На посао сам дошао само да се јавим директору Сараги и да дам смјернице и упуте у служби и одмах се вратио кући у Омишку по Милицу.

-“ Сутра ћеш бити овдје?“ – упита Сарага.

-“ Хоћу, а можда се вратим док довезем малу кући.“- велим му.

-“ Не мораш, отегну они с отпуном листом, а чему прича, постарај се ти око дјетета.“ – отпусти ме он.

-“ Добро, видићу колико ће се чекати.“ – рекох му.

-“ Сутра буди ту, требамо разговарати насамо.“ – упозори ме.

-“ Свакако, бићу ту.“ – потврдих му.

У осам смо били у Заразном, још је трајала визита па смо се обоје нервозно вртили по чекаоници. Поњели смо и робицу, као да је цича зима, за сваки случај. Сестра Вера је била тамо, весело нам махну руком из дубине ходника и да мот да чекамо.

Након неких петнаестак минута, а кад се чека то траје пуно више, Вера донесе Јасенку у амбуланту, дође и др. Брадарић и позваше нас да уђемо и ми. Јасенка је била бљеда, озбиљна и смирена ки старица, само су јој очи биле крупне и чезнутљиве, а бујна косица уплетена у неколико плетеница без икаква реда. Сестре јој скинуше пиџамицу и полегоше је на ординацијски сто , а др. Брадарић рутински прегледа је од главе до пете провјеравајући моторику удова и цјелог тјела.

-“ Ајде мала кући, све је у реду.“ – рече јој и штипну је за обрашчић.

Сестре узрше од Милице робицу и обукоше је:

– “ Не трибе је претопљавати, све је с њом у реду, а косицу нећемо дирати, ту на затиљку има мало црвенила и то ћете рјешити с пудером, то је од знојења и лежања, а њена косица је бујна. Док не прође подижите јој косицу с врата и пудеришите. Брзо ће то проћи, сад неће толико морати лежати.“ – објасни сестра Вера.

А малена тад пружи рикице мами Милици и ова је прихвати у наручје и ста љубити. Тад пружи руке к мени и ја је преузе, она ме обгрли ручицама око врата и јако, јако стисну, као да хоће да се заљепи трајним љепком сигурности.

-“ Ево отпуснице, храна норамлна, љекове ће дати педијатар на диспанзеру, а нека се шетка првих дана по кући, па послије може и ван. Припазите да се не презнојава, а након мјесец дана, рећи ће вам већ педијатри, треба доћи на контролу овдје код нас, а рачунамо да је све у реду, тако кажу налази. Е, па видимо се за мјесец дана.“- рече др. Брадарић и пружи руку Јасенки на поздрав, па Милици и мени.

Вера нас испрати до врата:

-“ Све је испало добро, триба је мало припазити док не стекне кондицију послије дугог лежања, а све остало, храна, купање, облачење онако као што је нормално, као да није била овдје. Ајте, па навратите и јавите се и кући код мене. Јасо моја, дај да те тета цмокне.“ – загрли је и сласно пољуби у обрашчић.

Код куће нас дочека узнемирена од чекања тета Ета:

-“ О хвала ти Госпе, ево моје мале…“ – засузи и прихвати Јасенку у крило и стаде је љубити – “… како си лутко моја?“

-“ Добло сам…“ – Јасенка се живахно отимље да је спусти из наручја и одлази до својих играчака.

Милица је усплахирена, не зна шта би прво:

-“ Хоћеш ли срећо лећи?“ – пита Јасенку.

Она прегледава своје играчке и сликовнице и не чује је.

-“ Сједи ти ту на кауч, ево ти сликовнице, бојице и играчке не мораш више лежати, јел’ тако?“ – велим јој.

Она се послушно намјести на каучу и прегледа играчку по играчку, а у лице јој се враћа руменило, у очи ведрина, а покрети јој постраше живахнији.

Све троје претимо сваки њен покрет укочени од среће и блокираних мисли:

-“ Пусти је да дође себи, за мало вримена она ће тутњати по кући, нека је, нека је, важно је да је испало све на добро.“- каже тета Ета.

А нама није било ни до јела ни до пића, ни умор нисмо осјећали, само смо гледали што Јасенка ради и чекали да нешто затражи. А она се шутке разговарала са својим играчкама као да нас нема. Приблживало се подне и опоменем Милицу:

-“ Спреми ти њој јело, тако је тамо навикла у ово доба.“

И Милица се трже, припреми јој јуху и пилетину, кашице и сокове, као за три оброка, а нешто и за нас, мада нам није било до јела, ми смо били сити од среће.

Јасенка живну кад се наразговарала с луткицама, па поче шетати по кући. Упалим ТВ и нађем јој цртиће, а тад јо дадошмо ручак који она све по реду поједе, јуху с поврћем и главно јело од пилетине и зелени, попи сок и све то уз гледање цртића. Питам је били сад ишла мало пајкити с мамом и татом. Она приста, па је пресвукошмо у пиџамицу, испудеришемо јој затиљак и она скупа с нама леже у велики кревет. Окретала се час Милици час мени, а онда ухвати једно и друго ручицама и заспа.

-“ Јадно моје дјете, шта се намучило.“- шапће Милица тугаљивим мајчинским гласом.

-“ Тако је морало бити, шта ми можемо ту, дали смо и даћемо све од нас да јој буде добро, ма сад је и она збуњена као и ми, треба јој мало времена да дође себи, већ поподне ће она бити она “стара“. – рекох јој утјешно.

А Јасенка је заспала, опустила се и раширила по кревету да сваким дјелом тјела осјећа присутност родитеља, а нас двоје мирујемо без сна и слушамо је како смирено дише и пући усне у сну. Шутимо и не помјерамо се да је не би узнемирили, а у глави ми се мисли роје, о срећи, о невољама, о чуду живота, љубави и мржњи, и схватам да је то унапред уређено, дато, да су схеме једноставне само да их ми сами, свак за себе, а колективно поготово, компликујемо и стварамо у незнању сложене формуле живљења које нам свима, и појединачно и колективно, загорчавају срећу коју смо добили рођењем и живљењем на “овом свјету“.

Послије сна Јасенка је била она “стара“, ухватила се бојица и фломастера и сликовница и почела шарати своје маштарије, а мене гњавити да јој читам приче или цртам по њеној жељи замишљене животиње, предјеле и догађаје.

Играјући се тако с њом сам сам се себи чудио како имам “живаца“ и смирености и сретног задовољства да све то подносим, што на послу или негдје ван “у свјету“ у комуникацији с људима не имам. Свјестан сам да овдје дајем, без ограде, дајем све до крајњих могућности, и да ми то давање чини већу срећу и задовољство од примања, а да то давање се узвраћа немјерљивом љубављу, док тамо “у свјету“ давање мјере, важу, и никада ничим не узвраћају, већ мјере ти “дар“ свим могућим вагама, метрима, новцима и осталим мјерним јединицима често то схваћајући као позајмицу и рачунају на враћање дуга, а не као жртвовање у име љубави. Ех, кад би сви одрасли имали дјечју невину душу, пошетене и искрене дјечје захтјеве и давања немјерљиве љубави.

А све се то зна, све је то одавно схваћено и записано и у нама и на папиру, све је то у нама, али већина заборави одрастањем на дјечја доба и постану “озбиљни одрасли“ и рушилачки дјелују и према себи и према другима.

Ко год одрастањем у себи угаси дјете никада неће постати човјек, ни себи ни другима око себе, што схватише и поучаваше Исус Христ и сви остали предводници и осталих религија међу људским родом.

То вече заспашмо смирени, сретни у блаженству љубави све троје, ни снове нисмо сањали, а како кад се изједначи стварност са сновима.

Advertisements