Тако сам се одмарао и љечио десетак дана, а након контроле код специјалисте на Интерној клиници кренух на посао. Учини ми се да нисам ни био одсутан, исти проблеми, исти људи, иста свакодневница. Ту ме затече и позив да дођем на расправу у вези стана на Суд удруженог рада за три дана по тужби Борзића Ловре и Јосипа (Јозе) Гранчића.

Зовем Бана да видим тко води предмет у правној служби, а он ми потврди одраније речено, да је задужена Бирђа Крижан:

-“ Она је задужена за то, рећи ћу јој да данас наврати код тебе и да се договорите око наступа на суду.“ – нешто ми се додворава.

-“ А јеси ли видио ових дана Борзића и Гранчића, шта они кажу?“ – питам га, чуо сам одраније да је то уствари све његово масло.

-“ Одавно нисам, а и тада успут, ма нису ме послушали ни прије тужбе, како би сада?“ – неодређено ће он.

-“ Само ме интересира зашто тужбама није обухваћен и Делија, када је за нас обојицу ишло све исти дан и на исти начин, мада је и тада Делија прошао у мојој завјетрини?“ – боцкам га.

-“ А шта ја знам, то је њихова ствар, ту ја ништа не могу!“ – брани се он подижући глас.

-“ Не папришти се, знам ја Јерко, занш и ти, али нека, неће вам успјети.“ – рекох му и поклопих слушалицу.

Бирђа је дошла за десетак минута носећи хрпу папира у дебелој фасцикли везаној шареним курделама:

-“ Послао ме директор Бан да се договоримо око тактике на суду, ја сам се припремила, а да знате и Ви шта и како требамо радити.“

-“ Ти знаш своје, ја знам своје, отворимо карте, биће све лакше и брже, важи?“ – рекох јој.

-“ Ту имам Статут, правилнике, одлуке РС-а, Стамбене комисије, а ево и мог концепта за судску расправу.“ – пружи ми два листа папира исписана руком.

Прелетим их очима:

-“ А гдје су записници колегија из којих се види како и на који начин је закључено да ми се рјеши стамбени проблем, овдје се то не спомиње?“- питам је.

-“ Бан је рекао да то није битно, да се позовем на члан Правилника о рјешавању стамбених проблема у изванредним околностима, знаш ти већ.“ – рече она руменећи се.

-“ Знам ја тај члан, али желим да суд види да је то ишло по процедури од А до Ж, баш како треба, а ако Бан и остали желе избјећи појављивање својих имена и одлука у овом спору то им неће успјети, занм да ће их суд звати, ако ради ништа другог онда да потврде своје одлуке и потписе. Ти, зато, мени припреми те записнике, а ја ћу их на суду предочити ако будем морао, а тебе неће кривити. Мени ништа не могу. Важи?“ – рекох јој.

-“ Ма, и ја сам тако предложила, а Бан се одмах запаприштио и почео псовати да се све тресло по канцеларијама, а ја ћу тако направити, само Вас молим да ви то предочите суду, а ја ћу остало, и тако до краја поступка. Молим Вас за дискрецију, знате да би ми он свакодневно загорчавао живот.“- она ће уротнички.

-“ Нема проблема, достави ми записнике колегија, онако овјерене како треба суду, јер ја имам само копије. А сад ми реци зашто се овдје не појављује Делија, ти знаш да би се и он овдје морао појавити, скоро да се о истом ради, мада мислим да би он изгубио док се мени не може ништа?“ – питам је да потврди моје сумње и приче које сам у повјерењу од других чуо.

-“ Истина, али…“ – отеже она у дилеми да ли рећи … “ сви настоје да се он не спомиње, он би изгубио спор јер је рјешен с листе коју ова двојица оспоравају, а Ви сте рјешени по посебном режиму. Па занте да су њега Вама прикрпили јер он није био критичан кадар нити је имао Вашу спрему, а ви јесте.“ – невољко одужи она.

-“ Знам ја то, само да знаш и ти, а и они, да ће и он бити укључен ако пође ван онога како сам ја предвидио. И још једно, биће ово између нас, да ли је Бан у договору с Борзићем и Гранчићем?“ – користим прилику да потврдим досадашња сазнања.

-“ О, да! Пуно су пута били тамо, с њим састанчили, али ми из службе не знамо о чему су разговарали, мада нам је сада свима јасно шта су договарали.“ – говори она сада без “кочнице“.

-“ Још једно, претпостављаш ли зашто то Бан чини, на шта “пуца“?“ – питам је.

-“ Ваљда припрема терен за будућу функцију у новој организацији, на овај начин мисли тебе, али и ове друге дискредитирати, да би он избио као “поштењачина“ у први план и тако “поштен“ и “праведан“ затолио глад за влашћу, карактеристичну за “полудопечене“ људе по школској спреми, а изгледа да би на тај начин рјешио и свој комплекс “висине“ као и сви “прцољци“.“ – насмија се Бирђа.

-“ Добро, договорено, све ово остаје међу нама. Драго ми је да си објективна, моју помоћ ћеш имати увјек кад год ти шта треба, али у оквирима струке. Видимо се сутра на суду, понеси записнике, а ја ћу имати копије.“ – довршавам договор.

-“ Важи, ићемо скупа, доћи ћу прије осам код Вас.“ – обећа она.

-“ Важи, дођи.“ – пружим јој руку да ппотврдимо договорено.

Ујутро у осам сви смо били на Суду удруженог рада, на једној страни ја и Бирђа, а тамо Борзић Ловре и Јозо Гранчић с адвокатима. Као да се не ради о супротним интересима ја прилазим Јози и Ловри и поздрављам их што су они најмање очекивали па збуњено узвраћају поздрав.

-“ Знаш Миле, ми немамо ништа против тебе…“ – промуца Јозо.

-“ Ни ја против вас, ви мислите једно, ја друго, ту је Суд да “пресјече“, надам се да ћете прихватити његову одлуку као што и ја намјеравам и да то неће прећи у лични анимозитет.“- велим гласно обојици.

Они се још више збунише и спаси их нелагде позив службенице да уђемо у судницу.

Судија Анте Куњушић уста и поздрави се са мном, а поротници ме благонаклоно погледаше. Крајичком ока ухватих запрепашћење Јозино и Ловрино, а још више њихових адвоката. Све им је у тих пар секунди било јасно.

И поче процедура, страна једна, страна друга, сиже тужби и одговора фирме на тужбе, а тад изјаве тужитеља да допуне тужбу и њихових адвоката о члановима Закона о парничном поступку, итд., форма, форма, Бирђини контраодговори, а тад дође ред и на мене да нешто кажем:

-“ Поштовано судско вјеће, бићу врло кратак. Од петнаесте године, послије основне школе, дошао сам на жељезницу, четри године техничке школе као њен стипендист, послије радим као отправник возова, референт у комерцијали, самостални референт за економске послове и сада као руководитељ економске службе. Од својих пара сам ванредно завршио економски факултет и једини на жељезници овдје у Сплиту имам праву високу стручну спрему и редовно завршен факултет. Има их који су преко разних курсева и интерних стручних испита, политичких заслуга и слично дошли до високе спреме интерног типа, али је то сурогат у односу на редовну процедуру образовања. У Војсци сам био од септембра 1975. до септембра 1976. године послије завршеног факултета и још тада су ме контактирали руководиоци жељезнице да се вратим радити код њих, пошто су остали без стручних кадрова који би водили економске послове са познавањем жељезниког пословања, јер их је двоје с тих послова отишло на боље плаћене послове у друге фирме. По доласку из Војске сам пристао да се вратим радити код њих уз увјет да рјеше моје стамбено питање, јер сам се у међувремену оженио и добио дјете, што би ми била надокнада за мизерну плаћу коју имам на жељезници и тегобан рад с неквалификованим кадровима за те послове и које сам морао успут обучавати. У прописима фирме за такве случајеве постоји могућност да се тако направи и такав договор је склопљен и реализиран, засад на папиру и финанцијски. Да би фирми било лакше тај проблем је рјешен с “Југобанком“ фифти-фифти, гдје ми ради супруга, о чему постоје правоваљани уговори, па би их требало укључити у овај процес. За све ово што говорим постоје документи које ће г-ђица Бирђа, заступник фирме, приложити као документацију судском вјећу.

Из ње се види да ја нисам од жељезнице добио стан већ учешће које се не рангира по листи, а посебно не код критичног кадра, а шта се у тужбама погрешно наводи.

Тужбе колега Гранчића и Борзића не односе се, дакле, на мене него на опће стање у фирми и редовну процедуру, те молим да се овај спор рјеши што прије како не би био ометан ни физички ни психички у свом послу, јер сам ради великог оптерећења био и у болници, све због исцрпљености и тешких увјета рада.“

Судија Куњушић је рекапитулирао расправу:

-“ Тужбе имамо, изјаве имамо, заступник ЖТП-а ће приложити правилнике и све одлуке од органа управљања и колегија те уговоре с “Југобанком“, а на слиједећој расправи ће бити и представници “Југобанке“ по судском позиву. Нећу трпити недостављање документације, јер ми је случај јасан те намјеравам на сљедећем рочишту дати и усмену пресуду. А слиједећа расправа је за мјесец дана.“

Адвокати су хтјели још нешто рећи али судија је устао и одмахнуо руком па сви у тишини изађошмо из суднице.

Испред зграде Јозо и Ловро одоше с адвокатима у жестокој дискусији, а ја и Бирђа се спуштамо низ Бихаћку преко Пјаце и Риве према жељезничкој станици:

-“ Добро је било, ти познајеш судију?“ – рече она успут.

-“ Да, не баш добро, али имаш у документацији да је “изрибао“ Бана по тумачењу права, чини ми се да зна с ким и ради чега има посла.“ – кажем јој.

-“ А то је тај судија, видила сам тумачење оне одлуке, нисам скопчала да је то тај.“ – лупи се она дланом по челу.

-“ Да, исти, а ја ћу разговарати с правницима “Југобанке“, претпостављам шта ће они рећи.“- велим јој.

-“ Знам, они имају елитну екипу, ух, Бан ће попиздити.“ – она ће уз скривени смјешак.

-“ Знам и ја, али све ово ми загорчава живот, а он у томе ужива.“ – слегнем раменима.

-“ Па знаш да ти ништа не могу, да нећеш изгубити спор и стан, чему брига?“ – она ће.

-“ Ех, Бирђа, сви смо створени по Божјем лику, али нисмо исти. Неко ужива правити пакости, неко ради тога брине, и сва та Божја сличност се претвара у сукобе међу нама “ситнишима“, по мени без потребе, а неко то тумачи као нужност, и тако траје од Каина и Авеља и тарајаће док је људског рода.. Људска бића забораве да су на овоземаљском животу тек трен у вјечности па чине глупости. Али то је већ друга прича, већина их то не схваћа, умишљају да су вјечни.“ – велим јој.

-“ Ајде, частим те кавом, знам шта ме чека у служби, хоћу да се психички припремим.“ – насмија се она.

-“ Али ја плаћам.“ – сједнемо на штекат код “Сребрених врата“.

-“ Није чудно што те људи воле, они обични, за свакога имаш одговор и лијепу ријеч.“ – вели она.

-“ Ја сам крену са дна, немам ни у дну савјести ни примисли акамоли снаге да пљујем на руку која ме родила, одгојила и хранила. Ти људи су ми дали савјест, санагу и живот, све остало је надоградња пуно гора од изворног оргинала.“- велим јој одсутно.

Време је било љепо, право медитеранско, штета је било улазити у затворене просторе, али морало се, живот нема милости.

Advertisements