сам ја за тај поса, велика је то за мене обавеза и одговорност.“- правдала се она.

Били смо у дилеми да ли тражити неку цуру или мјесто у јаслицама. Цуре ка’ цуре, нису поуздане, а у јаслице треба дјете носити рано, кад најслађе спава. А скупо и једно и друго, што се тога тиче скоро да је свеједно.

Ја сам положио тестове  у ауто школи и прву помоћ, сада сам ишао на вожњу. Требало је у вожњи с инструктором провести четрдесет сати, по сат-два седмично. Инструктор ми је био Марко Шолић, професионални возач “Прераде“, који би у зору развозио крух по дућанима, а касније до касно у ноћ радио као инструктор у ауто школи.

-“ Што тако Марко, можеш ли издржати?“-  питам га кад смо се мало упознали.

-“ Морам Миле, треба градити кућу из подстанарства, а женина плаћа у “Југопластици“ никаква. Ту су и дица, школа, књиге, роба, а шта све не? А стан нећу добити до судњег дана!“-  објашњава он.

Био је пет-шест година старији од мене, а како ми исприча ћаћа га је из Огорја послије основне школе посла у град “голог ки пиштољ“, нек се сналази како зна и умије. Са шеснаест се запослио као транспортни радник у “Преради“ и аванцира до шофера:

-“ А да сам има ди остати, оста би, ма сад тамо нема никога, ћаћа и матер умрли, а браћа и сестре се разишли по свиту ки и ја.“

Послије неколико сати вожње Марко се увјери да то мени добро иде, па се провозамо мало кроз град, а онда дођемо на Бачвице и возамо уличицама. Кад дођем до неке раскрснице Марко каже:

-“Жмигавац, десно.“

И тада ја возим стално десно, па опет десно, а кад ми досади окренем се и питам га:

-“Хоћу ли опет десно?“

А Марко спава ли спава, па на гласније поновљено питање се тргне:

-“ А добро, сад вози кући у Омишку.“

Сат је трајао нешто краће, види он:

-“ Надокнадит ћемо ми то, добро ти иде, још мрвицу сигурности и брзине и биће добро.“

Други пут смо ишли у Каштел Сућурац, навече око осам сати, на ноћну вожњу предвиђену по програму обуке. Од центра Сућурца смо кренули према жељезничкој станици и Марко рече да паркирам код неког складишта:

-“ Стани ту час, да се јавим пријатељу.“

Изађем из “Фиће“ и запалим цигарету, а Марко се изгуби у једној од барака. Нема га дуго, а онда се појави с још једним човјеком. Обојица су носила по врећу брашна и он ми рече да отворим сувозачева врата и спустише те вреће на задње сједало.

-“ Евала кумпаре, видит ћемо се ускоро.“ –  рече он компањону, а мени дода:

-“ Ајмо Миле назад у Сплит.“

Не питам га ништа, пазим на вожњу, а он се осјети дужан да ми објасни:

-“’Јеби га, мораш овако, кад краду они “виши“ на милионе можемо и ми мали неку ситницу.“

-“ То је брашно из “Силоса“?“-  пиатм га.

-“ Аха, возим га од “Силоса“ за ову Задругу, па укрцамо врићу-дви више, а они ми дају некад паре, некад овако, али зато не чекају ка други данима на испоруку.“ –  објасни он.

Од раније сам знао да “Силос“ у Солин Луци или Дујмовачи припада “Преради“, јер је тамо жито долазило жељезничким вагонима из Војводине за потребе града и шире околине.

-“ Не бојиш се да ће те ухватити!?“ –  питам га.

-“ А тко, сви ‘вако раде, шта би ја игра поштењачину, не триба притират, а ову ситницу књиже на растур, паковање врића, поили миши, шта ти ја знам. А биа би и сумњив да не радим ка и они!“ –  осмија се он.

-“ Па куд ћеш с њим, ко у граду купује вреће брашна?“ –  чудим му се.

-“ Их, тко!? Ти мислиш на град, а ту не рачунаш оне на “Камену“, “Шинама“, Жрновници и друге при граду. Тамо људи и данас кувају и пеку крув код куће ка и на селу одакле су “јуче“ дошли. И да имам више мога би за тили час продат, а превоз ме не кошта јер трошкови овог “Фиће“ иду на “Ауто-школу“. Једним ударцем двије муве, ем се добро обучи кандидат, ем ја узгред нешто зарадим.“- ослободи се он страха кад уђошмо у град пролазећи без заустављања солинску “Ширину“ гдје је милиција редовито заустављала и контролирала аута –  “Вози ти до мог стана да ово истоваримо, па ћемо посли одвести тебе.“

Брашно смо искрцали у гаражу, а он ће:

-“ Идемо код мене на пиће, имам странога.“

Попнемо се лифтом на четврти кат, тамо у стану су му били жена и двоје дјеце школараца:

-“ Жено, ово је мој ученик, скувајде каву.“ –  рече он жени прије него нас упозна.

Она се представи и оде у кухињу, а Марко ме понуди:

-“ Сиди Миле, ево вискија, прави правцати шкотски.“ –  показа ми пуни отворени бар у регалу у дневном боравку.

-“ Липо богами, мало ко то има!“ –  велим му.

-“ Мој газда, власник овог стана, је поморац, плови на “странцу“, и увик нешто донесе кад дође, за нас и дицу нарочито. Ми му чувамо стан и док је на копну перемо га и хранимо, а он се реваншира на тај начин. Има он пара, не зна шта ће од њих, а ја му помогнем растурити оно што донесе, пића, цигаре, радија и ТВ, и штошта друго. Добро њему, добро мени, па иде.“ –  разјасни он.

-“ Брзо ћеш ти кућу направити, видим ја!“ –  насмијем се.

-“ ‘Оћу,’оћу, само нек ‘вако потраје. Јел’ тако жено?“ –  помилова је по мишици.

-“ Само те никад кући нема! Увик си у скитњи, од зоре до поноћи.“ –  уз осмјех приговори она.

-“ Женско!? Ево видиш, никад задовољно! Ја радим, а она “скитам“!? Не триба и’ слушати, само им заповидати.“ –  одглуми он строгоћу.

-“ Ни мени није лако, поса и дица, тебе скоро и не виде, не знају за ћаћу.“ –  и даље му она приговара.

-“ Нека, нека, трибамо радит и стећи док смо млади, кад остаримо биће и вишка вримена за кућу, мила моја.“-  отпуну он на њен приговор.

А тад ми спакова боцу вискија и кренушмо у Омишку:

-“ Дај Милици, нек’  се хвали!“ –  насмија се.

-“ Зар нећеш ти?“ –  понудим га.

-“ Други пут, чека ме још један “ученик“!“ –  намигну ми дајући до знања да је женско.

-“ Ајде, ајде!“ –  насмијем се и гледам га како “отпраши“ низ Омишку.

На сљедећем сату Марко ми рекапитулира:

-“ Миле, остаје нам још четри сата па би трибало бити полагање пред комисијом. На првом полагању ћеш пасти, то ти је “обавезно“, а на другом ћеш сигурно проћ’. Морат ћеш уплатит још додатна два сата вожње, такав је пропис, а ради тога се и пада на првом испиу. Испит ће бити тек у септембру, а тада ћемо нешто прије испита искористити ова четри сата. До тада ти помало возуцкај свог “Фићу“, нарочито кад одете на село да добијеш још искуства и рутине. Иначе ти доро возиш, што се мене тиче ја би ти одма да дозволу. И још једном ти напомињем и за сада и за убудуће, не жури се, брзином се ништа не постиже, можда који минут на сто километара, али се не исплати за пет минута губити главу, своју и туђу. Држи се оног што кажу знаци и не губи живце, пази се и од себе и од других још више,увик мораш имати отворене четворе очи!“ –  савјетује ме.

-“ Испит тек тада, шта је рећи!?“ –  питам га зачуђен.

-“ Знаш их,љето, одмори, сезона, враг и’ зна, могу како оће! А ја ћу ти јавит датум на вриме.“- вели он.

И тако наста пауза у обуци до септембра. Возио сам свога “Фићу“ по Омишкој и околним споредним уличицама кад не би било гужве, већином недјељом ујутро кад би одржава ауто или предвече осталим данима.

За празник “Први мај“ ишли смо у Кистање. Милица је возила, а ја сам на задњем сједишту пазио на Јасенку. То је било њено прво путовање код бабе и ђеда.

Требало је поњети доста тога, од одјеће до хране, при том пазећи да има и зимске и љетне робице, за свако време, па и љекова за случај потребе. Ишли смо дуљим, али бољим путем, преко Врлике и Книна, јер је туда бар до Книна био асфалт, а од Книна до Кистања још је био макадам из Мармонтова доба. У Кистањама, на Влаци, смо били један дан и ноћ, тако и код Миличиних у Савићима, засеоку Мокрог поља, и на време је требало кренути назад да се избјегне гужва на цести од повратника са села. И Јасенка и “Фићо“ су добро подњели пут. Додуше Јасенка је мало повраћала у путу, мало спавала, али све у свему све су то биле уобичајене и очекиване реакције мале бебе.

У Буковици,Кистањама и на Влаци се ништа није промјенило, сада је заостајање народа и краја било још веће у односу на друге крајеве и стандард живљења, а тамо су и даље царевала обећања за водовод, струју и асфалтирање.

Марко ми се јавио почетком септембра, испит ће бити за десет дана, па смо “одвозали“ још она четри сата. На дан полагања испита сам дошао на Грипе, на паркиралиште испред дворане кошаркашког клуба “Југопластика“. Тамо је био Марко и комисија. Кад је на мене дошао ред Марко ми је био сувозач, а два члана комисије су сједила на задњем сједишту. Кренуо сам по њиховој заповједи с паркиралишта преко четворостазне улице на Грипе, па низ Партизанску и десно према Балканској, а онда уз Балканску до семафора на АВНОЈ-евој и десно опет на полазно мјесто.

-“ Добро је, није лоше, ма још само мрвицу.“ –  каже крупни милиционер –  “ Сат-два биће довољно, Марко увјежбајте мало паркирање уз руб.“

-“ Добро друже Алдуче, хоћемо, то је било мало трема, знате већ.“ –  улизује се Марко.

-“ Не сми бити треме, ди би стигли да је код свих тако на цести. Видимо се за седам дана.“ –  строго ће друг милиционер.

Комисија оде, а Марко ће ми:

-“ Река сам ти, нема везе, за седам дана ћемо поново, али тада ћеш сигурно положити! Није то ништа, други полажу по десет пута.“

Уплатио сам још два сата вожње и по Марку је то било најважније, јер по вожњи коју сам показао већ сам положио.

Тако је и било. На полагању из другог пута сам прошао и сад је требало чекати да се обави администрација и изда возачка дозвола, а како се администрација никад не жури то се коначно рјеши 13.10.1977. године. И на тај дан сам ставио возачку дозволу Б категорије у џеп, која је важила за вожњу особних возила, трактора, радних стројева и мотоцикала.

-“ Е мој Марко, ево је, ајмо код мене на каву.“ –  позовем га.

-“ Добро је, само полако вози, сад си сам и пази, ти вози по пропису, а онај коме се жури нека жури, не осврћи се на њихово свирање и викање. Многи се превере па помисле кад добију возачку да могу возити ка’ они што возе двадесет година, а ја кажем да се тако не може, триба дви-три године да дође аутоматика покрета у вожњи. То је тако, неком мање, неком више вримена, али отприлике толико свима, ма и посли мора пазити, пуно пазити.“ –  и даље он савјетује.

-“ Пазићу, него шта, прошле су ме “луде године“.-  обећавам му.

-“ Знам да ‘оћеш, ма ми имамо других проблема, поса, дица, фали новца, увик неке бриге, на то заборави док возиш, сикирај се прије и посли волана.“ –  он ће.

-“ Јеби га, тако нам је кад смо кренули од нуле, све морамо сами створити, и школу и звање, и плаћу и стан, одјећу, обућу, за себе и за дјецу, ту су и обавезе према родитељима, ма шта ти причам кад све знаш.“ –  кажем му.

-“ Знам, знам, иста мета исто одстојање.Ти заврши бар те школе, а мени ће увик бити жа шта нисам мога, а тако сам волио књигу.“ –  искаже он.

-“ Шта ми вреди све то, плаћа никаква, фирма исто, а тамо гдје су добре плаће не могу се пробити, свако намјешта свога, нека мање зна, нека је нерадник, али је њихов и један другога чува у клану. Моја плаћа није ништа веће од твоје, а ни једна не покрива нужне трошкове живота, ни моја мени ни твоја теби. Дупло радимо, а за то смо дупло мање плаћени од “татиних синова и кћери“.“-  јадам му се.

-“ Добро кажеш, тешко, ма никако се одлипити од тог терета сиротиње. Устајем ноћу, нарадим се до јутра, по цили дан ауто-школа, па опет нема бољитка. Срића, па сам упозна неке људе, видио си, па од тога више зарадим него од редовног посла. А колико тек они зараде, ја теглим, ризикујем, добијам ситнину у односу на њих, али сам присиљен и морам тако. А данас сутра мене ће више одрапити казном од њи’  , ако их уопће и казне. Паре имају и купе све што триба, од мене до судије и милиционара. Тиши ме то да ће ми дици бити боље, бар се она неће патити ка’  ја.“ –  расприча се Марко.

-“ И у нашем социјализму неко га има више, већина мање, а ми смо ти који смо жигосани сиротињским жигом и он се неће за нашег живота избрисати, ваљда ће дјеци бити боље.“ –  резимирам наше муке и тегобе с надом, том “лудом варалицом“.

Advertisements