Код куће је било све по старом, Милица је радила, Јасенка ишла у јаслице, а поподне смо, кад би био слободан, на велико се играли с њом и одговарали на вјечита и безбројна она дјечја питања:“Зашто…?“, “Шта…?“, “Како…?“, којима никада није било краја. Колико је било динамично толико је било и опуштајуће од свакодневног сувопарног посла.

С доласком прољећа почеше и Јасенкине упале грла и живот крену по ритму, седам дана јаслица, седам дана антибиотика, фибре и дјечјег гринтања, и дању и ноћу.

Пред крај априла и тај ритам се промјени, послије седам дана антибиотика упала грла не прође, фибра не спаде већ поче расти те завршишмо по ко зна који пут код доктора, а овај дијагностицира менингитис и упути је на заразни одјел.

Избезумљени, сатрти претходним страховима од конвулзије, које је привремено сузбила нада да се неће више никад појавити неки већи здравствени проблем кад Јасенка ојача и релативно затишје од пар мјесеци, били смо сада од страха разумно обамрли и живили по инстинкту. Милица се понашала и кретала као механичка лутка, а ја сам, иако блокиран страхом, имао одгођену реакцију, те наоко изгледа доста миран и разуман. У старој згради Заразног одјела на узвисини код Опће болнице примише дјете и прегледаше, а онда нам срушише све потајне наде назад у Пандорину кутију:

-“ Да, дите је “зарадило“ менингитис, пребацит ћемо је одмах на одјел и почети терапију. Дошла је на вриме, надамо се да ће све бити у реду, не брините се, за десетак дана ће кући.“ –  каже рутунски доктор дајући нам истовремено горак пелин страха и мед наде.

-“ Шта да радимо докторе?“ –  глупо питам.

-“ Ништа, чекајте, а ми ћемо извршити пунктирање и дати одговарајућу терапију, сада се то лијечи успјешно, надамо се да неће бити посљедица јер је дите дошло на вриме.“ –  опет се ограђује доктор.

Сестре пред нама носе Јасенку као лутку професионално њежно, Милица се залети да је пољуби, али се оне на то не обазиру већ јуре кроз двокрилна врата према одјелу.

-“ Миле, шта је , откуд ти овдје?“ –  пробуди ме из обамрлости глас сестре Вере, Росине школске колегице.

-“ Мала ми има менингитис, однесоше је на одјел.“ –  не знам се нормално поздравити.

-“ Ја сам ту, ја овдје радим, ја ћу водити бригу о њој дан-ноћ, не брини се, биће све у реду као да је моје дите. Идите мирно кући, биће јој добро, лијечи се данас то, а ја ћу је прати, хранити, пазити као своје. Милице,ти си та, чула сам од Росе, смири се жено биће јој добро, дођите сутра ујутро на информације код др. Штамбука, до тада ће све анализе бити направљене, а ја идем одмах тамо код ње, ајде, ајде, бижите кући и не брините, одспавајте, види се да сте напаћени.“ –  храбри нас сестра Вера –  “Знаш Миле, никад нисам нити хоћу, нити могу заборавит оне чарапе, сићаш се!“ –  насмије се да нас охрабри и побјеже иза одјелних двокрилних врата.

Скупишмо Јаснкину робицу и онако отупили идемо ка “Фићи“:

-“ А да сачекамо?“ –  промукло ће Милица.

-“ Нема смисла, сад ће јој вадити крв, пунктирати је, па дати терапију. Вера је тамо зваћемо је навече телефоном.“ –  покушавам бити разуман иако ми тјело и мозак раде с минимумом снаге.

Долазимо у Омишку укочени од страха и неизвјесности. Тета Ета заплака кад чу шта је и како је, па се трже:

-“ Ма биће добро, даће Бог и Дивица Марија, ма морате нешто исти, не можете тако, и ви ћете се разболит.“ –  јави се њено старачко искуство.

-“ Не, не могу тета Ета, како, како…“ –  зајеца Милица.

-“ Мораш исти, трибат ће ти снаге за њу, е дица, дица, увик с њима проблеми, брига, стра и мука.“ –  нагони је тета Ета –  “Бар мало јухице, да те пусти тај грч у желуцу.“

-“ Дајте, бар дви жлице.“ –   рекох –  “ Ајде Милице, на силу.“

Једем ту млаку текућину а она се против свих закона физике враћа узгор у ждрело и нос. Враћам је назад дубоким удисајима у дужим паузама да попусти бар мало грч желуца, настојаћи прикрити буру осјећаја у мени.

Никако да дође седам сати да зовем Веру, шта год да радим не могу се конценрирати ни три секунда, па сад читам, сад гледам ТВ сад Милицу која обамрла од страха, пожутила у лицу и избезумљена, сваки час гледа на сат.

Одлазим прије времена, полако се облачећи да пролази време, до телефонске говорнице и зовем Веру:

-“ Миле, менингитис је, бактеријски, Јаса је пунктирана, крв извађена, прима инфузију и преко ње кристални пеницилин и клорофеникол, те остале потребне љекове. Важно је да је дошла на вриме, надамо се да неће бити посљедица, а сутра дођи код Доц. Др. Штамбука, он ће ти све детаљно рећи, а ти и Милица се не брините, ја сад идем кући, али су ту двије колегице које су моје и Росине школске другарице, мала ће имати пажњу и надзор као принцеза. Чекајмо и надајмо се најбољем, ма биће све у реду, реци тако и Милици, знам како јој је, и ја сам изгубила дите.“ –  изговори она на душак.

-“ Рећи ћу јој да је, колико може бити, добро. Јели јој пала фибра?“ –  питам је.

-“ Не расте више. током ноћи треба пасти, док љекови почну дјеловати.“ –  искрено ће она.

-“ А да донесем нешто др. Штамбуку?“ –  распитујем се.

-“ Па може, виски и каву, увик користи, иако ће он све направити и без тога. Знаш како то већ иде, сви смо људи од крви и меса.“ –  упућује ме она.

-“ Доћи ћу сутра у осам, кад ти поново радиш?“ –  питам је.

-“ Сутра увече, ноћну, али ћу ја навратити и преко дана, не бој се, Јасенка ће имати све шта триба, ту сам ја и оне колегице, водит ћемо ми рачуна да дитету буде што лакше.“-  тјеши ме она.

-“ Хвала Вера, пуно ти хвала.“ –  кажем јој.

-“ Ма која хвала, ја је гледам као своје дите, ћути и утјеши Милицу.“ –  насмија се она.

Враћам се и одмах с врата кажем Милици и тети Ети да је Вера рекла да све иде како треба, да су анализе извршене и да већ прима љекове, да је фибра одмах пала и да ћу сутра ићи на унформације код Доц.др. Штамбука, јер је она на његову одјелу и да је он начелник Заразне болнице и добар, одличан стручњак на том пољу.

Договарамо се да му понесем виски и каву, те нешто и за сестру Веру, мада знам да ће се она бунити и викати на мене што је на тај начин третирам као незнанку, а не као стару и добру пријатељицу.

А на Росу и њена познанства нисмо сад могли рачунати, она сваки час треба да роди. Јесенас се вјенчала у поодмаклој трудноћи с Андријом Шарићем, кад је он стигао с брода, а сада је опет сама и подстанар на Шинама. С њом је и Душка, ту заједно станују и испомажу се.

Јесенас сам ишао на њихово вјенчање сам, Милица је морала остати с Јасенком која је и тада била прехлађена, па се није смјело ризиковати да се још више разболи. Ишао сам с Душаном и Катјом у Хрваце и Сињ и вратили се скупа прдвече, а тада је први пут Катја видила Јасенку и Милицу, а за изговор је рекла да је то Душково масло, јер јој је стално обећавао да ће је упознати с нама, а по обичају, како је то већ код њега, никако да обећање испуни. Ја сам јој вјеровао, познавао сам добро Душанову нарав, али је Милица сматрала да јој то није никакво оправдање, та радила је ту у близини на Шеталишту 1. маја и могла је преко маренде доћи на каву пошто је мене одраније познавала. Али, шта је ту је, како их воља, нисам имао намјеру борити се за њихову наклоност, а ионако ми се није свиђало њихово џет-сет понашање и друштво, које само себе сматра ни сам не знам ради чега “вишим“, господскијим, културнијим, модернијим и шта не још од нас “обичних смртника“ који на живот гладају и живе га другачије.

Ноћ се отегла као гладана година, протекла  је ни у сну ни у јави, па смо сатрвени умором устали зором, попили каву, мували се по стану и чекали да дође време за одлазак код Доц.др. Штамбука. А нешто прије седам дође Душка и с врата рече да је Роса синоћ родила кћерку и да је треба из Родилишта одвести кући на Шине.

-“ Све је у реду, рекла је да дођете око седам, биће спремна, тамо су све њене колегице из школе, порођај је био лаган, па хоће да одмах иде кући.“-  појасни она.

-“ А ти, идеш на факултет?“ –  питам је.

– “ Идем на трен, морам се тамо појавити, брзо ћу се вратити.“ –  каже она.

Кажем јој за Јасенку, она се штрецну, застаде:

-“ Ма биће добро, не плашите се! Ја морам пријавити испит, задњи ми је дан, па се одмах враћам на Шине, можда стигнем прије вас и Росе, знам да јој треба помоћи.“ –  изрече  и одјури низ Омишку.

-“ Шта ћемо?“ –  питам Милицу.

-“ Идемо по Росу, па ако не треба пуно чекати одвешћемо је на Шине и одмах се вратити на информације. Имамо времена до осам.“ –  погледа она на сат.

И одмах кренемо, били смо одавно обучени. И Роса је била спремна кад смо дошли у Родилиште те одмах кренушмо на Шине. Милица придржава Росу, а ја носим мајушну бебу:

-“ Како јој је име?“

-“ Ана, Ана је се звати.“ –  осмија се Роса.

-“ Ти као да ниси родила!?“ –  каже јој Милица.

-“ Ма ‘ош ти, па и није био тежак порођај, тамо су све моје колегице, било је брзо и лако, а оне ту.“ –  с болном гримансом се насмија.

Време је било облачно, пред кишу, пухао је лагани југо, док спане почеће киша.

Кажемо јој за Јасенку.

-“ Ух, Боже драги! А Вера је тамо, знаш је Миле, она ће на њу пазити, хранити је, пресвући, не брините ништа.“-  трже се она.

-“ Видио сам Веру јуче, а сада требамо на информације код доцента Штамбука, у осам, видићемо шта ће он рећи.“ –  рекох јој.

-“ И он је добар, добро је да је он води.“ –  храбри нас она.

Смјестимо Росу и Ану у кревете, а утом дође и Душка:

-“ Попијте пиће, ред је!“ –  рече.

-“ Идемо Милице, пола је осам.“ –  опомињем Милицу враћајући бићерин на сто.

-“ Иди ти сам, мени нешто није добро.“-   погледа ме убљедела лица и загасита погледа.

-“ Попиј Милице то, биће Јаси добро! Сигурно ниси ништа ни јела, ни спавала, та ти је слабост од напетости.“ –  каже јој Роса.

-“ Добро, идем сам, не требаш ми се ни ти сад разболити.“ –  изађем и покренем “Фићу“.

Тачно у пет до осам био сам испред ординације Доц.др. Штамбука, покушавам сједити мирно, али ми ноге одмах трну, па устајем, премјештам се с ноге на ногу или ходам метар тамо метар амо. Гледам на сат, доктор касни, а мене све јаче стеже грч у желуцу.

-“ Боже,шта ће рећи?“ –  мислим се, а подсвјесно бјежим од “црних одговора“.“

Врата се од одјела отворише и изађе просједи старији господин у бјелом мантилу у пратњи средњовјечне витке црнке у сестринској униформи и кренуше у канцеларију начелника.

-“ Добро јутро, може ли се?“ –  питам уздрхтао –  “ Ја сам Мажибрада, отац мале Јасенке.“

-“ Може, може уђите.“ –  рече главна сестра и затвори за мном врата.

-“ Сједните годподине.“ –  покаже доцент руком на клуб фотељицу.

-“ Не могу докторе сједити, сав сам утрну.“ –  рекох им и дрхтавом руком ставих виски, каву и цвјеће на клуб столић.

-“ Јасенка је добро, сједните сада.“ –  насмија се он да ме откочи.

Сједнем некако и укочим се у једној пози:

-“ Кажете добро, колико добро?“ –  врти ми се у глави.

Сестра донесе пиће мени и доктору и узе цвјеће и стави га у кристалну вазу промрмљавши:

-“ Хвала, баш је липо.“

-“ Знате ли шта је менингитис?“-  упита ме доктор.

-“ Нешто мало, из енциклопедије.“ –  рекох.

-“ Е, добро, то је упала мождине, вирусна или бактеријска. Овдје се код Ваше цурице ради о бактеријској упали, пунктирали смо и неспорно утврдили да је то. Сад је не боли глава јер је притисак натечене мождине снижен и прима инфузионо кристални пеницилин и клорамфеникол уз остале љекове. Температура је снижена од синоћ, значи да терапија ефикасно дјелује. Још је рано давати прогнозе, али ви морате бити спремни и на посљедице, да будем отворен, макакве биле.“-  заста доктор гледајући моје реакције.

-“ Какве могу бити посљедице докторе?“ –  питам јер ми се чини да је пауза предуга.

-“ Код сваке бактеријске упале, ма гдје и каква била, занју остати ожиљци, па тако и код ове, а гдје остане ожиљак и колики такве су и посљедице. Кичмена мождина има многе функције, па је тешко рећи које би могле бити, али се надамо да код Ваше цурице неће бити никаквих јер је дошла на време, а то је за ову болест најважније. Зна се десити да се смање менталне способности и да настану оштећења нерва, па чак има и смртних случајева. Зато је важно да се што прије постави дијагноза и почне терапија. Кад се Ваша цурица разболила?“ –  пита ме доктор примјећујући да ме хвата паника од његових објашњења.

-“ Прије седам дана почела је упала грла, пила је антибиотике, а јуче су посумњали на менингитис јер јој фибра није падала, а прије пола године је имала конвулзију баш ради грла и тада је била на дјечјем одјелу седам дана.“ –  рекох му и додах –  “ Од шестог мјесеца старости имала је честе упале крајника, грла, иде од јесенас у јаслице.“

-“ Морам Вам рећи на време шта све може бити, нећу да дајем оптимистичке изјаве, па да се деси нешто што не желимо. Тада је за подњети још горе. Засад код Вашег дјетета лијечење иде како треба, постоје први знаци побољшања, а за даље ћемо видјети, за дан-два. Све ћемо подузети да буде како треба. Чекате Ви, чекамо ми, и надамо се сви да ће бити добро.“ –  устаде он дајући тако знак да нема шта више рећи.

-“ Биће добро господине, данас се то лијечи, имају добри и ефикасни лијекови. Идите кући и наспавајте се, видим да сте уморни.“ –  насмјеши се главна сестра.

Поздравим се и изађем из болнице тупих чула док ми у мислима кљуцају докторове рјечи “…посљедице…ментално… нервна оштећења…. смртни случајеви… треба бити спреман…“ не примјећујући да пада киша и да сам сав мокар стигао до “Фиће“.

Механички палим ауто и крећем ка излазу на цесту док ми се гроп из желуца пење према грлу, а очи пеку ка жеравице. Киша ми смањује видик иако брисачи раде највећом брзином. Гроп дође до ждрела код неког скретања у поље на Жњану и ја у задњи час ту скренем и станем уз руб цестице.Повратим киселину накупљену у желуцу од страха, бриге и нервозе, сузе ми испраше очи и би ми лакше. Попустише и трнци у рукама и ногама и у глави ми се разбистри:

-“ Шта рећи Милици?“ –  рекох гласно сам себи.

-“ Ублажити докторове рјечи, да је боље, да терапију прима и да је фибра пала, а о посљедицама нећу ништа, чему је унапред страшити.“ –  размишљам,а у желуцу ме поче пробадати као ножем, инстиктивно се згрчих на сједишту, очи запекоше, а подлактице и листови утрнуше. Чекам да мине бол и укоченом шаком бришем хладни зној с чела, а тек након неколико минута бол јену, претвори се у потмули притисак у желуцу и цревима, па обрисх очи и упалих ауто и кренух према Шинама. Киша пада ли пада, извана брисачи једва бришу шофершајбу, а ја изнутра покушавам обрисати замагљење. Бол у желуцу и цревима потмуло стиска и тјера ми тјело да се савије и грчи. Стискам зубе и паркирам ауто, па претрчавам до куће у којој Роса станује успут намјештајући ведру фацу:

-“ Доктор каже да је боље, да ће све бити у реду.“ –  вичем с врата пазећи да не примјете умјетну ведрину.

-“ О хвала Богу!“ –  каже Милица и чека да наставим.

Укратко испричам шта смо разговарали не спомињући докторове опомене и кажем да ћемо вечерас звати Веру. Милици се врати боја у лице, а Роса је и даље храбри:

-“ Ма рекла сам ти, биће све добро. Сад она прима инфузију и неће је боцкати стално јер кроз њу добија и љекове. Само мора лежати стално.“

-“ А Росо, како дајете дјетету инфузију, знам да су она немирна, ко ће их присилити да мирују?“ –  распитује се Милица.

-“ Па како!? Имају каишићи, блокирају се удови, не може се другачије.“ –  настоји Роса ублажити –  “ Онда, с времена на време, дјецу оперу, пресвуку, па поново инфузија.“

-“Јадно моје дјете, цјело време ће тако бити везано, а како ће се само патити, она је жива, стално је у покрету.“ – сажали се Милица.

-“ Мора се тако, мора сад да претрпи, терапија је најважнија, а сестре су ту, пазиће да се не зауједе и храниће је. А која је болест лака?“-  тјеши је Роса.

А потмули бол у желуцу и цревима ми не попушта, с времена на време се сели тамо амо по трбушној дупљи, а трбушни мишићи су ми стално згрчени. Попијем пиће, па шта буде, и бол ме на час мину, ручашмо реда ради, па се ја и Милица упутишмо у Омишку с обећањем да ћемо вечерас доћи послије разговора с Вером.

-“ А шта ћете тамо, будите овдје?“ –  зауставља нас Роса.

-“ Одмори се и ти, треба ти снаге, та родила си.“-  говори јој Милица.

-“ Ако Ана буде оваква као данас биће ми лако. Изгледа да воли спавати.“ –  нагиње се она над бебу у креветићу.

-“ Дај Боже!“ –  покуцка Милица у дрво.

У Омишкој тети Ети испричашмо како је с Јасом, а она као да чита наше мисли рече:

-“ Како је без ње, овди све пусто.“ –  прекрижи се.

Advertisements