Ангажирање на пословима око “Медитеранских игара“ и даље је било интезивно, због радова возови су ишли до Копилице, а на станици Сплит Путничкој су се рушили објекти старе “Ложионе“ и “Колске радионице“, градили нови колосјеци и перони с новим осигурањем, те се наткривао “Прокоп“ све до Копилице. У Сплит Предграђу се градила “Трхничка путничка станица“, а у Солину “Дизрел депо“ и колосјеци. Састанци су били свакодневни,кратки и оперативни, на ногама, али се све одвијало по планираној динамици.

У складу с одредбама ЗУР-а и Устава из 1974. године свакодневно су доношени нови правилници, упуства,тумачења и одлуке, па се свако мало примао у радни однос неко од правника или економиста, те инжињера и других службеника за заједничке службе по свим ООУР-има. Дословно, администрација је бујала од ООУР-а до врха Републике и Савезне државе. Како администрација сама себи ствара посао да би оправдала своје бујање и постојање стално су измишљани нови послови, статистика и евиденције за све и свашта, да се и с тако повећаним бројем службеника једва стизало задовољити потребе СИЗ-ова, ОСИЗ-ова, СДК, опћинских, републичких и савезних статистика које су брдима папира снабдјевале стручне и друштвено-политичке органе државе на свим нивоима и парадржавних орагна и удружења.

Свакоднебно ми је стизала на стол стручна литература, разни “Информатори“, “Рачуноводство и финанције“ ИНГ-ови и ТЕБ-ови, тумачења и упуства за примјену законских прописа. Да сам само то читао не би стизао ништа друго радити цјели дан, а требало је и остале референте и службенике стручно подучавати свему томе.

И тако ме именоваше у Комисију за стручну оцјену радника која је требала Комисији Радничког савјета да да стручно мишљење о квалитети кадрова који се примају у радни однос. Ту је, наравно, би и Јерко Бан, те представник Синдиката и СК.

У то време примише у радни однос и правнике Крижан Бирђу и Галић Хрвоја, те економисте Живковић Милана, Перица Иванку, Трбљан Марију, Иву Бућана, те неколико службеника у финанцијско и материјално књиговодствао и обрачунску групу. Све су то углавном били синови и кћери жељезничара, али и из грађанства, што је значило да смо по плаћама у односу на раније године боље стајали према другим фирмама.

Кад су на стручном колегију видили новоупослене шалили су се на мој и Банов рачун:

-“ Е мој Бане, Милине све љепотице, могле би на модну писту, а што си ти изабра ону правницу, куд баш грбаву и страу цуру?“ –  започе Прибудић.

-“ За мене је једини критериј кад су у питању жене присталост и липота, од ниједне ње не можеш очекивати стручност и амбицију у послу. Уда се, оде на породиљно и ћао поса. А кад је тако, бар да је липа! Замисли Данко да ова Бирђа буде твоја секретарица, тко год дође код тебе прво би те пита што такву упосли,а кад имаш овако згодну као Мирјану сви најприје примјете њене облине и уђу добре воље код тебе.“-  смијуљи се Ћиро.

-“ Мени триба стручњак и радница, а не прси и бутине, зато ми ова одговара, а има и највише искуства, двије године стажа из Задра.“ –  брани се Бан.

-“ Сви ови из грађанства су телци за жељезницу, док схвате наше специфичности требаће им бар десетак година, а то искуство у малој фирмици јој неће овдје пуно користити, слушај ти мене.“ –  не да се збунити Ћиро.

Убрзо се показало ко зна струку, а ко не зна, али их је већина долазила к мени да им многе ствари појасним, ма у којој служби радили.

-“ Шеф Бан ми је прича два сата, ја га нисам ништа схватио, а ових десетак минута с тобом ми је више користило него сва његова тумачења и разјашњења.“ –  призна ми млади правник Хрвоје Галић.

-“ Шта ћеш, каже се да за све у животу има своје време, а то код њега није ишло по реду, све накнадно кроз вечерње курсеве и школе, а по нарави је искомлексиран и ташт, па “строгоћом“  и тврдоглавошћу и сплеткама се одржава на том мјесту.“ – велим му.

-“ То сам одмах уочио, он мени као дипломираном правнику као несвршени студент управног права објашњава нешто као да сам маневриста оним својим “влашким фразама“. Ја сам желио да уђем у танспортно право, да се тим бавим, а он ми даде радне односе, а Бирђи транспортно право, а без лажне скромности речено ја сам у томе бољи од ње, та отац ми је радио на томе у поморској фирми, па сам нешто и у обитељи о томе научио. Све ми се чини да, ако овако остане, да се нећу  дуго овдје задржати, радно право ме не интересује.“ –  изјада се он.

Упутим га у жељезничке транспортне прописе, правилнике, тарифе и кажем му гдје шта да нађе по специфичним жељезничким ознакама, он то све записа и оде код школског да узме литературу.

-“ Свака част шефе, не хвале те низашта по канцеларијама:“Што не знаш питај Милу.“ “ –  јави ми се послије пар дана.

И Бирђа Крижан је долазила доносећи предмете који су се вукли по судовима по тужбама разниг фирми за одштету или ради штета код превоза или због прекорачења рока испоруке и одлазила задовољна мојим савјетима. Након неколико рочишта у којима је глатко добила спорове похвали ми се:

-“ Пуно ми је оно Ваше користило, ово су прве пресуде у корист жељезнице након дуго година.“

-“ Кад “уђеш“ у ту материју нећеш никада ни један спор изгубити, све је скројено да је жељезница увјек у праву, само мораш познавати цјелину материје, од Кол-4 до РИВ-а и РИЦ-а. Има тих прописа пуно, али кад их упознаш у танчине нема шансе да изгубиш спор.“ –  смијем се.

-“ Па откуд Ви то познајете!?“ –  чуди се она –  “ Ви сте економиста.“

-“ Из средње школе, па економског факултета, а и из праксе. Ипак ми економисти више познајемо право него ви правници економију.“ –  шалим се.

-“ Истина је, од економских подручја ја знам нешто о статистици, политичкој економији и економици државе, онако информативно.“ –  слаже се она.

А “моји“ нови кадрови су се брзо уклопили у посао. Трабљан Марија, дипломирани економиста, кћерка Мате Трбљана, са лакоћом се уклопила у финанцијско књиговодство и радила самостално као финанцијски референт, Живковић Милан, син Иве Живковића, као економиста, самостално је водио платни промет, Иво Бућан, родом из Солина, имао је веће амбиције него да буде референт погонског књиговодства, а прецјењујући себе био је склон да куди и оговара друге, иако је од свих осталих мање познавао жељезницу, мада је имао само Вишу економску школу књиговодственог смјера с врло скромном просјечном оцјеном, оном што би се рекло “… преша преко плота…“. Крупан, с пискавим дјечачким гласом, женскастих манира, настојећи да оформи свој клан присталица разбацива се лажима, сплеткама и обећањима, а кад му то није успјело одлучи да оде са жељезнице у неку солинску задругу.

-“ Роварио је и притив Вас шефе, па Маје Золтнер, и овог и оног, али кад га нико не подржа диже руке и оде.“ –  рече ми Марија Трбљан.

-“ Знам, знам, типична “мутивода“.“ –  рекох јој.

-“ А и Ћалета вам није “бистар“, виђала сам њих двојицу у граду навечер, само што је овај “тихи поповски дипломата“, не би му ја вировала.“ –  упозорава ме она.

-“ Тако је то по фирмама, сви ми то другачије замишљамо док смо на школама, треба се навићи.“ –  умирујем је.

-“ Мени је тата река све најлипше о Вама, жа би ми било да имате неугодности због нечијих нереалних амбиција. А ја овдје нећу, надам се, послије приправничког стажа остати, имам неке шансе у “Бродомеркура“, а тамо су плаће дупло веће, нећете се љутити ако одем?“ –  повјери се она.

-“ Нећу Марија, и ја би отишао да ми се укаже добра прилика, а теби желим све најбоље. Ово остаје наша тајна, а неће бити проблема кад наумиш отићи.“ –  велим јој.

-“ У праву је тата, диван сте човјек, штета је да се губите овдје.“ –  вели ми.

-“ Морам, засад тако стоје ствари, а да идем негдје у нову средину на исту плаћу немам користи.Схваћаш, требао би добити ускоро и стан овдје, а послије ћемо видити.“ –  наводим јој дио разлога.

-“Чувајте се Ћалете, подмукао је и дволичан, чак мислим да шурује са својим земљаком Баном и да до ситница тамо њему све из наше службе износи.“ –  опет ме она упозорава.

-“ Хоћу, хоћу, Марија, хвала ти, мада нема шта одати.“ –  кисело се насмијем.

-“ Ех, на свашта су они спремни, покварени су то типови. Ви сте сами, а они један другог штите и уздижу, и лаж ће претворити у истину. Не паше им, посебно им смета што нисте наш, католик и Хрват, ма радије би они сваког ту него Вас, само никог немају да зна тако добро поса и да је спреман толико повући.“ –  упозорава она.

-“ Хвала ти, повешћу рачуна о томе, поздрави тату, шјор Мату.“ –  рекох јој на растанку.

Марија Трбљан је била типични представник нове генерације која је долазила на рад: високо образована, поносна, самопрегорна и згодна, витка дјевојка, дуге црне косе, пропорција тјела као антички кипови разних Афродита, Венера, Хера или Атена. Улицом је ходала као на модној писти свјесна свог изгледа, памети и способности, и баш због тога су је са завишћу гледале старије, а с љубомором млађе жене или дјевојке, а опет је била скромна у свему, свјесна свог порјекла из скромне жељезничко-сељачке породице и традиционалних вредности.

Након проведеног приправничког стажа оде у “Бродомеркур“ за шефицу књиговодства у једном од ООУР-а вањске трговине.

-“ Не љутиш се Миле?“ –  пита ме отац јој Мате.

-“ Ајде шјор Мате, шта Вам је!?“ –  насмијем се.

-“ Е, ајмо на пиће кад је тако, рекла је Марија да те морам у њено име почастити.“ –  окељи се благо испод брка.

-“ Нека јој је са срећом, дивна је она цура, стручњак и човјек! Ка да је на ћаћу.“ –  насмијем се.

-“ Може бити, може!“ –  поносан је Мате.

И тако је било долазака и одлазака кадрова, посла, нарочито административног, све више, а тешкоћа у послу подузећа због изградње нових објеката и реконструкција постојећих у чвору Сплит доста за нас запослене и путнике, али све нас је носио оптимизам и задовољство да ће након окончања свих тих радова бити комфорније и нама, и граду и путницима. Слично је било и у граду Сплиту гдје су се убрзано завршавали базени и стадион на Пољуду, базени на Пошку, те “Котекс“ на Грипама, хотели “Сплит“, “Лав“ и “Лавица“, проширење и надоградња хотела “Марјан“, безброј улица, цеста и још пуно, пуно комуналне инфраструктуре.

Прољеће ће ускоро, и ова зимска времена су сува и љепа, као и небо да хоће да помогне свим тим нашим напорима.

Advertisements