На моју, а и Миличину радост, ребаланс годишњег плана је био од 15. децембра у хутелу “Палас“ у Каштелима. То  ми је близу па у случају потребе увјек могу скочити до куће. Отежавајућа околност је да ме сматрају домаћином и увјек морам бити на услузи, од организације превоза при доласку и одласку, а и за организацију “тајних вечера“ за одабране екипе из СОУР-а, како би лакше прогурао своје предлоге и захтјеве за додатна новчана средства за ООУР.

Прије два дана на сједници РС-а  је одобрена исплата 70% прковремених сати службеницима у мојој служби, како сам и очекивао,  уз велико противљење Јерка Бана, шефа опће службе, и неколико његових “гласача“ у РС,  уз претњу да ће и он исто тражити за службенике у својој служби, јер су и они тобоже радили прековремено али им он не дозвољава ни да им се плати нити да користе слободне дане.

-“ Немам ништа против, обрачунај, тражи и докажи људима на РС! Моје рачунице су за моје људе  пред вама а можете их упоредити са истим службама  од Книна преко Загреба до Осијека, па ћете видити да је тако стање и код њих. Нови законски прописи су доњели многе нове послове у односу на раније системе обрачуна, евидентирања и извјештавања радника и друштвених служби од СДК, Опћине и разних фондова до Републике и Федерације, што није моја измишљотина, а ја нећу дозволити да они на челу са мном одговарју за неизвршавање обавеза  и неодржавању рокова. И сами знате да сте прије примали листу са сатима и износима динара, а сада имате стотине бројки гдје су вам приказана сва издвајања из особних доходака и на особне дохотке. Да ли је то потребно не питајте мене него законодавца, а ако сада не одобрите овај захтјев одобрићете га за пар дана кад плаће и књиговодствени обрачуни не буду направљени на време.“ –  рекох на примједбе типа “… не ради се, пију каве и ћакулају…“.

-“ Директор Миле је у праву, знам по себи, прије сам ја за једно поподне све обрачуне у Стамбеној задрузи направио, а сада по закону морамо имати благајника и рачуновођу и једва стижу све обрачуне и папире направити и доставити. Нека се сада ово плати,а за даље треба примити нове раднике.“-  предложи предсједник РС Марјан Мустапић.

-“ Нека им се неда за све сате сада, да се не осиле и намјерно отежу поса и праве прековремене сате, да се види да и ми водимо рачуна о смањењу трошкова пословања.“ –  јави се Мирко Мрчела из “Банова клана“.

-“ Добро, нека буде 70% од овога обрачуна по сваком, а остатак ћемо видјети послије Нове године.“ –  настоји Маријан окончати дуготрајно мудровање –  “ Тко је за?“

Већина је гласала за тај предлог и таква је одлука доњета, баш како сам и предвиђао, али сам дао до знања да нисам задовољан:

-“ Како ‘оћете, исто вас чека сваки мјесец док се не прими додатни број радника.“

У образложењу одлуке РС задужи Опћу и правну службу да под хитно распише натјечај за пријем нових радника у заједничким службама Секције како не би долазило до прековременог рада на постојећим радним мјестима и за попуну нових радних мјеста која се требају систематизирати по новим законским прописима.

Рјешивши тај проблем могао сам се мирно прихватити послова око Ребаланса плана, а то је за ООУР био најважнији догађај који је одређивао пословни резултат на крају године. Тада су се сагледавали сви радни, тррошковни и финанцијски резултати и вршило уједначавање на нивоу СОУР-а да не би било великих одступања у плаћама радника, али да се не би доспјело у ураниловку дозвољавала се стимулација за остварени квалитет рада.

-“ Сутра стижу “континталци“ на ребаланс, требаће их превести до “Паласа“.“ –  кажем Сараги.

-“ Добро, за ове из СОУР-а има “Арђента“, а за остале ћемо дати комби ЖАС-а, а нека ЗОП-овци првезу своје из групације.“-  сложи се он.

-“ Из СОУР-а ће доћи Владо Вишњић, шеф планске службе, и десетак референата, можда дође и Ивануша, директор економије, то ће ми јавити током дана, па би било добро да и ти навратиш у “Палас“ око 10 сати, као домаћин, да кажеш коју на почетку рада.“ –  предлажем му.

-“ Јел’  то потребно, СОУР је организатор!?“ –  не иде се њему.

-“ Пашко Шкрапић ће сигурно бити тамо, Божо Шимуновић исто, а требаће извести Вишњића и Иванушу негдје на ручак или вечеру, тако сви чине, зато добро и пролазе мимо службених критерија.“ –  кажем му.

-“ А тко ће то платити?“ –  он ће.

-“ Па наша Секција, то је већ мој проблем, знају хотелијети како се то наплаћује, у папирима ће бити све у реду.“-  велим му.

-“ Неће ваљда ићи на репрезентацију?“ –  боји се он да би касније могао испаштати ради растрошности на руководећем мјесту.

-“ Ма какви, иде на “остале разне материјалне трошкове или услуге“, а све ће то покрити већим цифрама у ребалансу на тој ставци тако да неће бити ни тамо прекорачења.“ – објасним му смијући се његовој бојазни.

-“ Ех, сад ми је јасно откуд многи тако раде, а ми нисмо имали ни за каву, па сам се стално питао како они могу а ми не.“ –  сад и њему сине да “добре везе“ знају бити корисније од инсистирања на досљедној примјени прописа и методологије.

-“ Зато требаш доћи и нек’  се наждеру, не мисли како ће то књиговодство извести, даће на име тога и дупло више у ребалансу.“ –  велим му.

-“ Кад је тако, хоћу, волио би да дође и Ивануша.“-  приста он.

-“ Инсистирај на стамбеној проблематици, тамо тражи више пара, а ја ћу покретати остало.“-  велим му.

-“ Значи, око 10 сати?“ –  утврђује термин.

-“ Да, тада ће званично почети, ти само реци пар рјечи добродошлице, итд. итд.“- сугерирам му.

-“ Договорено, ти си сутра ујутро овдје?“ –  распитује се.

-“ Да, Бранко ће ићи с комбијем, а ја ћу с “Арђентом“, а онда ћу је вратити по тебе и Иванушу.“- договарамо се.

Већ у шест сати био сам на послу да дочекам особље из Заједничких служби СОУР-а, референти одоше с Бранком у комбију, а Вишњића и Иванушу поведем код Сараге на каву, па се сва четворица око осам упутимо у хотел “Палас“ у Каштел Стари.

Директор Ивануша се треба вратити с “Марјаном“, пословним возом, у 15 сати за Загреб, али ће остали остати, како се планира, седам дана.

-“ Онда ћемо на ручак у подне, спремиће се нешто далматинско.“ –  опрезно ће Сарага.

-“ Није неопходно, ручат’ ћу у хотелу.“ –  двоји се Ивануша.

-“ Какав хотел, немају они ништа друго нег’ они у Загребу, сви се унифицирали, а ми ћемо ићи у једну конобу у Каштелима, позната је по далматинским специјалитетрима, пршут, сир, прстаци, шкампи, риба по избору с градела и добро домаће каштеланско вино.“ –  охрабри се Сарага.

-“ Неће их бити много?“ –  Ивануша ће.

-“ А не, Ви и Владо, Миле и мој директор комерцијале Прибудић, можда дирекрори Шкрапић и Шимуновић.“ –  наброји Сарага.

-“ Добро онда, штета што морам одмах назад, треба водити рачуна да не окасним на влак.“-  сложи се Ивануша.

-“ Зато ћемо наручити за подне, до поласка “Марјана“ има доста времена.“ –  Сарага ће.

-“ У реду, онда нећемо доруковати Владо?“ –  насмија се Ивануша.

У “Паласу“ се друштво окупило, ту су већ били Шкрапић и Шимуновић те им Сарага рече за ручак, а они једва дочекаше. Назовем Прибудића и рекох му о чему се ради и да то организира како треба:

-“ Ништа лакше, доћи ћу тамо у пола дванаест, знам ди ћу их одвести, липо је и са стране, а успут је. Доћи ћу са својим аутом, неће “Арђента“ бити довољна.“-  Славко здушно прихвати задужење.

Цјело јуто хоћу да питам што нема Звонка Мехаковића, а никако да ухватим прави момент да питам Вишњића. Нешто прије десет, док смо се смјештали на пленарни састанак коначно га упитах.

-“ Болестан је, завршио у болницу, има лом руке, али није само то у питању, нерви и срце му нису баш у реду. Причаћемо после, баш ћу га звати поподне.“ –  рече он на брзину, у пролазу.

Сарага је сједио с Иванушом и осталим директорима, а ја се придружих Бранку код колега из саобраћајне групације. Умјесто Звонка су троје млађих, једна дјевојка и два младића, и на брзину се формално упознашмо, али им у тој гужви не запамтих имена.

Састанак је отворио Вишњић као шеф планске службе СОУР ЖТП-а укратко рекавши шта ће и како се радити, а затим даде рјеч Ивануши Бартолу, као директору економских послова СОУР-а, који изнесе пословно стање ЖТП-а и проблеме с Извршним вјећем Републике око утврђивања износа компезације која треба ЖТП-у да се додјели из буџета, те очекивањима, ради чега ће се радити три варијанте, минималистичка с пословним резултатом на “позитивној нули“, оптимистичка с просјечним фондом заједничке потрошње на нивоу Републике и максималистичка са инвестиционим фондовима за наредну годину. Коју ће ИВ Републике усвојити не зна се, али ће се у СОУР-у залагати за максималистичку. Нагласи да ће се све три варијанте радити по централистичком и  по регионалном принципу организације ЖТП-а као подлога за будућу реорганизацију СОУР-а, а која би требала усљедити за двије године.

Из кулоара нама је то све било познато, а ово је први пут да неко “с врха“ званично говори о томе, али нам је свима било јасно да ћемо се морати борити за сваки динар за своје ООУР-е с подручја будуће РО, јер ће ови подаци бити једна врста диобене биланце. А ја и Бранко смо били спремни, већ смо имали податке разрађене по свим организационим јединицама до најмање ситнице, како количински и квалитативно тако и финанцијске податке.

Погледам Бранка:

-“ Шта сам ти рекао?“ – кажем му погелдом.

-“ Био си у праву.“ –  и он призна погледом, јер се био опирао “непотребном детаљисању“ кад смо на томе радили припремајући се за ребаланс.

Сарага се јавио послије Ивануше с формалним фразама о добродошлици и успјешном раду, а тада је дата пауза да се дворана преуреди за рад по групацијама.

С Бранком сам тада донио папире, машине и остали прибор за рад, а онда сам се прикључио директорима у холу хотела и сачекао Прибудића који је сав усхићен рекао свима да се може ићи на ручак и прије времена које је договорено. Ови су то једва дочекали, а ја сам једва стигао рећи Бранку да настави сам без преузимања чврстих обавеза док ја не дођем поподне.

Са два аута, службеном “Арђентом“ и Славковим приватним, смо дошли у Каштел Камбеловац у неку конобу у старој каменој кући уз само море, уређену по старински, окићену мрежама, остима, лућернама и осталим разним рибарским прибором, али дискретно опремљену модерним технолошким средствима на струју и текућу воду, с доста укуса и намјене за посебне прилике. Све је подсјећало на страински мукотрпни живот рибара и помораца, али је маскирана модерна техника све то на крају крајева сводила на кич и лажни сјај прошлости, камин није био камин, ватра није вила ватра, дим је димио кроз неонске цјеви, а мреже су биле имитација од пластике.

Али је јело било припремљено у пмоћним просторијама, то се видило по изгледу и мирису чесмине која се користила за граделе, те воњу маслинова уља на којем се није шкртарило.

Никад нисам уживао у таквим групним гурманским сједељкама, а нарочито ако се све одвијало на брзину, као на текућој траци, иако је сада пршут био прави, маслине како треба, а ливањски сир се топио у устима. Лозу као аперитив нико није хтио мјењати за неко друго пиће, мирисала је на старе чокоте још старијег винограда.

Тад усљедише пиздице, прстаци и шкампи, па шкарпине и зубаци на жару с прилогом од мјешана поврћа, уз црно каштелет вино, а умјесто крува из друштвене пекаре била је припремљена кукурузна погача, тек скинута с ватре. Суве смокве, бајами, маслине и рогачи су цјело време стајали на столу.

Ту сам био најмалађи,а задужен за све  што што друштву треба, те сам у прекидима  учествовао у разговору, накнадно повезујући сегменте у цјелину. Углавном су се сви додворавали Ивануши, свак на свој начин да по нечему остане запамћен, а све их силно изненади његова изјава да смо похваљени од Опћине Сплит за допринос на изградњи објеката за Медитеранске игре, те посебно истицање мог имена, па су могли стећи утисак да сам је испао на челу екипе која је све то одрадила. Да ми је ласкало, јесте, али по лицима осталих, већих по функцији од мене, прелети сјенка зависти, што ми није обећавало миран рад у будућности, пошто сам био свјестан колико је та сујетна скупина особа научена на дугогодишње сједење на фотељама без превелика труда и  улагања била спремна да брани протекцијом стечене позиције.

-“ Види их, које су то пизде.“ –  шапну ми Божо Шимуновић, који је сједио за столом до мене, директор СИТ-а Книн.

-“ Ћути, причаћемо вечерас, остајеш у “Паласу“?“-  одглумим нормалан разговор.

-“Оћу, требаш ми нешто помоћи.“- дода он широко се осмјехујући.

Око пола три се разиђошмо, за Сплит одоше Сарага, Ивануша и Шкрапић Славковим аутом, а ми остали се вратишмо “Арђентом“ у “Палас“.Тамо се чуо жагор из сале гдје су се већ почела водити стручна надмудривања о захтјевима за повећање трошковних ставки.

Сједем до Бранка и утихо га упитам како иде и он рече да ми још нисмо дошли на ред, а са прочеља спојених столова проби ме престрашени поглед младе црнооке референтице док су њени помоћници забили поглед у папире пишући некакве биљешке о говорима представника ООУР-а с почетка абецедне листе групације.

-“ Не може овако колеге, нећемо никад стићи обавити посао.“ –  искористих предушак у говору колеге из Копривнице.

Црнокоса и црноока референтица се трзну и претрну, а остали кренуше погледима према мени.

-“ Овдје не требају приче и говори, само папир и оловка, аргументи и рачуница, методологија је иста за све, а на све то писмени одговор и мишљење стручних служби ЖТП-а. Буде ли свако од нас “причао причу“ никад нам краја, а ја на демагогију нећу “пасти“. Звонка нема, а ја нећу дозволити да се млада колегица терорише вашим бајкама, знамо се ми већ.“-  одлучно наставих.

-“ Миле је у праву, Илијана дајте паузу пола сата, у том року нека сваки од нас специфицира додатне захтјеве ван методологије планирања, па ћемо ми доњети одлуке на лицу мјеста, овако радећи никад нећемо стићи до краја.“-  подржи ме Гојко Рашковић из ООУР-а Книн.

Из загребачких ООУР-а су нови представници, Чедо Павловић и Влатко Гргић су постали шефови економских служби у својим ООУР-има, а ове нове још нисам упознао.Од старијих колега ту су Гојко Рашковић из Книна, Миро Вучковић из Осијека, Новак Антун из Вараждина, Фрањо Зирдум из Копривнице те госпођа Сњежана из Славонског Брода. Остали су били нови и непознати ми, али сам знао да ћемо се добро упознати ових дана.

Наступи пауза те ми стари знанци пођошмо на каву, а тамо се више сазна него на официјелним састаницима и из званичних говора.

-“ Шта има ново Гојко?“ –  питам Рашковића.

-“ Ништа посебно, све је срачунато, само треба куњати и чекати да се “јуноше“ испушу. А ево нам нове “шефице“.“’-  вели он окрећући се да пропусти референтицу из заједниких служби СОУР-а –  “Да ли сте се упознали?“

-“ Нисам имао част, тек малоприје сам чуо да неће доћи Звонко.“ –  рекох да обоје чују.

-“ Ја сам Илијана, замјењујем Звонка, а за Вас сам већ чула.“ –  пружи ми руку.

-“ Драго ми је, а ваљда не вјерујете у оно што сте чули сад кад сте ме видили?“-  смијем се.

-“ Баш сам збуњена!“ –  искрено ће она –  “ Једни су рекли опасан, други фин и паметан, а Звонко Вас је препоручио за помоћ ако ми шта затреба. Сад не знам шта је право, или све скупа измјешано, ко зна!?“ –  насмија се и она.

-“ Обично је тако, но видит ћемо! А што се тиче помоћи биће онако како је рекао Звонко. Ви сте горе направили своје прорачуне у више варијанти, зар не?“ –  рекох јој.

-“ Да, ма има пуно захтијева са свих страна за додатна средства, а по  ниједној се то не може уклопити у оквире биланса.“ –  она крши несвјесно руке.

-“ Ништа за то, Ви само чекајте наш договор, па га упишите, а на крају ћемо с једним коефицијентом све срезати у могућу биланцу за групацију. Ево, ја и Гојко ћемо помоћи.“ –  охрабрујем је.

Илијана је црнка дуге равне косе што се слива низ рамена, крупних сјајних црних очију с дугим трепавицама и танким обрвама, витка и скоро моје висине, обучена у љубичасту долчевиту која јој истиче љепе цурске  груди и у зимску сукњу на фалде крупног каро дезена скопчану око танког струка широким кајишем с великом украсном копчом. Скоро да није нашминкана, а усне су јој пуне и црвене, а осмјех јој красе бисерне ниске бјелих зуба. Док сједа за сто на кавалирски понуђену столицу примјећујем да је ђон на једној црној чизмици знатно дебљи од оног на  другој, а нисам примјетио да шепа, па се правим да и даље ништа не примјећујем.

-“ Откуд таква љепотица на жељезници,“ –  шалим се –  “и то у саобраћајној групацији међу овим вуковима?“

-“ А, нисте ви тако опасни! Случај, тако се десило, а ни у сну нисам сањала да ћу радити у плану и аналитици, и то одмах на оваквим стручним договорима.“ –  брани се она.

-“ Можда је боље одмах упасти у ватру, јесте тешко, али се брже испече занат.“ –  кажем јој.

-“ Лако је, Ви сте од малих ногу на жељезници, познајете тај систем у малом прсту, а ја сам дошла из грађанства, то су за мене све “шпанска села“, срећа да је Звонко све направио прије него је завршио у болницу.“ –  правда се она.

-“ Како је његово здравље?“ –  пита је Гојко.

-“ Пао је и сломио руку, а кажу да није само то. Срце и нерви, тако сам чула, нису му добро, па рачунају да ће дуже бити на боловању.“- вели она.

-“ Држите се његових прорачуна, а за ванредне захтјеве ћемо наћи рјешење  ми договором.“ –  велим јој поново, а Гојко потврђује кимањем главе.

Тако је послије и ишло, сви изнесу захтјеве, а онда се све сведе у зацртане оквире јединственим кооефицијентом, и према томе утврде нове планске ставке. Ми искуснији смо знали за тај метод па смо нувјек тражили бар дупло више и кад се цифре смање опет будемо на добитку и за двадесетак постотака више од реално потребног. Исто тако смо знали да ће на крају видити да је неко ишао за трдесетак постотака, а неко ништа, али је тада касно за преиспитивање и кретање испочетка, па им се понуди пар постотака на цјелокупну цјену коштања, а нама осталима коригује се за упола мањи постотак и наоко буду вуци сити и козе на броју.

Како смо брзо напредовали побојали смо се да ћемо пуно брже завршити посао од других групација те смо успоравали пуштајући неког новајлију да образлаже своје захтјеве на дуго и широко, до у танчине, а успут правећи шале на његове неаргументиране захтјеве постављали врло стручна питања и потпитања доводећи га у положај да сам себе демантира.

Тако се често јављао средњовјечни представник из Вараждина, поткресаних бркова, проћелав, и да појача дојам знао би викати као да је на неком народном митингу.

-“ Новаче, ко ти је овај?“ –  питам Антуна.

-“ То ти је нови директор ООУР-а Чаковец, тамо код нас се већ деле, а иначе је био активан у синдикату, па је зато и дошао овде да се бори за свој будући ООУР. Ма будалетина једна, не верује мени да ћу професионално одрадити посао.“ –  шапуће ми он на уво док Чаковчанин бубња.

-“ Јесте ли направили диобену биланцу?“ –  питам Новака.

-“ Ма јесмо, али за његове замисли не би била довољна сва средства ЖТП-а, акамоли оно што га припада по диобеној биланци с Вараждином.“ –  кисело се осмјехну Антун.

-“ Гојко, доста је говорио, како би било да то сад конкретизира?“ –  окренем се Рашковићу који је сједио с моје десне стране.

-“ Е, баш!“ – одложи Гојко “Политику“ из које је исчитива сада мале огласе  –  “ Колега, за све то шта сте испричали колико треба пара, па да се то рјеши, да идемо даље?“ –  обрати се он Чаковчанину.

Овај се на час смете, требало му је све оно шта је говорио квантифицирати у бројкама односно новцу, а за “великог говорника“ је то увјек био проблем, те сад поче замуцкивати и на помоћном папиру збрајати некакве цифре.

-“ Ево, за прву руку: магазин ЖАТ-а 10 у тисућама, па радионица ЖАТ-а 20, па царински магазин 20, па службене просторије за царинске магазинере 20,….“ –  поче он набрајати цифре “из рукава“.

-“ Добро колега, то ћеш рјешити кроз нове инвестиције преко ЖТП Инвеста, а ми смо овдје дошли ради текућих трошкова пословања за ову пословну годину, дајемо ти подршку, а сад нас пусти на миру с говоранцијама, за то твоје сада није ни мјесто ни време.“ –  одмахну руком Гојко уз одобравајуће гесте свих нас осталих.

-“ Ја не могу тако, Чаковец је до сада цело време искориштавао Варждин, а без овога не може стартовати наш ООУР!“ –   успротиви се Чаковчанин.

-“ А ко каже да ће и стартовати!? Онај ко мисли да тамо треба ООУР нека му и осигура средства, а да ће боље стајати од нас осталих немојте ни сањати.“ –  укључим се и ја и тиме расправа на пречац заврши.

Било је већ време за вечеру, у сусједној сали већ су конобари звецкали с пијатима, па се више нико није освртао на гласне протесте Чаковчанина.

Послије вечере смо прошетали ривом, а тад се упутих ка рецепцији и јавих се Милици и одох до собе да читам и раније легнем, док су “континенталци“ остали да уживају у благодетима далматинске климе. Овакви скупови су ме некад веселили, разбијали свакодневну монотонију посла, а сада су ми постали заморни и досадни.

Advertisements