У “град“ нисмо ни излазили, све се свело на посао од раног јутра до касног поподнева, а онда до касно увече припремање за сутрашњи дан: кување, прање, чишћење, пеглање, а сада када је Јасенка у болници стално телефонирање, поподневни поглед кроз прозор Заразног и након тога меканхолија, невољност и брига шта ће даље бити.

У таквој невољи придружи ми се и друга. Правник Хрвоје Галић ми у повјерењу рече да имају неке тужбе у вези мога стана, а што сам ја сматрао већ готовом ствари и да се о томе неће више водити никакви разговори, јер ми је остало да чекам завршетак градње зграде и усељење. Он ми није могао рећи ко и зашто тужи јер је то случајно сазнао ненамјерно слушајићи повјерљиви разговор Бана и Бирђе из сусједне канцеларије, а иначе се о томе пред њим још није говорило нити је видио било какве папире.

Питам се о чему се сад ту ради, та сви жалбени рокови су прошли, чему сад покретати то питање и зашто то некоме треба. А унапред ми је јасно да с тим Бан нешто смјера, јер ме са свим досада подузетим потезима није могао “упокорити“ и “привући на своју страну“ у “свој клан“. Одлучим да чекам, правићу се да ништа не знам о томе док не добијем завничне информације или на стручном колегију или преко папира, а ако се тужба не односи лично на мене већ на подузеће моја брига ће бити та да имам увид у поступак и тражим од правника да моји интереси не буду угрожени, а пошто је то Банов циљ од самог почетка рјешавања мог стамбеног проблема, нећу дозволити да намјерно опструира обарну па по негативној пресуди за подузеће, а тако и за мене, неоћно шири руке и говори да је све с правне стране подузето, али се није могло против закона, шта он од почетка тврди.

А мој адут је био Делија, искористио је у договору с Баном мој случај “криичног кадра“ да се и он прогура кроз завјетрину, иако се његов случај никако није могао третирати као мој. Он добија стан од ЖТП-а на Равним њивама надајући се да ће 50% средстава добити од “Далмацијавина“ кад му тамо жена Доната дође на ред по стамбеној листи, а то ће бити, “ … ко зна за колико година…“, или боље речено ЖТП-у те паре неће бити никад уплаћене.

Тих дана почеше цурити помало те вјести и од других, а ја се намјерено правим незаинтересиран. Срећко Мешин ме пита:

-“ А јеси ли говорио са Сарагом, па он је све то потписао!?“

-“ Знам, нисам, чекам да ми то он сам спомене.“ – кажем му.

-“ Јеси ли сазнао тко тужи?“ – пита ме он.

-“ Нисам, одличио сам да ништа по том не подузимам док званично не крене, не туже мене него ЖТП, мада би ја највише изгубио, већ ћу пратити процес до детаља, а нарочито што и како ће Бан и његови правници кројити обрану.“ – кажем му.

-“ Чуо сам да су то Гранчић Јозо и Борзић Ловре.“ – вели он.

-“ Гранчића познајем одавно, никад се нисмо дружили али нисмо имали ни било каквих сукоба. Он је увјек био по стани од “друштва с Пјаце“, затворен неки тип, од оних који се рјетко смију и никад не им не знаш шта мисле или осјећају. Чуо сам да се испочетка ругао нама “студентима“, али да је сада и он на четвртој години економије. А тог Борзића не знам, по платним списковима видим да је из Перковића, шеф станице, шта ли?“ – велим му.

-“ Сад је тамо шеф, дошао је послије ненадне смрти Петра Дегенека, тамо негдје из Славоније, од Брода или Винковаца, из неке међустаничице. Иначе је родом из Перковића, премјестило га тамо  у Славонију по казни, прзница нека, стално свуда правио проблеме. Тамо се оженио и по натјечају дошао опет назад, нико други тад се није натјецао, неће нико у ту вукојебину.“ – појасни ми Срећко.

-“ Значи, он је страији човјек, пред пензију?“ – питам га.

-“ Да, биће има пет-шест година до пуног стажа, али има и стан у Перковићу, онај предвиђен за шефа станице.“ – видим да Срећко доста тога зна.

-“ Тако, значи да је он дошао овамо за “маспока“, као да ми нисмо имали никога за шефа станице у Перковићу?“ – гласно размишљам.

-“ Бан каже да се нико други није јавио, односно да су се неки касно јавили, а Борзић је истјеран из СК 1972. године, стигли накнадно подаци из Славоније. Није чист по том питању, ако нема и нешто горе. Чуо сам да и с милицијом ила посла, а све у вези тога, и данас.“ – каже он у повјерењу.

-“ Сад ми је јасно да је то Баново масло, а да ли се спомиње Делија у тим тужбама, знаш да се у исто време то рјешавало и за мене и за њега?“- питам га.

-“ Нисам сигуран, али ми нитко није у вези тога спомиња Делију, само тебе и рјешавање твог стамбеног питања.“ – и он се замисли.

-“ Бан, Бан, сад сам сигуран, али не “пуца“ су само на мене, ту се “пуца“ и на Сарагу, он је све потписива, па на Мустапића и РС, колегиј и још понеког, припрема он терен за узлет на врх код прве реорганизације.“ – гласно размишљам.

-“Е, да, да, и мени сад сину, та Банчић припрема терен за реизборе и изборе директора кад се заврши реорганизација, сви дотакнути том тужбом су му конкуренција, и ти, и Сарага, и Мустапић, и Прибудић,Ћиро Вученовић, и остали. А то је то, па кад дође до избора онда испада он једини чист, а ви сви остали “окужени“. Види курвина сина шта је смислио, до избора има двије године, тада се окончава реорганизација ЖТП-а, а он “пуца“ на мјесто директора РО, или у најгорем случају директора ООУР-а, па већ сада припрема терен неке “кудећи“, а друге “подмићује“ обећањима и тако веже за себе. А неће бити баш тако, добро смо га прочитали. Предочи ти то Сараги кад будете разговарали.“ – и Срећко наглас калкулира шта се спрема.

-“ Боље му ти реци, обојица сте “прољећари“, а Бан је водио “истрагу“ ваших греха, ваљда је као “прави“ замислио да то мора капитализирати вишим положајем.“ – насмијем се.

-“ Иди к врагу,зајебаваш, а ради се о озбиљним стварима, о животу, ма знаш све, али не схваћаш једно: Бан је већи хрватски националиста од свих нас био и остао. Знаш, “велики Хрвати“ ће свачије узети и прогласити као своје исконско, а оно што их декларира као мале и мизерне крити као змија ноге. Отуд мржња према свему туђем, нарочито српском, јер извире из њихове мизерије. А најгори су они који имају страно порјекло, највише српско, јер и сами знају да су им преци недавно постали Хрвати, што милом што силом, што нуждом што инатом, а желе да се за то не зна. И ту су стално напајани ватиканском клерикалном струјом која то ради ради својих интереса. Да је Бан добио већу улогу у “маспоку“ било би пуно горе за све, и тебе и мене. Схвати то, Бан те не подноси зато што си свој, без лажне фасаде, а он своју стално мора мјењати према прилици. Наравно да ћу и ја говорити о овоме у том “кругу“, али буди сигуран да ће се о теби водити рачуна као човјеку од струке, и иначе као о човјеку који ничим никоме не смета, баш обрнуто, помаже. Ти нам дођеш као коректор наших међусобних неслагања, наших глупости и претјеривања. А ја овако с Баном не би мога говорити, с тобом могу јер си доказа да си поштен човјек и да те не би у тој комисији ко зна ди би сада били.“- “развали“ се Срећко.

-“ Добро, неће му то проћи, ударио је на тврд терен, биће сретан ако остане на овом положају, он у својој засљепљености таштином не види цјелину. Имаћу доста посла, али и он ће се гадно осјећати кад “тресне на земљу“.“ – велим Срећку.

-“ Коле, буди опрезан, отвори четвере очи, а и ја ћу припомоћи колико год будем могао, он и његови су доста перфиднији од нас поњети колективним заносом “прољећара“.- упозорава и обећава Срећко.

-“ А да те сад нешто питам, прошло је доста времена, сад ти је све бистрије: шта то би 1971.године да улетиш у конце, мрежу, “прољећара“, ниси ти такав човјек?“ – питам га.

-“ Е, видиш, и ја сам себе питам! И данас, такорећи, свакодневно помислим на то и сам се себе стидим не ради чињеног него ради особне глупости и наивности. У то време ме поставише за референта за ОНО и ЦЗ у СТРЈ, знаш да сам радио као радиотелеграфиста у Копилици, и да се тамо не може ставити било тко већ провјерени људи од СУП-а и Војске, а на новом радном мјесту ме дочекаше Сунара, партијски секретар ООСК, Кершић, шеф СТРЈ, Лазо Ожеговић, секретар СТРЈ, Сарага и Прибудић, па Шкрапић, шеф ЗОП-а и остало друштво и ја се поведох за њима. Дође то фамозно “строго пов.“ писмо у којем се тражило по имену и презимену, радном мјесту и осталим личним генералијама и националној припадности податци о свим радницима од рефераде за ОНО и ЦЗ ЖТП-а Загреб, а по наређењу Републичког штаба за ОНО и ЦЗ СРХ, и ја то покажем и предочим каква је процедура шефу СТРЈ Кершићу, а он позове секретара Лазу Ожеговића и скупа ми наредише да уз помоћ персоналне евиденције и оне коју моја реферада има направимо спискове, што и учинишмо, они и ја је потписашмо и овјеришмо жигом, ја за ОНО и они за СТРЈ, и вратишмо као “строго.пов“ назад у Загреб. У том моменту нисам размишљао чему ће то служити, та правио сам разне спискове и до тада, те за ово те за оно, додуше без националности појединаца, али сада ми је јасно чему је то требало послужити. Било ми је и тада сумњиво, чак и јасно да је нешто другачије, али нешто касније кад су спискови већ отишли и изашле “Црвена“ и “Бјела“ књига, али је било касно за исправке. Знали су то и они, и Кершић и Лазо, и Сарага и Прибудић, а мислим да је Сунара отприје знао сврху, па био је у Загребу у свим тим форумима али је мудро ћутао, а послије се сви вадили да о томе појама немају. А да сам вршио “емисарење“, то нисам, ћакулало се у оно време о свему и свачему, а да сам некоме наређивао, тражио или некога наговарао да подржава ове или оне, то нисам. Лапрдао сам о свему шта се писало по новинама, јављало на ТВ или радију, али нисам као активиста био ангажиран ни за једну страну. А и како ћу, имам доста родбине и пријатеља Срба и православаца, мјешовитих по једном или другом крилу обитељи, брат ми ради у Војсци, шта би ја имао од тога да њих “нестане“, имао би само тугу и нечисту савјест до смрти. Знаш ме одавно, али нисам шовиниста, од усташа су у Другом рату и неки моји рођаци страдали, а ћаћа ми је био сиротиња, постолар у Дрнишу, више смо били гладни, боси и голи него сити,а за то нам Срби и православци нису били криви, па и њима је било исто или још горе.“- предуши у монологу.

-“ А састанци код Сараге, јесу ли се тамо договарали о тактици?“ – питам га даље.

-“ Тамо ја нисам одлазио нити су ме звали, ваљда им нисам био по мјери. А састанчили су тамо, знаш како то иде, полуилегално, ради овог или оног посла, а о послу се најмање прича! Сарага није наиван, он је увијек, онако са стране, нешто набацио, а остали би то усвајали као добар и исправан потез, а најнаивнији је био Кершић, примао је то здраво за готово и први се истрчавао, а ови из прикрајка уз одступницу чекали да он “тресне“ јавно и чекали шта ће бити. Знаш Кершића, он је каријериста па често не види да га возају и Сарага и Сунара, и Прибудић и Пашко Капетановић, све “поуздани“ пријатељи који му тобоже “чувају леђа“, а уствари он је њихова метла коју ће одбацити кад им више не буде потребан, што се и догодило, па они сви остали шефови и само Кершић пао на референта. Срећа је његова, а и моја и осталих, да сте ти и Ђуро Црнчевић као Срби били у комисији, па и Анте Кларић донекле је био реалан, а по Бану и Дуји Јакелићу, Хрватима, ми би сви били у затвору. Сазна се све, знаш како ништа не остане тајна, да сте ти и Ђуро били објективни, да је Кларић био склон вашем мишљењу, а да су Бан и Јакелић тражили најстроже казне и кривичне пријаве и милицијску истрагу. Зато те људи и данас цијене, па и оно најзагриженији шовинисти кажу “…јест’ њихов, али је поштен и стручан…“, чуо сам ја преко уха на пар мјеста. А и мене баш, кад већ разговарамо о томе, интересира шта те водило да тако поступиш, ником не би било чудно да си тражио главе, кад траже Хрвати српске зашто не би и Срби хрватске, била је тад прилика?“ – окрену он причу.

-“ Кад сам схватио да се Савки, Трипалу,Пиркеру и коловођама “прољећа“ и “маспока“ неће десити ништа, сама смјена и добра пензија није никаква казна за њих, питао сам се што би онда строже кажњавали оне “са дна“, који су већином били извршиоци по наредбама одозго, неки из страха, неко ради наивности, неко “опијен“ националистичком реториком, неко због каријере, итд. итд. А цјелу ту гунгулу сам гледао као фракцијске борбе “црвене буржоазије“, једни су позиције, богатство и моћ градили с ослонцем на народ опијен националистичком реториком, а други на јако братство-јединство, војску, милицију и јаке савезне органе. А кад се све то разгрне види се да је то гола борба за власт, а она носи моћ и новац, највиће опијате људког бића и рода. Брига њих за народ, радничку класу, омладину, то су и једнима и другима маскирне фразе. Престанком КПЈ и стварањем СКЈ одустало се од комунистичке идеје која врхушки више није требала јер су добили нове полуге власти и нове начине очувања својих привилегираних позиција. Ето, зашто би Срећко Мешин у затвор, а Савка у добру пензију, Срећко у решетке, а Савка остаје у вили, гдје је ту правда, морал, кад се зна ко је и колико штете нанио народу, и српском и хрватском и осталима?“ – покушавам му објаснити.

-“ Ех, Срећко, Срећко, која ли си ти био будала, које говно, сад ме још више срам! Опрости ми коле, ако икао можеш.“ – скоро заплаче.

-“ Опроштено ти је Срећко, сви имамо право на грешке, важно је  да и поред њих останемо људи.“ – велим му.

-“ Хвала ти коле! Што да ти кажем, хвала ти…“ – не доврши он већ устаде и оде вадећи марамицу из џепа.

А ја сам био убјеђен да је он сам себи најстрожи судија и да је сам себи одредио најстрожу казнну: гржњу савјести док је жив.

Звоњава телефона ме прекину у медитирању:

-“ Миле, мала Јасенка је пунктирана, крв извађена, сви налази су добри вјеројатно ће је сутра отпустити.“ – радосно ће сестра Вера.

-“ Како је то подњела?“ – бринем се.

-“ Без проблема, откуд ти увијек црне миали? Дођи сутра у осам, она ће послије визите сигурно кући, ајд’ јави Милици и сутра обоје дођите по њу.“ – навика на ме.

-“ Хвала сестро…“ – покушах рећи.

-“ Ајд’ ћути, ћао!“ – поклопи она слушалицу.

А мени срце заигра од среће и назвах одмах Милицу. И она заста, па рече:

-“ О хвала ти Боже, моје ће дјете кући!“


Advertisements