За Дан републике, 29. новембар, биће доста дана празника. Спојили су се празници и викенд па смо одлучили да одемо у Буковицу. Време је љепо мада је касна јесен, а метеоролози предвиђју да ће тако бити све време празновања.

Овај пут идемо преко Мућа и Дрниша за Книн, па ћемо у Мокро Поље код Миличиних родитеља, а од тамо ћемо навратити на један дан и у Китсање на Влаку код мојих. Почиње се тако оставривати она народна “…оданде си одкле ти је жена…“. кажем то Милици у шали, а она се смије и налази озбиљне разлоге:

– “ Код мојих је комотније, а тамо код њих никако нисмо били.“

– “ Како нисмо, били смо задњи пут.“ –  подсјетим је.

-“ Оно се не рачуна кад тамо нисмо ноћили.“-  жене имају увјек спреман одговор.

Мени је свеједно, од Мокрог Поља до Кистања и Влаке десетак је километара, с аутом је то десетак-петнаестак минута, али да је асфалт, а њега у Буковици нема па нема и ко зна кад ће. А на све стране је све асфалтирано, ето и цеста Мућ-Дрниш је скоро обновљена и асфалтирана, а  народ прича да је то зато што је од Дрниша родом Милка Планинц, сада главни политичар у Републици, коју се за све пита.

Свеједно ми је и због тога  што сам засићен свакодневном једноличношћу живљења: посао-кућа-посао, брига око дјетета, нема излазака, нема забаве, нема времена ни за шта друго, а и да има свега тога ограничавајући фактор су новци. Живи се од плаће до плаће, кад се подмири подстанарство, режијски трошкови, кредити, не остаје ни за храну довољно, а често се мора позајмљивати од пријатеља на кратко, па враћати одмах на плаћи и тако унедоглед.

Већина њих има помоћ од родитеља или родбине, а ми немамо ни с те стране, штавише би и њих требало помагати, та сатлно кукају да не могу на крај,што од болести, што од старости.

Мука с новцем у фирми, мука у кући, па кажем Милици да је то за мене превише:

-“ Доста ми је натезања с финанцијама у фирми, ево ти плаћа па ради с њом што знаш, распоређуј како знаш, мени је глава пуна цифара по цјели дан на послу.“

И тако је то почело, усталило се и ишло даље. Иако сам знао ону Марксову да онај ко има новац има и моћ радо сам се ослободио те обавезе у кући, јер ми се било тешко прешалтати с милиона и миљарди у подузећу на стотине и хиљаде којима се баратало у кући, а било је скор немогуће памтити све обавезе, рокове и плаћања на све стране.

С друге стране мучило ме то стално стање дуга и плаћања у задњи час, које је у најмањој мјери било због мене или моје службе, а у већој због немара и неажурности других, нарочито оних у управи ЖТП-а који никада нису журили ни за најобичније трансакције од пет минута посла, за то им је требао  цјели дан, што неми никако није ишло у главу.

Сви смо знали да су плаће осмог у мјесецу, код мене би било готово све два дана прије, па је  требало чекати доставу новца из Загреба на сплитску СДК. А то би ишло овако: они данас добију нашу цифру, па сутра пишу документацију, па чекају потписе шефова, директора и прекосутра ујутро, а то би стварно било око подне, иду на централу СДК у Загребу, а ови онда достављају налог сплитској СДК и била би велика срећа да новац стигне до четрнаест сати, а онда ми трчи, подижи новац и поподне разноси по исплатним мјестима од Сплита до Книна и Шибеника и све у неплаћеном прековременом раду. Да оставиш исплате за сутра није се могло ради сигурности новца, ту се радило о великој суми, а благајне се нису могле осигурати по прописима који су тражили чуваре с оружјем и дозволама, а то по другим прописима нисмо могли имати, па је требало плаћати милицију или “Сигурност“,а то је опет био додатни трошак. И само дан кашњења иплате плаћа значио је протесте радника, јер су они морали у року плаћати своје обавезе, пошто је свако кашњење увећавало издатке ради обрачуна камата, да не наводим  друге неугодности. Свака администрација је трома, а сада по овој ЗУР-овској организацији је била још тромија, и ником ниси могао објаснити да је то ради лошег система, та у ЗУР се није смјело сумњати, а не ради нерада службеника. А било је и овог другог, ко је смио дирати у “татине синове и кћери“, који осим добре залеђине нису имали ништа друго што би их квалифицирало обично за шефовска мјеста или она измишљена гдје се ништа не ради, а има добра плаћа. А та “татина дјеца“ су била убјеђена да тако мора бити, кад тата може тако зашто и они не би могли. Свако дирање у њих значило је изазивати шиканирање и неугодности на послу, а наравно и казне и смјене.

А кад човјек не може или не смије испољити своје осјећаје према ван онда их гута у себи и кад се препуни с временом чаша онда дође до нарушавања и физичког здравља. Све је то медицини познато и она је то дефинирала као психосоматске болести. И мене то није мимоишло, почео сам осјећати жарење у желуцу и грчеве у цревима неовисно о врсти јела или пића. Одем код др. Ивановића, старог медицинара још из Другог рата, који одавно ради код нас у “Жењезничкој амбуланти“, а он каже да је то гастритис, колитис, да треба пазити на храну и бити смирен, даде неке љекове за заштиту слузокоже пробавног тракта и вози даље. Већ дуго се знамо па га питам:

-“ Докторе, како то кад сам био у Војсци, а Ви знате шта се тамо кува и једе и како се живи и шта се ради, никада се не би прехладио или ме заболио желудац или црева? А био сам често на терену, спавао мокар у роби уз провизорно огњиште, по хладноћи испод нуле и тако то, па ништа. А сада мало промаје, мало више каве или зачина и одамах не ваља, прехлада или желудац.“

-“ Ето, одамах на почетку су вам тамо дали заштиту, јел’ тако, боцкали су вас пар пута у више наврата, зар не? Е, то траје док си тамо и нешто мало дуже, а сада те заштите нема, таман ти је прошла.“-  каже он.

-“ Па зашто се то не чини и цивилима кад је тако ефикасно?“-  питам га.

-“ Прво: скупо је, друго: добијеш на мосту, изгубиш на ћуприји. Тамо је младост, па не осјети лоше ефекте тога, али се не смије тако годинама, организам би изгубио природни имунитет, уствари навика би се на помоћ са стране и изгубио систем властитог природног стварања обрамбеног механизма. Знаш, сваки лијек је и лијек и отров у исто време, једно лијечи а друго трује.“ –  смије се он.

-“ Значи, не секирати се, бити смирен, пазити на храну и биће добро.“ –  понављам његово –  “А да ли се то у оваквом окружењу може постићи?“

-“ То сад по новом зову “стрес“, а стари људи нису за то знали.Ново вријеме, нови темпо живота, нове болести! Можда ће се нове генерације на то навићи, стећи отпорност на те ударе, али ми старији нећемо, ми ћемо патити да би они у будућности имали у себи развијен антистресни обрамбени механизам. Бар тако учи Дарвин.“ –  зафркава се он.

Са свим тим иза себе и у себи сад ја возим “Фићу“ мада је Милица искуснији возач. Нека се одавно еманципирала и даље сматра  да је ипак нормалније да је мушко за воланом, бар да се други не загледају и погледима ругају:“…види, види, вози га жена…“, али јој то не смета да ме у ауту “подучава“: “… сад додај гас, укључи жмигавац, лакше вози, возиш дјете…“ или нешто друго.

-“ Или ћути или вози, ја ништа не говорим док сам сувзач!“ –  прекидам је кад ми прекипи.

А она заћути, па опет након неког времена  “Јово наново“. Срећа да је Јасенка нечим окупира, па ми мање досађује.

Лагано возим, Клис, Кочиње брдо, Пругово, Мућ, Врба, Кљаци, Кричке, Дрниш, Сиверић, Косово, па Книн. Навратимо код брата јој Јове и жене му Мире, а ту је и син им, мали Горан, двије године старији од Јасенке. Они живе у малој бетонској кућици и планирају градити праву, ту на истом терену док скупе нешто пара.

Јово је годину дана млађи од мене, мије је висине, али је крупнији и јак као бик,а док говори глас му звони, а очи смију, весело чинећи цјело румено лице. Коса црна и благо рицаста, а зуби здрави и бјели ки бјелокост. Школа му није ишла, а и да јесте исто би му било,па га послаше послије осмогодишње да иде код брата од стрица на Умку да зарађује за себе радећи скупа с њима опанке док не нађе нешто друго. Тако идући за послом у Товарнику упозна Миру и убрзо се ожени с њом, па дођоше у Книн гдје се он запосли у ТВИК-у. Поред тога Јово би радио свуда за надницу гдје би му се указала прилика, а њих је било доста јер је он радио, онако снажан, срчан и јак, за двојицу.

Мира је била права Сремица, омалена, буцмаста, и благе нарави, љепа бјела тена и спретна у свему, а нарочито у хеклању,кувању и прављењу колача. Она се родила у Товарнику, али њени су тамо доселили послије Другог рата. Рано, као цурица, оста без мајке, а отац, брат и сестра су наставили живити даље. Јовину “ојкачку“ нарав  је лако поднисила, сваком би се он све гласније вичући супроставља док не истјера своје, а Мира би га умирила са двије рјечи и погледом, за трен би из њега изашла сва ватра.

-“ Е, хвала ти Боже, и ви навратили!?“ –  загрми Јово издалека, одоздо испод кућице док смо паркирали “Фићу“ на улици изнад која је била у равни с кровом његове кућице.

Ту кућицу је направио Крстан на земљишту са сјеверне стране Спаса које је купио док је радио као грађевински радник у Книну. У љевом углу на највишој тачци честице је озида ту кућицу, у којој су доље били кухиња с трпезаријом и купатило, а с вањским степеницама се ишло на спрат у спаваћу собу, чији је кров, бетонска плоча, био у висини улице која је пролазла изнад честице даље узбрдо према вишим дјеловима косине брда. Остатак честице Јово је користио као башчу правећи свака три метра подзитке на косини да вода код поводња не однесе земљу.

Јово прескаче по три степенице пењући се к нама усусрет, Мира излази из кућице и чека нас са осмјехом гледајући на малог Горана који нешто “мештри“ иза вањског WC-a и шпајза недалеко кућице.

-“ Нећемо дуго, идемо у Мокро Поље, па навратили да видимо да ли ће ићи неко од вас, има у “Фићи“ мјеста.“ –  рече им Милица послије поздравне цермоније.

-“ Ајте, сједите, попијте каву и ручајте, није преша, ићемо и ми, баш је добро испало.“ –  вели Јово упућујући нас у кухињицу, а ту је све минјатурно, и мала плава креденца стандардна за оно време за све кухиње радника и сељака, сто за четри особе, четри катриге, шпорет на дрва за кување и гријање, што је све Мира украсила својим рукотворинама и држала чисто ки апотеку.

-“ Ма који ручак, Јасенка није гладна, а и не дајем јој да једе да јој се не смучи у ауту, попићемо каву па идемо.“ –  вели му Милица.

-“ Ко зна шта има тамо јести, знаш да је Мама неђе код овчина, а Ћићо увјек нешто мајсторише,а док се спреми ручак то ће бити касно, па ћу ја нешто нарезати да се бар маренда док се ми спремимо. Муре ли тако?“-  ради он по своме –  “ Има код Јове пршута, панцете, кобасица, а у башчи капуле, салате, купуса, ма нема што нема, ну видите, све се зелени и буја ли буја, ми то немуремо ни потрошити.“

Мира послужи лозу и каву, а Јасенки и Горану даде неке колаче:

-“ Јасо, малена, па како ци ти мени?“-  штипну је за обрашчиће, а дјеца ки дјеца, воде своје разговоре.

Нареже Јово пршута и панцете, стави кобасице и капулицу ка’ за десеторо, па попи на екс свој бићерин лозе и већ нам свима лива другу:

-“ Ајте, зете, привати се, како ћеш радити ако добро не једеш!?“

-“ Полако ти мали, има дана.“ –  опомену га Мира на рачун ракије.

Једемо помало, полако, док се они спреме а они то чине уз јело, трпајући рутински у торбу шта им треба за село, Мокро Поље. Има ту робице за Горана, алата и хране, као да су унапред знали да ћемо наићи.

-“ Мени је доста, нисам навика јести овако рано.“ –  кажем им.

-“ Једи ти, једи, ко зна кад ће бити ручак!“ –  нутка Јово и лива жутину златножуте боје, питку ки вареника.

-“ Јеси ли да кокошима?“ –  пита га Мира.

-“ Их, дашта, имају за десет дана и ране и воде!“ –  каже Јово док трпа у врећу најлон кесе напуњене салатом и капулицом. –  “Не знам каква је уна тамо, биће су је старци запустили, па нусим за сваки случај.“

Кренули смо послије сат времена,нас шестеро смо се стрпали у “Фићу“, а ја самк возио. Сад Милица није поготову хтјела возити, да се не види да жена  вози мужа.

-“ Како служи “Фићо“? –  пита ме Јово.

-“ Добро, није досад било проблема.“ –  кажем док смо прелазили мостић на Бутижници.

-“ Сад ћемо га видити уз Булину старну, до краја је оптерећен, ја имам стотку, Мира и Милица скупа стопедесет, ти Миле седамдесетак и ова дјечурлија двадесетак, аха, нек се искаже уз страну, унда је прави!“ –  звони Јовин глас слажући рачуницу.

Ја прешалтујем у другу и “Фићо“ преде без напора, на по горње серпентине пребацујем у трећу и он клизну брже без муке уз брдо. Кад стигошмо на вр стране јави се Јово:

-“ Доообаар! Добар је зете, ма “Фићо“ је право ауто, видијо сам ја и јаче који ође стану.“

Пролазимо кривином поред Старе Страже и геолошког налазишта, а тада кроз растову шуму макдамом труцкамо према Оћестову. Иза нас је облак бјеле прашине што забавља Горана и Јасенку својим промјенама облика од лагане бурице. Морам полако возити, макдам је добар, али има понегдје и крупних камених избочина или овећих рупа што су ислопали тешки камиони, па се мора возити цик-цак да се не пробуше гуме или  оштети нешто друго на ауту. Стижемо у Радучић  и код “Радучке крчме“ скрећемо десно прем Мокром Пољу “рударицом“, а сада је цестица још гора, рупа до рупе, а шкаљину набацали тешки кипери што возе боксит уз руб и возим скоро кораком. Испред мокропољске удолине у којој је центар села с црквом, гробљем, задругом и гостиницом скрећемо уљево на шакаљовиту путину што води уз сувозидине ограда и послије три-четри километра стижемо у засеок Савиће гдје је Миличина родна кућа. На почетку засеока је сеоска школа на спрат с двије учионице у приземљу и станом учитеља на спрату. Сада је похађају дјеца до четвртог основне, а послије иду у центар села удаљен око седам километара да заврше остала четри разреда. Послије педесетак метара стајемо пред Крстановом кућом, што дјеца једва дочекаше.

-“ Ооо Ћићо, има ли кога!?“ –  виче Јово звонким гласом да га се чује на киклометар даљине –  “ Ево ти гостију!“

Од тамо се нико не јави, само зарева магаре у оближњој ливади.

-“ Их, срећу му враг одњо, ко ми се јавља!“- окељи се Јово.

Advertisements