У омишкој 32. код Милардовића дође до промјене. Стару матер, коју су били одвели у Њемачку, на њен изричит захтјев вратише назад у Сплит. А баба би најрадије назад у своју кућу у херцеговачким брдима, али јој не дадоше пошто тамо нема никог другог жива у близини, а нема ни струје ни воде ни телефона, да би је мога ко бар провирити акамоли пазити. Доведе је снаја “Босанка“ и рече јој да користи за њих резервисану собу, а да нешто скува скупа с нама кад је шпорет слободан.

-“ Шта би ја сварила рано, мени доста ћикара млика и комад крува, нит јела нит трошка.“ – брани се баба.

-“ Имаћеш ти марки и за бољу спизу, ма ‘оћеш ли се ти моћи сама о себи старати?“ – пита је “Босанка“.

-“ ‘Оћу, ‘оћу! Кад сам могла све ове године морем и сад, нећу ја ником сматати.“ – куражна је баба.-“ А липи моји, тако се мора, неће баба тамо, те да нема друштва, да ни ричи не зна, да то није наш свит, а били је припазили мало, неће она вама сметати?“- додворава нам се “Босанка“.

-“ Драга газдарице Анђо, ми се тако нисмо погодили. Ви сада овдје утрпавате бабу нама, а она о граду и животу у њему не зна ништа. Тражите да је припазимо, а не рекоште шта с трошковима воде, струје и осталим режијама, она ће толико и толико трошити и повећати трошкове стана. А она не зна спремати на овом шпорету, ни купатило ни заход не зна користити, ма и она је живо биће и овако стару је треба пазити ка мало дјете. Ми не би требали плаћати за најам исто, та на рачун бабе не би ви ништа смањили!? Не лажимо се, ви добро знате да за старање о њој требате више платити него што можете добити за најам стана. Читамо се, та то је толико прозирно! Остављате ми бабу ради ваше комоције тамо у Њемачкој, да се ја о њој бесплатно бринем, старам, ка да је нисте тамо могли смјестити у старачки дом, или овдје!? Али се то папрено плаћа, ма неће моћи тако снајка Анђелка!“ – јасна ми је њихова комбинација.

-“ Па она нипшта не троши, море отићи до дућана по крув и млико, а она неће трошити пуно струје и воде, ето, само да припазите да ли ће устати жива.“ – не да се Анђа смести, добро је научила њемачку школу.

-“ То си и ти могла тамо у Њемачкој, ни овдје неће иши у казалиште или кино ки ни тамо, биће цјело време у кући,а ми смо скоро до пет поподне ван стана, па зашто да ја за њу одговарам и то још бесплатно? Ајде госпођо Анђо, дајте је у старачки дом, имаће тамо све, и храну и друштво, само платите. Или платите неку жену да јој кува и стара се о њој.“ – велим јо изиритиран њеном мудролијом.

-“ Е, тамо је скупо! Ни моја дојч плаћа не би била доста.“ – буни се она.

-“ А ја би треба све радити мукте!? Нема од тога ништа, не преузимам бригу о њој и готово! Ни да ми плаћаш, а овако поготово! Можемо помоћи пар дана док се снађеш, али за стално ништа.“ – одлучно ћу ја.

-“ А онда ћете морати тражити други стан, ја ћу наћи некога тко ће становати ође и пазити на бабу!“ – не да она ни помисли да има неки трошак око бабе.

-“ Чујемо се за мјесец дана, толико износи отказни рок!“ – одлучим се.

И тако смо морали кренути опет тражити нови подстанарски смјештај.

Увече се јави газда Анте на телефон из Њемачке да ублажи ствар. Објасних о чему се ради а он ће:

-“ Па ја би нешто призна ако ви останете и причувате бабу.“

-“ Мој Анте реци то својој Анђи, она мисли да је то моја обавеза, да овдје такорећи мукте станујемо, а и сам знаш да је теже чувати старо него бебу! За мјесец дана ми излазимо, а нек Анђа ради што је воља.“ – велим му.

-“ Јебеш Анђу, није јој она матер! Их, мене будале!“ – промрмља он себи у браду, а ја спустих слушалицу.

У то време није било лако и јефтино наћи стан. Цјело вече смо размишљали и рачунали гдје, како и шта. А сутрадан, као поручен, преко маренде наиђе Илија Парађина, ревизор влакова с питањем:

-“ Миле, шефе, знаш ли неку фамилију којој треба стан на љепом мјесту код добрих људи?“

-“ Сам Бог те послао, мени треба.“ – рекох му.

-“ Теби треба!?“ – зачуди се он.

-“ Баш мени, нас је троје, жена, ја и мала цурица. Овај стан гдје сам сада морам за мјесец дана напустити.“ – велим му.

-“ Одлично, овај стан је у Паићевој, то је мој рођак, он и жена му су добри људи, могу ти чувати и дјете. Је заједница, али су они добри људи, уосталом видићеш!“ – укратко ће Илија.

-“ Ајмо скочити до тамо, ако имаш времена?“ – кујем гвожђе док је вруће.

-“ Ма имам, само да се раздужим на доплатној благајни.“ – приста он.

-“ Дођи код мене кад обавиш, скочићемо с мојим “Фићом“.“ – велим му.

-“ Одлично, ето ме за пет минута!“ – зграби он кожну ревизорску торбу и прелети преко шина ка доплатној благајни.

Врати се одмах док се нисам ни спремио:

-“ Ево ме, ајмо!“

Сједушмо у “Фићу“ и одошмо уз Кончареву па скренушмо љево испод Грипа и дођошмо у Паићеву улицу, односно насеље, названо по браћи Паић, херојима из НОБ-а, на број 36.

Advertisements