Милица и ја смо устали око  осам, а дочекао нас је ведар и сунчан дан, само по мирису се осјећала бурица. Чуо сам старе кад су устали и договарали у кухињи, а нешто касније и Јову како пали фрезу и одлази на фрезирање башча. У кухињи је сједио Стево и оштрио ножеве,а Мира је скокнула до стрине Мике на ћакуле и каву.

-“ Добро јутро, шта ћеш ти с тим?“ –  питам Стеву.

-“ Клаћемо прасад, љепо је и бурно време, нема се шта чекати.“ –  вели он.

Пртиставим лончић за каву на шпорет и прогарам дрва и угљевље у ложишту:

-“ Нећеш ваљда сам, шта не оста и Јово?“-  питам га.

-“ Штра ће ми, ти ћеш придржати жицу док ја закољем, остало је моја брига. Мира и Милица ће помоћи око прања.“ –  објасни ми он.

-“ Добро, само ми покажи, ја сам досад само глаеда, нису ме то научили радити.“ –  упозорим га.

-“ Нека, нема ту шта посебно, радићеш што ти кажем.“ –  насмија се он.

Попијемо ракију, боцун и бичерини су били на столу, а тад додам скувану каву. Дође тад и Милица носећи Јасенкину робицу за прање:

-“ Шта је сад то, имају ли ови икад мира, никад ни свеца ни петка.“ –  вели она.

-“ Зар се ниси наспавала?“ –  пита је Стево.

-“ Ма јесам, али ме пробудио Ћићо рано оном својио гласином, и кад шапће чује га се на километре.“ –  осмија се она.

-“ Знаш ти њега, прескочиш то и спаваш даље.“ –  вели јој Стево смијуљећи се, а тад се окрену мени:

-“ Ајмо сад Миле, видиш ову сајлу с ручком и омчом, кад ја набацим омчу прасету на њушку ти само вуци себи, остало ћу ја.“ –  објасни ми он.

Изађемо на бетонску стазу код ватрене куће и он пусти једно прасе из свињца мамећи га, а кад оно дође на одговарајуће мјесто он му набаци омчу на њушку и ја повукох сајлу к себи. Оно се стаде отимати назад и све више затезаше омчу и сајлу, а утом Стево ножем га погоди у срце и оно се скљока на бетон.

-“ Готово је, помозими да га ставимо на ову даску.“ –  рече он и то направишмо –  “Сад си слободан сат времена, ја ћу све даље сам.“

-“ А ја и он ћемо до дућана у Каназире, требам довести шећера и још понешто.“ –  створи се однекуд Ћићо.

-“ Ајте, немоје се дуго задржавати, требаћете ми кашње.“ –  вели му Стево.

Сједнемо нас двојица у “Фићу“ и ја возим куда ми он показује. Путина је очајна, али се полако некако може возити. Задружни дућан је био на осами испред засеока Каназири, у зградици зиданој бетонским блоковима и с равном бетонском плочом. Унутра је продавачица, средњовјечна жена, и неколико постаријих људи, разговарају и пију, ко ракију ко пиво. Крстан се са свима испоздравља и рече продавачици шта му треба. Како она то доноси ја стављам у “Фићу“, а кад то би готово он рече продавачици:

-“ Колико то износи, пиши де, да знам колико нуваца требам дуњети.“

-“ Шећер, брашно, манистра, вегета, пиво, рижа, со, уље,… ево толико.“ –  показа му цифру на папиру –  “Да пишем у књигу?“

-“ Аха, кад буде пензија смирићемо то.“ –  каже јој он.

-“ Немуј заборавити боце од пива дуњети!“ –  прикричи му она.

-“ А да, дајде ми још нешто за дјечурлију, шта ћемо Миле?“ –  пита ме он сјетивши се дјеце.

-“ Чоколадице, ево баш су малене.“ –   одговори трговкиња.

-“ Дај и то, двоје их је.“ –  вели јој он –  “И нама двојици ракије.“

Пијемо полако ракију док Крстан промјени коју информацију с комшијама из сусједних засеока, а тад кренушмо назад по истом путу возећи кораком.

-“ Добро је, сад ћемо и друго заклати.“ –  дочека нас Стево –  “Дођи Миле.“

Милица и Мира су прале суђе и сортирале месо које им је избикаријо Стево. Ја и он поновишмо поступак и с другим прасетом. Сада сам му ја умјесто Милице и Мире асистирао да објесимо и очистимо прасе, извадимо изнутрице, претходно га ошубавши на дасци.

Мира је, чекајући посао око другог прасета,  ставила да се фрига џигерица за маренду, а Милица чистила салату и капулицу код вањске чесме на авлији.

Дјеца су још спавала, опио их чисти буковачки зрак.

Све је било готово око подне, кад се сви окупише код куће. Баба Сава односно Мама је овце оставила у неком оближњем ограђеном дочићу, Јово је исфреза и друге двије башчице, Славко је исцјепа и сложио дрва, баба стрина Мика је  сварила ручак, а ђед стриц Триша је своје овце стјера у оградицу недалеко куће да му се клепка из авлије чује, Горан и Јасенка се пробудише и навелико скачу по авлији бавећи се својим дјечјим пословима. Стево је усолио месо, а Мира и Милица опрале дроб, спремиле ручак, могли смо сви за трпезу.

Сви Тривићи су гласни, а Крстан и Јово су по томе испред свију, па кад се разговарају неко би са стране, ко их не позна, помислио да се ту жестоко свађа. А Мама је тиха, но с временом је и она  нешто од њих попримила, па и она зна на њихову вику виком одговорити успут одмахујући руком уз већ устаљену поштапалицу.“Знала га мука!“

Сада су јој ту ћер Милца и снаја Мира, коју је необично цјенила и волила што је рано остала без мајке а ова јој исто тако узвраћала, па  Мами не дају онако старој ништа радити, а она ненаучена на тај нерад и мир, сва се спетљала и не зна шта би са собом, те премеће упразно ствари по судоперу, шпорету или у креденци.

-“ Сједи ти Мамо, ми ћемо то.“ –  тјерају је оне, а она сједа на крај стола до Ћиће и плете прстима положених руку у крилу.

На ручку нам се придружује и Славко, а зову и Тришу и Мику, но они говоре да су јели своју храну, како они називају јела која припремају по упутама доктора, наравно уз пилуле које пију час за ово час за оно, а све се своди на јухицу, мљеко и лешо немасно месо. Али рекоше да ће доћи мало касније на “чашу разговора“ кад “исправе мало кости“.

И дођоше они при крају ручка који се бијаше одужио, а дође и комшија Јовац, учитељ Голуб и жена му учитељица Мара, комшија Никола и жена му Микеша презимена Гарић, који су се бавили опанчарством и живили ту на почетку засеока. Сви су они очекивали госте, синове и кћери, који су на школама, студијама или послу по Београду или другим мјестима тамо у околини.

Пило се вино и пиво, кувала се кава и причале локалне приче, којима сам настојао ухватити конце, што је било прилично тешко, јер су се користили надимци и локални топоними, па ми је Милица понешто “преводила“ како би лакше разумио.

Триша и Крстан су одмалена били “заљубљени“ у камен, стално су нешто крескали, зидали и копкали. Док би други чвајући овце нешто теслали од дрвета, женске плеле калце и џемпер, њих двојица су кресали каменице, на оградама зидали струге као да су кућна или авлијска врата, и по цјелом кувину било је таквих доказа. У авлији је то била велика густерна с каменом круном, па ова кућа, Тришина у његовој авлији, и велика густерна у Дочићу испред засеока, као густерна  и кућица у винограду на страни код Села.

Обојица су били у партизанима, Триша као обични борац, док је Ћићо био кувар.

-“ Није ми било тешко, више је било дана кад се није него кад се кувало, а кад би шта било сварити сви су били задовољни. Како и не би, у вјечној глади се не говори какво је, него има ли шта јести. Да сам и опанчине сварио били би задовољни, нек је само топло, а пура и каша су биле права гозба.“-  прича он како је научио кувати.

И Мама је рањена у Другом рату. С неколико жена тјерала је конвој магаради с натовареним врећама разноврсне хране и потрепштина у Одред, примјетиле их усташе тамо негдје на Велебиту испод Грачаца и засули их паљбом из стројница, пушака и митраљеза, те њу закачило по листу ноге и искидало мишиће и вене, а она  завила повезачом и травежом и полила ракијом, па се послије рата годинама љечила,а ране никако да зарасту. Доктори дигли руке и рачунали да ће се тако мучити до смрти. Неко јој рече да узме литру ракије и унутра стави неколико што љући феферона и да то одлежи пар дана, а тада да навече натопи завој и превије ноге преко рана и држи до јутра, па ако треба да понови тако пар пута. И она то учини:

-“ С почетка жарило, палило, па горило, мислила сам да оста без нугу, али сам трпила до јутра, њесам имала шта изгубити. Ујутро скинем завоје, крварење престало, а кожа нагорила, бјелила се ки сир. Послије петнајестак дана кожа се обновила, ма остале су бјеле маће, врло важно, али крварење је отада престало. Кад сам дошла доктору у Шибеник он се чудом чудио и ја му исприча како сам се љечила.“Е, народ све зна, зна шта и ми не знамо!“ и записа и он ту рицету.“

Кад се почеше разилазити Милица предложи да одемо “Фићом“ до винограда, да видим куда је она ишла у школу у Селу од петог до осмог разреда. Поведемо Јасенку и Горана, а придружише нам се Јово и Мира. Возио сам лошом путином скоро кораком, ни бољим ни горим од осталих по крају и на седмом километру почмемо се спуштати низ стрмину према Селу, како су звали центар Мокрог Поља. Станемо на по стране и ту је био виноград, а на крају парцеле и код задњег реда пања била је мала кућица од кресана камена с плочатим кровом окружена с неколико стабала смокава. Испред, уза зид, је била камена клупа за сједење, а унутра алат за обраду виниграда, суђе за галицу и машина за прскање, те огњиште и гвоздени кревет с сламнатим штрамцем и биљцима.

Низ благу падину су у геометријском реду поредани пањи лозе, а на сваких три-четри реда је направљен подзидак да спречи ерозију земље код поводања за великих јесењих и прољетних киша. Уз кућицу је и бунар с круном од кресана камена, у којем стално, преко цјеле године, има воде, ма каква суша била.

-“ Пили однекуд кроз земљу, а како су нашли жилу сам Бог зна, ваљда рашљама.“ –  објасни Јово.

На смоквама смо нашли неколико осушених смокава, а на пањима неколико чевуља грожђа које су за тргања биле зелене или сакривене лишћем, те их онако ушећерене дадошмо Јасенки и Горану, што они радо поједоше лижући прстиће од преслатка ћуктера.

Тада се спустимо низ стрмину до Центра. Испред цркве Св. Луке, Славе свих Тривића, неких двиста метара била је озидана “Локва“ с текућом водом и изграђеном каменом чесмом, а претпоставља се да је та жива вода  од Зрмање удаљене сјеверно неколико километара, па тим подземним правцем тече до извора Миљацке на Крци, одакле се црпи вода за кистањски водовод. Уз цркву је гробље, а мало даље Гостиона и Задруга и неколико стамбених кућа око њих. Ниже према југу и Радучићу су били Јапунџићи, засеок гдје се родила миличина колегица  Јања Јапунџић и гдје јој живи матер Ваја, удиовица палог партизанског борца.

Они ми све објашњавају, али је све те податке тешко одама попамтити, а онад свраћамо у Гостиону која једино за празнике ради, да се Јово и Милица јаве својим познаницима, а они нас старије тамо часте пићем и дјецу бомбонима, па се послије “по уре дивана“ враћамо назад, сада другим путем преко засеока Дурмића. Смркавало се кад смо се вратили и затекли старчад у уобичајеним вечерњим пословима, те им одма помогошмо, те се тада опет скупишмо у кухињи.

У то доба године дан је кратак, мрак рано пане, а с вечери се јави бурица и буде прохладно. Дјецу топлије обукошмо јер им још не пада на памет спавање, а ни играње по кући,те стално претрчавају од нас до бабе стрине Мике и назад. Како се сноћивало долазиле су комшије, па се зачас напуни пуна пространа кухиња и опет прочеше приче и шале подмазане вином. Према мени се сви односе као ту рођеним, ма ме мимолазе шале на мој рачун, ваљда што не знају пуно о мени, ваљда што се подсвјесно примјењије неписани закон гостољубивости, што је слика карактера и народа у цјелом крају. А сви они мене и Милицу позивају да навратимо код њих, макар на каву.

И тако прође и тај други дан празника, у опуштању и без мисли на посао и бриге које нас чекају по повратку у Сплит.

Advertisements