По изласку из болнице дођоше ме обићи Срећко Мешин и директор Данко Сарага.

Лешкарио сам у својој подстанарској собици и с Јасенком гледао “школски програм“ на ТВ кад дође чика Перо и рече ми да имам посјету значајно намигнувши с љевим оком и десним брком.

-“ Сад ћу доћи, настојмо да буде кратко.“ – рекох му тихо.

-“ Их, знам, нема проблема, дођи, види и ја ћу остало.“ – повјерљиво ће он.

И ја мало сачека. Кроз врата слушам како их Петар и Мара нуде кавом и пићем, а кад оцјених да је време и ја преко пиџаме пребаци кућни огртач и дођох у кухињу-дневни боравак. Они устадоше и поздравише се уз уобичајене фразе “Шта је?“, “Како је?“, “Јели боље?“ и наравно на крају “кад ћу доћи радити?“.

-“ А добро је, за десетак дана ћу доћи, тако се надам, требам сачекати контролу.“ – рекох им безвољно.

И почеше уобичајена питања:“… па што је, како дође до тога…“ ,итд., а ја рекох да по свему претходном изгледа да ми је нашкодила спиза у Примоштену, а надам се да није ништа горе, бар по ономе што доктори кажу, а сад чекам потврду тога, требају доћи хистолошки налази из Сплита и Загреба.

-“ Лако ће он то тровање пребродити, ма ви га трибате тамо растеретити, пуно он ради, док други отаљавају и уживају. Ја сам стари жељезничар, и по годинама сам на заласку, а знам га кратко вриме, и чујем од људи да вам је он све и сја кад је струка у питању и да сви около у управи су “наполичари“, дошли на руководоћа мјеста за која нису “докувани“ и хоћеш-нећеш све се сручи на Милу. А и тај стан сте му већ трибали рјешити! Како очекујете од њега толико посла, труда и рада, а да станује као подстанар!? То је њему највећа бољка људи моји!“ – без длаке на језику издиктира им Петар.

-“ Петре, средили смо то, испало тако да мора дуго чекати, а то је до града, немају станова.“ – брани се Сарага.

-“ Ајде, ајде Данко, има град станова, трибали сте се више ангажирати да се то одма рјеши, а не да се сада још повлачи по суддовима! Знам те Данко кад си доша на жељезницу, знам како си напредова и ко стоји иза тебе. Запитај се како је теби рјешен стамбени проблем под хитно? Е, сад врати! А ко њега тужи? Ловре Борзић, а тог Гранчића мање знам, али чујем шта људи причају о томе. Ловре се родио у фамилији загриженој мржњом, таки је и он сам, и само се из те основе свети. Да је мјесто Миле неки Хрват не би се ни јавио, а од своје погане мржње према Србима и православцима, иако добро зна да није по ничем у праву, он живи, гушта да човјеку не да мира.То је поганац, живи од те мржње, а то му и сусједи из Пековића и Сливна кажу, а и довољно га је видити ка физичку особу да се закључи да је поганац, и онај ко га не позна кад га види схвати да је зао. Погана душа пробија му кроз кожу!“ – очита Перо своју буквицу.

-“ Знам да неће успјети у тужби, али се мора поднијети та процедура, такви су закони, шта ја ту могу?“ – брани се Сарага.

-“ Остави Петре, рјешиће се.“ – ускочим ја да им смањим нелагоду.

-“ Ја сам од прије Другог рата жељезничар, почео сам од кочничара и догура до влаковође, све сам, а рођен сам ту у Броћанцу, преживио сам све те страхоте с људима и Србима и Хрватима, а поклано ми је пола породице од усташа, губа људских, а знам доста Хрвата који су били људи и захваљујући њима оста сам жив. Стар сам, могу вам бити ђед или ћаћа и могу све рећи што ми је на срцу и души и у овој лудој глави. Данко, ти си се оженио од Видошевића, мојих комшија с Броћанца, из поштене фамилије и правих људи, не дај да те уцјењују ови “велики ‘Рвати“, јер и Хрват је никакав ако није човјек. А ти Мешине, познава сам ти ћаћу, куд ти одлута, то те он није учио. Треба бити човјек, па све остало! А овај млади човјек, Миле, мој подстанар, а код вас у фирми директор, како вас није срамота, ко ће га поштивати ако директорује из подстанарства, јер ће рећи “…ако није за се како ће помоћи нама…“. А људи га поштују и воле, виђам ја доста жељезничара и о њему чујем све најбоље, ма хвале га ка рођеног и чудом се чуде, а вама замјерају што му тај стан већ није рјешен. Не замјерите старом Петру, боље је да вам кажем у очи него ли да оговарам около. Знам да није данас ка прије, али није ни велика разлика, само се форма нагоре промјенила. Некидан ми мој познаник, усташки сатник с Пругова за Другог рата,рече да је данас горе него онда, мада тако не изгледа пошто се све спроводи на “финији начин“ и да су ови “комунисти Хрвати“ бољи у томе од њи, и да спроводе њихов циљ боље него што би они то спровели. А није он будала, не би био сатник да није био угледан и образован, али је био као такав и човјек ширих погледа, рече да никаква Хрватска као држава не може опстати без Срба и да су они најлојалнија, силом нужде, сручна и радана снага, поузданија од “највећих Хрвата“ и да је будала саваки Хрват који то не схваћа, ако жели добро Домовини. И да Срби рођени ође једини говоре прави стандардни хрватски књижевни језик.  И он онда кад ми побише пола фамилије спраши све оне кољаче на Стаљинград, нек се тамо доказују, а не у комшилуку.“ – заврши Петар и искапи ракију одавно наливену у бићерин.

-“ Добро је Петре, настојаћу, зна Миле да неће бити до мене.“ – устаје Сарага од стола.

Срећко Мешин је цјело време ћутио док су му се колуре мјењале на лицу. Устаде и он и поздравише се на брзину само да што прије оду.

-“ А, скреса им ја, неће ти сметати?“ – пита ме Петар.

-“ А шта би ми сметало, ни рјечи нисам река, а знају они то, само судар с истином је увјек мучан. Видићемо шта ће бити, мада се пуно не надам, талог од “маспока“ је оста на дну ћикаре, мало окорио, али ћикаре осташе неопране, требаће им фундаћ мало касније,  кад-тад.“- велим му.

-“Знам, знам, овај усташки сатник из Пругова, који је одробија своје, сад станује ту у комшилуку, рече ми да су “…ови нови Хрвати, свих фела по идеји под којом се крију…“ сто пута гори нод њих, ако се зло може нечим мјерити, и каже да су се они борили за идеју, а да се ови боре за паре и положај, а то је пуно, пуно горе, тако вели он. Ни он их не подноси ,каже да се ругају и њима, правим усташама, и комунистима из Рата, да је то права профитерска банда која не поштује ни Бога ни врага, већ само особни профит, пљачку свега и свакога и да су “…отписали вјековни фер плеј према свему и свакому…“- појасни Петар.

-“ И је тако, онда су сви ишли за идејом, сад се иде за парама и влашћу без покрића у свим традиционалним мјерама. Нова времена, нови људи, нови обичаји, нажалост по свему гори од пређашњих.“ – велим му тек толико да нешто кажем.

-“ Јебеш основу без потке или обрнуто, никад праве јакете на тај начин, извана гладац унутра јадац. И није ми жа шта сам остарио.“ – насмија се Петар и раздвојишмо се, сваки заврши у својиој соби.

А све то време тетка Мара и Јасенка су биле у њеној соби, као двије добре прије бавиле се хеклањем и причама. А кад испратишмо госте Јасенка се придружи мени у соби да у друштву гледамо цртиће и школски програм на ТВ, гдје сам јој одговарао на стално дјечје “зашто?“ и “како?“ дивећи се истовремено дјечјој упорности да што прије постане “одрасла“, а заборављајући на болест и умор за које је најбољи аналгетик или седатив дјечја, она исконски невина, љубав.

Advertisements