Уморни и обамрли од страха, свако на свој начин, мувамо се Милица и ја по кући. Ниједан посао нам се не прима, а на спавање нам се не иде, били би то, обоје знамо, кошмарни снови, ни сан ни јава.

-“ Хоћеш ли ти моћи с посла отићи до Заразног да видиш како је?“ – пита ме Милица.

-“ Брига ме за посао, него шта ћу!“ – нервозно одговорим – “ Бићу тамо док прође визита.“

-“ Морамо радити, иначе ће нам умањити плаће због боловања, а све дугове треба поплаћати.“ – сломљено ће она.

-“ Као да не знам, само немам низашта воље, ми у дугу, фирма у дугу, стално од данас до сутра покривам губитке, да ми је бар један дан без њих!?“ – танких сам живаца.

-“ И ти мислиш да ће њој бити добро?“ – прелива Милица свој страх на мене.

-“ Ма, биће, даће Бог, ма биће Јаса добро!“ – храбрим нас обоје не би ли отјерао поткожни страх и бригу.

Ноћ је била дуга и тешка, ни сна ни јаве, само некаква обамрлост тјела и душе која ујутро доноси већи умор него ли најтежи физички рад.

-“ Шта је шефе, да ниси болестан?“ – пита ме Срећко Мешин.

-“ Ја нисам, с малом има проблема, на Заразном је, кажу менингитис.“ – кажем му.

-“ Ух, мајку му, чекај трен…“ – зграби телефон – “…дајте ми дјечји.“ – мотира да ћутим.

-“Стара, да си ишла одма на Заразни, види за малу Јасенку, Мажибрада, тамо лежи ради менингитиса. И да си сазнала све шта триба и одма ми се јави.“ – командова он жени, сестри на Дјечјем одјелу Опће болнице – “ За по уре ће ми рећи праву истину, ма биће малена добро, не брини се.“

Отрча и донесе каву и пиће из “Бобиса“ и стално гледа на сат да назове послије по уре.

-“ Стара, јеси ли била? Реци.“ – назове жену и нагиње се к мени да и ја чујем шта говори:

-“ Добро је малена, сунце моје, мука је што мора стално лежати у каишићима ради инфузије, али је све у реду. Тамо сваки час долази нека сестра, чисте је, нема више фибре, а добра је, трпи лежање ка одрасла, биће све у реду, реци Мили, а ја ћу посли поново отићи. Хране је, пазе је, а шта мора лежати, е то се мора.“ – чујем је како му реферира.

-“ Стара, што год триба, хранити, пресвући, причати причу, мораш направити, то ти је прво, знаш колико нам је то важно, ако триба тамо код мале остати остани, ја ћу се снаћи с нашом дицом.“ – говори јој Срећко.

-“ Ма не триба, све иде како триба, док сам била тамо дошло је пет-шест сестара, то су Росине и Милине пријатељице, а сестра Вера је пази и мази. Реци му да мала нема више фибре, да једе, пије сокиће и да ће све бити у реду, ма хоће. Сунце мало, прича ка старица, трпи јер зна да мора примати лијекове.“ – говори му она.

-“ Е, добро, јави се око подне кад се вратиш од ње, да чујемо има ли шта ново, ајде стара, ћао.“ – каже јој Срећко – “Ето, чуо си, биће све добро чућемо новости око подне.“ – вели сад мени.

-“ Отићи ћу и ја око девет послије визите, да чујем шта ће др. Штамбук рећи.“ – велим му.

-“ Идемо скупа, ја ћу те пребацити својим “Фићом“.“ – понуди се он – “Доћи ћу овдје нешто прије девет.“

Око девет ме Срећко пребацио до Заразног. Доц. др. Штамбука није било тамо, али је био др. Брадарић, његов замјеник, а нас двојица смо се познавали из виђења са Обале ЈНА, он је становао на улазу до мога па би се понекад сретали у дворишту:

-“ А, оно је Ваша мала, ма биће добро, терапија даје одличне резултате, фибре више нема, живнула је, једе и пије, а терапија мора трајати седам дана, а тада ћемо извршити контролно пунктирање и о чему ће овисити одлазак кући. Засад иде најбоље, ми лијечници смо задовољни.“ – укратко, телеграфски, ће он.

-“ Страх ме тог пунктирања докторе, кичма је то.“ – кажем му.

-“ Страх без потребе, то је за нас рутинска ствар, нови уређаји и инструменти су ту, а ми смо извршили на стотине пунктација без икаквих посљедица.“- насмија се он.

-“ А та интезивна антибиотичка терапија, да ли од тога може бити посљедица?“ – распитујем се.

-“ Ма не, под прецизном контролом је то, а мора се тако да не остану посљедице од гнојних процеса што се на овај начин отклањању. Биће све, човјече, у реду, није она једина, ове године је број случајева менингитиса код дјеце нешто већи у односу на прошле године, наиђе тако.“ – објашњава др. Брадарић.

-“ Др. Штамбук ме је баш добро преплашио спомињући да будем спреман на посљедице и чак оно најгоре.“ – велим му.

-“ То је било први дан, кад терапија није још почела дјеловати. Знало је тога раније бити кад се лијечило старим методама, али одкада на овај начин радимо такво нешто нисмо имали. Будите без бриге, већ сада могу рећи да ће дијете бити добро, мора претрпити лежање ових седам дана, па ће она здрава кући.“ – оптимистички ме храбри он.

-“ А јаслице, да ли ће моћи поново ићи тамо?“ – распитујем се.

-“ Него шта, хоће, но морат ћете је код куће његовати мјесец- два дана, па ћемо послије контроле рећи када може поново у вртић.“ – насмије се он испраћајући ме.

Испред собе сам срео сестру Веру:

-“ А шта је, шта си се омусио, ено Јасенке живе и здраве, насмијава нас, мала лисица се додворава и сви је радо пазе. Ајде ти радити, па поподне дођи са Милицом тамо испод прозора, с оне друге стране, показат ћу вам је, ја сам ту цијели дан.“- утиша на крају стављајући прст преко уста и тјера ме ван.

-“ Кажу да је добро, Срећко.“ – кажем му кад уђох у “Фићу“.

-“ Река сам ти ја да ће бити добро, а дица, дица, и те како ти знају загорчати живот и утирати срах у кости. Има сам и ја са својима таквих сличних проблема док мало нису ојачале.“ – прича он док се враћамо у подузеће.

Одмах зовем Милицу и кажем јој новости и осјећам по гласу да јој је лакше, а усхити кад чу да ће је моћи видити бар на трен поподне кроз прозор. Тамо смо отишли одмах по доласку с посла и јавили се Вери:

– “ А да се не узгринта кад нас види, па ћете имати проблема?“ – питам Веру.

-“ Ајде ћути, паметно је то Влашко дите, све разуми, ја сам јој већ рекла да ћете доћи али да нећете смити ући јер је ово Заразни, него само малко видити се кроз прозор.“ – весело ће сестра Вера – “ А признала ми је да би се радо с татом и мамом помазила, а ја јој обећала да ћу је зато дупло помазити, а кад оздрави да ћете је и ви пуно, пуно више мазити.“

-“ И наговорила си је, а видићемо!?“ – нисам баш сигуран – “ А ти Милице не кмези, суздржи се.“

-“ Е, тако, суздржите се, будите весели, не отежавајте јој, а сада идите тамо, ја ћу је показати.“ – упути нас она на другу страну зграде и оде на кат.

Ни у сну нисам сањао нити сам у машти могао замислити колико само један поглед дјетета у милисекунди може утицати на стање родитељске душе. Милица се усплахири, а ја оста без рјечи док Јасенка с обе рукице маше из Верина наручја. Нешто и говори, али је не можемо чути кроз стакло, па се Вера сјети и отшкрину мало једно крило прозора да јој чујемо глас.

-“ Ја сам добло, чува ме тете Вела.“ – каже она тепајући, још јој је глас “р“ био проблематичан иако смо свакодневно вјежбали “Риба риби гризе реп“ или како авион тандрче “..рррррр….ррррр…“.

-“ Сунце мамино, добро си, слушај тете и буди им добра, још мало издржи, па ћеш кући…“ – настави Милица суздржавајући се задњим снагама од плача.

Ћутим и шаљем јој мотама знаке пољупца и на крају доспих рећи мирним гласом:

-“ Још малкице издржи, слушај тете биће све добро.“ – машем јој на поздрав.

-“ Ајде реци мами и тати па, па, па ће они и сутра доћи да те виде, морамо ићи легити.“ – чујем Веру како јој говори и гледам Јасенку како маше обема рукицама.

Махнем јој пар пута и повучем Милицу:

-“ Идемо, тешка је за држати Вери, доста је за данас.“

Вера затвори прозор и однесе Јасенку а ја и Милица се вратишмо назад у чекаону. Дође и Вера:

-“ Ено је, спојила сам јој инфузију, пресвучена је, сита, сад ће она мирно спавати до вечере.“

-“ Треба ли јој сокова или нешто друго?“ – пита је Милица.

-“ Ааа, донесите, оно што воли, ово наше је стандардно, знате већ каква је болнички мени. Само сокове, храну не триба, она све једе без проблема, а и није храна лоша, онаква шта једе и кући.“- упућује нас она.

Одлазимо не желећи ометати више Веру у послу с договором да ћемо доћи сутра у ово доба, па продужимо на Шине да видимо како је код Росе. Затичемо је на ногама, све ради, а мала Ана спава ли спава. Душка трчи на предавања, али јој помаже колико стигне.Росин највећи проблем је што Андрија никако не шаље ни динара да јој олакша:

-“ Друго је кад си сама, али сад је другачије.“ – кажем јој.

-“ Он сматра да све може покрити моја плаћа, и подстанарство, и храну, и одјећу, а и сами знате да је издатак за бебу већи трошак него за одраслог.“ – каже она тешка срца, не жели износити своје породичне проблеме.

-“ Направи му рачуницу, твоја плаћа толико, стан толико, храна толико, остали трошкови толико. Не трошиш ти паре на изласке, модирање или неке друге луксузне прохтјеве.“ – велим јој.

-“ Зна он то све, али ајде проби зид главом! Оно што он мисли и закључи сматра да је једино исправно, под увјетом да се ради о туђој кожи. Ево, видиш ли овај стол, црвенкасте је боје а он ће рећи да је кафена и нема те силе која ће га у супротно убједити да нас је сто на једној а он на другој страни. Такав је он и џабе ми је било шта покушавати.“- искали се она.

-“ Нек он покуша бар један мјесец исфинанцирати фамилију, па нека се према томе равна. Мораш наћи начина да скупа водите бригу о свему у фамлији, најбоље договором, а ако не иде онда тражи други начин.“- рекох јој.

-“ А видићемо…“ – не доврши она с безнадним изразом лица.

А ја осјетих опет да ме желудац “жуља“, и да та потмула бол у цревима се сели љево-десно по цјелом трбуху.

Advertisements