Кућа Крстана Тривића је на спрат. Озидана од кресана камена и покривена циглом. По средини је  горњим спратом наткривен колни улаз, љеви дио од улаза куће је Крстанов, а десни је брата му Трише. На доњем дјелу је један омањи прозор, а на спрату их има свака соба, и то је лице куће према свјету.

Кад се прође кроз улаз љева страна авлије је Крстанова, а десна Тришина, у продужетку је ватрена  Крстанова кућа, а поред и мало иза ње и дрвњака су свињци и кокошињци. Испред куће, у крају авлије је густерна с круном од кресаних камених прагова с плочатим гувном. Авлија испред куће је бетонирана,а оградни зидови надограђени жичаном мрежом. Ту су обавезен мурве и одрина, те цјеће, љетна кужина са шпоретом на дрва и приручним столићем. У приземљу куће је бунар с уграђеним хидрофором, испред којег је чесма, а у истој прострорији је смјештен и алат и приручни материјал за домаћинство. Иза те просторије је велика шпајза чији прозорчић ка пушкарница гледа према селу. Кухиња и дневни боравак и трпезарија с плавом типском креденцом, фрижидером, шпоретима на дрва и струју, као и велики масибни сто за десетак-петнаестак особа са сјеђама с обе стране, су смјештени ту у приземљу, заклоњени од љетне ватре и зимске буре настрешницом испред и крошњама мурви мало одаље. Код Трише је слично, а на спрату су собе на који се долази вањским степеницама и преко веранде над кухињом. С јужне стране је  соба старчади, са сјеверне су за остале чланове фамилије, кад дођу, кад наврате. Опремљене су неједнако, што старинским што новим намјештајем, али су повелике и комотне и чисте ки у граду.

-“ Река сам ја, ође нема никога, ма њесу далеко док је све отворено, а шпорет гори. Сад ће се неко од њи довући однекуд.“ –  говори Јово док улазимо у повећу кухињу и уносимо своје стварчице стално пратећи дјецу којима не пада на памет да улазе у кућу.

На великој столини неколико тећица с заклопцима, а на шпорету на дрва вари се кисели купус у овећој лончини. Јово диже с тећица заклопце, у свакој је понешто јела, од јухе до куване браветине:

-“ Ну ти ово, од преше ни не једу! Увјек им је нека преша!“

Тад погледа у фрижидер смјештен на бетонском постољу у нуглу кухиње:

-“ Ола, има скуте, варенике, сира, ко зна јел’  ово ваља!?“ – проба на вр језика једно по једно –  “А, није кварно, муре се јести.“

Тад спази у стакленом дјелу креденце мали боцунић до вр’а напуњен жутом, ко жежено злато, текућином:

-“ А, ево ракије, држи је Ћићо при руци!“ –  узе бићерине и насу мени –  “Добо дошли у Мокро Поље, посебно ти зете!“

Искапишмо је, била је лозовача:

-“ Како је овако жућкаста?“ –  питам га.

-“ То Ћићо стави мало коре од јабука кад је пече, да му је љепша.“ –  насмија се он.

Изађошмо испред куће под веранду, Милица и Мира се разишле по авлији и гледају цвјеће:

-“ Их, Мама то слабо полива, скоро је све суво.“ –  коментира Мира изглед цвјећа у питарима и малој гредици уз дворишни зид.

-“ О Јово, јеси ли то доша?“ –  пјевушећим гласом јави се старица у бјелој повезачи с дна Тришине авлије.

-“ Јесмо стрина, ја и Милица, сви смо дошли, и дјеца.“ –  јави јој се Мира.

Стрина Мика је Тришина жена, већином борави по кући и око ње и тако пази на обе авлије, а Триша одгега овцама док јој се најмлађи син Славко бави тежим радовима: пољем, виноградом, башчама, дрвима и разним поправкама по кући и имању.

-“ Стрина, ђе су муји, Ћићо и Мама?“ –  упита Јово –  “ Како сте ти и Триша?“

-“ Ту су неђе, Мама је код оваца, а Ћићо се мута ту  неђе, сад ће уни.“ –  вели она –  “ Их, како сам, ки цура, зар не видиш!?“

-“ Добра си ти, док муреш о себи, само полако, немуј летити.“ –  шали се Јово.

Јасенка и Горан се играју код дрвењака, с расрових грана скидају бабушке и котрљају их по бетонској стази. Баба Мика отвори метална враташца:

-“ О Горане, о Јасенка, ајте амо код бабе, даћу вам нешто.“ –  зове их стрина Мика кад се с нама испоздравља.

Милица и Мира се ухватиле поспремања по кухињи и авлији, једна опра суђе, а друга грабовом метлом чисти опало лишће по авлији. Јово се пресввлачи у радну робу и контролира фрезу дио по дио.

-“ Мураћу им узорати башче док је љепо време, нек су спремне за засад.“ –  вели ми.

Пред улазном капијом загребунаше опанци по шодеру, а сједокоси старац  с “французицом“ на глави се накашља, да да знак да је ту,  у једној руци носи дренов штапић, а под другом мишком прегршт зелене травурине.

-“ Ево нам Ћиће! Е муј Ћићо  не дочекује се тако зет, а боме ни ја, син!“ –  зазвони Јово својом гласином кроз волт.

-“ Е, мурам ја радити кад неће нико, цјели дам кидам ову травурину, штета да пропане.“ –  кисело ће Ћићо.

-“ А шта си се с тим мучио, јесам ли ти река да ћу ја башче средити, сад ћу одма ићи.“ –  Јово ће му.

-“ Знам ја, ти би фрезом све ово исјека и заора, а магаре нека ође гладно крепава. Сви ви сада тум-бум, зачас, ма више од вас штете нег’ користи!“-  искоси се звонким гласом Ћићо и тресну травурину код дрвењака, река би човјек са стране да ће се сад побити.

-“ Ајде, ајде, неће ни то магаре спасити од глади. А шта га и држиш, ничем ти не користи, кад си га задњи пут натоварио? Него, како си ти мени?“-  ублажи мало Јово.

-“ Како ћу бити у овим годинама, стара дртина.Ето, тако!“ –  и Ћићо ублажава.

Испоздравља се с нама свима и обазре се по авлији:

-“ А ђе су дјеца?“

-“ Код Мике, одмами и’ тамо.“ –  вели му Мира.

Крстан Тривић, односно “Ћићо“ како су га сва рођена дјеца и стричевићи звали, рођен је ту 1910. године, додуше у другачијој кући и фамилији, коју су прије десетак година срушили и на њену мјесту озидали данашњу кућу и подјелили фамилију. С временом се дограђивало, кухиња, степениште, наслон овдје и ондје, нарочито кад су ојачала дјеца, те се помало набављало и нешто намјештаја и нарочито алата. Сада је био у пензији, као инвлид рада, спојивши борачки и радни стаж, али је и даље држа овце, краву и магаре, те прасад за посјеке. Он и жена му Сава, коју су звали “Мама“, су се бавили тим домаћинством док су им се дјеца разишла по свјету. Најстарија Јања отишла у Војводину на сезонски рад па се није ни вратила, удала се у Кули за Драгу Кордића, Херцеговца Хрвата из Тихаљине, који је тамо доша из истих разлога и по истом послу. Обоје су радили у Пољопривредном комбинату “Ђуро Стругар“ у Новој Кули или “Козари“, он као тракторист, а она час на њиви час као трговац у локалној продавници. Друго дјете Милица послие четри разреда основне школе овдје у засеоку остале разреде омогдиње заврши “горе у Селу“, како су звали центар Мокрог Поља, а тада  Економску школу у Книну, станујући и гладујући с братом Стевом у оној бетонској кућици гдје сад живи Јово с фамилијом. Тада поче радити у Задрузи у Мокром Пољу, а након годину дана оде у Задругу у Дворнице код Рогознице, па у Основну школу у Клису, а тада пређе, послије пар мјесеци на замјенама по разним фирмама, у “Југобанку“ и уда се за мене. Стево је био треће дјете по реду, пође с Милицом у Економску школу Книн, па му се у четвртом разреду нешто занећа и да му не пропне година послаше га у Кулу код Јање да доврши школовање, а он тада оде у милицију у Сремску Каменицу код Новог Сада, гдје по завршетку обуке поста саобраћајни милиционер, а прије три-четри године га по молби пемјетише у у Книн, гдје и сада ради исти посао. Четврто дјете био је Јово, о коме понешто већ рекох, а пето Лука, кога послаше на Умку, тамо заврши за зидара, а касније уз рад за грађевинског техничара, па радећи на разним грађевинама од Београда, Бенковца, и по Војводини заврши с “Конграпом“ у Русији. Шесто дјете је била Јелена-Јека, која послије основне школе у Мокром Пољу заврши за трговца у Сплиту, запосли се у Робној кући  “Добри“ фирме “Далма“, а сада ради у Робној кући исте фирме у Книну по молби, а седма и најмлађа Дара заврши угоститељску школу и запосли се на Хвару као конобарица у хотелу “Сирена“.

Крсте је био млађи од Трише и доскора, до смрти матере им, су живили заједно у породичној задрузи. Тришина дјеца исто тако као и осталих из краја одоше у свјет, те им оста само најмлађи Славко, да се стара о двоје старчади, а и понешто о Крстану и Мами. Имање су подјелили без свађи и закерања и стално су остали у добрим односима. Сва дјеца, и Тришина и Крстанова су одрасла у задрузи па би се и сада једнако јављали и родитељима и стрицу и стрини, а ови стари су исто тако их и примали, као једнаке и своје.

-“ Ајмо у кућу, јеси ли зета Милу нудио ракијом?“ –  пита Ћићо Јову.

-“ Звекнули смо по једну, ма мугли би још, а Миле?“ –  окељи се Јово.

Милица и Мира су скувале каву и средиле кухињу, па сједошмо за онај великачки сто, а Јово донесе из креденчице боцунић и бићерине, па сви попишмо ракију и каву.

-“ Ручаћемо кад дође Мама, ово треба варити још мало.“-  рече Мира.

-“ Унда ја одо часком исфрезати ову башчу код густерне.“ –  диже се Јово.

-“ Идем и ја прегледати “Фићу“ “ –  дигох се и ја.

Ћићо с женскима оста у кухињи, али замало се чу његов звонки глас, боље речено вика, по авлији и ударци сикире на дрвењаку.

Погледам гуме, воду и уље, отворим поклопац мотора и прегледам ремење динама и хладња и све је било како треба, једино је ауто требало опрати од накупљене камене прашине с макдама. Упитам Милицу има ли гдје гума да је спојим на чесму и она ме упути код наткривеног бунара и хидрофора. Уђем с “Фићом“ испод волта, спојим гуму на чесму и зачас га оперем, онако умивени био је као нови.

-“ Добар ти је, а?“ –  пита Ћићо.

-“ Служи, засад нисам имао проблема с њим, та нови је, тек се разрадио.“ –  велим му.

-“ Нека, само наше путине не ваљају, треба полако и пажљиво возити, има великих каменчина самаца по путу, то зна разбити нешто на њему.“ –  подучава и савјетује он.

-“ Знам, и не можеш друкчије.“ –  потврђујем му.

-“ Нек’  остане ауто ту, вани знају наићи прасад па ће га чешући се испрљати.“ –  вели ми Ћићо.

-“ Ако не смета чему, може.“ –  слажем се.

-“ А шта би смета, муре се проћи.“ –  вели он и однесе неколико цјепаница у кухињу.

Не знам шта би радио, нико ми ништа не говори, а ја се још не сналазим, јер свака фамилија има  свој начин организације радова које сви домаћи знају, па ако нико ништа не каже не преостаје ти  него чекати да те се сјете. Тад одем на дрвењак и узмем сикиру и цјепкам дрва до ручка, а то се некако одужи, мрак већ пада, а од њих нико не помишља на ручак. Кад ми досади цјепкање унесем исцјепкано у кухињу и бацим у сандук крај шпорета, и опет с Ћићом пијем ракију. Дође и Јово с фрезом:

-“ Ево Ћићо, готова ти је ова, шутра ћемо уне друге, па сади шта те воља.“

-“ Лук сам посадио, видио си, блитве има, на прољеће ћемо садити боб, салату, капулу и кумјере, видићу шта ћу још.“ –  Ћићо наглас планира.

-“ И гра, да имаш косица, а унда и помидора, обавезно.“ –  допуни га Јово.

-“ Оћу, ма се њесам  одма сјетио.“ –  вели он.

-“ А ђе је Мама, да ручамо.“ –  сјети се Јово.

-“ Сад ће, само шта није, требала је већ доћи с овчинама.“ –  вели нам Ћићо.

-“ Унда ћемо причекати и њу, идем дати прасадима и стјерати кокоши.“ –  вели Јово.

Мира и Милица су спремале неке колаче и храну за дјецу која су се забавила код стрине Мике, а ја упалим телевизију, ма слика није баш добра, па намјештам антену и нешто је побољша.

Зачу се клепка и Мамин глас пред авлијом, а затим и звук мотора неког аута, па мало затим Стевин глас. Појата је била у ливади испод куће и тамо су сагнали овце,све то потраја неколико тренутака и тад се обоје појавише у авлији испред куће.

Мама је кошчата старица, скроз бјелу косу уплетену у плетенице покрила је бјелом повезачом. У црном вуштану је и тегет блузи преко које је обукла црни вунени џемпер,црним вуненим чарапама, кожним опанцима, а преко рамена и  плећа овлаш је пребацила некакву мушку јакетину из чијег џепа вире плетаће игле и вунени конац, а у једној руци јој дрвени штапић док у другој држи неколико струка гркице за правити метлу којом ће чистити испод оваца.

-“ Ево Маме! Ђе си ти досад, како си?“ –  зазвони Јовин глас.

-“ Знала их мука, никако их скупити, трче за жирима, и ево видиш, паде нућ док их скупи и доћера.“-  укратко ће она и сједе до шпорета да угрије кости.

-“ Ајде Миро, Милица, стављајте ручак, Миле је огладнио!“ –  заповједа Јово.

-“ И ја сам, који ручак, ово је вечера.“ –  дода Стево кад се претходно испоздрави са свима.

-“ Па и њесмо толико гладни, није касно.“ –  вели Ћићо.

-“ Они ти сви забуре у ормарић, фрижидер или тећице, понешто закусе, а ти чекаш на ред за јело. Ође ти тога нема, сналази се како знаш, ки и уни.“ –  смије се Стево.

Дође и Славко и доведе дјецу:

-“ Ево и’ наиграли се, а биће и огладнили. Јели су нешто код Мике и превртали по кући, па им досадило.“-  вели он.

Сједошмо сви за сто, сварен је кисели купус и суво месо, а накувано за још оволико људи. Јово из конобе донесе дволитраш жутине, а Стево изреже крув испод пеке. Јело се полако,па су чак и Јасенка и Горан брљали по својим пијатићима правећи се важни што сједе скупа с одраслима на сјеђама, мада су им се изнад стола видиле само главице. Мира нађе неке подметаче па их подиже на њихову велику радост што су тако порасли.

Стево сједи до мене и учествује у разговору о свему и свачему, а потихо ме пита како је у Сплиту.

-“ Добро је, спремају се Медитеранске игре, па се о томе највише говори и пише. Иначе уобичајено, мале плаће, ЗУР, ООУР-изација, реорганизације и те глупости.“ –  кажем му –  “ А шта је с тобом, кад се жениш?“

-“ Видићу, а бићете на време обавјештени.“ –  насмија се он.

-“ Даницу, а?“ – питам га.

-“ Аха, а требам радити и кућу, с Јовом се договарам да радимо заједнички ондје на плацу, у дну, прекопута жељезничке зграде, до Цвјетанове.“ –  објасни он.

-“ Требаће пуно пара, како стојиш с тим?“ –  питам га.

-“ Највише кредити за материјал, а ја и Јово ћемо већину радова сами извести. По фазама,подруме, први и други спрат, па поткровље и кров. Од подрума би засад адаптира собу и кужину да не плаћам подстанарство, а остало би како се финанцијски може. Треба би добити и стамбени кредит од милиције, иће ће већ некако.“ –  објашњава ми.

-“ Ајде нека, трајаће годинама, али боље и тако него плаћати подстанарство и чекати годинама стан.“ –  храбрим га.

Сједило се тако до касно у ноћ уз жутину и приче и шале, час на рачун овога, час онога, а највише на Ћићин. Он је то стојички подносио и увјек има спреман одговор.

У спаваћим собама је било хладно, али су ту били биљци, испод њих се могло и на авлији спавати. Послије пар тренутака дрхтавице све троје смо заспали као топови.

Advertisements