Сачекао сам пијући јутарњу каву да прође уобичајена цермонија реферисања код директора Сараге, а онда сам га назвао телефоном и договоришмо се да код њега дођем у осам и по сати.

-“ Ту сам, како иде директоре?“ – јавим се у тачно договорено време.

-“ Уобичајено, гњаве ме ситницама ови из оперативе, као да то није њихов него мој посао, ама већ знаш.“ – слегну он раменима – “ Како је с малом?“

-“ Добро је, ма био сам се препа, знам каква је то болест, а доктори ка’ доктори, увјек имају оправдање за себе, па како год испане.“- кажем му.

-“ Знам, знам, пита сам сина, можда си чуо да он студира медицину у Загребу, а планира бити клинички педијатар, све ми је објаснио. А нека је испало добро, баш ми је драго.“ – вели он -“ А ипак припазите, настојте да се не прехлађује.“

-“ Све дајемо од себе, а дјете је дјете, тешко га је контролирати у сваком моменту, посебно кад мора ићи у јаслице. Боље би било да је одгој дјеце системски рјешен, да се да запосленим мужевима додатак на жену, тад нам не би требале јаслице и вртићи, а бољи би био одгој дјеце, мајка је увјек боља од тете, али шта ћеш, сада се тако мора.“ – велим му – “ Тако је некада било, нису ни “стари“ били луди.“

-“ У праву си, ја сам своју жену повука с посла док дјеца нису кренула у школу, било је мање пара, али моја срећа је била што сам добио стан неккао у то време, па нисам имао издатака за подстанарство. А кад смо већ код станова ради тога требамо и разговарати, информиран сам да нас туже, жељезницу и тебе, ради додјеле оних 50% средстава.“ – вели он.

-“ И до мене су дошли гласи, али ништа конкретно, не знам ни ко тужи ни ради чега, а док не видим папире не могу ништа конкретно рећи.“ – слажем половично с намјером да ми каже све што зна.

-“ Туже Гранчић Јозо и Ловре Борзић, како смо то за тебе рјешили прије њих, сматрајући да су они имали предност по радном стажу и члановима обитељи и постојећем стамбеном статусу. Ево погледај, имам копије тужби, дао ми Бан.“ – пружи ми он два листа папира.

Прелетим очима текст:

-“ Глупост, по ничему немају предност, а чуди ме што тужбом нису обухватили и Ивана Делију, у исто време и скоро на исти начин је рјешаван и његов захтјев?“- велим му враћајићи папире.

-“ И мене чуди, тим више што твој стан није из наше квоте већ из “Југобанкине“, а биће сматрају да ће имати већу подршку кад само тебе туже, ипак је Делија “наш“, а ти си “зна се, њихов“ “ – кисело се осмија.

-“ Нема од тужбе ништа, само гњаважа за Вас и мене, али ми је све јасно, то је Баново масло, његова подметачина да би се на сљедећим изборима руководилаца попео нешто више. Видите, он мени не може ништа, “Југобанка“ ће се досљедно позивати на уговор, паре су добили и не пада им напамет да их врате јер су већ отишле ЗИС-у, а од овога извођачима. Ту сте на удару више Ви него ја, јер сте Ви потписали, по њима незаконито доњету одлуку и уговор. Ја и да хоћу не могу бити на вишој функцији од ове, зна се да постоји национални кључ по коме једна петина руководећих мјеста може припасти Србима код нас у подузећу, и у сплитској опћини. Зна се да сте онда Ви и ови око Вас у Вашом тиму главна мета. Што је мене Бан изабрао а изоставио Делију мислим да Вам је јасно, Делија је у његовом клану, а ја сам самосталац, ван кланова и тих игри. А и зна се зашто ме Бан не воли, ради мене није напредовао на рачун рада у Комисији кад је очекивао да ће све вас склонити с пута својих амбиција, а ја му нисам дао подршку, већ настојао бити реалан.“ – кажем му.

-“ Знам ја то, а и ти си одмах схватио о чему се ради, а како му парирати?“ – пита он.

-“ Нек’ иде на суд, то ће бити Суд удруженог рада, а ја већ имам контакте са суцем Антом Куњашићем, доста је реалан и стручан човјек. Све што иде од нас, наше правне службе, морамо ја и Ви прије него оде погледати и Ви супотписати, а ја ћу као заинтересирана страна тражити да будем присутан на свакој расправи. Већ сам разговарао с правницима у “Југобанци“, они се смију, али ће и они бити присутни на свакој расправи. Консултирао сам се с адвокатима Пинцолићем и Будом Анђелковићем, они ће ми написати поднесак кад виде тужбе. Ето, то су наши потези, а по оном што су ми сви они рекли то је с правне стране лакрдија. Ви тражите да у том смислу колегиј донесе одлуку, да одбацује тужбе и да је све било по законској процедури, па су одмах на почетку Банова крила срезана. Може ли тако?“ – изложим му своје мишљење.

-“ Одлично, тако ћемо! Колегиј ће доњети одлуку и дати налог правној служби да се у процес укључе и “Југобанка“ и ти, а и то да ништа од папира не може ићи на суд без мога потписа. А ја ћу посебно, у четри ока, Бану очитати буквицу нека зна да је прочитан. А теби још једном хвала, дошло је до мене како се тко у Комисији понашао и шта заступао, и да није било тебе и Душана Црнчевића, па и Анте Кларића, тко зна шта би било тада са мном. Смјешно је да Срби штите “хрватске нациноналисте“, док им Хрвати траже главу!?“ – насмија се ведро, с олакшањем.

-“ Национализам у оном буквалном смислу на сматрам злом, више као ограничење. Волити свој народ, обичаје, културу, итд., а да се поштује туђе као своје и даје право и другима што и самом себи и не могу га цјенити као негативност. А кад се користи као напад на друге, па то и није национализам, то је шовинизам, а он је зло засновано на мржњи, а она сама по себи свуда у свјету је оцјењена као зло. А ја ни тада ни сада нисам сматрао да сте шовиниста, та били сте у Буковици за време Другог рата и знате како се тамо тада, а и прије на то гледало. Ја не мислим да се требамо устручавати отворено о томе причати, Ви Хрват, ја Србин, исту муку мучимо, ја поштујем Ваше, Ви моје, и нема проблема. Проблеми настају кад се то сакрива, гура под тепих, ти односи тако постају табу тема, а тада и једна и друга страна мисле да су угрожене и искориштаване од тог другог. Па ми Далматинци, Хрвати, Срби и Талијанаши се боље разумијемо међу собом него Хрват из Далмације с оним Хрватом из Загорја, Србин из Кистања с оним из Ниша, или Италијан из Задра с оним из Палерма. Све своје свађице ми можемо сами рјешити ако не дозволимо да их рјешавају они са стране. Видите, то наше локално, завичај,обичаји, вјера, начин живота, језик, је окружење у којима смо израсли и такви смо какви смо од рођења тамо обликовани, баш као и оно дрвеће, биљке, и све бештије које живе тамо, и нормално је да то волимо јер смо ту у своме гњезду, а интернационализам, козмополитизам, екуменизам и сличне идеје ће с временом превладати кад технолошки развој планету Земљу претвори у “глобално село“, и наши национализми тад ће постати музејски раритети. Па то су и прије неколико хиљада година људи знали, “синдом Бабилонске куле“ је казна за уздизање изнад онога шта јеси и трчање пред руду прије времена.“ – рекох му.

-“ Е, Миле, Миле, која си ти добричина, ма липо те слушати, али политика је курва, она тражи слабе точке у маси да их искористи у корист својих интереса, а то су власт и моћ, које прати богатство. И ја сам испао наивчина, мада се нисам директно експонирао, што сам осјетио неки романтичарски национализам у души, па некритички гледао на доста ствари. Али рећи ти могу, послије толико вримена, да нисам желио никоме зло. Па нас двојица се знамо одприје тога, у то време и увијек ми је било драго с тобом разговарати и радити, а не могу замислити да нешто направим да би теби нашкодило зато што си Србин. Е, нисам таки човјек ни био нити ћу бити!“ – отвори се он убацујући у узбуђењу понеки икавизам – “ А мој боравак у Буковици за рата ми је и тада био на памети и обуздавао мој романтичарски национализам.“

-“ Добро, добро, договорили смо се, идемо нешто радити, онај Бућан ми пуно мудрује, мада је шупаљ у струци колико је тежак.“ – велим му пошто сам посредно чуо да је к њему без мог знања долазио.

-“ А долазио је, видио сам да воли ћакулати и оговарати, шепури се да све зна а добро си рекао да је шупаљ, та он схвата књиговодство као статистику а не као законске,пословне и стручне документе. Мени се чини да он неће још дуго бити код нас.“ – слаже се он.

-“ Нећу пуно жалити, треба ми засад, али ћу га спустити на мјесто према знању, имам ја стручнијих и способнијих од њега, од дјеце жељезничара.“- велим му.

-“ Знаш да ћу те подржати, шта год будеш направио имат ћеш моју сугласност.“- подржи ме он.

-“ Да ли се шта говори у Загребу у кулоарима који ће организациони тип ЖТП-а побједити, децентрализација или централизација, хоризонтални или вертикалини?“- питам га.

-“ Изгледа да се иде на децентрализацију, било би десетак РО основне дјелатности:Загреб, Книн, Сплит, Ријека, Винковци, Осијек, Вараждин, Копривница, Славонски Брод, Карловац, још ће се видјети, а ми овдје требали би имати ООУР Саобраћаја, Вуче, ЗОП-а, Кола и Транспорт Шибеник. Још није коначно, чини ми се да ће се ове године формирати нови ООУР-и, Транспорт Шибеник и Кола, а онда би се наредне године ишло на формирање РО ЖП. У Загребу би био СОУР ЖТП с Заједничким службама и Интерном банком, а тамо су и највећи заступници централизације и вертикале. Видит ћемо шта ће ови у Републици одлучити.“ – исказа он.

-“ И ја сам за децентрализацију, али оперативни дио би морао бити централизиран, таква нам је технологија процеса рада, и не би ваљало да нам ту нема строге хијерархије у смислу наредба-извршење, ту се нема шта самоуправљати, а све остало се у цјелости треба децентрализирати. Биће више администрације, али не ваља ни ово шта је било до сада, да онај референтић из Загреба командује директору ООУР-а и гдје треба и гдје не треба.“ – велим му.

-“ И ја тако мислим, али искрено речено волио би да уведу ЈДЖ као некада, с тим да се отклоне они мали недостатци који су постојали. Али шта ћеш, ЗУР је такав, па кад он тражи промјене боље је да буде децентрализирано свуда него само на нивоу Република.“ – слегну он раменима.

-“ А добро, лако ћемо се прилагодити, а према Опћини ћемо бити такви јачи, неће се више моћи извлачити на Републику.“ – рекох му.

-“ То да, али биће ту доста проблема, а шта буде биће, мало тога овиси о нама.“ – вели он резигнирано.

-“ Идем за послом, биће по договору.“ – подсјетим га на прву тему устајући иза стола.

-“ Добро, тако ћемо.“ – потврди он.

Одох у своју канцеларију и сигнирам пошту, а тада назовем Бана:

-“ Шта то чујем Јерко, мене се тужи, а ти ми ништа не говориш, зар морам кроз кулоаре сазнавати?“

-“ Па не туже тебе него подузеће, ООУР, а ја сам то мислио изњети на слиједећем колегију.“ – затечен је, познам му по гласу.

-“ Сад ћу доћи до тебе, нек’ тамо буде и Делија.“ – кажем му изричито.

-“ Па дођи, а шта ће ти Иве?“ – смушено ће он.

-“ И он може бити уплетен, о томе ћемо кад дођем, нећу прко телефона.“ – велим му и спустим слушалицу.

Пронађем фасциклу са свим документима о рјешавању мог и Делијиног стамбеног проблема и упутим се преко колосјека до нове зграде гдје је била Банова канцеларија, оне зграде коју смо Мишо и ја прије пар година градили за економску службу, а коју су они док сам био у војсци приграбили за себе, а економску службу разбацали по ћумезима по цјелој станици.

-“ Па Миле, ја сам то хтио изњети на колегију, а они туже жељезницу, не тебе, а тад би све сазнао као и остали и шта мислим подузети.“ – одмах се правда он.

-“ То је толика тајна да сви по станици причају данима, ајде Јерко мани се прича, гдје је Делија?“ – нисам баш љубазан.

-“ Сад ће, ево га долази…“ – баци поглед на врата кроз која бојажљиво улази Иве.

-“ Овако, да видимо скупа шта они траже, а шта ти можеш и мораш подузети, дај те папире.“ – конкретан сам.

Делија смотано стоји, схватио је или му је Бан рекао о чему се ради.

-“ Ево, суштина је њихове тужбе да си ти добио стан прије њих иако ниси био испред њих на листи, Гранчић има двије године стажа више, а Борзић и стажа и чланова обитељи. Траже да се те одлуке пониште, а њима додјели стан.“ – говори док ми пружа папире.

-“ А ти, шта ти мислиш, какав одговор на тужбу спремаш?“ – правим се да очима читам мада ми је све то већ познато.

-“ Дао сам Бирђи да се припреми за расправу а суштина би била да је све направљено по закону и нашим правилницима и да су тужбе неосноване те да их Суд одбаци.“ – појашњава он.

-“ А мислиш ли се позвати на чл., чини ми се 79. гдје се предвиђају венредни поступци у случајевима критичног кадра, а имаш и записнике с колегија о томе, систематизацију и стварно стање запослених, те тумачење Суда удруженог рада о томе, сјећаш се ваљда тога. И зашто сам тужбом обухваћен само ја, што није и Делија? Ја сам рјешен као критични кадар, Делија то није био, ја сам добио учешће од 50%, а Делија стан из наше квоте уз обећање “Далмацијавина“ да ће учествовати “…бог зна кад…“ – кажем му и питам га.

-“ То је Гранчићева и Борзићева воља, они не спомињу Делију, на одлуке за њега се не жале.“ – он се ускочопери.

-“ А тако! Тко их је подучио Јерко да тако направе мада би имали веће шансе да су Делију тужили него мене? Он је стан добио из квоте жељезнице, није био критичан кадар, а и неизвјесно је учешће “Далмацијавина“ у суфинанцирању, јер су одговорили да ће то разматрати кад му жена дође на ред, а то је за “пар…пар…“ година. А жељезница је све у цјелости платила, јел’ тако? А они, замисли, ухватили се мене, нису ваљда толико наивни да бирају мању шансу, јер мој стан иде из квоте “Југобанке“, с њом смо склопили и извршили уговор, само се чека изградња и усељење. А колико знам Гранчић се скоро оженио, још нема дјеце, па у збиру бодова није испред мене, а Борзић Ловре има стан у Перковићу, он и нема право на други стан већ на проширење или слично. И да довршим, немој мислити да не знам чије је ово масло, послије толико времена, пропуштајући све жалбене рокове, сјетили се они да туже жељезницу преко мојих леђа, а Иву заборављу!? Ти Јерко нађи други начин, мимо мене, да остварујеш своје амбиције, а ти Иве, ако мислиш да ћеш се и овај пут сакрити иза мојих леђа си се преварио. Знам Јерко гдје је и на кога је усмјерен твој хитац, али ниси требао мјешати мене у то, нити ћу ти отежавати нити ћу ти олакшавати, а ниједна расправа на суду неће бити без мог присуства, без “Југобанке“ и понеког адвоката ако ми буду потребни.“ – заврших у једном даху гледајући како се Бану лице шкорпуни од навале крви и Делију како убрзано цупка ногама и крши руке као млада чекајући вјенчану цермонију.

-“ Немам ја ништа с тим, и мене је то изненадило, послије толико вримена, чему тужба без претходних пар нивоа жалби…“ – правда се неувјерљиво Иве.

-“ Лонац је пука, вода се пролила, сад је треба шпорким крпама купити и прати под! Знам ја да долази реорганизација, да ће бити доста директорских мјеста, руководилаца, шефова, да ће се примити доста радника из грађанства по свим ООУР-има и у Заједничке службе, па ти ово није требало. А за највиша мјеста неће се овдје одлучивати, одлучиће се у Опћини, Комитету и ЖТП-у, а на то неће утицати ова глупост око Милиног стана. Прозирно је Јерко то, и за мене и за остале. А ти би Иве да прође све мимо тебе, да будеш у заклоници! Е, па неће бити тако ако ме не послушате. Зато нека Бирђа уложи све своје умне и физичке способности да се тужбе одбаце на првом рочишту. Ја толико, за сада, а ви како знате, сигуран сам да ћу ја тај стан добити ма шта год ви подузели.“ – довршим им оно шта сам наумио рећи.

-“ Наравно да ћемо настојати, али не признајем да сам ја ту умиша прсте, нисам такав!“ – Бан је зачудо помирљив, а Делија шути ли шути и нервозно се трза.

-“ И кад сам већ ту да и ово кажем. Јерко, људи из моје службе се жале да их пресрећеш, да гледаш кад долазе на посао и одлазе с посла, питаш шта раде и куда иду. Није фер, шта си ти њима, то је моја дужност, а ти то чини код својих људи. Ти ниси мени надређени руководилац, схвати једном то, није ти ово магазин или станичица гдје си био помоћник шефа. За своју службу ја одговарам од А до Ж, ти за своју, и тако се понашај, те престани врбовати моје људе и обећавати им ово и оно што ниси у стању испунити, да би ти одали по коју ћакулицу коју би користио против мене да би себе уздизао.“ – пребацим му и то.

-“ Па ја сам руководитељ опће службе, водим рачуна о свим радницима Секције, па и твојим.“ – сад он плану.

-“ Прошла су та времена, то би ти била дужност да си Сарагин помоћник или замјеник, али њега замјењује Ћиро Вученовић као директор саобраћајно-операвтивне службе, па ти би требао познавати систематизацију и остале правилнике!? Било би колегијално да ми кажеш што примјетиш, а не да мене на тај начин контролишеш и о томе тужикаш тамо и амо. Мизерно је то за једног руководитеља опће, правне и кадровске службе, и као стручњака и као човјека. Био сам кратак и јасан, сад знате шта вам је чинити, а ја добро знам шта ћу подузети.“ – устанем и одем не чекајући одговоре у своју канцеларију.

Након сат времена јави се прваница Бирђа Крижан:

-“ Шефе, имате ли мало времена, дошла би на неке консултације?“

-“ Има Бирђа, само дођи.“ – рекох јој хладно.

Стиже убрзо сва задихана и црвена у лицу:

-“ Морала сам на брзину писати, концепт је, да ми прегледате јел’ тако треба?“ – отвори она фасциклу с некаквим папирима исписаним рукописом с пуно крижаних и допуњаваних редака.

-“ Читај.“ – рекох јој.

Она чита из тог концепта одговор на тужбе, наводи и члан Правилника о кадровским становима, критичном кадру, описује процедуру и позива се на записнике колегија директора, Стамбене комисије, Радничког савјета и препоруке и мишљења Синдиката, те уговоре с “Југобанком“ и финацијска документа.

-“ Јел’ добро, треба ли још шта?“ – пита ме на крају.

-“ Имаш ли прилоге докумената на које се позиваш?“ – питам је.

-“ Имам, биће комплетирано, а кад будем ишла на расправу позват ћу Вас.“ – вели она.

-“ Када је расправа?“ – распитујем се.

-“ За десетак дана, доћи ће позив сутра, пркосутра.“ – вели она.

-“ Обавезно ми јави и пошаљи копију, ићемо скупа, а гдје је ту Делија?“ – кажем јој и питам је.

-“ Засад га нећемо спомињати, а Ви како хоћете кад чујете шта ће Гранчић и Борзић рећи на расправи.“ – поцрвени она још више.

-“ На којем мјесту на стамбеној листи су њих двојица?“ – питам је.

-“ На ниједном, до сада нису тражили рјешавање свог стамбеног пронлема.“ – слегну она раменима.

-“ Добро Бирђа, кад дође позив на расправу јави ми и пошаљи копију, а знаш ли који је судац?“ – сјетих се да упитам.

-“ Анте Куњашић, тако су ми рекли.“ – вели она.

-“ Одлчно, јави кад дође позив, а те све материјале прекуцај и дај ми копије и дођи на договор.“ – устанем да је испратим.

Она није одмакла ни десет корака кад зазвони телефон, јавља се Делија:

-“ Миле, молим те, не увлачи ме у то, ја о томе нисам ништа зна.“ – цвилећи молећиво шапуће.

-“Да ти повјерујем не могу, па ја сам о томе чуо има петнаест дана, а ти се ниси сјетио да ми се јавиш све то време. Мислио сам да си ми прави пријатељ, испада да јесам само кад ти требам и ништа обрнуто, а ти си се сад слиза с Баном, и чуди ме да не видиш да те искориштава за своје циљеве. Ти ћеш за годину-двије бити дипломирани економист, а сумњам да ће он дотле дипломирати управно право, и имаш веће шансе да напредујеш него он. Ех, Иве, Иве, нећу ако не морам, то ти већ сад могу рећи. Ја се држим договора који сам склопио по изласку из Војске, да тако није договорено ко зна гдје би сад радио.“ – рекох му и спустих слушалицу.

Код куће о томе нисам ништа говорио, шта да препадам Милицу кад је и без тога ради болести Јасенке доста пропатила, већ сам настојао све проблеме с посла заборавити на прагу стана и кроз игру с Јасенком, која се брзо опорављала и неуморно шарала по сликовницама бојицама и фломастерима, очувати душевни мир.

Advertisements