Данас је био финални дан израде плана, усаглашавале су се групације и било је повуци-потегни, али је све завршило скоро како сам замишљао. Положај саобраћајне групације је битно побољшан у односу на раније године.

-“ Успјели смо Миле, биће још ларме на колегију директора али се неће имати времена мјењати.“ –  каже ми шеф плана ЖТП-а Вишњић.

-“ Реци Ивануши да ће му овакву конструкцију бити лакше правдати на Извршном вјећу код одређивања висине компезације, јер се више даје на нашу основну дјелатност него на одржавање и “прирепке ЖТП-у“.“ –  сугерирам му.

-“ Тако је, говорио сам малочас с њим телефоном, и он тако мисли.“ –  вели он.

-“ Онда добро,време је већ да се поведе рачуна о основној дјелатности жељезнице.“ –  сагласим се.

-“ Ајд’  дођи у Загреб радити, ја ћу вјеројатно за шефа економске службе у Загреб 1., а Чедо Павловић  би требао доћи умјесто Ивануше, а Ивануша иде у Привредну комору. И за главног директора треба доћи Божичевић, а тебе би сигурно поставили за шефа плана и анализе. Шта ћеш у Сплиту?“ –  прича ми он кадровску комбинаторику.

-“ Чекам овдје стан, већ сам га на папирима добио, а ту ми ради и жена у “Југобанци“, дјете је мало, тешко ми се ради свега тога одлучити. Па и ради климе, нисам баш за континенталну климу, не волим маглу, сњег и зиму. А све је, опет, неизвјесно, треба имати праву екипу, ма све то већ знаш…“  –  набрајам ја тешкоће за доношење одлуке кад ме он прекину.

-“ Лако је за све то, у року пола године ћеш тамо добити стан, жену ћемо ти пребацити у загребачку пословницу “Југобанке“ или код нас, а остало као и други. Размисли, бит’ ћемо у контакту.“ –  потапша ме по плећима окончавајући разговор.

Навечер је била “свечана вечера“, частили су сплитски ООУР-и у договору с хотелом. Сјатили су се и сви директори ООУР-а и правили договоре о будућим пословима и сарадњи, а ја сам као “оперативни домаћин“ био свуда по мало, и међу “врхушком“ и међу “обичним радницима“.

Разлаз је био прилично касни, тек послије десет одоше “угрушани“ директори, а ја се прилично изморен повукох у собу док је доста колега остало да се “опушта“ уз вино и музику.

Цуре из Винковаца, Осијека и Славонског Брода ме пресретоше на ходнику и “весело“ наговараше да останем на плесу, а ја се изговорих обавезама, што није спречило Милку из Винковаца да цинично добаци:

-“ Не сме од жене, најгори су ови млади мужеви, душа им је у носу од “брачних обавеза“.

Насмијем се и у покрету вратим:

-“ Браво, тако је то кад си под женском командом, признајем, немате од мене користи.“ –  и побјегнем на спрат до своје собе.

Раскомотим се и сложим папире, а тада се поштено и на тенане окупам. Док сам сушио косу Илијана се без куцања ушуља у собу носећи неку тацну прекривену салветом:

-“ Мало хране и вина сам донијела, требат ће нам.“- осмјехну се пожудно.

-“ Ни мало ниси уморна?“ –  питам је гледајући је испод ока.

-“ Уморна!? Тек сад сам се опустила, посао је готов, успјешно је све проведено, шеф ме похвалио, а ја знам коме требам захвалити.“ –  приљепи се уз мене и увлачи ми рукку под пиђаму.

-“ Langsam, langsam, Freulein…“ –  измичем се гасећи фен –  “…незаситна си, знаш?“

-“ Задња нам је ноћ, и сада и заувијек, а тако ми је жао због тога, но живот иде даље, искористићу је за памћење.“ –  устукну она.

-“ Тако је, живот иде даље, остави патетику мада је она сада искренија него тренутна стварност. А тако је то, ми друмом, живот шумом, или обратно, вјечна прича.“ –  подигнем јој косу и пољубим у врат.

Она ошути, закључа врата од собе те се на брзину скину у веш бацајући робу на столицу уз мали хотелски столић. Тад откри послужавник и узе прошек и нали нам у чаше, а тамо су још стајали шкампи, прстаци и каменице, салата од хоботнице уз боцу црног каштелета.

-“ Мала, све саме делиције, да ниси то платила?“ –  пркорим је.

-“ Ма не, иде све на рачун, али шта те брига и да јесам, имам зашто, уживат ћемо мало.“ –  дода ми чашу, куцнушмо се и кад отпишмо мало приви се уз мене:

-“ Мази ме, пуно ме милуј …љубави…“

Прекинем је пољупцем:

-“ Без великих рјечи, све знам, све осјећам, не тражимо чудо малена.“-  рекох јој.

-“ Добро, добро, преварило ме…“ –  не доврши већ ме грли чврсто и страсно љуби наводећи ме намјештањем тјела да јој скидам режипет и гаћице истовремено ми скидајући пиџаму.

Све неизговорене рјечи се преточише у страст судара младих тјела и у болну слатку њежност исконског ужитка.

-“ Дај Госпе… да умрем  … сада…“ – изговори кроз дахтање из дијафрагме, крикну и опусти се након снажног грча  цјелог тјела кад осјети врелину сјемена у себи.

Ћутали смо док су нам се тјела сушила од пота и плућа борила за зрак.

-“ Пуна сам “жапчича“.“ – насмјеши се мазећи мојом шаком свој доњи трбушчић.

Оћутим и умјесто одоговора овлаш јој пољубим браду.

Она почека, а тад се скочи:

-“ Јешст ћемо мало и пијуцкати, треба нам снаге.“ –  дохвати послужавник на кревет и храни нас наизмјенично у полулежећем положају.

-“ А вино не може овако, подигни се.“ –  намјести ми јастук иза леђа, па ми се ували у крило додајући чаше.

-“ Шта си се замислио?“ –  зирну ми дубоко у очи –  “ Ако је ради жене рекла сам ти да овога од сутра нема, није га било нити ће бити. Живимо овај трен, сутра је други свијет око нас и у нама. Читала сам да и неке животиње вјечно живе у паровима, лабудови и још неке птице, итд. и ипак у згодној прилици преваре једно друго кад је секс у питању, па зашто не би и људи, схвати то, не дај да те мучи савјест.“ –  отвори она причу.

-“ Знам, знам, ма није лако то у савјести прихватити, али се деси.“ –  рекох с призвуком кајања.

-“ Их, моралисто, изузетак потврђује правило! И да знаш, све сам подузела да не затрудним, а ако се то ипак деси ти нећеш знати, само ја и црна земља, и нико више!“- храбро ће она.

-“ Шта, зар ниси сигурна у таблете!?“ – подигох се с јастука.

-“ Ма, јесам! Тако пише у упутама, али ни кемија не може бити јача од човјека, а по ономе како се осјећам слутим да и ово друго може бити. А ја то тако жарко желим, и душом и тјелом, волила би да ме се прими, да будем у оних 0,1% гдје таблете не дјелују.“ –  осмија се она.

-“ Илијана, јеси ли свјесна тога, шта причаш?-  панично јој кажем.

-“ Знаш, ако останем трудна поред свега, бићу сретна и родићу то дијете, а ти за то нећеш знати, неће ни оно јер ће имати формалног оца, важно да буде живо и здраво. Ти плав, Швабо плав, неће ни сумњњати.Српска крв и гени, хрватско-њемачки одгој и њемачко држављанство. Идеална комбинација, козмополит по рођењу.“- смјеши се она.

-“ Или како наши кажу “јањичар“, велики Швабо, па Хрват, а све на српској подлози. О Боже, не страши ме.“ –  велим јој.

-“ Па већина Хрвата је тако постала, од Срба православаца по нужди у разним временима и под властима разних туђинаца, а што то званично не признају друга је ствар, али свима заигра срце кад чују нашу “ћирилицу“, лако “с гуштом“ прихвате зов своје исконске нарави и сретни су тада. А и Швабе нису ништа бољи, велику већину Срба су германизирали што милом што силом током времена, па њихови велики умови и личности су били германизирани Срби, те се сматра да су Пруси већином германизирани Лужички Срби, од Бизмарка до бројних генерала и умјетника.Не мислим да ће то бити, тако нешто не предвиђа фармација, али никад се не зна, ми смо ипак неког посебног кроја и састава што ни највећи научници не могу предвидјети. Можда је моја жеља била јача од све ове хемије,ја се сад осјећам пуном душевног задовољства, сретна сам, и тјело ми је некако једро, а кожа глатка и затегнута. Баш ми све прија, одговара, чини ми се да ћу од среће овако лагана полетити пут неба.“-  грли ме и љуби припијајући се уз мене од пете до главе.

-“ Како можеш тако, па и мене би се то тицало!?“-  рекох јој.

-“ Знам, твоје је сјеме, али буди прагматичан. Што не знаш не постоји, а ја ћу се постарати да буде човјек, као ти, као ја, да воли овај камен и крш, то ће му бити у генима, а ти… ти…па далеко од очију….далеко од срца…ћути. Само причамо, не бој се, та причам глупости, тако желим, а планер сам…професионална деформација.“- отклања она неубједљиво моје сумње.

А под мојим прстима, опоменут од ње, чини ми се да јој је кожа затегнутија, глаткија, тјело јој пупасто и као да зове “…само ме оплоди…“ или каже “…сјеме се примило…“, и ја се узбуђен од њена миловања заборави и препусти задовољству “брања грожђа“. Мијана као да је то очекивала, желила, хтјела, и умјела се предати  уживању као да јој је то задњи пут.

-“ О Боже, о Дјевице што сам сретна…“ –  еуфорично се, ослобођена свих стега, дахћући тешко и дубоко, савијала око мене доживљавајући оргазам за оргазмом.

А ја ћутим удвојених мисли, питајући се ко ли сам и какав сам то ја. Прагматика да, образ да, а шта и како уколико се сударе, као сада, у мојој стварности и души?

-“ Шта си се замислио, не буди на крај срца, не квари ми срећу, кај се касније…љубави моја…“ –  мази се и охрабрује ме.

А ја и даље ћитим, скоро да је не чујем, све ми се чини да је ово сан а не јава:

-“ Илијана, страх ме самог себе, не видим излаз из  проблема, ако останеш…“ –  прекину ме попљупцем обухвативши ме као извајаним по античким мјерилима голим тјелом.

-“ Лако ћеш ти то, ви православни Срби имате  “оно нешто“ нашта смо ми католици завидни, љубоморни, инаџије што и ми не можемо тако спутани кривњом  “старог одбјегличког греха“ од корјена. Ви можете увјек рећи и влак и воз, и јануар и сјечањ, хлеб, хљеб, крух, крув, сат, ура и час, и шта је најважније, а ради чега се Хрвати јеже, кажете да је то све ваше. Ма колико се ми упињали да будемо посебни, бољи, културнији, духовнији, ви као од шале то с неком посебном лакоћом потарете. Дајете, а испада да посвајате. Док ми пјенимо од бјеса ви то с шалом прогутате и готово, ваше је. Личи ми све то на однос најстаријег брата и млађе браће, ма колико се млађи упињали да га стигну или престигну, старији увијек је корак испред, недостижан. А ако останем трудна, што свим срцем желим, нећеш знати, завјетујем се Дјевицом Маријом, ни ти ни ико други, само ја и црна земља, а срце ће ми бити пуно и сјећање на тебе, у сновима, најсветија икона. Цотава сам, с тим живим дуго, а ти си ми први дао крила, да се осјећам као и други, а још дите да добијем, услишиле би се све моје молитве…“ –  из крупних очију склизнуше низ образе два бисера и она их пусти да клизе као да није свјесна да плаче.

-“ Не плачи, шта буде биће, тако је хтио Свевишњи.“ –  тихо јој рекох свјестан да ништа не могу промјенити и попијем јој сузе пољупцима.

Умири се у насталом ћутању и заспа с осмјехом на уснама и расутом дугом косом по мојим грудима.

Сутрадан ујутро Илијана је с Загрепчанима отпутовала “Медитераном“ те одњела тајну са собом. Више се нисмо срели, отпутовала је у Франфуркт одмах по Новогодишњим празницима.

Послије годину дана добио сам Новогодишњу честитку из Франкфурта на адесу фирме:

-“Glückliche Neujahre, von Bismarck!“, штампаним словима без потписа.

Advertisements