Милица је почела радити и морали смо Јасенку рано ујутро возити у јаслице. Она је била напредно дјете и здрава као дрен до избијања првих зубића, а некако баш у то време почеше први проблеми с њеним здрављем. Оно уобичајено дјечје, упала грла с пропратним тегобама у виду повишене темпаратуре, слињење носића и губитак апетита. Сад је све то било, од поласка у јаслице, све чешће и израженије. Упала грла, па антибиотици, љечење седам дана, па опет јаслице десетак дана и све поново као по неком невидљивом плану. Све што смо подузимали и ми и доктори-педијатри није давало промјене ритма Јасенкина разбољевања. Милица више није ради Јасенке радила него је радила, а то је значило и мању плаћу мада се рачунало да у таквим случајевима нема одбитака, а било их је, јер се обрачун сводио на просјек плаће у претходном периоду, а он је увјек био мањи од текуће плаће ради високе стопе инфлације. А што је најчудније, нисам могао никаквом логиком доћи зашто је тако, та Јасенкина разбољевања су се дешавала увјек преко викенда, од петка поподне до понедјељка ујутро, кад су радиле само дежурне амбуланте и апотеке.

Тако је било и овај пут. Из јаслица је у петак Милица довезла здраву, а навече је већ имала темпаратуру. Опет грло, носић, слињење,плакање и гринтање. Облози, чајеви, витамини и андоли, па све у циклусима цјелу ноћ. Пред зору је заспала,а ја и Милица смо спавали “на ушима“ надајући се да ће се послије сна стање побољшати, али смо све припремили да идемо код доктора чим се пробуди и амбуланте крену радити. И тада се нада искаже као варалица, Јасенка се пробуди сва у ватри, мјеримо темпаратуру а она расте преко 40 степени. Хвата нас паника, ту је и тета Ета, масирамо алкохолом али темпаратура не пада.

-“ Треба на хитну!“ –   неко од нас рече.

Милица је на брзину облачи, а ја излетих да упалим ауто, а оно први пут неће. Вереглам, али џабе, мотор неће никако да упали. Прилази ми сусјед, младић од прекопута и пита шта је:

-“ Требам бебу одвести на Хитну а види овога врага!“ –   љутито лупим шаком по “Фићи“.

Милица излази сва избезумљена с Јасенком у наручју, а он се трже:

-“ Госпођо, дајте овамо, ја ћу вас пребацити!“

Упали свој “тристаћ“ и зачас смо нас одвезе на Хитну, сестре и доктор одмах скочише, разголитише дјете и окупаше је алкохолом. Тад контролирају темпаратуру, па још једном:

-“ Биће добро, није било конвулзије али је мало фалило!“

Дјете плаче док јој он прегледа грло:

-“ Крајници,грло,ларингитис, бронхитис,…“ –  пише доктор упутницу за дјечји одјел болнице –  “… сад ћете је однијети тамо, можда је задрже неколико дана.“

Сачекали смо да фибра падне, а онда је однесошмо у зграду пркопута на дјечји одјел. Погледају папире и докторица на пријемном каже:

-“ Задржаћемо је неколико дана да се испита све. Није страшно, али боље је да се све испита кад тако често побољева од грла.“-  покушава нас утјешити.

Милица сузи, мада се окаменила од страха, и ја сам, само “…мушкарци не плачу…“, а ја ипак осјећам како ми сузе капљу у души и гуше ме, па се бојим проговорити.

Јасенку односе на одјел, она се “прељева“ на сестриним рукама а ми гледамо за њом сметени, изгубљени и окамењени, без рјечи.

-“ Бит ће цурици добро, зовите на овај број ради информација.“ –  сажално нас гледа докторица, а мени се чини да њен глас долази са километарске удаљености.

Враћамо се пјешке кући с Јасенкином робицом, шутимо оном чудном  шутњом која је гласнија од највеће јеке. А у кући све пусто и празно, баш као и нама у души.

Тета Ета покушава бити смирена и разумна:

-“ Добро је да је под њиховом његом, шат би ми овди, тамо они имају све, ма биће мала добро!“ –  па не добивши одговор и она сједе и заплаче тихим старачким сузама:

-“ Јадно моје пиле, о Боже шта је мучиш?“-  прогрца и мрмљајући настави молитву.

Јавили смо Роси шта се десило и она је отишла с онкологије гдје је радила на дјечји да се распита и види како је Јасенка. Одмах се јавила и рекла да је добро, да јој је фибра пала и да прима антибиотике, а наредних дана ће усљедити детаљни прегледи и да тамо раде неке њене колегице из школе и да немамо разлога за бригу. Све то допире до разума, али не и до душе, а сваки поглед на Јасенкине “стварчице“ буди бурне емоције које зачепе грло и затворе све друге осјећаје и вољност, а пробуде тугу, тугу којој нема мјере , па преплави све поре душе и тјела.

Послије седам дана, дужих од  “…седам гладних година…“, Јасенка је изашла из болнице, како рекоше и написаше била је упала крајника и грла с предконвулзионим ударом, па је требало наставити прописану терапију и сваких пола године ићи на контролу “на виклерима“, да се види да није остала која посљедица. Милица је добила боловање ради његе, а ја сам  ишао радити, некако безвољно, али се морало.

-“ Ма јебем ја овај њихов систем! Зар није боље да малу дјецу чувају мајке до школе за по плаће него да их носимо у цик зоре у јаслице и вртиће који се исто толико плаћају, а ту највише дјеца трпе. Ем су неиспавана, ем им је тамо храна исподпросјечна, ма не одговара сваком дјетету, а док се једно плехлади за пар дана се заразе сва, па давај антибиотике, љечење, и муке њима и цјелој фамилији. А овим курвачама које имају маме и тате, баке и дједове да им чувају дјецу овако одоговара јер им је досадно у кући. Ја би то вратио на старо: “…Дај дјете матери док не пође у школу…!“ и готово.“-  каже Бранко којег слични проблеми муче.

-“ Слажем се и ја!“ –  дода Мишо.

-“ Ја мислим…“-  поче Јозо, али га Бранко пресјече:

-“ Ти се не мјешај док не стекнеш искуство, па онда коментирај!“

-“ Добро, добро, колега.“ –  одуста Јозо.

Кад се Јасенка опоравила и кад је извршена контрола опет је кренула у јаслице. Схватио сам да ће се опет понављати исто, али шта ми вреди, тако се мора.

Слутња је оно осјећање које проистекне из разума или “шестог чула“ или инстинкта. Здрав разум зброји, одузме, помножи и подјели податке свих пет чула, а инстинкт на то дода што је све од постанка уграђено у нас, али немамо моћи и снаге да скренемо с тог погрешног пута чије тегобе знамо и често предвиђамо крајњи резултат. С временом она прелази у страх, а у њему се разум губи и инстинкт чини колико је у његовој моћи. А брига је паралелни пратилац једнога и другога. Често се накнадно питамо зашто нисмо на време подузели нешто да спречимо оно што нас је гадно “опекло“ у животу, али народ је својом мудрошћу већ на то дао одговор: “’…сви генерали су послије битке паметни…“, а накнадна памет може нам послужити за будућност, али прошлост не може мјењати.

Кад је у питању одгој малог дјетета онда се те слутње, страх, бриге замагле радостима љубави према дјетету. Довољан је један анђеоски поглед, пућење усташцима, осмјех крезубим деснима, гакање, играње доље-горе на крилу, па прве изговорене рјечи, пузање по кући четвороношке и на крају први кораци, да отклоне све тешкоће које одгој носи. И оно подсвјесно: “… неће се то мени десити…“.

А Јасенка је све то дјетиње од срца неуморно чинила. Онако крупна и буцмаста била је покретна и јака и све чинила с пуно срца и незаситна од знатижеље да нас је обоје знала свакодневно изморити, а она би још, још и још. Сви су процјењивали да ће она онако буцмаста касно проходати:

-“ Крупна је, таквој дјеци треба више времена да проходају.“ –  рекла би тета Ета.

Али се Јасенка није обазирала на мишљење нас старијих, она се ухватила посла озбиљно. Умарајући нас играњем ојачала је ногице, а тада је неуморно пузала по кући или играла у ходалици тако да је с десет мјесеци већ проходала, најприје се помажући придржавањем за кревет, кауч или зид, а за пар дана и без тога. Тако је брзо и проговорила, мада се доста дуго времена служила са двије-три рјечи:“мама“, “тата“, “дај“, а онда одједном, такорећи једног дана, говорила као и ми одрасли, постављајући стално нека питања све док не добије праве одговоре.

-“ Види мале брбљивице, шути, шути, па одједном ка стара старица, пркела ли пркела!“ –  радује се тета Ета.

-“ Она је учила шутећи, тако ми се чини. Све док није скопчала смисао реченица она је шутила, мада се видило да разумије рјечи и оно што се искаже, а онда кад је била сигурна да зна прешла на говорење. Још то “р“ и може у школу.“ –  поносан сам ћаћа.

-“ И “р“ ће она брзо научити изговарати, то само дође.“ –  каже тета Ета.

А да би спречили незгоде лако сам је научио шта је вруће, а шта хладно. Узео сам јој шакицу и принио врућој рингли на шпорету постепено је примичући:

-“ Хладно, топло, вруће, пече!“ –  говорим јој, а она то осјећа на шакици и физички реагира.

За хладно је послужио фрижидер и тако је схватила све степене хладноће.

Што се тиче струје то је било сложеније, али за сваки случај сам набавио капице и ставио их на утичнице, научиће с временом да се свака опасност не мора очима видјети.

У том добу су је окупирали “цртићи“ на ТВ и рекламе, те све оно што брзо промиче на екрану. За слатко,горко,кисело и слано постарала се природа, на то је инсинктивно реагирала.

Добила је она и сликовнице и бојице и покушавала је нешто сликати, што смо ми одрасли звали “шарање“, те је знала сатима упорно опонашати “модернисте“.

И то није све, ко би побројао оних на хиљаде дневно посртављених питања: “…зашто, како, ко, шта, што, а ово, а оно…“ , и то често једно за другим по неколико пута.

Играчке су посебна прича. Као и сваком дјетету су јој се највише свиђале оне за које су страији мислили да су неугледне и неинтересантне, а одбацивала  је оне које су јој се као “боље“ натурале. Мајка природа се и ту постарала да је не интересују мотори, аутићи, оружја и алати, већ оно што је више “на женску жицу“, бебе, меде, мачке, пси и остале животињице.

Уз тако неуморно и знатижељно дјете требало је бити стално активан, али ми то није представљало тешкоћу и муку, то је био слатки одмор за душу и тјело, онај спој радости и љубави који људско биће чини усхићеним и поносним да из дна душе може ускликнути:

-“ Хвала ти Боже на оваквој срећи!“

Advertisements