Петар Парађина и жена му Мара били су старији брачни пар, крупни, али чили, уредна и чиста старчад без потомака. То се видило одмах с улазних врата. Стан је био двособан, на десну руку од улазних врата из овећег ходника биле су двије собе, управ купатило, а љево кухиња и дневни боравак с наткривеном лођом. Све је сијало од чистоће и уредности.

-“ Петре, рођаче, наша сам ти подстанаре!“ – весело ће Илија.

-“ Ну, ајте уђите, немој с врата.“ – Петар ће сумњичаво на Илијин враголасти осмјех.

Уђошмо у дневни боравак-трпезарију-кухињу те ме Илија представи:

-“ Петре, ово ти је мој шеф економије, најпаметнији и најбољи човјек на жељезници, а наш човјек, треба му стан.“ – Илија се не престаје враголати.

Упознашмо се и сједошмо за овећи сто. Створи се и тетка Мара однекуд из соба и поздрави се и упозна с нама и одмах пристави лончић за каву и оста стајати код судопера и шпорета.

Петар Парађина је био крупан човјек, скоро двометраш од неких сто и нешто кила, црне тек покојим сјединама пошаране косе, бујних поткресаних бркова и добро очуваних крупних зуба који су испод њих цаклили.

-“ Е, драго ми је, надам се да ћемо се договорити.“ – вели он уз осмјех и да мот Мари да дода жестину.

-“ Нас је троје, ја, жена и кћеркица, скоро јој је двије године. Жена ради у “Југобанци“, за мене знате, а малу би требало причувати док ми радимо, осјетљива је на прехладе па је не би водили у вртић.“ – укратко рекох.

-“ А Маро, шта кажеш, море ли се?“ – окрену се он жени.

-“ Па мораће се, а од чега је била болесна?“ – она ће.

Испричах укратко о свему.

-“ А ти си из Кистања, Србин, наш, и жена ти, занм ја ди је то, а и неке људе из тог краја, ма моћи ће, оће, немате бриге биће све у реду. Кужину ћемо заједно користити, купатило исто, али ђе чељад није бјесна кућа није тјесна.“ – отпоче Петар и одреди цјену – “ Јел’ море тако?“

Тетка Мара ћути и кува каву.

-“ Може, утврдићемо договор поподне кад дођем с женом и дјететом, да и они виде, слажете ли се?“ – кажем им.

-“ Правилно, тако треба!“ – сложи се Петар и насу ракију у бићерине.

-“ Ја нисам имала своје дице, али сам их доста чувала и одгојила, с те стране немате бриге.“ – јави се тетка Мара док улива каву у овеће ћикаре из неког старинског сервиса.

-“ С обе стране нашли се прави људи! Шефе Миле биће ти они ки ћаћа и матер, а мала је у сигурним рукама, она ће њима бити радост и забава. Лако ћете се сложити.“ – весело наздрави Илија, он је то већ видио као готову ствар.

-“ Видимо се поподне, око пет, доћемо сви, а сад морам на посао и мислим да је ствар сређена.“ – поздрављам се.

Илију одбацим до “Сутјеске“ гдје је становао и вратим се на посао. Назовем Милицу и кажем јој шта сам договорио, а она ће несигурно:

-“ Тако ти сви испочетка кажу, а ко зна како ће бити послије, те за струју, воду, знаш већ какве су газде.“

-“ Мислим да неће, отићићемо поподне, па сама види, тако би било најбоље ради дјетета.“ – велим јој.

-“ Добро, отићи ћемо, а волила би да будемо сами у стану.“ – дода она на крају.

-“Волио би и ја, али нужда закон мјења, рачунам да је тако најбоље за Јасенку“.-  велим јој.

Поподне смо сјели у “Фићу“ и отишли у Паићеву код Парађина, врата нам отвори тетка Мара и одмах се обрати Јасенки:

-“ О, срићо моја, ти си ки да сам те ја родила, буцкаста и крупна, а не ки ова мала кокош, матер ти!“ – насмија се присно Милици од које је била виша за главу и уведе нас у кухињу-дневни боравак.

Тамо је чика Перо читао новине и слушао на радију, великом собном раиоапарату ЕИ Ниш, народну музику с Радио Београда. Упознашмо се уз каву, погледашмо собу и договоришмо се о свему у детаље, а можемо доћи одмах кад се раздужимо у Омишкој код Милардовића.

И преко викенда се ми доселишмо с оно мало ствари што смо имали. Нисмо били одушевљени ради заједнице, али ради дјетета је тако било најбоље.

Код Петра и Маре је владао устаљени ред. Ујутро по устајању попију каву, Петар оде у дућан, а Мара среди кућу и кува при чему јој и он помаже очистити капулу, лук, или нешто друго од прилога и зачина за столом, а око подне је ручак и онда се они повуку на гледање ТВ и куњање у своју собу, па се око четри поподне врате у кухињу на каву, а тада Перо оде на море да лови гламце или на балоте на стазу између зграда, а Мара везе или хекла на лођи. Пред седам навече нешто лагано, мљека или зеља, вечерају и онда се повлаче у собу да гледају дневник на ТВ и наставе спавати.

Тако смо ми имали довољно времена слободну кухињу за наше потребе, а преко викенда за темељно купање и прање веша, а поподне свакодневно да изведемо Јасенку на играње или шетњу по насељу. Тетка Мара и чика Перо би је хранили док смо ми на послу, а посебно задовољство им је било што Јасенка није била пробирљива у храни и што је волила јести све што јој се да.

-“ Ово је злато од дитета, сунце моје, ово је радост чувати!“ – грлила би је тетака Мара.

-“ Нема шта, боље нам је с њом него кад смо сами. Слуша и пита, све је интересира и све разумије.Лако је с њом!“ – хвали је и чика Перо.

И тако наста код нас свих смирење, онај животни мир коју ти чини душу пуном, од безначајних ситница које се у свкодневној трци не би ни примјетиле.

А шта је срећа, та има о њој пуно мудрих изрека од памтивјека од мудрих и паметних људи, ма ја мислим да њу чине свакодневне ситнице-жељице које нам се остварују баш онда кад треба. А те мале неиспуњене жељице знају више загорчати живљење него “крупне жеље“ за које знамо, негдје у подсвјести, да се не могу тек тако лако и убрзо испунити.

Тако потраја до децембра, а онда ја морах на стручни састанак ради израде ребалнса плана ЖТП-а у Примоштен у хотел “Зору“ и “Славу“, гдје су организирали они из Заједничких служби ЖТП-а не консултирајући нас “приморце“.

Отишли смо ја и Чича Бранко, референт за план, некако безвољно знајући да ће се све одтредити у задњи час пред католички Божић и Нову годину. Слична расположења су били и остали судионици, а ни време није било како се очекивало. Послије неколико изразито кишних дана задува бура и не јењаваше цјело време, а у хотелима је било хладно јер им је гријање било никакво. Ни храна им није била добра, све из конзерви преосталих од љета и безвољно спремљена од радника позваних с слободних дана.

-“ Шта је ово, никад нам овако није било?“ – питају ме колеге с “континента“.

-“ Говорио сам с овима из хотела, кажу да су били затворени до прољећа и да су отворили тек на захтјев из жељезнице, а и да особље није ради тога сретно јер су планирали одмор до прољећа, па све раде преко курца. Храну су одмрзли из дубоког леда, све саме конзерве грашка, пиреа, фажолета и бајата меса, и да су по Новој години требали почети редовно годишње чишћење и поправке. Зато је и хладно и лоша храна. Криви су ови наши из Загреба што су уговорили овдје, вјеројатно неко има дил од њих и ове руководеће камариле овдје. Нек иду к врагу!“ – рече Гојко Рашковић из Книна.

А други разлог незадовољства била је висина дневница за који се износ нису могле купити ни боље цигарете,а да се не говори о изласцима у мјесто, које је додуше нудило само два кафића за пиће с ногу до раних вечерњих сати.

Трећи разлог нервозе свију била је екипа из Заједничких служби ЖТП-а. Сви су били ад хок именовани и нико од њих није био сигуран да ће по Новој години радити на тим мјестима, па су искрице у дјалозима фрцале свакодневно, често и без разлога, те се људи као до сада нису дружили ван радног времена већ повлачили у собе свак са својим проблемима.

Једва смо чекали да се тај рад оконча и да идемо назад, ма како коме било по планским пропорцијама, јер нико није очекивао да ће се десити нека побољшања на жељезници пошто је Република срезала компезацију на минимум, а који је значио заостатак у плаћама за привредом и до двадесетак постотака.

Већ други дан од хотелске хране почело ме пећи у желуцу али сам стоички трпио бол и жарење у желуцу и цревима. На то се жалио и Бранко па смо заједно пили чајеве и неке његове таблете против гастритиса, али је то слабо помагало. И од других смо чули да имају сличних проблема, а тада се пожалишмо и организаторима. Хотелски кувари су говорили да је храна исправна и да они нису криви што је све из замрзивача и конзерви и да они ту не могу ништа, те је на том и остало.

По повратку у Сплит, а да у хотелу није било никаквих Божићних или Новогодишњих цермонија као пријашњих година, отишао сам код нашег жељезничког доктора Ивановића.

-“ А то ти је гастритис, гастроентероколитис, анализе крви не говоре да би било шта друго. Пар дана дијета, чајеви, башкот, рижа, па ћемо видит.“ – тјеши ме он.

-“ А има ли каквих љекова?“ – питам га.

-“ Дијета је најбољи лијек, све остало су помоћна средства, против боли узми уобичајене аналгетике.“ – не написа он никакау рицету.

-“ А да није чир, тровање оним вражјим конзервама у хотелу или нешто друго? Болови знају бити неподношљиви.“ – велим му.

-“ Ма није, млад си ти, ту је доста нервирања и тих дана лоше исхране у хотелу, та конзерве су пуне кемије, нагризла слузокожу, и скупило се, биће добро уз дијету за пар дана. А знам да су колитични болови страшни, ево узми овај лијек кад баш дође стани пани.“ – написа рицету за неки специфични аналгетик.

И тако почех дјету, али би се повремено бол јављала чак јача и дуготрајнија. Како су за дан два почињали Новогодишњи празници нисам хтио ићи на боловање да ми се не би умањивала плаћа све рачунајући да ће то дјетом проћи за пар дана. Али не бијаше тако, дан поподне пред Новододишњу ноћ бол постаде несносна, нису помагали ни чајеви ни аналгетици. Тјело ми се грчило од болова и Милица ме одвезе на Хитну помоћ.

Тамо ми испипаше трбух и саслушаше проблеме које имам, дадоше инекцију против болова и рекоше да лежим, мирујем и пијем благе чајеве. Бол мало попусти, али не за дуго. Након сат времена било је још горе те опет одошмо на Хитну, доктор прича исту причу, опет даје исту иекцију и враћа ме кући. Иста прича се понови након сат времена и ја рекох доктору:

-“ Шаљите ме у Болницу, на одјел, не значе ми ништа ови аналгетици, а ви кажете да сте најаче и најдјелотворније дали.“

-“ Сумњам да ће Вас примити, сви кревети су им пуни.“ – каже он невољко и ипак написа упутницу.

Пређемо од Хитне до Интерног одјела, ту нас дочека дежурни љечник, прегледа ме и зове сестру да да инекцију аналгетика с намјером да ме врати кући.

-“ Докторе, то би била пета инекција и више не знам која таблета против болова данас, а ништа не помаже. Шта би се требало десити да ме примите на одјел и видите о чему се ради?“ – љутито му кажем.

-“ Немамо ниједан слободан кревет.“ – каже он сметено.

-“ Зато што сте смјестили повлаштене бабе и дједове да им дица и унуци на миру прославе Божиће и Нову годину, а ми стварно болесни можемо црћи на улици!“ – од болова цичим – “ Можда је трвовање храном, рекао сам вам да је била никаква и из конзерви и да су се многи жалили.“

-“ Може бити, идите на Заразни, ево дописујем на упутници.“ – правда се он покушавајући наћи неко рјешење.

-“ Ајмо, било гдје, ово је немогуће трпити.“ – рекох Милици и кренем нуз њену помоћ уз бетонске скалине на брежуљак гдје се налазила оронула зграда Заразног одјела.

Тамо су ме одмах примили и смјестили у болесничку собу. Била је скоро поноћ. Одмах су извадили крв, узели мокраћу и укључили инфузију. Тек тад ме, што од аналгетика што од сигурности коју пружа болничка соба и особље, бол мало попусти, али ми тјело и даље оста укочено као треница.

Не знам да ли сам имало спавао, једва дочеках јутро, а тад поче процедура, прегледи и историја болести, крв, мокраћа, столица и чајеви, они болнички без укуса и мириса и тотална дјета.

На визити рекоше да се вјеројатно ради о акутном гастроентероколитису, али да ће се направити додатни прегледи и испитивања јетре, панкреаса и пробавног тракта и да ћу морати остати пар дана. Преписаше и неке љекове, а инфузију обуставише. Требало је само мировати и чекати пијући чајеве које су ми доносили умјесто оброка хране док не дођу лабораторијски налази.

Тек трећи дан ми је било нешто боље. Јетра, жуч и панкреас су били “у границама норамале“, што је значило да се ради о акутном гастроенероколитису изазваним хотелском храном и “…узроцима прихосоматске природе…“.

-“ Дијета и не секирати се, човјече мој!“ – каже ми дотор Брадарић, мој познаник с Обале ЈНА и од Јасенкина љечења на том одјелу – “ Тешко је једно и друго, али нема ти друге.“

-“ А све остало је у реду?“ – питам га.

-“ Да, на доњој граници, а то је ради акуте, побољшат ће се након терапије за мјесец-два дана и најбољег лијека: протека времена.“ – упозорава ме он.

И тако ја Нову 1968. годину дочеках на Заразном одјелу Опће болнице Фируле и вратих се кући послије седам дана, али сам морао остати на боловању бар још мјесец дана.

Advertisements