Миличин брат Стево се у недјељу вјенчава с Даницом Мандић, Јекином колегицом из средње школе и с посла у “Далми“, прије у Сплиту, а сада у Книну, у Робној кући.

Са Влаке смо отишли у суботу поподне у Мокро Поље да се помогне око припрема, а тамо су се сви Миличини, браћа и сестре, били већ окупили: брат Јово и жена му Мира, брат Лука, сестре Дара, Јека и Јања, све стигле од Хвара до Куле у Војводини.

Све се чистило и спремало, свак је има своје задужење, а мене задужише да се бринем о дјеци, Јасенки и Горану, и да им не сметам око печења и кувања, спремања колача и штошта другог и да се не умарам пуно, јер ћу у сватовима, као најмлађи зет, бити барјактар, да је такав обичај.

С дјецом мени није било тешко, она имају питања а ја одговоре, спустим се на њихов ниво односно подјетињим, уважавам их као да су велики и одрасли и лако нађемо заједнички језик, па они мене слушају у свему као другара, а ја им као “паметнији“ одговарам на сва безбројна питања о свему и свачему једностваним одговорима и “озбиљно“, те она уважавају и чак имају савјете и забране које нису баш оно шта ја хоћу него шта тако треба и мора се.

С дјецом сам накитио “Фићу“, а ја сам им дозволио да се њих двоје око тога максимално ангажирају као “умјетници“, те се сви чудише како им дјеца не сметају и не “…мувају се око ногу…“.

Заспалао се касно ноћу, сито и припито, а с планом да се све финализира и дотјера у мало времена што остаје док се крене по младу у Мандиће, доље испод Ђеврсака. Распитао сам се у детаље шта је моја дужност као барјактара и укратко ми објаснише по оном “…то се зна…“ и схватих да морам носити заставу у поласку по младу у првом ауту, а по повратку и оно што се на барјак накити, а то по обичају би била нека “…пјевчина или кокош…“ која се “украде“ од маладиних да би било доста сретна с подмлатком у новој породици.

Зора дође за час, женске се прихватише послова око колача и остале хране, а мушки око сјечења печења и намјештања столова и сјеђа за предвидљиви број сватова, па и још више, за сваки случај.

Средишмо се и обукошмо како треба и у десет крену колона аута. Ја сам био у првом на сувозачком мјесту и кроз отворен прозор држао прилично дуго и тешко копље с повеликом српском заставом док је на хауби била растегнута и учвршћена југославенска застава окићена цвјећем.

Макдамском “Рударицом“ се возило кораком до Радучића, а на асфалту се нешто убрза и мени барјак отежа. Углавио сам га у оквир прозора и стисну копље кољенима и рекох да возе брже да се стигне на време, треба се из Мандића вратити у Книн код матичара па одатле у Мокро Поље, засеок Савиће, та не смије се одмах каснити, а и треба настојати да се избјегне највећа врућина.

У Мандиће смо стигли до једанаест, а ту пред авлијом почеше погађања и цермоније које том обичају и пригоди приличе.

Младу не дају док се не дарује и тјерају нас назад, а стари сват и представник фамилије Мандић се уз ракију погађају, а ја се потајно измакнем и отиђем код Данице. Смијемо се обоје, али је она укочена од узбуђења и хтјела би да избјегне она “старинска мудровања“ и да се већ једном иде да се не закасни код матичара.

-“ Шта си се препала, опусти се, нека будалачу, а биће све како треба, пола сата горе или доље, ма матичар ће чекати.“ – смијем јој се.

-“ То је све напито, треба возити до Книна, па у Савиће, бојим се да се нешто не деси на цести. Таман би ми то требало!“ – секира се она – “ А и ова робетина, фризура, по овој врућини ми није лако издржати, једва чекам да се тога рјешим.“ – прагматично ће она.

-“ Ја сам на челу колоне, нећу дати да брзо возе, ма опусти се, не мисли на зло у овом трену, та биће све у реду.“ – умирујем је.

-“ А хвала Богу, погодише се коначно!“ – гледа она кроз завјесу.

Тад неки сједоше за трпезу намјештену у авлији пуну јела и пића, али ником није до тога, већина с ногу узе залогај два и попише чашу вина и кренуше према аутима да се иде даље.

-“ Ајде мала,“ – окренем се дјеверуши – “дај ми неку кокошурину на барјак, да не праве циркус, нек се иде.“ – кажем Даничиној сестричини.

Она оде и ухвати прву коку која јој дође под руку и дода ми, а ја је окачим на барјак и повика:

-“ Креће се, ајмо људи!“

Кокош крешти на вр барјака, а и потешка је. Кад у вожњи удари вјетар почеше ми се ломити руке.

-“ Стани, не може овако!“ – рекох возачу и кад он стаде скинем кокош с копља и бацим је у портапак, а тада убрзашмо. И не знам зашто, баш у тој пригоди, пролети ми миса кроз главу:

-“ Увјек се неком смркне док неком свањива!“- мислећи на кокошју судбину.

Пред Опћину у Книну стигли смо на време, одслушали досадну цермонију код матичара и одборника и сликали се, час овако час онако, појединачно и колективно. “Сликар“ Милан Тривић је направио посла више него што је очекивао, а онда обећа да ће доћи и у Савиће да доврши поса.

Отегла се та цермонија па касно поподне стигошмо у Савиће, а тамо нас дочекаше столови пуни печења и пића, а било је комодно, мјеста за све, цјели заселак, за старе и младе, стојне становнике и придошлице из бјелог свјета. До касно у ноћ се наздрављало и пјевало и “мудровало“, а ја се, бавећи се дјецом, постара за њих, успава их па се придружих “окашњелом друштву“ да чекамо зору.

Ујутро се мамурлук љечио ракијом и кавом. Даница се пресвукла и као “права млада“ вјешто прихватила распремања уз Миличину и Мирину помоћ под “надзором“ Јање. За сат-два живот се врати у свакодневну колотечину. Иде се радити, треба рјешавати свакодневне обавезе.

Осташмо још један дан, да се поспреми и среди све по кући и око куће, а онда се разиђошмо свак у свој живот и свакодневне “муке“.

Упитах се, јави се у мени критизер, чему све то будалакање, тај трошак и цермоније кад се све своди на удовољавање бирокрацији која зна масно и весеље наплатити, а онда ми дође оно исконско оправдање да је то само једном у животу и да не треба мјењати оно што је хиљадама година испробано у различитим али суштински истим варијантама. Јесте да се пуно промјенила форма, али је суштина остала иста, стварање новог покољења, карике у ланцу живота, које се на овај начин настављју у њему треба “угодним шоком“ обиљежити као почетак за њу и за оне прије и послије у том ланцу.

Нек живот иде даље, сад смо ту на трен, а вјечност је била и остала мјена, данас јеси сутра ниси, и тако бескрајно за појединце и за цјелину.

Advertisements