Кад смо дошли у Сплит на брзину сам се презбројио, однеси овоме, однеси ономе, овамо, онамо, а не добивши ништа осим што Мама Јасенки даде од своје мизерије од инвалиднине нешто пара за чоколаду. Схватих да нешто  није у реду, или ја не знам прењети своје проблеме, или се они којима то преносим “праве луди“ и своје муке и проблеме  вагајући с мојим увјек праве већим и горим, а моје им се чине ситницама које ја беспотребно драматизирам.

-“ Е, давно ће ме више видити! Да бар саслушају, нег’ одама те зачепе с својим мукама, болестима, немоћи, старости, и шта ја знам чим не још, а имају сто пута више него ми. Имаш петнаест година, добијеш карту у једном правцу и сналази се сам како знаш и не долази им са својим проблемима,“…ми с тим немамо ништа…“. Лако је на тај начин направити стотину дјеце и препустити их њима самима и свјету, па ко жив ко мртав.“ –  велим Милици.

-“ Знам да Ћићо има, али неда да цркнеш! А ‘оће да га обилазиш и помажеш, ћаћа ми је, али је никакав!“ –  и она је огорчена.

-“ Као и мој Мариша, ки да их је иста матер родила! Ако не донесеш они немају шта скувати, река би човјек да цркавају од глади. А више им кокошију поједе лисица или оваца чагаљ односно вук него што би “штетовали“ да нама дају. Имам осјећај да ми њима  сметамо, да смо им добро дошли ако нешто дамо или донесемо, а ако тражимо одмах се намусе и кукају ли кукају, па онда ти кажу  још “…ево вам мало капуле, понесите,…“ да потврде кукњаву, као да ми имамо меса и осталог берићета и само ће нам она требати за запршку. У праву су ови млађи, Мирко и Душка, што им не пардонирају.“-  наставим се и ја.

-“ Ни свадбени дар се нису сјетили дати, а шта да причам о другоме.“-  Милица ће.

-“ Бар знамо за убудуће на чему смо.“ –  констатирам –  “ Они су нас давно отписали са списка својих обавеза. Ни од родитеља, ни од браће и сестара неће бити помоћи,“… усе и у своје кљусе…“, тако нам се пише.“

Изјадамо се тако и спремамо за сутрашњи дан, треба ићи на посао, а Јасенку прије тога одвести у јаслице. Али неће живот како ти хоћеш или желиш, јер Јасенка предвече доби температуру и одма видимо да је у питању грло. И тако сутрадан Милица и Јасенка иду педијатру, а ја на посао.

На послу ништа ново, крајем децембра ће бити ребаланс годишњег плана и с Бранком прегледавам податке о пословању и правимо више варијанти процјена које нам све говоре да ћемо и ову годину завршити нешто боље од плана, таман толико да нам плаће буду при врху групације и да осигурамо додатна средства за стамбену изградњу, те остатак у фонду заједничке потрошње за регрес за годишњи одмор и помоћ спортским друштвима и синдикату и омладини.

Посао око планирања стамбене изградње био је готов, средства су издвојена и уплаћена СИЗ-у становања Опћине за солидарну изградњу и тако ће се добити четрдесетак станова, а подмириће се и већина захтјева за стамбене кредите. На тај начин ће се моћи рјешити око шездесет захтјева за проширење, нове станове и нужни смјештај, а то ће бити више него у претходних десетак година. А тако ће бити и сљедећих сваке двије-три године, овисно о темпу изградње станова у Опћини.

А динамику изградње станова у Опћини ће знатно пореметити изградња објеката за Медитеранске игре. Папири: пројекти,разне дозволе и урбанистички планови се убрзано довршавају, финанцирање је дефинирано, одабрани су и извођачи, навелико се врше припремне радње код грађевинске оперативе, али је ради тога остала блокирана стамбена изградња. “Равне њиве“ ће бити убрзано ускоро готове, али ће се знатно чекати на “Мертојак“ и “Пујанке“, насеља са око 2.500-3.000 станова с пуном инфраструктуром.

Ти послови су ме знатно, поред редовног посла, оптеретили. Скоро свакодневно сам састанчио по разним стручним састанцима како у чвору, ЖТП-у, тако и у Опћини, од Привредне коморе, Комитета за саобраћај, Извршног вјећа до Координационог тима за изградњу објеката за Медитеранске игре. Највећи терет је пао на мене и Пашка Шкрапића, на мене око финанцирања и технологије саобраћаја, а на Пашка око грађевине. А Анте Скатаретико, предсједник Извршног вјећа је наметнуо жестоки темпо, док му је предсједник Опћине Вјеко Виђак осигуравао политичку подршку. Они су испочетка звали директоре ООУР-а свих Секција ЖТП-а али кад су видили да су они “танки“ у струци форсирали су мене и Пашка, уочивши да по тим питањима ми водимо главну рјеч.А директорима то и није било драго, с једне стране им се на такве састанке није ишло јер тамо није било “млаћења празне сламе“, али су се с друге бојали да ћемо нас двојица ускоро избити у први план, испред њих, па су кисело просљеђивали позиве нама двојици, а која су у правилу била насловљена на наше име, али с њиховим функцијама. А како су им олако стечени положаји на име свега другог а не струке и способности, били превише драги, нису крили своју забринутост таквим кретањем ствари, па би знали и саркастично подметати неке примједбе у стилу циничног ословљавања “ директоре Мажибрада “, “а, он пије каву с Скатаретиком и Виђаком“, те често оговарајући наше стручне домете у стилу “…да се мене питало ја би тако и тако то давно обезбједио пуно лакше и брже…“, не наводећи да су тако дуго на тим положајима и функцијама и да им нико није бранио да то досад направе.

Не обазирући се на те приче које су посредсно долазиле до наших ушију нас двојица смо осигурали за ЖТП највеће инвестиције у Сплиту послије Другог свјетског рата. Изградиће се путничка станица у Сплиту са најмодернијим осигурањем и перонима, други колосјек до Сплит Предграђа кроз Прокоп, који ће се наткрити и што ће омогућити да оба колосјека од Сплит Путничке до Сплит Предграђа буду у тунелу , а да се на тај начин град рјеши “бркљи“ и добије велике површине отвореног пословног простора у најстрожем центру града. Из Сплита Путничке се измјешта Ложионица и Колска радионица и селе у у нови “Дизел депо“ у Солину на мјесту бивше “Мраморне“, а у  Сплит Предграђу се гради нова техничка станица за прање и снабдјевање путничких гарнитура, те се ту гради и неколико додатних колосјека за повећање капацитета станице. У Солину се ради осам нових колосјека, а у Солин Луци – Дујмовачи још два, док се у Каштел Сућурцу  повећавају колосјечни капацитети изградњом додатних колосјека, а станица Каштел Стари  продужује скоро за половину тако да убудуће неће бити уско грло на прузи Сплит-Книн. На “Равним њивама“ се гради “Хотел за самце“, “Преноћиште“ и Амбуланта као нови објект, те се тако рјешава стамбени и прехрамбени проблем радника самаца који већином раде у извршној служби  као и валкопратног особља које је до сада спавало у провизорним објектима у склопу Ложионице у Сплиту. На нашу жалост одустало се од  од електификације пруге због изостанка договора ЖТП-а Загреб и ЖТП-а Сарајево око “унске пруге“, те комплетног уређења жељезничке станице Сплит Путничка у склопу транзитног центра жељезница-цеста-море, највише због опречних гледања у самом Сплиту око начина рјешавања тог проблема.Неки су били за исељење жељезничке станице у Копилицу, други су хтјели  пуно тога рушити и све наново градити, а неки за компромис, мало од једног мало од другог, али су све те варијанте тражиле пуно, пуно пара, а за извођење радова требало је далеко више времена него што га је било до отварања Медитеранских игара. А град је требао још изградити и велики централни стадион на Пољуду, па базене, лучице, дворане и игралишта у околици Сплита у мањим градићима те проширити капацитете хотела, уредити приступне цесте и улице и још пуно, пуно тога.

Свакодневно радећи по цјели дан у брзом темпу, са мало помоћи са стране, што ради незнања, што ради објективности тзв. стручњака који су ми требали асистирати, осјећао сам се исцрпљено и уморно, све чешће ме је пекло у желуцу као да сам се најео жара и мучили ненадни болни грчеви у цријевима.

Кад би се, онако у пролазу, пожалио др. Ивановићу он би ми препоручио да мање радим, да се не нервирам, да не пијем пуно каве, да једем лагану и незачињену храну уредно у више мањих оброка, те да су томе узрок психосоматски фактори, а онда би ми прпоручио “Фосолугел“ или “Гастал“ шампоне  или таблете, па ће све бити у реду.

-“ Основни узрок тому је психосоматски, то је гастритис, па ће почети гастроентероколитис, па улкус, па све скупа. Не примај посао срцу, пусти да и други раде и не буди тако педантан. Тек кад сам себе убједиш у то, кад спојиш жеље и могућности, и те боли ће престати.“ –  савјетује ме он.

-“ Лако је то докторе Вама рећи, али  је тешко у оваквим увјетима мени остварити. Дам ја да и други раде, труде се они, али не направе како треба, па ми тако праве дупли посао кад све то њихово морам исправљати или поправљати. А да добијем боље кадрове нема шансе, они који би ми одговарали неће да дођу на овако мале плаће, слабу перспективу у напредовању и тешко рјешавање стамбеног статуса. Та знате Ви то већ!“-  велим му.

-“ Знам, знам, те које имаш, то им је крајњи домет у каријери и они отаљавају посао и раде на побољшању свог економског статуса на дугим мјестима, неко на селу, неко поподне код приватника, а неки на препродаји односно шверцу. А могу тако, морају тако,па им одебља образ и стањи се морал, гледају да овдје гдје им је сигурна плаћица што мање раде како би им остало снаге за “други посао“. Не може свак тако, нисмо сви исти.“-  схваћа он о чему се ради –  “ Ништа ти друго не простаје него да се и ти прилагодиш томе, не секирај се, све ће се стићи, па нека понекад испадне како не желиш.“

Јасно је то мени било, али је мене сустизао на послу проблем за проблемом, налог за налогом, задатак за задатком, а често је долазило и до усијања у служби јер се није могло стизати испунити термински везане налоге, који нису ничем служили него да оправдају посао администрације или бирокрације на нивоу Опћине, Републике или Федерације.

Распитао сам се код других ООУР-а и сазнах да су и њих мучили исти или слични проблеми, те су неки примили у радни однос додатне раднике, а други су били у поцедури пријема. Презбројим систематизацију код њих и код себе и видим да ништа ни мени није преостало него тражити пријем нових радника.

Кажем ти директору Сараги, а он ме зачуђено гледа:

-“ Па преко систематизације!?“

-“ Чујем да се нова ради на нивоу ЖТП-а, требаће ту доста реферната и ван моје службе, раситајте се код колега директора, то су неки већ рјешили.“-  не наваљујем али му стављам “бубу у уво“.

-“ Који референти!?“ –  пита он као да је пао с неба.

-“ За друштвени стандард, за протупожарну заштиту, за стамбену изградњу, за ОНО и ЦЗ, све то по одредбама ЗУР-а и пратећим законима. Покушаћу добити радне материјале из ЖТП-а, знам да тамо неке комисије раде на новој организацији ЖТП-а, значи да ћемо имати нову систематизацију, нове правилнике о свему и свачему, а и нова радна мјеста и нове службенике у свим службама јер изгледа да је у предности концепт регионалне организације СОУР-а.“ –  рекох му.

-“ Чујем и ја да се шушка о томе, ма се на састанцима код Генералног о томе ништа не говори, крије се.“ –  каже он.

-“ То је још незванично, гледајте да дођете и Ви до тих радних материјала, требамо се припремити, брзо време пролази, да нас не затекне неспремне.“-  препоручујем му.

-“ Не говори ништа овим  другима, а за тебе, твоју економску службу, ћемо гледати да добијемо неколико нових људи прије тога.“- обећа он свјестан да се ради и о његову будућем статусу.

-“ Ево Вам један преглед, ту се виде радни сати сваког радника по имену, ако би им дао слободне дане не би требали радити наредна два мјесеца, ако им платимо прковремени  то би изазвало буру код других служби, а ја гарнтујем да су то све одрадили због додатних послова, једноставно тако се морало.“ –  пружим му табелу –  “ Ако се сјећате ја сам тај проблем на време истицао, али сте сви мислили и схваћали да претјерујем, да сам превише мек према подређенима.“

-“ Рекао ми је Славко да жену скоро не виђа,  гледаћемо да им нешто платимо, нек’ РС донесе одлуку, а нешто нек’ искористе као слободне дане.“ –  сложи се он да треба рјешавати тај проблем, ма некако невољко.

-“ И то хитно,отиће ми на боловање, а онда ће све каснити, биће нам још горе.“ –  опоменем га.

-“ Добро, напиши приједлог одлуке за РС и образложи је, ја ћу иза тога стајати, а у међувремену ћемо расписати натјечај за нове извршиоце.“- коначно се сложи он.

-“ Добро, добро, биће то у току дана.“ – одем док се он не предомисли.

Позовем Срећка, Мају и Весну и кажем им шта планирам направити. Они се најприје зачудише, а тада предложише најоптимилнију варијанту, дио да се плати, а дио да се искористи као слободни дани.

-“ Свјесни смо да ће остале службе гракнути с дрвљем и камењем на нас, треба да се на исти начин бранимо, а имајте на уму да ће РС настојати дати што мање. Ја ћу ићи с максималном варијантом, па кад умање на мање од већег биће за нас повољније, а након тога ћемо се презбројити.“ –  предложим им.

-“ Важи, тако је најбоље.“ –  пдржаше ме они.

-“ А сад ми у секунд прикажите сате сваког појединачно, нећу да избије рат сад код вас у пословима за сат више или мање међу њима. Ја овдје имам преглед, али идем по оној “…двапут мјери, а једном сјеци…“. –  велим им.

-“ Добро, одмах ћемо се усагласити.“ –  пристају они.

Састали смо се опет за десетак минута и усагласили сате по имену, а тад им рекох:

-“ Очекујем да ће нам скинути једну трећину, па ви користите слободне дане од 20.децембра до 5.јануара кад су благдани, а наравно да неко мора остати да прима и сортира пошту и одради текуће послове, а 5. јануара требамо бити комплетни и одморни за нови темпо рада, знате шта нас чека и не рачунајте на исти начин рјешавања проблема.“ –  насмијем се.

-“Одлично, ја сам цјело време ту.“ – каже Срећко.

-“ Направићу распоред, а ако требам и ја ћу доћи, назовите телефоном или реците Славку.“ –  вели Весна.

-“ Код мене ће бити Винко, он има најмање слободних дана, користио их је већ за испите.“ –  вели Маја –  “ А ако требам и ја зовите ме, бићу цјело време кући.“

-“ А ти шефе?“ –  пита Срећко.

-“ Шефовима се прековремени не плаћа, нити имају слободних дана. Ја ћу ових дана на Ребаланс с Бранком, још не знам кад ни гдје, али ће бити сигурно до Божића.“-  велим им –  “ И ни рјечи никоме до сједнице РС-а, мораћете издржати још два дана, тада је РС.“

-“ Ето на, још и шутити!?“ –  намијаше се Маја и Весна –  “ Али хоћемо!“

Advertisements