И ово јутро смо устали ја и Милица “касно“, око осам, и низ степенице се спустили у ведар и сунчан, мада прохладан дан на ракију и каву у кухињи, коју је скувала Мира и пила у друштву Ћиће. Она је одавно већ све средила по кухињи, од суђа до пода, а сад је у предаху пила каву, како рече “… до прања постељине и остале робе умјесто Маме…“.

Милица и ја нисмо имали шта радити, а Ћићо се сјети да опет треба у дућан, па нас двојица одошмо “Фићом“ до тамо по пиво, брашно, манистру и још  неке ситнице за кућу. Успут попишмо ракију с људима и овај пут Ћићо подмири и овај и претходне рачуне. Наравно, ту су и чоколадице и бомбоне за дјецу. Кад смо се вратили од досаде опет оперем “Фићу“ и преконтролишем све, јер сутра планирамо отоћи на Влаку код мојих, а прекосутра кроз јутро прије гужве на цести у Сплит.

Тада ме Милица “поведе“ код  Николе и Микеше Гарића. Она се њој као цурица дивила, јер је Микеша како су је звали, мада јој је право име било Милица, била најљепша цура у крају, и увјек љепо обучена, уредна и чиста, иако је била из сиротињске куће. Но, њена удаја за Николу није ишла глатко као ни Пепељугуина из бајке. Њена свекрва се ни до данас није помирила што јој је она сна иако је од тога прошло скоро двадесет година, те је више боравила у Београду него овдје у Мокром Пољу. Тамо је повукла и унучад, па су Микеша и Никола били овдје углавном сами.

Николу сам преко Милице упознао у Сплиту, тамо је он на Пазару прекопута Више економске продавао опанке и сандале, а сваких седам дана одлазио у Мокро Поље да донесе нову пошиљку. И тако већ двадесетак година. Микеша је на селу држала неколико вуњачи, кокошију, краву и обрађивала башче и виноград, све сама, а помагала је и Николи око израде опанака. Она је била од оних жена које све умију и све стижу без видљива напора, па је поред свега имала пуну авлију цвјећа, а кућу намјештену, уређену и чисту као у граду.

И Никола је био наочит човјек средњих година, мирне нарави и спретних руку. Није он више радио опанке као они раније, пратио је моду и тако се прилагођавао тржишту, насљедивши тако ћаћу и стричеве, а унапредивши асортиман и количине према потребама тржишта. Био је задовољан својим послом и прилично реалан у процјенама будућности заната кад је тврдио да ће га пластика убити, чију најезду је већ увелико осјећао.

Поподне смо обилазили ливаде и пикетиће с Јасенком око куће, а с вечери се опет окупило друштво и “трошило време“ прије починка.

Сутрадан послије маренде смо отишли у Кистање на Влаку. Тамо за празнике нико од браће и сестара из града није долазио, мада су се родитељи надали. Ћаћа и матер су се бавили својим свакодневним пословима, а Душка и Мирко одмарали се  “…од науке…“, која им баш није ишла. Душка је заостајала с испитима на Економском факултету у Сплиту, а Мирко отаљава врло траљаво средњу техничку школу у Книну. Но, за све су били криви други више него они. Нова времена, нове генерације, нови обичаји.

Ћаћа и матер су одједном постарили, мада по годинама не би требали бити тако “пали“. А и на Влаци се доста тога десило док сам био одсутан, што у Војсци, што у гужви након ње.

Ђуро Маричин, “Ђуро с Влаке“, је  прошле јесени умро, а пар мјесеци касније и матер му, баба Драма. Он је нешто малакса, отиша доктору, па у болницу, а прискочио и Дуца и одвео га на љечење у Ријеку, али није било помоћи. Све се брзо завршило, баш како се кретао и живио брзо тако је и увенуо.Ћуро Маричин, кога је цјели крај знао као “Ђуру с Влаке“, умро је и сви су с уздахом говорили “… е, неће таког пјевача и играча скоро мајка родити…“, а баба Марица, позната као баба Драма, се послије његове смрти од туге разболи и сконча убрзо за њим посред зиме.

-“ Јест, јест, он је увјек, од рођења, био болешљив, па га је највише пазила, а кад он умре ки да и њој измаче се ослонац, те чисто свисну.“ –  исприча ми матер са сјетом на лицу и отужним сјајем у очима.

Али живот иде даље, Јобо Јолин се оженио с Маријом из Шестановца, оном цурицом у “Влапшкој робици“ што их једном сретох у Сплиту, и доби сина Сашу. А ожени се и Миле Илин с Маром, учитељицом, родом из Рудела, и сад очекиваше дјете. Ето, у двије године се издешава доста тога, све ки да неће, а онда се све на мах измјени.

А ћаћа је обновио кућу, мало је продужио и покрио циглом, ставио у собе бродски под, па је и на гувну измјенио салиџ, али на авлији није ништа радио.

-“ За те паре мога си и боље и више, кад си то већ радио мога си с отпадним шутом уредити и авлију да није код сваке кише пуна блата и бљузге, али сад шта је ту је.“ –  приговарам му.

-“ Е, сад сте сви паметни, а ја њесам муга друкчије и више, мени је добро!“ –  искостреши се он схваћајући сада да је негдје погрешио, али се сада не може ништа мјењати.

-“ Собе су ти велике и добре, али кухиња ти је мала, скучена, а ту се највише борави, а ону стару салиџ с гувна треба си употребити за стазе на авлији, бар толико.“-  гласно размишљам.

-“ Не мугу ни ја све, ово је доста за мене и матер, ви радите себи како оћете, ма видим ја која су времена дошла.“-  љут је он.

-“ Добро, добро, да завршимо стотину школа ти би мислио да ми ништа не знамо, увјек би радио по своме, па нек’ ти буде.“ –  и ја прекинем дискусију знајући да нема силе која би га натјерала да призна да није у праву.

Кад он изађе матер призна да су му то исто одмах говорили и она и Мирко и Душка, али он запро по своме и није никако попушта, те је сад и љут док се то спомене, јер увиђа да није био у праву, али за живу главу не би призна да је погрешио.

-“ Ништа, ако буде здравља, дољета ћемо узети оне плочетине од гувна и посалиџати од авлијских врата испред куће до густерне, а код јаре направити врата за овце и осталу стоку да не каљају ту пред кућом.“ –  велим матери.

-“ То роде направи, неће ун никад, а тамо плочетине стоје без потребе.“-  подржава ме она.

Поподне сам, као у стара времена, наоштрио све ножеве, ножице и сикире, да ес матер не мучи сваки пут кад нешто сјече или реже, јер се Мирко показа исти ки и ћаћа, ништа не би направио самоинцијативно док год га се сто пута не опомене или измоли.

И Душка се више бавила сама собом него проблемима у окружењу, није била добре воље.

-“ Изгледа да има неког мумка, тако чујем, засад  ми ништа не говори, а ови млађи њесу ки ви прије, стално се на нешто паприште, неће ништа да раде и ничим њесу задовољни.“ –  вели ми матер.

Док је оданило сутрадан ми смо кренули за Сплит, досадило ми је да сви причају о својим проблемима и неимаштини, а мене нити не питају нити желе да чују како ми је и како излазим на крај. А поштено гледано, њихови проблеми су знатно мањи него моји, они имају гдје спавати и шта јести, а ја сам тек на почетку, гдје год се окренем ухватим се “…за ништа…“.

Advertisements