На стручном колегију економске службе смо претресли све текуће проблеме по службама, ништа није било изразито проблематично, тек по који ситни технички проблемчић.

-“ Добро, извињавам се што сам мало запустио текуће послове ради ангажирања око Медитеранских игара, те болести дјетета, али сада, ускоро ће игре почети и дјете ми се добро опоравља, ћемо се чешће консултирати. Неће бити опуштања, чујем да ћемо добити нове ООУР-е: Кола, Вучу и Транспорт Шибеник, а за годину-двије Радну организацију “Жељезнички пријевоз Сплит“, а до тада још има времена. Опет ће бити размјештаја, премјештаја и пријема радника, куповине опреме и оправке и адаптација пословног простора, великих трошкова, и то говорим на време да знате шта нас чека.“- кажем им на крају.

-“ Охо, опет диобене и сводне биланце, липо, липо.“ – каже Маја Золтнер, шефица књиговодства.

-“ Шта ти ради Иво Бућан, чуо сам да се код Сараге жали на све, од мене до задњег у служби?“ – питам је.

-“ Да ради колико ћакула било би у реду. Он све и свакога критикује, а оно што треба направити збрља с брда-дола, морам му увијек поправљати, рачунајући да још није ушао у наше специфичности. Зар је ишао код Сараге?- изненађено ће она.

-“ Јесте, а да ни ја до јуче нисам зна. Сарага не рече у детаље шта је све наприча већ да по Бућану у служби ништа не ваља, од технологије и организације рада преко руководилаца до радника, значи да не ваља ништа.“- насмијем се.

-“ О Боже, шта тај човјек мисли, шта замишља тко је он да соли памет свима? Код мене је био да не набављамо наш канцеларијски материјал и обрасце из Сервиса за набавке ЖТП-а и “Бирографике“ већ од “Наприједа“ из Сплита, оне унифициране за остала подузећа, јер су наши тобоже застарили и нефункционално скројени. Свашта, ту је тек толико времена да није могао схватити наше специфичности, а соли нам памет свима као да је одраста на шинама.“ – јави се Срећко Мешин, шеф материјалних послова.

-“ Да не ширимо причу, Мајо пошаљи га код мене на разговор, да видим шта смјера и шта жели.“ – рекох им закључујући разговор.

Након десетак минута дође Иво Бућан, финанцијски референт књиговодства закриливши својом огромном тјелесином врата канцеларије носећи неку цедуљицу у шакетини:

-“ Звали сте ме директоре?“ – процвркута дјечачким гласићем стајући испред стола.

-“ Сједи Иво, требамо мало попричати, а ја нисам директор већ руководитељ службе, да будемо прецизни.“ – рекох му.

-“ То је исто, ма добро.“ – раскваси се на катриги са стране стола.

-“ Није исто, разлика је у моћи власти, а да не дужимо, рекоше ми да си ти незадовољан с послом у служби, да имаш идеја, да си доспио на разговор код директора Сараге, а све некако у тајности, иза мојих леђа, прескачући уобичајену хијерархију. Мени лично то не смета, али ми је криво што ниси о свему томе са мном разговарао кад знаш да овдје можеш доћи у свако доба и ради ситнијих проблема. А овдје се ради, како ми је речено, о концепцији рада у служби, а зашто сам ја директно задужен и одговоран, па би сад желио да чујем о чему се ради.“ – рекох му.

-“ Ма, није тако било, случајно сам се срео с директором, тако мало разговарали, није то било никакво оговарање или жаљење ни на кога, само сам причао како се ради у другим подузећима.“ – цвркуће и нервозно гужва папирић у руци.

-“ Да ли ти је  шта у роду онај заставник Бућан, крупан ка ти, што је радио на војном складишту код “Бродоспаса“ у Солину?“ – изненадим га промјеном теме.

-“ А, знам га, то ми је неки рођак, стриц, али не из прве линије. Лапан је, ка свака војничина, ма није лош, само крут, знате Ви какви су већ они у униформи, мисле да је њихова увик исправна и задња.“ – видим да се чуди, не зна куда смјерам.

-“ Ја се не слажем с том оцјеном о њему, додуше не познајем га као ти као рођак му, само знам да је био домобран с осамнаест година, па заробљен од партизана и укључен у партизанске јединице и оста тамо и поста подофицир. То ми је причао, а шта се тиче посла с жељезницом с њим никад није било проблема, био је педантан и добро познавао свој посао.“- велим му.

-“ А њега третирају као црну овцу у широј обитељи, једини је он војно лице, сви ми остали смо велики вјерници, нико није био нити је сада члан Партије осим њега, ето тако је.“- објасни он.

-“ Е, сад о послу, по оном шта сам чуо не ваљам ја као руководитељ службе, не ваља Маја Золтнер као шефица књиговодства, не ваљају ни остали, а начин рада, обрасци, и све друго ништа по теби не ваља. Да се разумијемо, ти си слободно могао мени рећи, а не около, па би се одмах неке ствари разјасниле овдје, као што ће се, надам се, и сада. Овако, жељезница је специфична дотле да је називају “држава у држави“, а начин на који ми радимо је стар преко сто година и исти је код нас као у Аустрији, Њемачкој, Италији, Француској и другим жељезницама у Европи, постоје уговори и споразуми међу жељезничким управама и државама и заједничка тјела на нивоу РИВ-а и РИЦ-а, до детаља регулишу све односе од техничких до организационих стандарда, који се тешко доносе и мјењају и то само онда када буде велика потреба, нпр. увођење неких техничких иновација и слично. А ти с мјеста на којем радиш то не видиш! Шта ти знаш шта ради Контрола прихода у Београду, Новом Саду, Загребу и Љубљани? Ти добијеш из Сводног књиговодства ЖТП-а само двије-три стваке за књижење прихода, а немаш појма како је до њих дошло, а оне су новац. Да то научиш треба ти бар три-четри године теорије и рада, да кренеш од благајни по станицама и стригнеш прко Контроле прихода до сводног књиговодства ЈЖ. Друго, технологија рада је уједначена на нивоу Европе, обрасци су исти, а ако хоћеш да се увјериш види један међународни товарни лист, тамо имаш пет језика,а шта је најважније то рачуноводство је толико усавршено да се до дан данас није десило да је неко нешто украо а да није био откривен и судски кажњен. Треће, што ти о жељезници знаш да би мене могао учити, ја сам на њој од петнаесте године, као ученик, као прометник, као референт, па сада руководитељ, успут завршивши факултет и стекавши искуство. Ако мислиш на тај начин градити себи каријеру, опањкујући друге, служећи се демагошким причама, вјеруј ми да нећеш успјети. И да запечатим, већина оних књижења, података што сам добио од тебе је нетачна, онако нешто око, а и сам знаш да тога у књиговодству нема. Ти си, по мени, више за комерцијалу, имаш дар говора и не држи те мјесто. Ето тако, мој Иво, видиш да се може са мном о свему, без љутње, разоварати.“ – завршим причу – “ А амко имаш нешто предложити, понудити, замјерити, итд. узми папир и оловку и напиши и образложи, тако се код нас ради, а ја ти гарантујем да неће остати у ладици, брзо ћеш добити одговор од “надлежних органа“, било руковођења било самоуправе.“

-“ Па нисам ја никога оговарао, нисам званично тражио разговор, то је испало случајно, у пролазу, више као необавезни разговор…“ – мешкољи се настојећи се оправдати.

-“Остави се објашњавања, оно шта сам чуо нису људи исисали из прста већ од тебе! Ја ту ствар нећу више потезати нити тјерати мак на конац, а ти људи, којима си причао приче ме одавно познају боље него тебе и већ имају свој суд о мени и мом раду. Завршили смо, ти имаш своје радно мјесто, свој посао, посвети се њему, а ако ти се не свиђа то је већ твој проблем, рјешавај га сам како знаш.“ – устанем иза стола дајући му знак да је разговор завршен, и није ми се дало слушати његова правдања знајући унапред да ће све од рјечи до рјечи бити лаж и “прање руку“.

Он уста и оде сав смушен и учини ми се да је сад његова тјелесина пуно мања, некако увенула, него кад је дошао.

Био је крај јуна, вршиле су се припреме за израду полугодишњег обрачуна пословања у свим одјелима службе, као и финални радови пред Медитеранске игре. Већ су почели разни пријеми на нивоу Опћине по завршетку појединих објеката, долазиле су позивнице за те пријеме, али сам ја ту обавезу препустио директору Сараги и осталима, нек се сликају и хвале, веселе и рекламирају, јер је мене досадашњи рад око свега тога исцрпио и заситио да нисам имао воље судјеловати у тим хињеним цермонијама и слушати хвалоспјеве о онима који су најмање томе придоњели. Али један позив је ипак био изричит, јави се начелник за саобраћај у Опћини дипл.инж. Иван Дадић:

-“ Е, колега, не може то тако, чекам данима на овим пријемима да те видим, а тебе нема па нема. Твоје главоње кажу да радиш, па шта се не појавиш човјече!? Овај пут мораш доћи, инсистирао је лично Скатаретико, сутра у 10 сати је код Предсједника Опћине, биће наша ужа екипа.“

-“ Ма, Иване, не волим ја те пријеме, а ја као неки нећу нити могу имати од њих користи и одавно сам престао вјеровати у обећања политичара.“

-“ Добро је упознати људе, никад не знаш тко ти кад може затребати, уосталом мораш доћи, тако је наредио Скатаретико и њему је било чудно што се ниси досад појављивао, па је мене а не секретарицу задужио да те нађем. Онда, видимо се сутра?“ – објасни он.

-“ Добро, доћи ћу, мада знаш да сам ја увјек у послу до гуше.“ – обећам му.

Сутадан сам био тамо у заказано време. Затекао сам тамо познату екипу финацијера и технолога из саобраћајне и грађевинске бранше која је радила даноноћно на конкретним пословима далеко од очију јавности, а од директора скоро да никога није било. Тачно у 10 сати појвише се Предсједник Опћине Виђак и Извршног вјећа Опћине Скатаретико у пратњи начелника за саобраћај Ивана Дадића, који отвори пријем:

-“ Другови предсједници ово је екипа људи разних струка која скоро двије године ради на реализацији пројекта “Медитеранске игре Сплит ’78.“ И да није било њихове памети, знања и труда сумњам да би све овако грандиозно и на вријеме било готово. До сада су се на пријемима појављивали углавном директори, а ја сам сматрао да се не смије заборавити на ове људе и да им треба одати достојно признање за њихов рад.“ – и поче нас представљати по имену и презимену и подузећу из којег смо додајући по нешто карактеристично за посао који смо радили. За мене рече да сам врсни саобраћајац и економиста, специјалиса за жељезнички саобраћај, који по стручном капацитету надмашује средину у којој ради и да је срећа шта такав постоји на жељезници на подручју Далмације.

Бијаше ми неугодно од толике хвале, али се морало ћутити, такав је протокол.

Кад он заврши јави се Анте Скатаретико:

-“ Ја сам инзистирао код Предсједника да посебно вас прими јер сте ви били мотор пројекта који је цијело вријеме беспрекорно функционирао, јер сте ви људи стручњаци који су највише допринијели да се овај огромни посао оконча како треба. А није то мали посао, Сплит није више исти, више се сад направило него у задњих сто година. Пругу кроз град смо тунелизирали и на тај начин добили низ нових брзих цеста и улица за цестовна возила, путничку станицу смо колико толико уредили мада знам да је другу Мажибради жао што није онако како смо желили на почетку, техничка постројења жељезнице су пребачена у Копилицу и Солин, а она је добила и нови хотел за самце на Равним њивама и стопостотно повећање колосјечних капацитета све до Книна, и штета је што се није сада могла електрифицирати пруга, али је то већ друга прича и задатак за будуће генерације. Па добили смо нови стадион на Пољуду, правог љепотана, иако нам је свима срце остало на старом “Плацу испод мурве“, нама старима, али ће се млади навићи, те нове базене, улице, цесте, студентске домове итд. да не дужим. Ето, друже Предсједниче, ово су они људи из сјене које не срећемо на пријемима, а који су све ово осмислили и руководили изградњом до данашњег дана не штедећи ни памети ни снаге радећи даноноћно уз свој редовни посао и за редовну плату. Не умањујући заслуге директора, политичара, итд. њих сматрам најзаслужнијим за све ово направљено, па сам ради тога предложио да их примите и бар симболично им захвалите на уложеном труду.“ – умукну громогласни глас агилног предсједника Извршног вијећа Опћине.

-“ Другови, драго ми је да вам се могу захвалити за сав уложени умни допринос и труд на реализацији овог великог пројекта који ће цијелу нашу земљу на достојан начин приказати свијету. И ја сам мишљења као и друг Скатаретико да је код нас постало уобичајено да се хвали и позива на пријеме и разна славља директоре и политичаре, а заборавља на људе који се на реализацији пројеката највише троше, на те људе из сјене, који увијек остану кратких рукава кад се дијеле награде, дипломе или нека друга признања. И драго ми је да то могу овај пут и на овај симболичан начин исправити и да вам у име Опћине Сплит, града Сплита, Омиша, Трогира и осталих захвалим на свему што сте учинили и тако се несебично жртвовали. У моје име извините се својим породицама што сте морали да жртвујете многа поподнева на раду умјесто да сте били с њима. А као што рече друг Скатаретико Сплит је изградњом ових објеката постао прави свијетски град и весели ме што све ово ново што је сада направљено није осакатило хиљадугодишњу патину града, већ се уклопило у цјелину као да је ту од постанка града. Позивам вас да у то име попијемо буићерин за здравицу вама, граду и нашој држави и уживамо у играма које за који дан почињу!“ – протоколарно он одвергла свој говор.

Тад уђоше секретарице и сервирке и подјелише нам пригодне мапе с напиперима и кемијским оловкама и проспектима игара, а ми се раштркашмо по кабинету. Прилази ми Иван Дадић у друштву Скатаретика:

-“ Ево га Предсједниче, тешко је до њега доћи.“

-“ Није тако Предсједниче кад треба радити, а кад су награде у питању мене се не сјете, тек ту и тамо по која дипломица, комад карте, без пратеће материјалне подлоге. А пријеме не волим, сви су ми исти, а све људе ионако познајем а и они мене, с времена на време се видимо или чујемо, и тако то иде, судбина, шта ли.“ – прихватим пружену руку.

-“ Добро смо направили Миле, жао ми је што нисмо успјели рјешити станицу Сплит онако како смо замислили, да буде на два нивоа, транзитни чвор свих видова саобраћаја, за жељезницу, цесте и море, и што нисмо бар електрифицирали пругу. А што ћеш, неке људе стално срећем на оваквим пријемима, тако се намећу, али као бивши привредник знам гдје лежи “суво злато“ струке. А ти би по свему требао напредовати, или овдје или горе у Загребу, па ако будем у могућности постараћу се да будеш у мојој екипи, нешто и са мном смјерају, али видит ће се, но имам те на уму, буди сигуран.“ – рече он.

-“ Јел’ то говори привредник или политичар?“ – пребацујем на шалу.

-“ Привредник, ја сам то првенствено, а политика ми дође узгред, онолико колико морам.“ – и он се насмија да појача обећање.

А тада се поздрави и оде до сљедећег госта. Иван Дадић утихо дода:

-“ Планира се да он буде предсједник владе у Загребу, видјет ћемо што ће бити од тога.“ – да ми објасни двосмисленост Скатаретикових рјечи.

-“ Не гајим илузије Иване, а ту је и фамозна квота, и по њој сам ограничен и на жељезници и у граду. Но, нека је и тако, имам и других проблема, а у овоме тренутку ми тако нешто не би ни одговарало. Знаш ли шта је с Мертојаком, тамо би требао добити стан?“ – питам га.

-“ Колико знам сви пројекти су готови, креће се навелико, пуним капацитетом најесен, двије-три године ће се градити, па рачунај. То је тамо цијели град од 2000-2500 станова с пратећом инфраструктуром и друштвеним објектима, школом, домом здравља, итд.,итд.“ – рече он као из рукава.

-“ А…, чекаћу, нема ми друге.“ – стиснух рамена.

-“ Испалтит ће ти се, биће то дивни, модерни станови и липо насеље уз море, најлипше у Сплиту.“ – потапша ме он по раменима и оде даље.

Advertisements