А мене и Милицу је мучила дилема: да ли остати у овом стану у “Крстуловића кући“ или тражити бољи и сувљи. Кућа је била зидана од кресана камена, на спрат, извана је била као нова како то већ испрани камен од киша и времена зна изгледати, али је изолација темеља била лоша, влажило је и стари бродски под у собама је већ био натруо. Кад се кућа градила таква изолација је била довољна, али каснијим асфалтирањем улице и лошим и већином зачепљеним шахтама за одвод површинске воде ток јој је промјењен па је влага улазила у темеље кућа. Баш у то време на броју 32 Омишке улице изнајмљивао се стан за скоро исту цјену, што смо чули од тете Ете, па га одошмо видити. Стан је био на високом приземљу, влаге није било, а газда му је био “Југошваба“ Анђелко Милардовић који га је купио од неког кројача који је ту годинама становао и радио. И договоришмо се с Анђелком, користићемо кухињу, купатило и једну собу, а друга соба остаје њему кад понекад он или жена му наврате из Њемачке. На селу у Херцеговачким брдима остала му је стара мајка, али он њу води са собом у Њемачку. Жена му, друга по реду, би буцмаста и мушкобањаста Босанка, која је водила над њим и његовим пословима строгу контролу и увјек је њена била задња. И тако ми преселишмо тамо, у тај нешто модерније намјештени стан, а све ради влаге да не би утицала на Јасенкино здравље. И би нам ту до јесени љепо, мада скупо, али смо се некако провлачили од плаће до плаће. Тети Ети је било жао, али је тјешило то што може сваки час навратити, та били смо у истој улици двадесетак метара даље.

А у подузећу се убрзано завршавао полугодишњи обрачун и једва сам чекао да идем на годишњи одмор, да одемо на Влаку и Мокро Поље и повратим душу и скупим нову снагу за другу половину године.

Почетком јула потрпашмо потребну Јасенкину робицу и играчкице те нешто наше старе робе у “Фићу“ и кренушмо на годишњи одмор. Ишли смо преко Сиња, Врлике и Книна, застали у Книну на кави код Мире и Јове и дошли на Влаку предвече.

Ту смо затекли Душку и Мирка, а ћаћа и матер су већ одавно били на послу, матер је по попаску ишћерала овце, а ћаћа је нешто прије нашег доласка отиша да је замјени до касно навече, а то је по њему, у ова љетна доба, било око девет-десет сати, раног сумрака.

Све је исто, нјишта се није мјењало, само се нешто на авлији радило. Стево, Љубинка и мала Дијана су били ту у шестом мјесецу десетак дана, па је Стево од досаде поплочавао стазу од авлијских врата до улаза у кућу с отпадном салиџи од гувна не обазирући се на ћаћине протесте и неку му чудну особину, која је била све изразитија што је био старији, да се ништа не дира и мјења, па се бунио што му се “упропаштава салиџ“ за тако “непотребне ствари“ као што је стаза којом се настојало избјећи блато за киша у авлији. И како тај поса Стево остави на по пута ја одлучим да завршим посао до краја, до улаза у ватрену кућу и свињац и до густерне, а код јаре да пробијем врата на авлијском зиду за овце и другу стоку, те од густерне до врата ватрене куће плетеном жицом преградим авлију. Тако стока не би улазила на главну капију и не би балегала свуда по авлији, а материне “рожице“ и остало цвјеће би могло несметано расти.

Кад дође од оваца кажем тај план матери.

-“ Богме направи то, не слушај њега, нек се буни!“- одобри она врло радо.

-“ Шта се има бунити, та салиџ му је остала од гувна, а стару, огуљену, нема зашта употребити. Него, има ли мало, врећа-двије, цимента?“ – питам је.

-“ Ма нема, неће намјерно да купи, и Стево му говорио, а он није вољан да се то ради па нађе сто изговора да не купи цимент.“ – вели она – “Не знам шта му је у задње време, све му се свело на љутито “…пуштите ме на миру..“.

-“ Па није он тако стар, тек му је 57 година!?“ – кажем јој.

-“ Ма пушти га, увјек је био таки, а сад поготово, ништа ун не би, “…шта ће ми ово, шта ће ми уно…“, а пренемаже се ки да му је триста година. Боже ме сачувај, стално гринта!“ – жали се она.

-“ А Душка и Мирко, јели они шта помажу?“- распитујем се.

-“ Ма пушти, њи двоје њесу ки ви старији! На све имају одговор, а не иде како треба. Душки, колико ја видим не иду студији, штувала се нешто, а Мирко ти је па ове године у Књињу, каже да ће наствити школу у Бенковцу, када тамо мукте дају, а код куће се не би ничег приватили, само траже паре, час за ово час за уно. А ви стрији сте све ође радили и добро учили. Уни се завуку у собу преко дана, а предвече одоше у Кистање када од тога има неке користи. Не ваљају брате, та младост је данас пуно друкчија од вас у њиовим годинама.“ – и даље се жали матер.

-“ Па, друга су времена, тако му то дође.“ – не знам шта би јој одговорио.

-“ Друга времена, нека су, али се мура и сада радити ки и увјек, неће ништа мукте доћи! Када је вама било лако! Ето, ти си завршио исти факултет радећи, а уна не муре кад има само учити. Тако и Мирко, оде у Књињ ујутро, врати се увече, ја не видим да учи ништа, а сјетити се да ође нама нешто помугну, ех, Боже сачувај, ни у сну. А није нам довољна ова мизерија од ћаћине пензије, требамо ми и даље радити поље, виноград и држати краву и овце, кокошурине и прасад. А уни то неће да разумију, ки да сам ја младица, и мене свака жунта боли.“ – жали се и даље она.

-“ А шта ћеш, мало ћу с њима причати, а ово ћу сутра почети салиџати.“ – велим јој окрећући тему.

-“ Направи ти то, нека ћаћа говори шта оће, а шта ћеш за цимент?“ – подржава ме и распитује се она.

-“ Од Крстана из Мокрог Поља ћу доњети двије-три вреће, а имамо ли шодера или пјеска овдје негдје?“ – питам је.

-“ Има ту код гркаша, мало се заземљио али ће бити добар за то, имаш и кариолу, а крампина и остали алат ти је ту код кунубе.“- дода она.

Милица се пресвукла у стару робу, помаже матери и пази на Јасенку која скита час тамо час амо разгледајући и распитујући се за све око себе. Оволику слободу кретања и пуно разних “ствари“ свуда око себе она није доживила до сада, па јој не пада напамет да уђе у кућу и да “чита“ своје сликовнице или да се игра с луткама. Интересантнија јој је жива кока од оне у сликовницама, како гуда “говори“ друкчије него кад јој се чита из сликовнице, а о дрвећу и цвјећу да се не говори, може га пипати, брати, мирисати, а не само гледати на слици и замишљати како би то стварно било.

Пред залазак навратише Милан и Мара “Учитељица“, жена му, с малим Вељком, нешто млађим од Јасенке, да се мало исћакулају с “грађанима“, мада су и они живили “по градски“. Милан је отворио аутомеханичарску радњу и ту понешто зарађивао, а узгредно обрађива оно мало поља и виноград, те велику башчу љепо урешену “по новом“, садио и наврта воћке, а Мара је чекала на запослење у Основној школи као професорица, обећали су јој, али се некако одужило. Дјеца ки дјеца, одма су “…нашла свој језик…“ и започела игре, па су се водили за ручице помажићи једно другом на оном нашем грбавом тлу не обазирући се пуно на приче нас старијих и на наша честа упозорења “…пази на ово, пази на оно…“.

Кад се смрачи одошмо на вечеру, та Јасенка се требала привићи на “бабину храну“, с природним окусом и мирисом, и није било проблема јер је баба Ружа знала све цаке како да дјетету објасни и наговори га да је то право и здраво и боље од “…уних кутија и прашака…“ на које се навикла у граду.

Навече смо сједили испод мурве и Јасенка је била пресретна што не мора рано лећи ради “посла и јаслица“ и чудила се гроздовима звјезда које су се скоро могле дохватити руком с ниског неба. Упињала се она да их дохвати подижући се на ножне прсте и одскакујући од земље, али је увјек мало висине фалило.

-“ Кад још мало порастеш, а зато требаш све јести што ти дам, мући ћеш једну доватити.“ – тјеши је баба Ружа исконском лагаријом уједно припремајући терен за отклањање будућих дјечјих протеста код избора јела.

У том се чу клепка, Маришино брештимање, Шаркове команде овцама, па матер скочи и отвори авлијска врата и стотине кресница, овчјих очију из мрака, нахрупи у авлију. Шарко нас поздрави машући репом и гуркајући све по реду њушком, па отрчи на своје мјесто између приторка и свињца да скрене овце на улаз у приторак.

Мариша баци одужу дренову штапину иза авлијских врата и умјесто поздрава зарежа:

-“ Луде овце, нема луђе стоке од њи!“

Одложи некакве новине и јакетину на ограду око одрине:

-“ Па како сте ми ви, а ти родо?“ – нагну се Јасенки.

Сједе код нас на камену сјеђу и запали цигарету:

-“ Па шта има нуво код вас? Шта се не јављате, шта чешће не дођете, та није преко свјета, а шта је с Душаном и Катјом, ни од њи ни трага ни гласа?“ – отпоче с критиком.

-“ Имамо и ми своје “овце“ свакодневно, чуо си и да је Јасенка била болесна, а сад смо ту, годишњи је, остаћемо мало дуже.“ – велим му.

-“ Знам, знам, ником није лако, ма мурете написати пар рјечи мало чешће.“ – љути се он.

-“ А шта писати, Душка ти каже ако има шта ново, и код нас и код Росе и код Душана и Катје.“ – сад се и ја љутну.

-“ Ех, уна, у двије рјечи каже да је све у реду и то је све! Па не муре све стати у двије-три рјечи.“ – мало блаже ће он.

-“ Да има нешто више ја би тата рекла, шта би ти ћио?“ – одсјече Душка.

-“ Ајде, ајде, ај’ ти јести, ми смо вечерали.“ – вели му матер, она није волила никакво рјечкање.

Он оде у кухињу да нешто “прождере“, а Јасенка се игра с Шарком. Овај трпи сва њена потезања ушију, шапа и репа, чак се и намјешта изазивајући је да не престаје с игром, чим застане гурка је њушком у ципелице.

-“ Ајме,ма пусти га, ко зна колико је на њему бува, ушију или крпеља, и свакакве заразе.“ – тјера је Милица.

-“ Чист је, враг га да, нема бува ни друге гамади. Прскамо га кад и овце, а по себи је чист. Ма шта ће јој бити, опери јој рукице послије и биће све у реду.“ – вели јој баба Ружа.

И тако смо сједили до касно у топлој јулској ноћи чекајући дашак зорњака, па окупашмо Јасенку и она заспа без успаванке. И нас није требало успављивати, по који запух с Динаре се зато постара.

По већ одмалена стеченој навици уста сам рано, сварио и попио каву па почео одмјеравати по авлији терен куда ћу салиџати стазе. Ћаћа ме затече како то радим па ме буновно упита:

-“ Шта то размјераваш, Стево почео нешто петљати, нема од тога среће, ђе се то муре радити брез цимента?“

-“ Боље је и без цимента него никако, овако се од блата не може кући прићи, а стално га има јер се пљуска из густерне. Оне плоче на Гувну ионако стоје без сврхе, набацаћу их овдје, а за пар дана ћу набавити нешто цимента и фугирати спојеве. Како год испане биће боље него овако како је.“ – рекох му – “Ајд’ пиј каву, сад ћу ја.“

-“ А како оћеш, ма не дирај ми уну дебљу салиџ, требаће кад се поправља гувно.“- рече помирљиво кад увиди да ме неће одвратити од наума.

Он попи каву уз кашаљ и цигарете и оде замјенити матер код оваца, а ја прорачуна и измери, припреми алат и кариолу и оде у Гувно да одаберем салиџ. Нисам хтио још лупати док Јасенка, Милица, Мирко и Душка спавају. Дође и матер сва у преши:

-“ А шта ћу за ручак?“ – говори наглас док отвара фрижидер.

-“ Баш те брига, шта ту имаш?“ – рекох незаинтересирано.

-“ Ође нема ништа, само вареника, скоруп, кисело мљеко, о Боже.“ – премеће она теће на шпорету и по фрижидеру.

Дође и Милица у кухињу и чу шта причамо:

-“ Отиђи Миле на Кистање и купи нешто меса, треба и за Јасенку купити оне воћне кашице, не знам хоће ли она хтјети ово јести.“- предложи она.

-“ А ја мислио салиџати, куд сад у дућан?“ – буним се.

-“ Шта ти је то с аутом, за пет минута си тамо и амо.“ – придружи јој се матер – “А треба ми и уља, и манистре, и зачина, и шећера, каве и соли…“ – поче она набрајати.

А ја нисам волио, кад нешто наумим, пребацивати се на други поса, па невољко рекох:

-“ Ајде, реците шта треба, да се пресвучем.“ – и додах – “ Боже, па ви ништа немате, увјек празна кућа, а Мирко и Душка стално одлазе тамо.“

-“ А зна их Бог, то је њима стално мука, ки да вуку вреће а не те ситнице, тешко ми их намолити.“ – јада се матер.

Упалим “Фићу“ и зачас сам у задружном дућану накупова поруџбине и не застајкући у разговорима с познатима вратих се одма кући. Да ме не би опет нечим ометале узех кариолу и почех довлачити камене плочетине с Гувна у авлију. А тад, кад се пробудише млади, поче равнати терен и засипати шљунком којег сам довозио с хрпе код бајама гркаша. Прије врућине сам поравнао терен до улаза у ватрену кућу и уз Миркову помоћ набацао и нариктао камене плоче, подбочио их ђе шодером ђе каменим клиновима да не вагају, а тад сјео у лад под мурвом, од врћине се више није могло на сунцу радити.

Ћаћа дотјера овце па марендашмо, он тад погледа рад и ништа не рече те оде одремати. А мени се још није дало мировати. Око дебла мурве су биле набацане литице на којима смо се ломили сједећи па одлучим да около озиђем и обрубим дебло каменим праговима од улазних кућних врата и прозора који су остали након адаптације старе ватрене куће. Полако, у ладу, зачас с Мирком и Милицом, сложишмо плоче, намјестишмо прагове, па око дебла засушмо шодером и би уредније и љепше, а за сједење свакако угодније.

Пред ручак се ћаћа пробуди и кад то угледа прозбори кисело:

-“ Шта то направи, упропастиће се ти прагови!“

-“ А од кога и ради чега, на њима се сједи, нема никакве силе да их разбије!“ – љутим се на његово уобичајено негирање мојих инцијатива.

-“ То треба учврстити, ставити мало и цимента, а не тако, срушиће се и поломити кад дјеца буду туда скакала.“ – тражи он разлоге за своје.

-“ Ма ајде, шта причаш, тврдо је да тенкови могу ићи, а прије би се разбили тамо на авлији ђе сте их бацили.“ – још више се наљутих.

-“ А добро, ја мислим да треба кад се нешто ради да се направи како треба.“- неда се он.

-“ А ко ти је бранио, ево ја сам зготовио за сат времена, тако си мога и ти.“ – сад ни ја не попуштам.

-“ Немам кад, а немам ни шчим! Ако и купим цимент нема ми га ко довести, ако платим дође ме више превоз него двије вреће цимента. А ове несретене овчине, ујутро, поподне, навече, сатраше нас по цјели дан. Враг одњо и њи и чагљеве, откад се накотише не муреш ни на час овце пуштити саме. Њима туристи, нама чагљеви!“ – резигнирано ће он.

-“ Тако је, увјек се неком смркне кад неком сване! Ђе су вам ловци, шта они раде!?“ – велим му.

-“ Их, по њима ће их бити сваке године све више! Узму пушкетине, проскитају се и онда на фешту у Гостиону, нема више ловаца ки шта је био тетак Дуја, ун би по два дана чека куну или видру гладан и жедан, а ови нуви се прије враћају него што обиђу кувин.“ – руга се он “новим ловцима из Гостионе“.

Ручашмо и нема се шта друго него бјежати у ладовину.Узмем мутапић и одем у Гувно под тамошњу мурву. Дођоше замном Милица и Јасенка, а остали нађоше своје логе. Од дреке цврчака се не може, кад си одвикнут, ни куњати, али врућина нас ипак савлада. Гледајући од јаре дрхртаје лишћа на гранама мурве сви упадошмо у полусан, док нам пот не овлажи косу на затиљцима и обљепи тјело. Јасенка се раширила и у сну се мешкољи па је хладимо наизмјенице комадом новина чекајући први вјетрић попасног доба дана.

Цјело време осјећам да ми нешто фали. Некад је Гувно љети било центар живота, а сада је обична ливада. Нема сламе, пљеве, жита, вијања и вршења, нема мириса зрелог бјелог жита, а тад се сјетих да сада све то раде с комбајном, дође и зачас пожење и жито се одма сипа у кашуне, а слама у појату. Јесте лакше, али није то оно право, изгубио се осјећај награде за сав труд преко године око орања, жетве и спремања жита. Ма и нема ко, стари су престарили, млађи по градовима, а малешни су више градска него сеоска дјеца. Цивилизација и урбанизација узимају свој данак.

Поподне сам завршио посао око салиџања, а сутрадан с “Фићом“ скокнем до Крстана у Мокро Поље и довезем двије вреће цимента и исфугирам малтером стазе. Матер је била сретна, а ћаћа је невољко призна да је тако боље мада је сматрао да се могло у будућности ту салиџ за нешто дрaуго употребити.

То је било пола посла који сам наумио, требало је још пробити врата на авлији код јаре, те плетеном жицом преградити авлију. Матер се сложила, а ћаћи још ништа нисам рекао, ставићу га пред готов чин. Али то ћу одрадити послије Стевине свадбе која је заказана за недјељу.

Advertisements