Дневне новине сам послије прелетања наслова одбацио у кош, а тад се прихватих читања Галбрајта који је писао о проблемима западне економије. Ништа ново, све познате ствари, љепо упаковано у пригодну амбалажу, која не продире у суштину ствари. Аутор испада ка’ дисидент у “западном друштву“, а уствари је свој протестантски одгој од малена помало допунио Марксом и ето профита од тога да је мало друкчији. Глупости, подвала плаћеника “западне демократије“, такви су и на “истоку“ и “западу“ као дисиденти били енормно плаћени, сви прави научници су према њима били анонимни и сиротиња.

Бацим поглед на ручни сат одложен на кантуналу и видим да је десет сати па наставим читати само да ми прође време, чинило ми се да је још рано за спавање, а ни књига ме није успавала, баш обрнуто, разбудила ме. Тад ми се учини да нетко лагано закуца на вратима собе, па сачеках да се понови, јер је у хотелу још увјек било живахно и стално су се чула нека лупкања, потмули гласови и шкрипања врата.

Куцање се понови, мекано и бојажљиво, те устанем полуобучен с кревета и пођем према вратима успут питајући:

-“ Ко је, отворено је.“

Прихватих кваку љевом руком да отворим врата али се она спусти с покретом с вањске стране и лагано отворише:

-“ Ја сам, јел’ слободно?“ –  скоро шапатом рече  Илијана и хитро уђе  у собу.

Застадох изненађен, али се инстиктивно помакох устрану док је упадала и затворих врата:

-“ Уђи,уђи, …“ рекох јој збуњен.

И она, црвена у лицу, стискајући некакав замотуљак у рукама заста, кружећи погледом по соби:

-“ Сам си?“ –  некако изусти.

-“ Да, сам сам у соби, сједни ди ти паше.“-  покажем руком на мале хотелске полуфотеље.

Она одшепа та три-четри корака тамо. Тек тад примјетих да је у дугачкој кућној хаљини и папучама које јој као чизмице нису могле сакрити шепање. Она сједе и остави замотуљак на столић, мало се прибра и насмеши:

-“ Баш сам блесава, понашам се као шипарица! Да почнем испочетка: “Добро вече.“.“

-“ Добро вече колегице или боље рећи Мијана, које добро те води к мени?“ –  сједнем и ја на другу полуфотељу насупрот ње. Леђа су нам била уз зид, а дјелио нас је мали ниски столић с пепељром и њеним замотуљком.

-“ Ништа посебно, питала би пар ствари у вези посла. Сви одоше ван у шетњу те остах сама, а видјела сам те да и ти оде у собу и помислих да је згодан моменат да ме упутиш за даље, за сутра и наредне дане. Ово све је за мене ново, не схваћам баш све, а ни екипа ми није баш верзирана.“-  поче она неповезано.

-“ Добро, добро, лако ћемо за посао, засад иде све како треба, ти и твоја екипа ћете имати гужву задња два дана да то све рачунски ускладите, а ни то није ништа тешко, треба збојити биланце и ускладити колоне по ООУР-има и сводну рекапитулацију. То је техника, а сваки од нас ће ти дати своје биланце и тако ћеш имати све усглашено. Па данас смо направили пола посла, сутра ће бити готови трошкови,  а доходак ћемо скупа рачунати прекосутра и то би било то.“-  покушавам јој предочити динамику рада.

-“ Ух, ух, теби је јасно, али мени није! Кад ти причаш све испада једноставно, али за мене ту има пуно магле.“-  признаје она.

-“ Чекај, да ли сте скројили табеле у Загребу?“ –  питам је.

-“ Да, то је још Звонко направио.“-  она ће.

-“ Онда нема проблема. Јесте ли тамо у “помоћне табеле“ унјели данас договорене цифре?“ –  питам је даље.

-“ Јесмо, али нисмо направили сводне биланце.“-  објасни ми.

-“ И не треба, засад само “помоћне табеле“, а кад завршимо трошкове можете оловком уносити договорене износе у сводне табеле, а ако нешто није јасно то ће се разјаснити одмах. Дали водиш записник?“ –  говорим јој.

-“ Да, водим детаљно.“ –  она ће.

-“ Одлично, на правом си путу, биће све како треба. Ту смо сви да ти помогнемо.“ –  насмијах се кад видих олакшање на њеном лицу.

-“ Не сви ви, Звонко ми је препоручио тебе! А види мене, сва сам се збунила, ово је за тебе.“ –  узе она замотуљак и отвори га –  “ Мало вискија, прави је, оргинални.“

-“ Охо, нећу га сам пити, скупа ћемо га пробати. Оргинал “Јohni Woker“, набавила у Загребу?“ –  читам етикету.

-“ О, не, у Њемачкој, тамо сам била код својих. Чекај да донесем чаше из купатила.“ –  скочи се она хитро и одшепуса тамо. Кад се враћала успори корак и застаде:

-“ Теби не смета што шепам? Обично ме о томе при упознавању питају.“

-“ Не, зашто!? Ти си и таква згодна дјевојка, жена, сви ми имамо по неку “ману“, видљиву или на први поглед невидљиву, ма свеједно.“-  погледам је дубоко у очи.

Стави чаше на столић и сједне:

-“ Знам, али многи тако не мисле! Да се рјешим тога рећи ћу ти одмах, то је посљедица саобраћајне несреће. Кад сам била дјевојчица, седам година, ударио ме ауто, тамо у Њемачкој, и тако остала посљедица. Ја сам се навикла, помирила, и с тим живим, а тако сам навикла да ме о томе питају и да им  одмах на почетку кажем, иначе би цјело време мисллила на то, кад ће ме питати или докле ће фингирати суосјећање, знаш ону жал “…ех, каква липа цура, штета…“ “-  налива нам виски у чаше.

-“ Не бих те питао, сама би ми рекла кад би ти било згодно, као и сада. По мени нису људи само оно што се види очима, гледам их у цјелини, и тјело и душу. А видим да си ти љепа, згодна и добра цура, образована особа, а шта ћеш, та мала мана не може потирати све врлине које имаш. Да ли си се удала?“ –  кажем јој.

-“ Звонко је био у праву, диван си човјек! Не, нисам удана и тко зна када ћу, да ли се ти то мени удвараш?“-  куцнемо се чашама уз њен широки осмјех.

-“ Ма не, шта ти је, ја сам сретно ожењен човјек.“ –  осмјехујем се и ја.

-“ Штета за прво, за друго ме ме није брига.“ –  скупи осмјех и дубоко ме заводнички погледа.

-“ Ето, видиш да и ја имам “ману“.“ –  настојим одржати шаљиви тон.

-“ Ту “ману“ ја цјеним, цјени на рјечима сватко, али живот је нешто друго, пуно пуно малих лажи има које прихватамо као истините, знаш то?“- она се тугаљиво осмјехну.

-“ Знам, не малих него и великих лажи, истина је релативан појам. Шта да радим с тобом?“-  сад сам ја у дилеми.

-“ Ја “оваква“ морам нападати! Ипак сам двије трећине живота провела у Њемачкој, они нису такви моралисти као ови код нас, нарочито у овим нашим динарским крајевима.“ –  помилова ми прсте десне руке.

-“ И ти си родом из крша?“-  покушавам окренути тему и сузбити њене намјере.

-“ Из Забиоковља су моји, на граници Имотске и Вргорачке крајине, Павлиновићи.“ –  и дање ми, сад чвршће, се игра с прстима.

-“ Павлиновић, чуо сам за дон Миховила Павлиновића, политичара и свећеника, с краја XIX и почетка XX вјека, и он је негдје од тамо.“ –  настављам другу тему.

-“ Да, он је из мога рода, прича се да баш није поштивао мантију док је био млађи, а и како би кад кажу да је био наочит, више  ‘ајдук него поп, а послије “рибања“ у Ватикану, успона у политичкој каријери и црквеној хијерархији окренуо лист и постао “узоран“ борац за католичку вјеру и великохрватство. Кад је њему Бог опростио и теби ће.“ –  она је све агилнија.

-“ Читао сам нешто о њему…“ –  прекину ме она сједајући ми у крило и њежно ме љубећи.

У мени додир њених облина изазва врење крви, загрлим је и прихватим љене пољупце.

-“ Чекај мало,…“ –  скочи се и закључа врата –  “… закључана су. Неће овдје нико доћи, иако је соба двокреветна?“

-“ Неће, сам сам у соби цјело време.“ –  рекох јој и устанем на њено потезање обема рукама.

Грли ме рукама око врата, а ја осјећам сваку њену облину својим тјелом. Тад је подигох и однесем на кревет. Она одвеже своју хаљину и откри бујно и витко дјевојачко тјело у свиленом мини комбинету без риђипета и гаћица, а дуга црна коса јој се расу по јастуку.

Скинем се до гола и легнем до ње. Она се стисну узаме и пољупцем ми затвори уста док су ме њене набрекле сисе боле прса. Руком инстиктивно кренух у њено међуножје и прсте запетљах у свилену коврчаву длаку, а она јекну кроз нос:

-“ М,м,.мм… жари…“.- и у једном хипу ме ме закорачи искусно усмјеравајући набрекли уд у међуножје. Загиба се пар пута и разли се по мени:

-“ Извини, готова сам…“ –  изговори између два дубока даха.

Причекам да дође до даха милујући јој затиљак испод мокре косе  и љубећи је међу очи.

-“ Дај ми руку, какав је то жар у твојим прстима, као да си ми спалио  пику, док си ме така као да ми је струја прошла кроз тјело.“ –  милује ми и љуби прсте –  “ Ово ми се још није десило, свршила сам брзо ка’ куница, а ти?“-  настави испрекидано дубоко удишући зрак.

-“ Нисам, има ноћи.“ – рекох јој док јој  јагодицама прстију клизим низ кичму од потиљка до гузе –  “А многе ми рекоше да ми је шака “магична“, да ли је то нека биоенергија у мени или превелика жеља партнерке још не знам, или једно и друго. Углавном, све би већ при додиру свршавале, а неке нису ни ишле даље, то им је било довољно.“

Она се зачас одмори и поче се мазити уснама ми љубећи подбрадак и ушне шкољке, а кад поче узбуђено дисати окрену се на леђа:

-“ Узми ме по своме.“ –  промукло прозбори грчевито ме стискајући по леђима и вукући на себе.

Продрем у њу нагло и грубо па застанем, она се згрчи, забаци главу и бутинама ми обухвати слабине:

-“ То, тако, сломи ме сву…“.

И ломили смо се силовито, снажно и дуго, док је хотелски кревет жалосно цвилио. Она је завртала главом широм отворених уста и носница као змија на огњу, јечала и кричала док сам ја хроптао. Све се заврши у заједничком крику ужитка.

Дуго смо лежали испреплетених удова без рјечи, само се чула жестока борба плућа за зрак и гласни откуцаји срца у тишини хотелске собе.

Освјести ме пољубац у образ лаган и њежан као додир лептира и умилни шапат:

-“ С никим ка са својим.“

-“ Шта причаш, нисмо род, како своји?“- шапатом одговорим.

-“ Него шта смо, далеки далеки род, од истих гена, лозе, предака, истог краја, племена, народа, и без рјечи нам се тјела инстиктивно разумију.“ –  рашири се по кревету –  “Види ме, осјећам да могу полетити ка’  тица ластавица, ка’ да сам од зрака. То досада никад нисам осјетила, ни један једини пут. Знаш и сам да ми ово није први пут, али кад би мјерила по задовољству онда је ово оно право први пут! Хвала ти што ми да да доживим ту срећу.“ –  сузним очима ми љепи пољупце по лицу.

-“ Знао сам да ћеш вечерас доћи, од јутрос, из твојих очију.“ –  кажем јој.

-“ Зар сам тако отворено буљила у тебе, можда су и други примјетили?“ –  прену се она.

-“ Не вјерујем, тај позив је био упућен мени, очи су ти говориле да ми желиш дати све. Инстинктом ловца сам раније ишао у собу и очекивао у засједи да дођеш, а кад сам те видио на вратима без гаћица био сам сигуран да ми се “чека“ исплатила. Срна је дошла сама у унапред намјештену засједу.“-  шалим се док јој мућкам сисе.

-“ Без гаћица, како, како си примјетио?“-  сад се и она смије.

-“ Ми мушкарци први поглед бацамо на женске гузе, па онда на сисе, а онда на остало. Танка линија од лаштика није се видила испод твоје кућне хаљине, а брадавице су ти боле платно. Иста сила инстинкта што је тјерала тебе к мени мене је тјерала да те чекам, телепатија, шесто чуло или нека нама непозната сила којој још нисмо дали научно име, иако је исконска, довела нас је овдје, у загрљај једно другом.“ –  говорим јој милујући јој пупак и длкави доњи трбушчић.

-“ Боже, твоје руке, прсти, имају неки жар у себи, док ме такнеш доље прођу ме трнци од пете до главе, одмах се упалим.“ –  узе ми шаке и љуби ми прст по прст.

-“ Ваљда је и то ради тога што смо “своји“. Зар нису Швабе као и ми, чак говоре да су тамо на Западу  културнији, бољи, хуманији од нас одавде?“ –  рекох јој у шали.

-“ Приче, реклама, епп, самохвала, све саме лажи. Тамо сам прошла пубертет, младост, све је то лијепо пакована политика, а суштина никаква, од људи до хране. Они су пластичне јефтине лутке које немају своје ја ка’  наши људи. Сила је код њих главна покретачка снага, на  њој су створили богатство пљачкајући друге, по њој живе сви као један, на бази ње им је и народ и кад виде нас самосвојне, индивидуалце, пуцају од зависти и љубоморе, али то скривајући показују се с висока и куде, оцрњују то јавно кроз пропагнду и тако се лијече, а кад морају онда купују код нас “глупане“ и “дижу“ их у своје пријатеље, па ови прљају руке умјесто њих као слуге им. Какви смо, такви смо, али смо по свему бољи од њих, нарочито као људска бића.“-  расприча се она.

-“ А ми таквих “проданих душа“ имамо пуно, бар у власти, културној елити, и од њих се стално форсира “западна култура“, цивилизација, радне навике, а шта све не, као да код нас наше ништа не вреди. Ето, ја сам Србин, ти си Хрватица, обоје потичемо из камена, крша, зрака, ти малочас рече “своји смо“, а опет се одавно прави раздор међу нама као да смо “љути непријатељи“, као да не говоримо истим језиком, као да немамо исте обичаје, нарав, па како ти сама рече и своје инстинктивно разумјевање и у сексу, гдје нема “пластичних додира“ већ жива, права, природна  јебачина. А та наша “елита“ да свој народ цјени и служи му не би га стално за ту “западну муниту“ понижавала и гадила, а рјетко се кад ко јави да их осуди и оцрни и тад испадне жртва, од Гргура Нинског до данашњих дана.“ – надовежем се на њено размишљање.

-“ Спомињао си мог претка дон Миху Павлиновића, моји Хрвати, нарочито попови, се хвале његовим дјелом, а нико од њих неће да каже да се и он продао за дукате, власт и господство. Сви у нашем крају знају да смо ми порјеклом Срби, првославци, да се прешло на католичанство из разноразних разлога, неко ради власти, неко ради дуката, неко ради господства, али и дан данас се потајно пале свјеће за Славу, иде у православне цркве да се сјети предака и држи до повјесних личности. Гуслара има, гусле се праве, пјева се о Косову и Краљевићу Марку, Бану Срахињићу и Милошу Обилићу, ма се јавно то не показује и да се не би одали греси предака све приписују нама Хрватима, а праве православне Србе од којих смо потекли сматрају отпадницима од “праве вире“. И дођу тако дукати од странаца: Ватикана, Шваба, Хабсбурга, Угара, Млечана и ето ти врага, удариш на свога да се додвориш газди. Ваљда зато што смо исти да би се показали газдама бољи и другачији зато и јесмо гори према своме него према туђину, отуд толико крви и иживљавања над недужним жртвама да се човјек грози.“ –  хладним тјелом се љепи уз мене.

-“ Ти си  чула о дон Михи Павлиновићу од својих Хрвата, из католичке литературе и сличних “независних аутора“. Ја сам читао и једно и друго, и његова дјела и дјела Натка Нодила и Саве Бјелановића, његових савременика. Он је типичан Хрват католик и Ватиканска слуга. Док је био млад био је једно, Цетиње и Београд су му били центар свјета, а касније кад је уз помоћ далматинских православних Срба дошао на власт и попео се у црквеној хијерахији почео је пљувати на све српско и православно, величајући хрватску западну културу и кудећи српску бизантијску , а споменути су  му савременици у лице рекли да пљује  само на себе. Ако те интересира погледај “Народне новине“, “Српски лист“ или “Српски глас“ из Задра од 1870. године па надаље, сазнаћеш о њему доста ствари, а то ће бити без “патине времена“. Ја се не противим ником да се изјашњава како хоће, да вјерује у шта хоће, да држи до себе и свог мишљења, уз само један једини услов да се то дозволи и мени, ни више ни мање и да се о свему треба отворено разговарати, договарати и у заједничком интересу дјеловати. Ето, ове твоје гузе, сисе, ову љепоту је родила Хрватица и направио Хрват, католици, а љепо се слаже с “Ркаћем’, Србином, православцем, да се другачије љепше не може замислити.“ – благо, од миља, пљеснем је по тврдој и облој гузи.

-“ Стави ми шаку, ону ватру, међу ноге.“ –  прошапута она.

-“ Полако мала, додај мало вискија, дуга је ноћ.“-  лизнем јој набреклу брадавицу.

Скочи се као срна, није од преше имала кад ни шепати:

-“ Из боце, а?“ –  нагну и прогута гутаљ.

-“ Да, из твојих уста.“ –  спојимо усне.

-“ По нашки ћемо.“ –  намјести се на леђа и шири бутине.

Овај пут смо полако, како нас је инстинкт водио, не штедећи се до задњег атома снаге. Кад смо заједнички достигли врхунац разлишмо се по кревету млохави, опоћени и полуугушени.

-“ Мајко моја, што сам сретна…“ –  поче она дахћући.

-“ Ћути лудице, још мало…“ –  зачепим јој уста пољупцем захвалности.

-“ Боли ме пика, слатко боли, што си јој направио!?“ –  шапће ми пребацујући ногу преко мене.

-“ Нек је слатко, па нек и мало боли. Ти си права ждребица, а мене слатко боли цјело тјело.“-  склањам јој мокри чуперак косе иза ушију.

-“ Мало ћемо вискија, нек дође снага.“ –  пружи она руку по боцу на кантуналу и сипа ми кап по кап у уста, а затим и сама отпи.

А тад зашути и поче плакати, тихо јецајући, док су јој крупне сузе квасиле трепавице и клизиле низ образе.

-“ Мијана, зашто, шта је сад?“ –  пијем јој пољупцима сузе.

-“ Од среће што сам доживила и од туге што неће више бити тако.“ –  пројеца.

-“ Не кмези, ти си из камена, имаш ти снаге.“ –  покушавам је сирово тјешити.

-“ Јесте, добила сам те прије других, доказала сам себи да то могу и сад сам свјесна да те више никад нећу имати, а тако би то волила.“-  пројеца.

-“ Мијана, љепа си, школована си, паметна си, згодна си, људско си биће, направила си што си желила, било нам је љепо, а један трен, једна ноћ неће рјешити проблеме за цјели живот ни теби ни мени нити било коме. Како ти могу олакшати?“ –  тјешим је.

-“ Јел’  знаш како је било мени, каква се битка у мени водила док сам долазила теби? А знам да те све женске пикирају, од цура до удатих жена половњача? Е, ту сам их престигла, али ме опет плаши њихово оговарање, знаће оне да се међу нама нешто десило, па ће лајати, оговарати, пуцајући од зависти. А ово треће, то је судбина, криво ми је што сам ти направила проблем.“ –  смирује се она.

-“ Знам како ти је било, али ниси понижена, права си жена која зна шта жели и зна се за то борити, а за ћакуле колегица баш те брига, све остаје међу нама, само наше, а треће, то је мој проблем рјешит ће се ћутањем.“-  кажем јој.

-“ Како ћеш то рјешити?“ –  гледа ме без трептања крупним влажним очима.

-“ Видићу, сад нећу о томе, за све има рјешења, па и за ово. Ови тренуци су наши, сада и заувјек, не мисли на посљедице, оне се ионако с временом изљече и пређу у нешто уобичајено.“ –   пољубим јој врх носића.

-“ Баш тако, о томе ћемо мислити сутра.“ –  осмјехну се с трагом суза на рубу очију, ови руке и ноге око мене и поли ми подбрадак врелим дјевојачким дахом.

Ћутимо и уживамо у милини додира.

-“ Знаш шта, испричаћу ти нешто, важно ми је.“ –  унесе ми дах у образ.

-“ Реци, ако ће ти бити лакше, у нирвани смо.“ –  кроз сљепљена тјела чујем јој потмуле откуцаје срца и дах у плућима.

-“ Звонко ми је рекао да си човјек, прави душеван човјек, да си му ти дао снаге да дође себи послије свега шта је преживио, да су биле довољне твоје двије-три рјечи да схвати у чему је погрешио у животу, мада си млађи од њега трећину живота и упутио ме да се ослоним на тебе у послу. Али сада схватам да је он даље мислио, да је он схватио моје невоље и препоручио ми те као “врача“ да их исцјели. И није погрешио, сад сам му захвална. Сад се питам откуд ми снага да дођем полугола код тебе у собу и да се надам да ћеш ме прихватити као нормалну жену, водити љубав самном и доказати ми да сам стварно нормална, а мене моја “маћа“ сузбија цјели живот да кренем  у “први план“….“ –  поче она исповјед.

-“ Чекај мала, о чему ти то…“-  прекинем је.

-“ Ћути, да кажем до краја…“ – прстићем ми притисну усне –  “…доста сам ја до сада глумила, улагала првише напора да би била у равнини с другима, а сад видим да је та моја “маћа“  више оптерећивала мене него друге и да ме тај тег вукао према поду иако сам у свему била боља и способнија од других. Кад си се правио да не видиш моју “маћу“ помислила сам да ево још једног који ће ме понизити као биће, али ме Звонкове рјечи из подсвјести тјераше да идем до краја и да ти дођем у собу, па шта буде. Највише што сам очекивала било је да ме из самилости саслушаш и протоколарно отпремиш, јер све ове женске “пишкају“ на тебе, од оних младих до половњача које једва чекају овакве скупове да се “сјете младости“, а ти ме прихвати уз велику особну жртву као принцезу и цјело време ме “дижеш у небеса“. Сви моји комплекси одоше под кревет, ван из мене, и ја се послије седме године, од несреће, први пут осјећам слободна и “нормална“…“ –  ширећи прсте као лепезу лагано и њежно као да перјем иде пређе преко мог лица –  “…а за то си ти крив “мој врачу“. Стави ту магичну шаку у моју “вуницу“, да осјетим жар у тјелу, да ме удари гром и муња одједном.“ –  подиже се и прекри ми лице косом, а усне зачепи језиком.

-“ Тако и треба бити, тако се и требаш осјећати и понашати, тако живити, ништа нема зашто би се “самопонижавала“, ја те гледам “мушким очима“, а све на теби, сисе, струк, бутине, гуза, очи, коса, а нарочито ова “вуница“ ме “пали“, види сама.“-  вучем јој шаку до набрекле мушкости, а она је милује с хладним прстићима као најскупоцјенују реликвију.

-“ И да знаш…“ –  узбуђено поче дахтати –  “… јебемо се нормално, како је уредила природа, згадило ми се кад ми је Швабо лиза пичку па ме хтио љубити у уста, а фратар на селу балио у име “вире и Бога“ по цјелом тјелу, а без курца, који му се никако није мога набрекнути од пића и дебљине, па ме завитова да о томе ћутим, не водећи рачуна о мом понижењу и сраму, и самокривњи што сам му наивно насјела на “очинска миловања“.“ –  изрече у даху.

-“ Еј,не исповједај ми се, то ми изазива љубомору.“-  зачепим јој уста пољупцем, а она зграби мушкост међу бутине и поче је с њима силовито гњечити.

У мешуножју јој осјећам потоп, и длаке и бутине су јој биле влажне, а на мој покрет тјела се безумно намјести на леђа ширећи полускупљене ноге:

-“ Снажно, полако и њежно, не штеди ме…“ –  промукло изрече контадикторности и ували ми језик у уста.

Опет је цвилио хотелски кревет, а она је грчила цјело тјело ко да је под струјним ударима намјештајући се да мушкост продре што дубље у њу не дајући да јој побјегне ни милиметар. Кад осјети млаз сјемена згрчи јој се трбушчић и она у грчу цјелог тјела  крикну у моје уво:

-“ О мајко моја, животе мој…“

И наста тајац, само се чуло дубоко и рјетко дахтање и тешки и мукли откуцаји срца у тишини хотелске собе. Грашци зноја су клизили низ нашу кожу и спајали се у поточић хладне студене воде на ланцуну.

-“ Миле… шта би направио ако останем трудна?“-  дубоко уздахну.

-“ О, Боже, не знам…, откуд ти сад то?“ – престраши ме.

-“ Ја имам кућу, вилу у Загребу, на Дубрави, у Франкфурту исто, марака на милијуне, ништа цијели живот не би требала радити, да ли би живио са мном?“ –  тихо и споро прошапута.

-“ Не, не и не, знаш да сам ожењен, да имам дјете, да се не продајем за богатство!“ –  изрекох гласно у паници.

-“ Ох, још си ми дражи такав! Не бој се, пијем пилуле, а знала сам да ћеш тако рећи. Молим те, реци ми шта те тако чврсто веже са женом, многи би се продали?“ –  умиљава ми се њежним пољупцима.

-“ Љубав, дубока, она без пуно рјечи, коју осјећаш у говору, додиру, бризи, погледу, телепатији мисли, шестом чулу, сигурности и повјерењу, ма тешко је то објаснити, али знаш да је чврсто, трајно и везано дебелим узејамним везама.“ –  нагађам дефиницију.

-“ Благо теби, благо њој, и ја такво нешто желим. А да ниси ожењен, да смо се раније срели, би ли живио са мном?“ –  опет се пропитује.

-“ Мијана, малопријре смо о томе причали, ти си љепа, здрава, пожељна жена, паметна и образована, а сад чујем и богата, па не враћај себи старе комплексе. Ништа, ништа, ама баш ништа ти не фали, боља си пуно од умишљених љепотица празне главе које мисле да је та љепота вјечна и довољна.“ –  рекох јој.

-“ Да останем с тобом трудна не би ти ни рекла, али би била сретна да је моје дијете твоје српске крви, материне католичке вјере, а њемачки протестантско прагматични држављанин, свјетског богатства, а шта би то лијепо било?“ –  смијући се гласно размишља.

-“ Не играј се с тим, свако питање очекује свој одговор, кад-тад, а одговор на то твоје био би гадан за све.“-  није ми до смјеха.

-“ Ма, не бој се, пијем пилуле, а и знам календар, баш сам блесава што то рекох, само сам гласно размишљала, ни у сну ти не желим ни најмању неугодност, вражији мој вишак мисли и жеља, схваћаш то?“ –  правда се она.

-“ Схваћам те, рекли смо да нећемо о будућности, да је ово наша, само наша ноћ, обострана тајна за вјечност. Уживај у трену, сутра је нови дан, ко зна шта носи.“-  враћам је у свакодневницу.

-“ Да будеш сигуран рећи ћу ти, удајем се по Новој години за неког мјешанца, пола Швабо пола Хрват, муца на нашем, а ради по швапски, биће фер, с поштовањем, а о љубави, овајквој на наш начин нема говора. А све би то промјенила да будем на мјесту твоје супруге, да имам то што она има, и да сам без свег свог богатства. И да знаш, из даљине и туђине се више воли своје, мајка, отац, завичај, менталитет народа а и осјетила сам на својој кожи и у свом духу и тјелу тко сам и одакле сам. Сад да кажеш да пузим, да те лижем, да те служим, да ти будем ропкиња, ја би то одмах радила и била би сретна. Сад разумијем мајку, оне жене из краја, како су и зашто живиле онаквим животом. Женско биће и мушко живе паралелно, једно уз друго, сусретну се и дају нови живот, а да никада не схвате до краја једно друго ни психолошки ни биолошки. Ви мушки никад не можете доживти женску сласт кад улази ваш уд у нас, а ми жене никад не можемо схватити, тек наслутити, ерекцију и сласт изливања сјемена из мошница. А опет узејамно знамо шта коме чини задовољство, нагонски се усклађујемо и заједнички уживамо у стварању новог живота. Два свјета, један уз други, а опет заједнички као цјелина, не могу један без другога опстати.“- расприча се она.

-“ Оде ти у филозофију, метафизчке мисли, помјеша мало српскога, мало хрватскога, мало либерално њемачкога, мало мушког, мало женског, а све се своди на моје и твоје тјело и нагоне, и све се рјеши у заједничком грчу задовољства. Ево теби српске шаке на хрватску пичку, а ти дај своју католичку рукицу на православни курац, да рјешимо све филозофске дилеме. Оставимо се тих глупости, прије свега смо људска бића. Шта кажеш имењакињо?“ –  играмо се рукама, није ми до “озбиљних тема“ које она започе.

-“ Ух, шта си вулгаран! Зар то ниси могао лијепше рећи?“-  засмија се очима.

-“ Откуд сад, у интими, поста малограђанка? Само сам тјелесне органе назвао правим именом. У чему је разлика, бар за тебе и мене високообразоване да сам рекао пенис и вагина? Наш је проблем што се свога стидимо, а туђе олако, без критерија прихватамо, од рјечи до обичаја.Тако их називају и на селу гдје сам одраста, без лажног срама, чак им дају и придјеве од миља, према пригоди, и то без икаква лажног срама.“ –  подигнем главу и гледам је у дубине зеница.

-“ Ма, шалим се, мало вискија, нек и Шкоти нешто зараде?“-  маши се она за боцу с кантунала и устима ме поји.

А тад нам је понестало рјечи, све су говорили додири голих тјела.

Заспали смо сплетених удова, охлађени од ипаравања пота. Пробуди ме њен узнемирени глас у мртвој ноћној тишини:

-“ Миле, четри сата је, морала би у собу да се спремим за посао.“

-“ Их, има још времена, почиње се у седам.“ – моментално се разбудим.

-“ Онда могу још мало спавати, ти ћеш о сату водити бригу.“ –  поспано ће она савијајући се уз мене.

-“ Спавај, спавај, без бриге.“ –  рекох јој већ уснулој.

А она се сљепила уз мене склупчана као беба у мајчиној утроби чврсто притискајући главом моју мишицу док су јој се носнице равномјерно шириле удишући ноћни зрак. Дуга црна коса расула се по мом рамену и јастуку сјајећи угланцаном паклином на слабом ноћном хотелском свјетлу. Личила је на малу ноћну лептирицу повремено трзајући оном краћом ногом с једва видљивим ожиљцима од операције. Било ми је мило, у души ми се разли слатко блаженство и ја се разбудих као да сам данима спавао.

У пет је пробудих пољупцем, она се осмјехну сретна затворених очију, љепша од свих мојих снова:

-“ Још мало, а…“ –  растеже се љено.

-“ Ни секунд, буди се…“ –  прекинем је њежним пољупцем- “… ајде малена, треба и радити…“

-“ Хоћу, хоћу, само зора је, а у то доба мени нешто треба, знаш то…“ –  као чигра се баци на мене и зграби ме за мушкост –  “… а ово ми треба, да будем чила и весела.“

-“ Мијана, ти си незаситна….“-  браним се.

-“Ћути, ћути, не говори ништа, само ми се подај…“ –  говори док ме закорачи и укрућену мушкост гурне у врло и влажно међуножје.

Све оно што се може сањати и будан и у сну она је радила и за себе и за мене, а кад осјети млаз сјемена у себи зацвили и разли се по мени.

Оћуташмо тренутак, а она ми тад поче љепити пољупце гдје стигне. Одговарам јој млако, уморно и сањиво.

-“ Истуширам се, па идем на посао, а ти си шеф, како те воља.“ –  скочи се лагана као птица и одлети у купатило.

-“ Мијана, коју музику волиш, од које доживљаваш трнце у тјелу и души?“ –  питам је док се појавила мокре косе и гола из купатила.

-“ Ух, шта ти би? Ону ноћашњу…“ –  насмија се широко –  “…чекај, сву волим, а ранг листа би била: нашу далматинско-медитеранску, па “ћирилицу“ изворну, па грчку, па класику, шансоне, канцоне, романсе, ма сву лијепу.“-  шугаманом суши косу.

-“Не, не, нисам мислио на моду, већ на ону што те дирне у дубину бића?“ –  рекох јој док она шири зјенице и гледа ме у чуду.

-“ Па, па, мода је сад ово, сад оно, уђе у уво, а  да будем поштена срце ми заигра на ову нашу из краја, гангу и ојкалицу, гусле, дипле, фруле и клапе, гдје ме и музика и рјечи дирају у душу, од Гевгелије до Триглава, па волим и грчку музику, и ону с Истока од Перзије до Индије, и неку класику коју осјећам али баш не разумијем,па свашта, свашта… шта ти би у ово доба да ме то питаш, чему то?“ –  узбуни се на крају.

-“ Оно што смо ноћас причали, кад чујем индијски ситар, њемо динарско коло, наше народне пјесме, оне које су стољећима аранжиране, осјећам трнце од пете до главе, а ово модерно синтетичко и страно ми се дјелом свиђа, али не “улази“ на исти начин у мене, а највише понека композиција без рјечи, инструментална, ме помало дира, а опет не онако као она једноставна, вокална, из нашег камена…“ –  говорим јој разлоге, а она ме прекину:

-“ Баш тако, тако је, сад ми је бистро што имам осјећај да се одавно знамо, од пете до главе. Страна помодна музика служи нашим помодарима до поноћи, а послије се и они враћају корјенима, усрани позери! И види шта направи од мене, лака сам као перушина, сретна и одморна, а шта сам све од тебе ноћас радила, напорно радила. И нога ми је ова мало нарасла, скоро да не шепам.“ –  гледа се и прави пируете онако гола.

-“ Не љути се, Смоје Миљенко је парафразира нашу народну мудрост: “Ко није јеба цоту тај не зна шта је пичка!“, а то си ти ноћас потврдила, и те како добро, сваку жунту си ми испила, јебаћу те опет мала.“ –  смијем се.

-“ Бог те чуо, а хоћеш и то вечерас цјелу ноћ, да потврдимо моју срећу, отјераш моје море и утврдиш моје снове, ма ја сам ти јутрос нова особа.“ –  поче се онако гола и освјежена либити уз мене.

-“ Ајд’ ћа, ено ти бројке па их слажи, а ја ћу доћи тамо на време.“ –  тјерам је.

-“ Боже, сви ће видити да сам се јебавала, не може се то сакрити од женских, а и како би кад се осјећам весело и сретно, сад би полетила.“-  сад се шаљиво брине.

-“ Реци им да сам те ја повалио, да је то био Рај, а кад ме виде знаће да се хвалиш и да им конкурираш и у ништа неће бити сигурне, ма снађи се, напад је најбоља одбрана, не признај ништа и ради своје, а вечерас ћеш ми причати догодовштине. Сад се губи, морам се и ја “маскирати“.“ –  пљеснем је по голој гузи док облачи кућну хаљину и веже њен појасс.

-“ Ух, једва чекам вече!“ –  поскочи весело и љубну ми носнице –  “Све ми је јасно у струци, а преко дана само пословно, не познајемо се интимно, буди на дистанци.“ –  стави ми прст опомене на усне.

-“ Гадићу тебе, ЖТП и све, цјели дан, претрпи!“ –  упозоравам је.

-“ Само тако, да ти се вечерас могу “светити“, види, више скоро и да не цотам.“ –  отвори тад врата и одлепрша у недалеку собу као ноћна лептирица што бјежи од дањег свјетла.

Истуширам се, обучем и намјестим фацу те се спустих у ресторан на каву. Тамо су причали о браојкама, парама, муци и невољама у пословању, а ја сам слушао и кимао главом, мада сам био далеко, далеко од све те стварности.

Advertisements