Наредне дане сам радио по цјели дан како за свој ООУР тако и за саобраћајну групацију при чему сам умор и исцрпљеност покривао строгом прагматиком и “голим чињеницама“. Илијана је трпила изливе “мојих аргумената“, али је схватила да ће овај рад и њој доњети “позитивну оцјену“ по окончању посла, како од оних “одозго“  тако и “колега с терена“.

-“ Шта то радиш Миле, сви се врте око твог малог прста, сумњива ми је та твоја велика вредноћа?“ –  пита ме Гојко Рашковић из Книна.

-“ Тебе се не може преварити, али ћути док ти иде добро, а ја знам да добро стојиш, јел’  тако?“ –  рекох му ледене фаце.

-“ То јест’ , али се питам да ли ћемо овакви проћи у “судару“ с другим групацијама?“ –  сумњичав је он.

-“ Хоће,хоће, време је да и они почму цјенити руку која их храни, сви живе на рачун наше групације, знаш и сам то, само што смо до сада имали “јаке кадрове“, па нас стално пљачкали.“ –  велим му.

-“ Знам то, али ти си ми ипак сумњив, зашто те добро слушају ови из СОУР-а?“ – намигну он не би ли допро до позадине догађања.

-“ Морају, дошао је тренутак да се ствари ставе на право мјесто, констелација кадрова и тренутка се тако сложила.“ –  загонетно се насмјешим.

-“ Нек’  иде тако, мени одговара.“ –  повуче се кад удари у зид тајанствености.

Приђе нам шеф планске службе СОУР-а Владо Вишњић:

-“ А, кројите по своме, нека, драго ми је да је прорадила саобраћајна групација и солидарност у њој.“

-“ Сређује Миле ствари, сад немој само ти кварити попуштањем другим групацијама, буди неутралан, биће само прерасподјела међу групацијама, а теби као СОУР-у је свеједно, све ће ти бити у оквирима пројициране биланце.“ – каже му Гојко.

-“ Нека, па и ја сам “саобраћајац“, драго ми је да тако иде, а Миле то добро чини и биће све у реду. Мало буке, мало вике, али се бројке неће битно промјенити.“ –  насмија се Владо.

-“ Одлично, идемо даље, само да ви горе изборите реалну компезацију!?“ –  велим му.

-“ Према Ивануши сигурно ће се наша рачуница прихватити с 99% изгледа, а то је пуна шака браде.“ –  насмија се он –  “ А какви су моји “нови“ референти?“

-“ Мало збуњени, али добро им иде, биће они добри, самостални и реални.“ –  велим му неодређено.

-“ Нека, нека, кад их вас двојица учите не могу бити лоши!“ –  замаскира он своје сумње створене на бази дојава “шефовских подрепаша“ говорећи у множини мада сам знао да није био ни близу стварности која се ноћу одигравала у мојој соби.

Он оде ки вјетар да обави протоколарну дужност обиласка, а ми се вратишмо послу.

Послије краће шетње послије вечере ја се повукох у собу уз изговор да сам пруморан, а сви су то правдање лако прихваћали јер су се исто тако осјећали.

А кад би у ходницима “пукла“ тишина Илијана би се нечујно увукла у моју собу.Закључала би врата за собом и идући до кревета побацала би сву робу са себе по поду:

-“ Мало мажења послије овако напорног дана.“ –  савија се око мене и скида ми одјећу.

И шутке би падали у страст до изнемоглости. А она је, бар ми се чинило, била све сексепилнија, сисе су јој било стално набрекле, а гуза све облија те кожа по цјелом тјелу глатка и затегнута, док јој је лице сијало неким блаженим сјајем.

-“ Тако сам сретна, пуцам од среће, и сама се себи чудим што пред тобом немам никаква стида, као да смо у браку годинама. Боже, да ми потраје овако!“ –  шапуће ми у подбрадак.

-“Да се ниси заљубила Илијана? Не би то било ни за тебе ни за мене добро.“ –  питам је.

-“ Ја сам од првог трена кад смо се срели као громом ошинута, али сам свјесна свега. За моју патњу нећеш ни ти ни ико други знати, овдје ћу то дубоко сакрити док сам жива, научила сам тако.“ –  вуче ми шаку на љеву сису.

-“ Рекла си да се удајеш по Новој години, биће ти послије овога теже?“ –  питам је.

-“ Други крај, други народ, други обичаји, све ово ће ми личити на сан, лијепи сан. Има у мени понешто швапске прагматичности која ће тамо ојачати. Сад нећу на то мислити, ни ти немој, имамо времена за кајање.“ –  загрли ме и њежно љуби.

-“ Да ли си попила пилулу?“ –  питам је.

-“ Јесам, јесам! Иако би волила да останем трудна с тобом у овим сретним тренуцима. Ја би се с тим лако носила, али сам свјесна да ти не би. Не желим да ме проклињеш, та ниси то заслужио од мене, а никада ти неће бити јасно колико си ми користио у животу, као посљедни лијек болеснику од неизљечиве болести, случајно пронађен у задњем тренутку. Ма гдје био, ма шта радио, увијек кад се сјетиш мене знај да си постао дио мога бића и да те твоје мјесто у мом срцу чека…“ –  меланхолично ће она, па ме поче грлити и љубити да сакрије сузе.

-“ Добро, добро, само не желим да нам тренутна  слабост не загорча живот.“ –  велим јој збуњен вишеструким протурјечностима жеља, нада, хтјења и стварности.

-“ Само ради тебе се чувам трудноће, а да се ја питам родила би их десеторо с тробом. Али сам реална, ти имаш свој пут, не желим ти га отежавати.“ –  подигне главу и крупним очима с одлучним погледом боде ми зјенице.

Издиже се с кревета и кад угледа виски на кантуналу скочи се као срна и онако гола га донесе:

-“ Полудимо мало, а ?“ –  отпи добар гутаљ из боце.

-“ Већ смо луди,  понекад ни то није лоше!“ –  и ја гуцнем.

-“ Хоћеш ли жени причати о овој авантури?“ –  изненада ме упита.

-“ Боже сачувај, нећу, никада!“ –  одлучно рекох.

-“ Јесам ли ти ја “први излет“ од кад си у браку?“-  настави се она.

-“ Аха, прва! Нисам замишља да ћу икада овако нешто направити, а ето, десило се.“ –  отежем неодлучно.

-“ Ни ја, али док сам те видила упишкила сам гаће, хтјела сам, жељела сам и жудила сам да ме само такнеш, а испало је да сам завршила на седмом небу и зато сам пресретна. А ти ћеш се кајати, знам, такви сте ви мушки, а немаш зашто. Ипак нас жена има више од вас мушкараца, и дуже живимо, те по математичким законима морате бити невјерни, а ми се морамо међусобно за вас борити, па неке добију цјели колач као твоја жена а неке мрвице као ја.“ –  окреће на шалу.

-“ Потиснућу ово дубоко у себе, ваљда ми то неће сметати, а да признам, никада!“ –  велим јој.

-“ Знам, и мој ћаћа је имао љубанице и пригодне излете, знаш какве су Швабице кад виде наочитог “дивљег Балканца“, са једном има и дијете, али му не смета. И ја и мама то знамо, али он никада није ништа признао,ма не би да му срце чупаш, па и ми морамо да му вјерујемо, ваљда је и нама тако лакше мирити се с тим. Да призна одавно би већ све пукло. Уосталом, нас жене треба лагати, паметно и упорно лагати, не ради вас него ради нас, али истовремено и дати нам неку сигурност и заштиту, па све праштамо. Тако и ти, не признај никада и никоме и биће све у реду, па ни себи самом не признај, потисни у снове и неће бити ни самооптуживања ни кривње.“ –  савјетује ме она.

-“ Чудне сте ви жене, као да сте други, посебни свјет, а опет не можете без нас као ни ми без вас.“ –  рекох тек тако у раскораку мисли.

-“ Тако је! Два паралелна свјета, али у сталном додиру или боље рећи у повременом сударању на трен, да би се у лету одбили свако на своју страну, до неког новод додира. Стваран и баналан примјер: шта би ти као мушко осјећао да ти неко до по утробе утјера комад жилавог,тврдог и ружног меса и још излије чашу љигаве слине у тебе? Знам, гади ти се и сама помисао на то, а мени, нама женама то је највеће задовољство. Ваљда је то наше задовољство мјерљиво с вашим нагоном и задовољством да га баш утјерате и у нас проспете сјеме. Видиш, на самом сусрету ми контра мислимо и осјећамо, исти догађај доживљавамо различито, а опет свако од нас с неизмјерним задовољством. А кад кажемо да о томе исто мислимо одмах лажемо и себе и другога. То су супротности које се привлаче, сјећаш се онога плуса и минуса из математике, јона и анјона из физике, итд,… и тако је лаж антипод истини, а истина је лаж у другом паковању, како коме одговара и одакле на то гледа. Несретне релативности не могу замјенити апсолутност, кад је нема. Боже, оде ја у филозофију, радије ћу мало вискија.“ – маши се она за флашу, гуцну, па је додаје мени.

-“ Начитана си ти мала, видим, видим?“-  рекох јој кратко да не улазим у ту филозофску игру.

-“ Шта би једна “цота“ радила у пубертету, да дође себи? Морало се, требало ми је дуго да ту муку превазиђем.“-  мази ме она –  “ А да ја видим шта ради “моја контра“! –  пуном шаком обугвати ми гениталије.

-“ Не форсирај! Знаш ти и боље, немој ми већ сад бити либерална Швабица, буди ти мени наша, тако нам је боље.“ –  милујем јој сисе набрекле као шипак послије прве јесење кише.

-“ Притисни ме цјелим тјелом, снажно и њежно, могу ја то све поднијети, нећу се поломити, имам свој “хрватски“ обрамбени положај за твог “српског хајдука“, ајде мили.“ –  глатка као змија, натеклих облина, навлачи ме на себе.

-“ То, тако, силовито и дубоко…“ –  загрцну се у страсти и поче се увијати као гуја цјелим тјелом, а сваки њен покрет ме дражио све више док ме је широким зјеницама гледала са седмог неба. Свршили смо истовремено, скоро онесвјешћени од недостатка зрака, а онда смо дуго шутили и тражили изгубљену свјест да стигнемо до колико-толико разума.

-“ Мијана, јеси ли жива?“ – дођох до даха.

-“ Тек мало, била сам у седмом небу, и сањам слатке снове…., пусти ме да умрем сад…“ –  сави се у моје крило гласно дахћући –  “Држи ме чврсто, да не одлетим превисоко, стопиће ми се крила као Икару, од милине.“-  уплете ми прсте у косу као да тражи ослонац.

-“ То “српско“ и “хрватско“ те стално мучи, мени није стало до тога, рачунам да сам то превазишао, да сам високо изнад тога.“ –  кажем јој.

-“ И ја сам изнад тога, али ми досадише приче “…бољи наши него ваши…“, а нарочито кад се то односи на нас мјешанце новијег доба и оне одраније. Убише нас те мале  разлике из ината и интереса које стварају “елите“ правећи нарцисиодне слике о себи и својима, а омалажавјући истовремено “оне друге“ који су по свему исти сем можда вјере или нарјечја. А исти смо по свему, од нарави, гена, крви, говора, добра и зла у нама, и шта је најгоре мрзимо се више него што се од туђина тражи. Треба живити ван, међу странцима, бар неко вријеме све дати у руке туђину да видимо колики нам је пријатељ, па да се зна цијенити себе, своје, крај и народ, и драчу и камен, сушу и поводње, и муку живљења у том окружењу, мада смо их имали кроз повјест и ништа од ње нисмо научили. Доказ је нас двоје, као магнетом привучени једно и друго одазвали смо се зову крви, а она није вода.“-  разли се она по кревету да се хлади.

-“ У томе и јесте проблем, исти смо па тражимо разлике и гдје их нема, и будала зна да по пописима Млетака, Француза, Аустријанаца и кога све не још, оних који су нам јашили на грбачи, види се да на овим просторима живи један народ истог говора, обичаја и физичке конституције, мада разних вјера силом наметнутих нуждом, ратовима, похотом и амбицијама наших одрода, а то призведе те “мале разлике“ како ти рече, које величају нарцисиодност сваке стране на рачун гађења друге. А све то производе наше тзв. елите које плаћају странци, а уствари су оне обичне одрођене групе и појединци школовани у туђим школама које само паре и страна сила држи у вези са својим корјенима и у крајевима да им служе. Ваљда неће бити убудуће тако, ипак се времена мјењају!?“ –  кажем јој.

-“ Ма, биће и горе! Како нам се народ урбанизира тако се гаси и традиција и морал, старо добро се одбацује, а ново туђе се некритички прима, нема надоградње бољег на добро, све се руши без критерија и поприма ново и туђе без критерија. И данас је већ срамота бити родом са села у друштву умишљене малограђанске и од странаца купљене “елите“. Погледај само загребачку “крему“, правих Пургера  скоро да нема, а ови придошли да би се доказали већи су Пургери и Хрвати од оних правих, само да би прикрили своје корјене и опанке родитеља или традицију предака. А није тако код Шваба, они држе једнако до свог Bauera  и  Von-a, важно је да је Њемац и да се тиме поноси.“ –  загрија се она за тему.

-“ Код нас су се “затурили“ подаци отприје, Хрвати раде оно што желе и треба им и иде у корист, а тако и остали, мада су чињенице сасвим другачије, довољно је видити податке Прице, Костића, Млетачке пописе, Аустријске, Угарске, Француске, па Шафарика и других, па да се види да се свуда каже да смо исти народ, мада су нас странци звали како им је требало, Буњевцима, Шокцима, Славима, Рацима, Морлацима, Власима итд. итд. , само да не би били Срби, јер се ради ратова и несрећа хрватски народ раселио, изгубио на повјесним вјетрометринама као мало славенско племе, асимилирали га други већи и јачи народи уз помоћ Ватикана. Сви они спомињу исти народ католичке вјере, ортодоксне или православне а послије и мухамеданске. А да масовно не би били јаки свак их је својим именом звао, али се види и ми знамо да су Срби били највеће славенско племе односно народ, расадник из кога су настајали други народи на овим просторима. Хрвата, након Коломана, такорећи и нема, само су остали понеки називи и касније у деветнаестом вјеку кад је Ватикану одговарало да се преко тог имена шири католичка вјера поче се све католике звати Хрватима. Неста Влаха, Буњеваца, Шокаца, Раса, Ришћана, све поста “голи Хрват католик“. И од свег овог једно је истина, исти народ подјелише странци-окупатори ради својих интереса, а стално, па и данас подгријавају те разлике. А веће су разлике од села до села, краја до краја, било које исте вјере, него између Срба и Хрвата као цјелине. Ваљда ће млађи бити паметнији и више своји кад виде како се то рјешава у свијету, код оних који нас раздвајају, а те методе које важе код њих за њих не дају да се примјене код нас.“ –  одушим и пољубим је у образ.

-“ А како то не ојачаше Југославени? То баш никоме не негира локално!?“ –  упита ме она.

-“ Љепа идеја пласирана је од људи којима се под тим именом крио други интерес. Штросмајеру прозелитизам, Александру Карађорђевићу унитаризам и централизам, а они “прави“ нису имали моћи. На карју је испало по оној “… да је и пут у пакао поплочан добрим намјерама…“. А штета је, велика штета, што није реализирана, па би сада били као Италијани, Њемци, Французи моћни, а баш тим “великим нацијама“ са запада то није одговарало из њихових интереса. Бојим се да након Устава из 1974.године од те идеје неће бити ништа, опет су ојачале центрифугалне снаге код нас потпомогнуте масовно са запада. Видиш, Славени односно њихове државе у својим темељним националним циљевима немају освајања туђих територија ни као  средство ни као циљ. Хисторија нам говори да су се они у ратовима стално бранили, а Германи, Англосаксионци, Романи баш супротно, ратовали да би освајали, поробљавали и пљачкали. Отуд им богатство којим се хвале,а не спомињу да је стечено пљачком. Свако ратовање је пљачкање, а побједници пишу хисторију и по њој испада да је њихова увјек била у праву. Такав менталитет и политика је произашла из вјере, и Католичка црка односно Ватикан је организиран као насљедник Римског царства, цезаризам је њој својствен, а обоје знамо шта то значи. Германи и Англосаксонци се воде истим принципима преко протенстантизма, једне фракције католицизма, док су православци привржени ортодоксији, изворним принципима хришћанства, у којој нема мјеста насиљу. И данас се питамо како то једна Енглеска, европски оточић на Атлантику, поста “… империја у којој Сунце никад не залази…“, а рецимо једна Русија, и људским потенцијалом и територијем и богаством на њему, оста  стално у истим границама. Све идеје и покушаји да се Славени некако уједине су пропадале од Ивана Панониуса до данашњих дана, а све ради и поступака западњака од Ватикана, Германа, Англосаксонаца, Нордијаца, до сада Америке, чији интерес је одувјек исти, јер гдје би они били кад би постојала некаква Славенска унија, федерација, конфедерација,   заједница или нешто слично? Тако је и с јогославенством. Ту идеју су најмање двије фракције другачије схваћале, једни искрено у романтичарском духу, други интересно ради остварења својих циљева. Рекох да је бискуп Штростмајер имао ту идеју као циљ да шири католичку вјеру, Краљ Александар да има већу државу и моћ, па су се преко таквих и њихових грешака странци инфилтрирали и стално подстицали сукобе. Ватикану се свиђало Штросмајерово дјеловање, али у стилу оне “… боље врабац у руци него голуб на грани…“ подстицао је другу фракцију клеронационалиста, која превлада и 1903. године све католике на бискупској конференцији прогласи Хрватима, што бијаше наставак  односно финале политике ватиканског Римског царства и царске вјере у К und K-a. И да се не заваравамо, та њихова политика и интереси се и даље спроводе другим методама и средствима. Нисмо толико глупави да не знамо да су тестирали  снагу Титове власти 1972. године слањем групе убица чак из Аустралије, обучавали је и наоружали, а да тобоже о томе појма нису имали!? Ма можемо о томе данима причати, и у ових пар реченица је доста казано.“ –  велим јој заморен.

-“ Ух, нећемо више о томе, заболит’ ће ме глава, имамо ми свога “посла“, а?“ –  опет она гуцну вискија и пружа боцу мени.

-“ Тако је, мали смо да то мјењамо, али већина тако, “малих“ као нас двоје, размишља, само нема моћи,моћ је тамо гдје су паре, код властодржаца.“ –  отпијем и вратим јој боцу.

-“ Зашто не пређеш у Загреб радити, тамо се спремају велике промјене?“ –  пита ме –  “ Навелико се прича о новој организацији ЖТП-а, а наравно и о новим руководиоцима.“

-“ Овдје у Сплиту чекем стан, на папирима је све сређено, а ја сам ипак Далматинац, не одговара ми она клима тамо, мени треба пуно сунца.“ –  кажем јој полушаљиво.

-“ Да, истина је, што се климе тиче. Али и она “пургерска клима“  међу људима ни мени не одговара. Превише је хињења и позерства, а испод маски се крије обична малограђанштина коју хоће представити као господство и културни ниво. Ради тога ћу и ја радије у Њемачку кад већ не могу бити “у камену“.-  сложи се она.

-“ Ко зна, видићемо шта живот носи, ако се буде исплатило можда и дођем.“-  велим јој.

– “ Ја не, одох у Франкфурт, чврсто сам одлучила, странац тамо, странац у Загребу, тамо ће ме бар по струци и раду уважавати, а то у Загребу не би имала.“-  она се одлучила –  “ А кад се зажелим могу доћи кад ме воља у Загреб, а још рађе у завичај.“

-“ Да узмеш снаге, као онај антички див.“ –  нашалим се.

-“ Е, баш тако, снагу овдје, у завичају, најприје повратим.“ –  она се либи уз мене и ушути, а тад заспа као јањешце.

Покријем је ланцуном и заспах и ја послије одужег буљења у плафон на којем су играли одсјаји валова каштеланског заљева.

-“ Е, нећемо тако, тек је поноћ.“ –  пробуди ме пољупцем.