Сачекао сам пијући јутарњу каву да прође уобичајена цермонија реферисања код директора Сараге, а онда сам га назвао телефоном и договоришмо се да код њега дођем у осам и по сати.
-“ Ту сам, како иде директоре?“ – јавим се у тачно договорено време.
-“ Уобичајено, гњаве ме ситницама ови из оперативе, као да то није њихов него мој посао, ама већ знаш.“ – слегну он раменима – “ Како је с малом?“
-“ Добро је, ма био сам се препа, знам каква је то болест, а доктори ка’ доктори, увјек имају оправдање за себе, па како год испане.“- кажем му.
-“ Знам, знам, пита сам сина, можда си чуо да он студира медицину у Загребу, а планира бити клинички педијатар, све ми је објаснио. А нека је испало добро, баш ми је драго.“ – вели он -“ А ипак припазите, настојте да се не прехлађује.“ Nastavite čitanje