У Сплит смо се вратили физички и психички релаксирани, али се та снага брзо истопи у свакодневници.

Посао, мој и Миличин, Јасенкине јаслице, и вјечна трка подмиривања дугова. Кад од ништа кренеш ма шта год подузимао и колико се год трудио никако се одљепити од те стартне нуле.

Бранко Чича, самостални референт за план и анализу, рече ми да би некога требали за предавача на курсу маневриста у Солину за предмет “Жељезничка географија“. Не плаћа се бог зна шта, али и то мало је било итекако потребно.

Предавачи су: он за саобраћајне прописе, Јерко Бан за опће предмете, самоуправу и радне односе, а ја би требао предавати жељезничку географију двапут седмично поподне од пет до седам сати.

-“ Па добро, хоћу, али су за то накнаде минорне! А треба ми и то мало, пристајем.“ – рекох му.

Пристао сам више ради разбијања монотоније свакодневнице него ли ради зараде. Кад се све зброји, с једне стране трошкови доласка у Солин и с друге колико се плаћа био сам на нули, али понекад и терминско помјерање нуле користи, одлаже се оно спутано стајање пред зидом стварности и морално понижење ради просјачења “одерана образа“ за преживити свакодневницу.

Такве курсеве су увели по свим већим чворовима из више разлога, први је био кронични недостатак радника за најтеже послове на жељезници: маневриста и транспортних радника, а други је био што се и они који се прихвате тог посла убрзо разбјеже не толико ради мале плаће већ више што за исту плаћу могу прећи на лакше сличне послове у околне фирме гдје се пуно мање ради и гдје је мања опасност по живот на послу и гдје се прије рјешавају стамбени проблеми него код нас на жељезници. Дошло неко ново доба, сада бјеже од жељезнице и њене технолошке дисциплине, а некада су момци са села жудили за сталним послом и “привилегијама на жељезници“ као што су биле униформе и режијске карте те одмаралишта по цјелој земљи. Сви би сада хрјели све преко ноћи без пуно труда и учења, да имају добру плаћу, стан и доста слободног времена за провод, а посао је тек ту да им иде радни стаж. Нека друга је то младост, сита од пелена, мажена и пажена, без радних навика и која све очекује да јој се да, а да ништа не улаже.

То ми је одмах било јасно док сам ушао у “школу“ станице Солин. Тамо су некада биле канцеларије шефа и помоћника шефа станице Солин, робна благајна,колни уред и коночиште за теретну влакопратњу, а сада је све адаптиранио за “школу“ и ресторан друштвене прехране. Шеф станице и остале канцеларије су пребачене у бивши службени стан шефа станице Марцела Јурјатћа, а робна благајна у магацинску зграду. Бивше “Мраморне“ више нема, сада се тамо налази нови “Дизел депо“ с управном зградом и халама за оправку локомотива, а одмах иза до мора је колектор с базенима за прочишћавање отпадних вода механичким и биолошким пречистачима. Једино је прометни уред остао исти, мада нешто обновљен и модернизиран, с неким новим људима и обичајима. Све сам то унапред знао и “видио“ кроз папире, али слика замишљеног и ова у стварности су биле битно другачије. Док су објекти и околности изгледале пуно боље људи који су у њима радили и опслужују их били су ми корак назад, некако “недопечени“ стручно и дисциплински распуштено.

Тачно у пет улазим у “школу“ и затичем “друштво“ у живахном разговору посједало по столовима у некакву надмудривању о задњој утакмици “Хајдука“.

-“ Добар дан, пет је, радимо.“ – рекох им.

Уз шкрипу катрига и столова они се некако размјестише, обучени свакојако, углавном у трендовски модерну одјећу, када су одавно на великим плаћама. Сачекам минут-два да се размјесте и почех их прозивати. Сви су били ту, а по презименима и фацама већ ми је било јасно ко им је отац. Били су то углавном синови жељезничара: скретничара, маневриста и кондуктера из села уз пругу Сплит-Книн из разноразних разлога “посрнула“ у средњој школи.

-“ Ја ћу вам предавати овај мјесец дана географију или боље речено оно што од ње вама треба, жељезничку мрежу и ознаке које ћете свакодневно виђати на вагонима како би знали слагати влакове. Колико видим сви сте завршили осмогодишњу школу па вам то неће бити проблем. Ево карте жељезничке мреже па идемо путовати одмах одавде из Сплита, данас до Книна, а других дана ћемо и даље, све до Осла или Мадрида. Ко се јавља да “предаје“, да тај баук науке одмах ставимо на тло, од Сплита до Книна?“ – разбијем тишину која на трен завлада.

-“ Ја ћу шефе, ја знам сваку бендеру.“ – јави се овећи “мамлаз“, масне косе у излизаним фармеркама необријан неколико дана.

-“ А који си ти?“ – питам га.

-“ Анте Баришић из Житнића, ех, знају ме!“ – замлатара он ручердама као веслима на “публику“ која се смјешкала под браду.

-“ Ајде Анте, сјео си на “зеца“ у Сплиту, па вози.“ – охрабрим га.

-“ Ево ‘вако. Уђем у Сплиту, па влак иде кроз тунел до Копилице и ту стане…“ – поче он, а ја га прекинем:

-“ До Сплит Предграђа, учимо званичне термине, а то “Копилица“ је локални жаргонски израз или назив старих Сплићана за тај дио града, ајмо даље.“

– “ Е, Сплит Предграђа, па онда кроз тунел “Дујомовача“ до Солина, ту стаје па онда вози до Каштел Сућурца, па онда дођемо у Каштел Стари. Тада иђемо уз успон до Садина, а онда уз успон до “Тућића“, опростите, Лабина, па стане “Зец“ на Пргомету,Преслу, то су вам стајалишта, па се уђе у Брдашце, а онда дође Суви Долац…“ – пркину га Вржина, колега му:

-“ Примнорски Долац, враже!“

-“… а добро, Приморски Долац без мора иђе у близини, па уђемо у Перковић, или како га сељаци зову Сливно. Е, ту нам дође пруга из Шибеника, па се иђе даље у Копрно, а тада дође Унешић, па стајалиште Плањане, а онда мој Житнић и моја опћинска управа, град Дрниш. Онда му дође, послије бркље, Сиверић,па стајалиште Тепљух, станица Косово, а онда Калдрма стајалиште и ето нас у Книну. Јесам ли добро, шефе?“ – окељи се Анте.

-“ Одлично Анте, за годину дана можеш бити кондуктер, видим да волиш путовати.“ – насмијем се и потапшам га по плећима – “А сад ћу ја мало, не морате ништа писати, све ћете упамтити, а за сваки случај ће неко од вас на крају све поновити, да утврдимо градиво.“

Објасним им што су полазне, распоредне и ранжирне станице и како се означавају графички и бројевно, а те ознаке ће им се јављати на листићима вагона и на Плану рада маневре,па тражим добровољца да све укратко понови. Нико се на јавља.

-“Ајде ти мали Мујане, шта се бојиш?“ – позовем младића из предзадње клупе који је склања поглед.

-“ Ајме, ајме, зашто ја, како знате да сам ја Мујан?“- с муком или боље рећи љено се подиже он.

-“ Ћаћа ти је Иван, пуно личиш на њега, а он је радио са мном у Сплит Предграђу, јел’ тако?“ – рекох му.

-“ А јест’, јест’, ћаћа ми је, ма ја нисам пуно тога запамтијо, нисам ја скита ки Анте.“- брани се он.

-“ Е, баш зато,узми креду и цртај на табли, од Сплита до Книна, баш онако како је Анте прича, а успут ћемо упознати и бројеве. Ајде, мичи се!“ – не дам да се пренемаже.

-“ Ајме мајко…“ – закука он али се прихвати креде и поче невјешто цртати као да у школу никад није ишао, али га пустим да се мучи, да прави од праваца кривине и обрнуто, и уз моју помоћ некако написа скраћене називе и бројчане ознаке дионица и реона. Тад му рекох да уз Солин великим бројкама напише 34, као ознаку ранжирне станице, а уз остале станице ситнијим бројевима њихов станични дионички број.

-“ Ето, јел’ било тешко, има ли шта нејасно?“ – питам их на крају.

-“ Ма није, није тешко.“ – скљока се мали Мујан као да је цјели дан копа.

-“ Еј, да те види ћаћа Иван, ђе ти је његова снага и енергија!?“ – велим му.

-“ Мора да сам на материну страну.“ – има он спреман одговор.

-“ Их, то је лако, па то сад сви знамо.“ – вели Анте.

-“ Добро, кад знате боље је и за вас и за мене, а сљедећи пут “путујемо“ даље, према Загребу, Љубљани, Београду, Сарајеву, Скопљу и даље на исти начин.“- велим им.

-“ А шефе, ‘оће ли нас испитивати на крају?“ – пита мали здепасти Вржина из Доца.

-“ ‘Оће, него шта! Али се немате шта плашити, знаћете ви одговорити све, само припазите овај сат-два, и немате домаћег рада.“ – велим им и довршим наставу за данас.

-“ Шефе, могу ли с Вама у Сплит?“ – сустиже ме код “Фиће“ Анте Баришић.

-“ Сједи, до Солинске.“ – велим му.

-“ Ух, одлично, лако је мени даље шпартати, имам времена колко ош до “Тауреса“ “- вели ми.

-“ Па не стаје ти он у Житнићу?“ – рекох.

-“ Успори мало на улазном сигналу, а то је мени доста да искочим, није ми први пут.“ – храбро ће он.

-“ Играш се главом Анте, све до једном, деси се зло кад се најмање надаш.“ – упозоравам га.

-“ А јеби га шефе, једном се живи, неко дуже неко краће, а ја сам почо раније па ћу морати тако и окончати.“ – он ће сљежући раменима.

-“ Реци ми Анте искрено, бистар си, комад момка, добро знам да ниси имућан, али што не користиш то мало памети и не идеш на сигурно? Ето, заврши овај курс, буди маневриста годину дана, а даље можеш ићи на курс за кондуктера или скретничара, па влаковођу или прометника, још ти није касно, ниси престарио.“ – сугеришем му.

-“ Их, да је има ко, кад је трибало, ставити ми узде, можда би и било нешто од мене, а овако не море се то стићи, на селу ништа, од посла најгоре и најмање плаћено, а шта ћу, ни другима није тамо боље. Ја сам Баришић, а тамо су и Мујани, Барићи, Накићи, а има “ришћана“ Беадера и других, а сви смо и род неки, све то по малим засеоцима око Житнића, ма све је то јадно и бједно. Житнић, ма замислите шефе, тако га назвали као да су се ругали, све кршина, а жито могу само сањати! Така су имена и људи, све ка да се неко руга са свим тим. Па видићу, видићу шефе шта ћу даље, ма морам Вас похвалити, да сам таке учитеље има, ех, шта би био гушт ићи у школу.“- расприча се он неповезано док улазимо у Сплит старом цецтом.

Станем му код Опћине:

-“ Ево Анте,ја ћу сад уз Балканску.“

-“ Хвала шефе, ајте на пиће, ја частим.“- зове он.

-“Хвала Анте, други пут, а немој ни ти претјеривати, скачеш с влака у Житнићу!“- опомињем га.

-“ Пазит ћу, хвала шефе.“ – открака он према првој биртији ка да му треба доза љекарије без које не може опстати.

И тако сам им предавао два мјесеца, а на задњем часу ме изненадише:

-“ Шефе, частимо пићем крај курса, нећете замјерити.“

И извадише Долачко вино, пршут, капулицу.

-“ Шта вам је момци, па још нисте положили!?“- браним се.

-“ Кад је мој ћаћа чу да Ви предајете река ми је: “Ако мене ниси слуша послушај тога човика, он је крену из веће сиротиње од тебе и кад је он мога постати таки школован и поштен, мореш и ти бар дио. И носи ово и поздрави га од мене.“- вели ми син Ивана Мујана, вође маневре из Сплит Предграђа.

Сутрадан су полагали и из мог предмета пред комисијом нико није пао, а положише и остале предмете, та није им се правило густо сито, требало је жељезници радника за те тешке послове,а унапред сам знао да ће их половица одустати од посла послије прве плаће јер ће радије с мало ћаћиних пара ићи у скитњу него диринчити главом између одбојника стално прљави и масни.

Кад је дошао платни списак баш сам се заинтересира да ли су сви ту, а по фонду одрађених сати увјерих се да сам добро предвиђао, око половине курсиста за маневристе је већ на по мјесеца одустала.

Није било друге, или више плаћати или додати и друге бенефиције. А и за то се указала могућност. Преноћиште или Хотел за самце на Равним њивама који је био изграђен за Медитеранске игре, ту петероспратницу, требало је распоредити по намјени. И послије пуно препирки и нагађања између Секција одлучи се да се други спрат остави недефиниран, а трећи, четврти и пети намјени за смјештај самаца на радним мјестима маневристе, машинског особља и пружних радника, те за турнусну влакопратњу и стројно особље, али да ту станују бесплатно и уз бенефициране цјене се хране у ресторану друштвене прехране на приземљу и кориштење друштвених просторија на првом спрату. У посебном крилу, с посебним улазом, смјештена је Жељезничка амбуланта која је пресељена из Кончареве-Дома жељезничара овдје на Равне њиве. Тај други спрат је чекао усељење, послије скоре реорганизације, економске службе која ће бити обједињена од свих пет ООУР-а као дио Радне заједнице РО “ЖП Сплит“.

Advertisements