Поодмакло је прољеће, ближи му се крај по календару, али су већ, прије времена, дошле прве љетне врућине. Мој газда Петар Парађина је већ одавно отишао у Броћанац, своје родно село, гдје је нешто мало адаптира родну кућу, да се бави баштом и виноградићем. Из његове приче сам знао да има око педесетак пања вранца, а да у башчи посади салате, кикумара, капуле, крумпира, купуса и блитве, како шта, по гредицу двије, а то је за њих двоје довољно да “припомогну“ његовој пензији, а и да им је то добро за здравље, и душевно и физичко. И река је да сједнемо у “Фићу“ и преко викенда крајам маја довеземо тетку Мару, а да и ми можемо остати та два три дана, има и мјеста и хране за комодање, да је све ки у граду, само да је вода из густерне. А има пршута, вина, а до тада ће бити и малде капулице и зелене салате, младог шпината, блитве и крумпира, тако да ће се и за малу Јасенку свега наћи. Биће и варенике и киселог мљека, јаја и пилетине, јер му рођакиња тамо живи, а дјете ће сви пазити и мазити, та жељни су сви мале дјеце, и биће тамо свима драго да чују дјечни говор и да се сјете свога дјетињства и младости.

У суботу ујутро, чекајући да се Јасенка пробуди, кренушмо на пут. Нисмо јој дали ништа јести да не би у ауту повраћала за тих по сата вожње, а претходно поподне тека Мара је све спремила и спаковала, све шта треба поњети тамо у Броћанац за дужи боравак.

Преко Солина и Клиса, па Кочињег брда возишмо према Мућу, а онда на крају низбрдице тетка Мара показа да возим љево према Коњскомм, срећа да је асфалт, а иза тог села се развука Броћанац, а већ ће она рећи кад треба скренути к њиховој кући на време.

Отприлике, по географској карти, знао сам гдје је то, али карта је једно а стварност друго. Возим полако и пажљиво, а “Фићо“ је максимално оптерећен и натоварен што нама што торбама, а и ради бојазни тетке Маре од брзе вожње, те да се Јасенки не повраћа, што се често знало десити.

Љево је поље, па иза њега Козјак, све у зеленилу и цвјећу, а кроз мали прозор лептир стакло усмјерава мирис касног прољећа у ауто. И пусто је, ка’ да нигдје нема жива створа:

-“ Шта је ово тетка, ни стоке, ни чобана, ни орача ни копача!?“ – питам тетку Мару.

-“ А дите моје, све ти то ради у граду, дица им иду тамо у школу, а овди су тек стари и дица им што викендом дођу, прчну нешто мало око поља, а од стоке се држи по која крава или коза ради млика, магаре, мачка и пас, која кокошурина и то је то. Прије је овди сваки пикетић био обрађен, а по Козјаку су се ориле пјесме младих чобана и чобаница. Е, та сритна вримена!“ – лецну се она.

-“ А ово је то Koњско?“- кажем јој док пролазимо кроз мало сеоце типичних загорских камених кућа, обновљених цигленим крововима умјесто камених плочица, тек толико да се у њима може преко викенда и љета преноћити. Примјећујем и нешто старчади у авлијама и башчама, рачунам у мислима да је још рано за “викендаше“ и да ће послије бити више свјета.

-“ А јесте, враг их одњо, нису ми драги.“ – промрси она кроз зубе.

-“ Знам једног Делића Анту, влаковођу, он је родом одавде, радио је са мном у Солину.“ – кажем јој – “Није лош човјек.“

-“ Е, сад су сви били партизани, а знам ја добро да су били домобрани и усташе за Рата и доста су зла направили по Броћанцу. А шта ћеш, причаће ти Петар, он је мушко, више зна и разумије се у то, само знам да сам ноћи и ноћи тада као цуретак преспавала у кувину, гладна и жедна, ради њи.“ – отвори се она кад прођошмо село уз љеву кривину и узбрдицу усјечену у благо брдо.

-“ А ово су ти Видошевићи, видиш ове куће самице, а ово Калинићи, одатле ти је онај Винко Калинић, шеф станице сада, шта ли је, но све је пусто, тек ту и тамо повремено дођу, јер је већина њих прије рата отишла у Сплит, радила на жељезници или држала гостионе и дућане, а пола их је православаца и пола католика, како који, кад им је трибало.“ – објашњава она док пролазимо равном висоравни – “А сад успори, ту десно стижемо код нашег Пере, у наш липи Броћанац, Парађине. Ено га, липо полако спусти се ту, ма знаш ти како се вози сад.“ – зарумени јој се лице и очи засјаше од неке унутрашње радости.

С асфалта се спустим на уски сеоски путић, што водише преко стотињак метара поља и уз благу узбрдицу од двадесетак метара, и стадох уз камену кућу пред којом се раскрилио крупни Петар:

-“ Еее, дошли сте сви, благо мени, баш љепо, овдје је дивота, мало сам се осамио.“ – и узима Јасенку не обраћајући пажњу на нас остале – “А трибаш ми измерити “пулац“, знаш ти то најбоље, да се нисам можда разболио?“ – чешка је брковима по обрашчићима.

-“ Није ти скочио тлак?“ – брижно ће тетка .

-“ Ма пушти жено, ово је моја докторица, она ће рећи шта ми је.“ – намигну он шеретски и пусти је из загрљаја на озелењено тло и поведе за ручицу према улазу у кућу.

Истоваримо борше тетке Маре и фотографским погледом гледам околину. На младој зеленој отавици, као приљепци на старом растићу, стоји чврсто десетак камених кућица, што под плочом, што под тернитом, што под циглом, а половина, отприлике, је без икаква крова. Стрше им поцрниле ластавице од гарежи и праве заклон набујалој коприви никлој с некадашњих огњишта, што ме лецну у души као да угледах љепоту дјевојку с пребољелом “вариолом вером“ и схватих огорчење тетке Маре док смо пролазили Коњско.

-“ Ајте, ајте амо, треба дати Јаси јести, а и ви сте огладнили, чика Перо је све већ припремио.“ – зове нас Петар идући уз камене скалине у кућу.

Извана кућа изгледа ка малена потлеушица, али та варка за око се разби кад уђох у унутрашњост. Камени зидови су дебели скоро метар. Извана камени блокови, па шкаљ, а онда унутрашњи зид од ситна камена везаног гњиленим малтером, сва грађена на косини терена и у јужном дјелу је била дубља и ту је некада била стаја за стоку, а сад је то Петар претворио у конобу, дрварницу и шпајзу, а горњи дио на који се ишло уз камене степенице је био подјељен на два дјела, први је био ватрена кужина с огњиштем, а други је служио као дневни боравак и за спавање. Све је било чисто и уредно, опремљено и за дрва и за струју, а ту је била и ТВ и радио. Испод камених степеница је била густерна с украсном круном и поклопцем.

-“ Ево душо, ради шта те воља, ти си сад овдје газда.“ – умиљава се чика Перо Јасенки.

Попишмо ракију коју је Петар јесенас пека, па сједошмо за сто. Он је припремио пршут на танке фете, младу капулицу и младу зелену салату јутрос убране у башчи испод куће, те млади сир, кисело мљеко и крув испод пеке. Стално држећи Јасенку на кољенима тепка јој:

-“ Само ручкај, шта зафали чика Перо ће створити.“ – не води он бригу о нама осталима.

Послије маренде окренушмо на вино, вранац густ ка кава из Петрова винограда. Тетка Мара свари каву и кад је попишмо кренушмо у обилазак. Перо показује кућу и објашњава:

-“ Ово горње сам преградио, први дио је ватрена кућа, сматрам да треба остати огњиште, а ту су пека, вериге и маша, а ту у нуглу ми стоје дрва. Али сам је мало и модернизира, развео сам струју и ставио ту електрични шпакер и фрижидер, ту малу креденцу за суђе и нама двома доста. Други дио је за боравак, за спавање, а ту је ТВ и радио и грамофон. Оћемо ли Јасо једну нашу?“ – узе лонгплејку и стави је на грамофон, отшарафи га до краја и собу испуни Тозовчева “Влајна“.

-“ Их, Јасо, ође море до даске, није ти ово град да ти се комшије буне!“ – пуцкета он прстима уздигнутих руку изнад главе као да ће сад поскочити и заиграти коло.

Показа нам и доњи дио. Сад је тамо била коноба гдје су висили пршути позеленили од пљесни и панцета, а на подзитку су лежале бачве пуне вина. На бетонском поду уз зид био је разгнут крумпир, а о дебелим поцрњелим гредама висиле су реште капуле и лука. У пластичним бачвама разних величина био је гра, лећа и нешто жита.

-“ Ето, има свашта по мало, за случај потрибе.“ – као да се правда – “Види ових зидина, љети ладно, зими топло, таман како треба, ништа се ту неће покварити. Знали су стари како кућу треба зидати.“

-“ А шта је било с овом кућом?“ – питам га показујући на сусједну кућу без крова пуну израсле коприве, чак и смокава дивљакуша.

-“ А, то ми је од покојног стрица, сажегла је “браћа по вири“ за Другог рата. Њега ту у пољу, за жетве, заклали, а кућу му спалили. Вјерова им да га неће дирати, знаш по ономе: “…шта сам ја коме скривио…“, док смо ми остали били горе у шуми у збјегу. И тако настрада он и још неколико њи, ту у пољу жели јечам. Тад убише и Илијиног ћаћу, све наши домаћи ‘Рвати, усташе из Коњског и Пругова, знам им ја и потомке, а посли ти крвници завршише горе негдје око Блајбурга, тако кажу, а ја баш нисам сигуран, мора да су се и извукли, та потомци им добро живе, сигурно не би ‘наке куће подигли од плаће да није дознака извана.“ – расприча се Перо.

Док он прича  ми слушамо и корачамо до сусједне куће:

-“ Ово је синовчева кућа, Симе Парађине, он ти ради на ИНИ-ној пумпи у Солину, а ево му жене Цвите, она је “њиова“, ма је боља него наша и ми је ка таку и рачунамо. Еј, Цвита, стани мало, неће ти рађа побјећи.“ – виче он њој.

Прилази нам жена средњих година у модрој блузи, вуштану, с шареним шударом на глави везаним по бодулску, бришући руке о крај травеже:

-“ А стриче, кад тога пуно има, никад стићи, Симо на послу, дица у школи, а триба дат исти овим бештијама, полити башчу, побиркати виноград, кувати, помусти краве и козе, ма пусти, да ти не набрајам…“ – сагну се да помилује Јасенку – “ А срићо моја, чика Перо сваки дан прича има мисец дана да ћеш му доћи.“ – подиже је и грли љубећи је у косицу – “ А липото моја, иди ти са мном, све ћу ти ја показати, ти ћеш ми бити помоћница, а?“

-“ Оће она, ма чувај је, теби море нешто бити, а њој ни помислит!“ – завиче тетка Мара.

-“ Она је моја прва брига, све остало море стат!“ – окељи се Цвита – “ Жељна сам мале дице.“ – весело поскочи ка младица на мјесту и поведе Јасенку.

– “ А ми би могли до гробља, то је тамо на оном врху, отамо се све види, цили крај.“ – предложи Петар.

-“ Што не, ајмо!“ – рекох му.

-“ А чекај Петре да нешто спремим, не море се тамо тек тако.“ – прекори га тетка Мара.

Сачекамо тетку и сједнемо у “Фићу“.

-“ Оће ли он моћи нас тамо извести?“ – приупита Петар показујући на стрму узбрдицу.

-“ Него шта!“ – потврђујем.

-“ Отешки смо ми, ја и Мара тешки ки вас четворо, ђаво одњо старост и киле.“ – сумњичав је Петар.

-“ Нека, нека, може “Фићо“ то, полако ћемо.“- умирујем га и пребацим у другу.

-“ Ово ти је наш Броћанац центар, црква нешто мало поправљена, па запуштена, мора тако бити кад поп дође једном-два пута на годину, онај из Каштела, а нема ни народа, све се код нас православаца изродило, што кроз мјешовите бракове што кроз комунизам, не ваља то, али шта ћеш?“ – објашњава Петар док скрећемо љево од центра села узбрдо према Козјаку.

-“Фићо“ слатко преде и пење се стрмим успоном уз серпентине. На врху превоја мала је зараван и ту невелико гробље с малим каменим крстићима посивјелим од лишаја.

-“ Стани ту неђе, ди ти је згодно.“ – вели ми Петар.

Повучем ручну и помогнем им изаћи. Обоје старчади тешки и крупни, једва се извлаче из малог аутића, а тад тетка из торбе извади лојанице и киту цвјећа.

-“ Ово је наш гроб, ту ћемо ја и мој Петар кад дође време на починак, баш ће нам бити липо.“- сјетно ће она.

-“ Средили смо то одавно, немамо дице па се морашмо сами припремити. А нека нас чека, ма не жури нам се.“- отужно се осмјехну Петар и прекрсти се, запали свјеће и стави их на гроб – “ И старе смо овди прењели, неће бити тисно.“

-“ Баш је лип видик, тамо је Козјак, амо Броћаначко поље, иза, према сјеверу Лабин и Пргомет, а тамо Радошић, Лукаре, Мућ, да не набрајам. Увик овди нешто пушика, чиста арија и лип поглед.“ – кружи Перо руком окрећући се цјели око сопствене оси.

-“ Оданде сам ја, из Боројевића, а оно тамо су Санадери, Дугобабе, Малачка и испод брда Каштела. Све су то некад била православна села, Срби, а сад је помишано ка и наш говор, мада су сви исте нарави и обичаја, ма који били. Ови што се одродише посташе гори од правих католика и ‘Рвата, ђава и’ однија.“ – прикључи се тетка.

-“ Ех, ех, живот је мука, људска нарав, инат, сиротиња и ко зна шта још, свакодневно загорчава живљење, а питам се чему, кад сви знамо да ћемо овако завршити, у земљи.“ – заокружи Петар руком као да жели пригрлити на прса мало ћутљиво гробље и да повеже истргане неповезане мисли.

-“ И ја се то питам, али не налазим одговора, ма ни други га не нађоше, мудрији од мене од памтивјека, бар у књигама које сам прочитао, а подоста сам их прочита.“ – велим му обузет неком опијеношћу гробљанским миром и свечаном тишином.

-“ Одговор не тражи у књигама, тамо се сви правдају, и криви и прави, а они су једноставни, ту у нама и међу нама. Ако си “чојек“ онда поштујеш и себе и друге, а ако си “говно“ смрдиши и другима и себи, то ти је то!“- одману Петар руком као да хоће отјерати овоземаљске невоље од “вјечног пребивалишта“.

-“ Липо ти то кажеш мој Петре, тако би требало бити, али како да се тај твој “прави човјек“ обрани и препозна такога другога од ових “гована“? Док се обрани и докаже оде му глава, свидок томе и сам био. Видиш, успушила сам се, мјешам говор и наш и њиов, па ми то не смета, а кад ћеш од њи чути да кажу нешто по нашки? Ма не би да га растежеш ужима, а шта је још горе и теби замјерају што не диваниш ка они. Нећу грешити душу, има и њиови добри, али мало, мало, већина их нас трпи што мора, а док им се пружи прилика и ти се пробуде и гори су од они који се стално као своји приказују.“ – узбудила се тетка Мара и поцрвенила сва у лицу.

-“ Пусти тетка, не узбуђуј се, нит’ можемо нити ћемо успјети то рјешити. Жалосно је да се то с времена на време покушава рјешити крвљу, злочинима, али така је људска повјест; ратови и зло се памте, војсковође и злочинци исто, а о добром се и не говори. Тако је то. Људи су кварљива роба, дуго ће требати да се испуне Христове поруке, да дођу до сваке душе и да се по њима живи.“- смирујем је ја.

-“Липо ти ти кажеш, али треба живити Миле. И сад, у овом трену, на овом гробљу, преживљавам стра’ и трнце, глад и прљавштину из збјегова горе у оним шумама, као онда, кад гледаш отамо како ти се кућа дими и чујеш како овце блеје и краве мучу уз арлаукање њиових “јуначки писама“. А да смо били тад и сад нешто криви не би ми било жа, а то се поновило и за Савке и Трипала, и јопет ће, док нас се свију не рјеше, ма дај Боже да то не доживимо.“ – резигнирано ће она.

-“ Више нас “нестане“ у миру него за рата Маро, ево шта видиш одавле, докле ти поглед сеже била су православна и Српска села, живаљ, и мало по мало поста мишанција. Ето ти примјер у комшилуку: Калинићи, пола и’ је “наши“ и пола “њиови“, крвни су род што и сами знају, не смију се ради тога међу собом ни женити, а и сами знају да су они католици и Хрвати постали ту скоро, али џабе их враћати на вјеру предака, јер је то католичко крило постало уз помоћ власти и цркве богатије и моћније. А ко ће ти признати да је “пизда“ па нека и зна да је то? Људи су кварна роба, жено драга!“ – цинично се осмија Петар.

-“ Па шта се онда “свете“ нама који нисмо пошли њиовим путем? Нека им њиово, ми им ту не моремо ништа, а нити и’ желимо вратити?“ – опет тетка црвени у лицу.

-“ То ти и говорим! Исти смо ми народ, нарав нам је иста, зар се не сјећаш шта сам ти прича како сам се запослио на жељезници? Иљаду динара, а то је онда била цјена најбољег вола, платио сам за запослење на ферати, као кочничар, роб с главом у торби, а коме, а?  Нашем Калинићу, католику, који је поста православац и Србин кад се дочепа мјеста у ЈДЖ дирекцији у Београду. Предак му за Марије Терезије тако направи исто, мада обрнуто, од православног Србина поста католик Хрват да би добио државни поса. И који је од њи двојице у праву, сам враг зна? А каже се, нужда закон мјења. А за те паре ја сам губио главу ка кочничар двије године међу одбојницима по звиздану и цичи зими! А рачуна сам да је боље и тако него сваки дан пјешачити преко Козјака у “Каве“ на Солину, тридесет километара узбрдо и низбрдо сваки дан, а јопет гладан и жедан. Ето, он рачуна, ја рачуна, и обојици добро. Кад се гледа са стране исто смо поступили, само што је он био тамо ди је лакше, на положају, а ја сам мора, радило ми се о животу. Он се прилагодио ради пара, а ја сам то мора кичмом отплатити, само је у томе разлика.“ – разводњава Петар – “ Али њиови су ту бољи, успјешнији, не ради тога што су паметнији, већ ради наших будала кији не знају њиову игру. Ево, види, пун је Београд Хрвата на највишим и кључним мјестима, Словенаца исто тако, а ди су Срби из Далмације, Хрватске, Босне, треба их свићом тражити. Оним Србима из Београда дражи су Хрвати и Словенци, Муслимани и Шиптари него ми, како они кажу “Пречани“, јер рачунају да њима могу “солити“ својим улагивањима као некад Турцима, а нас сматрају горим од себе јер смо “побегли“ од ропства под Османлијама што су они пропатили, а неће да признају да смо ми “непокорни“ одржали душу Српског народа. Ја сам такорећи “неписмен“, ни сељак ни радник, али то сам одавно схватио, то се види на сваком кораку. “Ти си наш“ каже ми она куварица у мензи у Београду па ми ували масно у пијат, а Хрвату да све само крто. Говно смо ми Срби један према другом, свак нам је пречи од нас самих, а код “њих“ није тако, они помажу један другоме свуда, ди год могу.“- сад се жести Петар.

-“ Знам, знам, пусти то, значи тетка да сте ви све ово препјешачили, што око види?“ – показујем укруг руком и скрећем тему.

-“ О, како не, видиш ону страну Козјака према Клису, тамо сам данима чувала стоку ка и остали из околних села. Млади били, ништа нам није сметало, нико никога низашта није пита. Било нас из Пругова, Коњског, Санадера, Боројевића, Дугобаба, ма од свуда, гладни и жедни и млади, па муземо варенику и веселимо се, и нико се злу није нада, а кад дође рат све се сруши, поквари, и оде младост, оде и онај блажени радосни живот, а дође стра, стра до зла Бога. Све се послије заледило, ради реда се јављамо једно другоме, а какав је то живот, их, бједа, прође све оно шта ваљаше.“ – сјетно ће тетака Мара.

-“ И млади се удали?“ – наставим се ја.

-“ А млада? Па и нисам, са 16 – 17 година, што је у оно време било нормално, а ја још била напредна, крупна и рано се “развила“, и ето, удала се за мога Петра.“- осмија се она.

-“ Их, ка’ од брда одваљена, једра и румена, шта би чекала? А и ја сам био момчина, ки гора, једва дочекала да ме улови, јел’ тако?“ – нахвали се Перо.

-“ Шта јесте, јесте! Висок, мушкарчина, јак, а лип боме, нисам ја била једина која га је пожељела. Све цуре на сајмовима би пишкиле за њим, а он мене изабра. А и фамилија му била добра и угледна и признам и сад да ми је срића била склона. А и слагали смо се од првог дана, штета што нисмо могли имати дјеце, али нека, тако је Бог одредио, јопет нам је липо и добро било. С овим имањцем на селу, његовом плаћицом, мојим везом и шивањем смо липо живили.“ – преко очију тетке Маре легла сјета.

-“ А дјецу нисте могли имати, ишли сте докторима?“ – упита Милица.

-“ Их, а ђе нисмо били, од државних до приватних љекара, и на крају рекоше да је до мене. Рачунају да сам преболио заушњаке ка’ дјете и да су остале посљедице, што лако море бити, ка’ да се у оно време водило о томе рачуна. Све се љечило са оним шта у кући има, ракијом, чајевима и највише с оним што Бог да. А шта’ш, помирио се с тим, а Маре ми било жа, с њом је било све у реду, штета.“ – гледа Петар у висове Козјака.

-“ Не триба ти бити жа, не море се против Бога, така нам је судбина, а имамо дице код родбине, наша су, крв и месо, припазиће нас и све ће им наше остати, тако и треба бити.“ – трже се тетка – “А кад сам се винчала заклела сам се да ћемо дјелити исту судбину, зло и добро, како и триба. Ја сам и без своје дјеце цили живот провела с њима, чувала их и пазила, и сва ми повремено дођу и обиђу ме. Тако ће и моја Јаса доћи тетки кад порасте да ми изличи душу.“ – креће она на веселије теме.

-“ А јесте, сву ту пусту дјецу што смо чували гледали смо као своју, к врагу паре, да није срца од чувања ништа! Мени је драже од свих пара на свјету кад дође Јаса и попне ми се у крило и каже: “Чика Пело, ајмо ону нашу.“ и ка’ одрасла погледа ме оним крупним окама, дода Тозовчеву плочу и даје да ја укључим грамофон. Које паре, шта ће ми, за онај анђеоски поглед и молбу да би све што имам, па како би је било тешко чувати? А ка’ да је моја, крупна, слаткорана и буцмаста! Откуд вама тако љепо дјете, обоје сти ми ситни за њене родитеље!?“ – разњежи се Петар.

-“ Дашта је него наша, није крв вода, позна се род по свему: лику и мирису. Ем је православка и Српкиња, ем је из крша ка и ми, а вјеројатно смо и у некој далекој крвној вези, ка’ да је тих стотињак километара нека раздаљина.“ – насмија се тетка.

-“ Па да! Добро се сјети, тамо у Кистањама је један наш Козлица одавде, Гаврило био је прије Другог рата жандар, знаш ли га?“ – пита ме Петар.

-“ Како да не, Гаврило Козлица, ожењен је Миленом Ковачевић, Даничином, сестра јој Зора, зовемо је Зорина, а син му је Косте, ћер Вјера. Косте је овдје у Сплиту судац, а Вјера се удала за Милу Бјелановића, брат му је Мирко, који је сад ту у Сплиту у војсци, мислим да је по чину потпуковник. Све их знам, а и они мене и моју фамилију. Гаврило и Милена имају кућу, велику башчу и виноград иза куће, ма фина једна фамилија. Нисам зна да је он родом одавде!?“ – телеграфски му испричам како се чини у таквим приликама.

-“ Ту, изнад наших кућа, према Радошићу је њихов засеок, отамо су и Беаре, знаш оног голмана “Хајдука“ и “Звезде“, и он је отамо. Гаврило оде у жандаре, шта би друго сиротиња, али и он и његови су били људи, смирени и поштени, ма угледни у цјелом крају.“ – допуни се Петар.

-“ Ух Петре, богме се ми распричашмо ође на гробљу, ајмо ми на ручак, ови су се наслушали и нек сад мирују, ваљда је и њима било драго чути коју рјеч, не навраћа овамо нико тако често, ма и боље је тако, они имају своје, а ми своје.“- тетка се сагну и склони стопљени восак, намјести још једном цвјеће, поклони се и прекрсти, те у по гласа, скоро шапатом, изрече молитву и гласно доврши с “Амин“.

Прекрстишмо се и ми, поклонишмо се и кренушмо у ауто. Код кућа су Цвита и Јасенка храниле кокоши које су слободне шпартале по дворишту ловећи мрвице:

-“ Брже ли, нас двије се добро слажемо и све смо обавиле на тенане. О Боже, шта би волила да сваки дан имам овакву помоћницу, неће се дочекати од оно моје двоје.“ – Цвита нас дочека док излазимо из аута.

-“ А ми мислили да се теби одужило, а и јесмо се задржали, прошло је подне.“ – вели јој тетка.

-“ Море бити, мени се не чини, липо смо се забављале и радиле, пролети ка’ трен. А срићо моја, сад ручкај, па опет дођи кад те воља, сад знаш ди је шта и ради шта те воља, теби је све допуштено.“ – љуби Цвита Јасенку – “ А и није вам гладна, јеле смо ми, пиле сока, ма шта је била воља: млика, сира, јаја, јагода и оних глупости из дућана што ми у фрижидер донесу дица.“- дода Цвита.

-“ Оће она, таку је волим, иста је ки и ја, шта се ране тиче.“ – диже чика Перо Јасенку у зрак изнад главе и окреће се у оси.

-“ Петре, дите је сито, не прави глупости.“ – виче тетка на њега.

-“ Она је на ме, неће јој ништа бити!“ – чика Перо је спушта на прса и она га грли и грохотом се смије.

Испод бајама у хладовини намјестимо столић и катриге, Милица опра салату и капулицу, а ја потпали ватру и намонтира граделе и тетка поче пржити рибу, бржоле и кобасице. Перо донесе изрезани пршут и сир, ракију и вино.

Док смо ми полако, натенане, јели Јасенка је долазила и одлазила, увјек на нашим очима, и играла се с мачком и пасом који су је у стопу пратили подмићени комадима пршута и рибе које им је она додавала са стола.

-“ Ма мала, шта то радиш, није то ‘рана за њих.“ – буни се тобоже тетка.

-“ Зна она шта ради, кад год дође бештије ће је поштивати. Види шта им ради а оне ништа, нит гризу нит гребу, а пробај ти, одма ће те огребати. И бештије поштују дјете, не знам зашто, ваљда и оне осјећају да дјете доноси срећу и радост, тај Божји дар, који ми одрасли у својој глупости с временом и старошћу изгубимо.“ – расположено ће чика Перо.

Цјело поподне на трпези је стајало јело и пиће, а ми причали час о овом час о оном. Предвече дођоше Лука, Цвитин и Симин син, средњошколац, мало касније Симо с посла, а убрзо за њим и Илија и жена му, обојица Петрови синовци, и још неколико рођака, те навече, у то љепо и смирајно доба, расцилика се цјело друштво. Јасенка је била једино дјете и свачија “брига“, а она се осјећала као царица пошто су јој све жеље испуњаване и заповједи извршаване, тако да на метер и ћаћу није ни обраћала пажњу.

Касно навече, боље рећи половином ноћи ишли смо лећи, сити и пуне душе, ошамућени чистим зраком и прољетним мирисама камењара и Петровим “вранцом“.

Advertisements