У стан у Паићевој вратили смо се те недјеље поподне, тетка Мара, Милица,Јасенка и ја. Петар је остао у Броћанцу да се стара о виноградићу и башчи чекајући да опет навратимо за сљедећи викенд или кад нам је згодно, њему је свеједно, док Милица и ја не кренемо на годишњи, а онда ће му се тетка Мара придружити за цјело љетно доба. Навече смо се окупали, опрали робу у веш машини и ишли рано на спавање, сутра треба радити.

На посао сам стигао међу првима, по обичају, а тада су почели пристизати службеници моје службе и у мојој канцеларији се уписивали у књигу доласка, а тачно у сат почетка радног времена подвлачио сам црту и сви који би дошли касније би остваривали негативне коректоре за умањење плаће, како је то било предвиђено Правилником о особним дохоцима. Тај Правилник се дуго “рађао“, било је идеја да се стимулација радника драстично спроведе, како су неки тумачили ЗУР, али ја нисам био присталица радикалних мјера, јер се по тим предлозима све сводило на формалности, тако да је закашњење од пет минута више кажњавало радника него ли нерад током цјелог радног времена. А то је значило: дођи на време и отиђи, током радног времена не ради ништа или симулирај да радиш, па је све у реду, плаћа ти је цјела.Тражио сам да сваки појединац обави своје послове на време и квалитетно и да се то стимулише, а да се формалности око доласка и одласка минимално стимулирају или дестимулирају. О томе су се дуго водиле расправе по свим могућим форумима и на свим нивоима од ООУР-а до СОУР-а, па кад су ми досадила та пуста мудровања напишем стручни чланак у часопису “Жељезница у теорији и пракси“ који они радо и брзо објаве. Тај предложени модел је већином прихваћен и на основу њега су направљени правилници о стимулацији квалитете и квантитете рада од СОУР-а до ООУР-а. Док сам писао и стручно разрађивао методу ником нисам ништа говорио, али кад је рад објављен први глас ми дође од Рудија Крвавице, директора ООУР-а “Вуча влакова и одржавање Сплит“:

-“ Еј Миле, јутрос сам добио “Жељезнице у теорији и пракси“ и видио твој рад. Детаљно сам га проучио и знаш да се у свему слажем с тобом, а шта ће многи овдје и горе у “жутој кући“ преписивати. Очекуј похвале, али још више изливе љубоморе, зависти и јетке критике. По мени је метода једноставна, лако примјењива и сваком јасна, а то је основно да се нешто лако спроведе на задовољство свих упослених.“ – рече ми на колосјецима станице Сплит преко маренде.

-“ То му је тако, али ја тако мислим и надам се да сам добро и практично образложио своје ставове.“ – насмијем се.

-“ Ма јеси, ја нисам ни економиста ни правник већ машинац, али сам све лако разумио, а тако ће и сви остали. И шта је најважниј: лако је примјењиво у пракси, тако да ће наши полуписмени шефићи то моћи глатко примјењивати.“ – хвали ме он.

-“ То ми је, између осталог, и био циљ. А други и важнији циљ је да се да акценат на количину и квалитету рада сваког појединца, а не на формалности. Видио си, ту количину је лако измјерити, а квалитету би оцјењивале стручне комисије, да се не омогући појединцу свакојаки реваншизам или боље речено самовоља. Ја имам у служби, а вјерујем и остали, раднике који нису баш уредни у секунд кад су у питању доласци и одласци, неки шта су такви, а неки, као млађе жене с малом дјецом коју воде у вртиће и јаслице и губе у градском превозу доста времена, али су одличне раднице које обављају све послове на време и без грешке, те сматрам да није поштено да им се умањује плаћа од пет посто ради пар минута закашњења ради лошег превоза, док имамо оних иза којих имаш на стотине исправки направљених брљотина, а да за то ништа не осјете по џепу. А сви ти који касне бар десет дана ми мјесечно током обрачуна раде поподне без икакве накнаде. И сад види, да је по “формалистима“ њима би плаћа била мања за пет посто због пар минута закашњења, а истовремено им се не плаћа прековремени рад од десетина сати. Гдје је ту логика и правда?“- велим му.

-“ Ту се слажем! Ако неко хоће и жели бити плаћен као шеф нека и преузме одговорност да каже раднику: “… ти си добро радио, ево ти стимулација, а ти си лоше радио, губиш од плаће толико и толико…“, тим више што су разрађени показатељи. Мој Ловре, а зна се да у ЖТП-у нема бољег мештра за локомотиве, увијек би имао умањену плаћу јер редовито касни, али мјесечно изађе бар десет пута дању или ноћу на терен да поправља макиње. Добро си направио, кажем ти, он ће изгубити пет посто ради кашњења, али ће добити петнаест посто ради квалитете и квантитете рада и сигуран сам да ће овај модел радници радо прихватити. Ту неће бити проблема, али ће ти многи завидити, видјет ћеш, неки ће се правити да ништа не знају, неки ће рећи да ти је то све без везе, а неки, мада рјетки, ће ти честитати.“ – пружи ми руку.

-“ Право да ти кажем, није ми стало ни до критика ни до похвала, досадило ми је слушати глупости претходних мјесеци, а и саме поставке ЗУР-а су опћените и двосмислене, та не може се на исти начин мјерити радни допринос од орача и копача и доктора наука.“ – кажем му.

-“ Знам, знам, али, јеби га, мора се нешто направити да би се законодавцу удовољило.“ – практичан је он.

Сљедећих дана нико ми се није у вези тога обраћао, иако је Руди о томе говорио на више мјеста, од стручног колегија на нивоу ООУР-а до неформалних састанака у “Ложиони“.

Јози Гргићу, референту за расподјелу, дао сам копије тог стручног рада и задужио га да направи концепт Правилника за стимулацију рада с концептом образаца који ће се водити за сваког радника поименично.

-“ Али сефе, ту ће требати времена, ја то све морам добро проуцити. Теско це то бити, али цу се потрудити.“ – смувано ће он, од узбуђења грешећи у говору више него обично, и покретима показујући несигурност.

-“ Само ти проучи и концептирај, то ти је посао, а послије ћемо скупа све редигирати и направити коначну верзију приједлога.“ – кажем му и оствим га да се “пече“ на муци.

Бранко Чича, самостални референт за план и анализу, и Мишо Вучичевић, референт за инвестиције и одржавање, су на брзину прелетили текст и све им је било одмах јасно:

-“ Не’ ш посла, само треба све посложити да буде на једном мјесту. Подаци имају, воде се и за друге потребе, тако да то никоме није додатни посао.“ – каже Бранко на велико Јозино чуђење, а Мишо се само насмија гледајући Јозино пренемагање:

-“ Може неко завршити стотине школа и факултета, опет остаје оно што је био, смотан и тудум.“

Јозо оћута правећи се да је пречуо.

А Мишо је, кад је у питању био Јозо, рекао цјелу истину. Кад је коначно дипломирао на економији у Осијеку послије издржане казне затвора од десет мјесеци у Вентури код Пуле због саобраћајне несреће у којој је погинуо Анте Анић-Калигер, Јозу су на моју молбу и инсистирање примили назад на посао за потражног радника у Сплит Предграђу, а нешто га касније премјестили, опет на моле залагање, за референта за расподјелу у економску службу Секције. Али се није исказао, све што би направио било је обимно и неразумљиво сваком осим њему, па смо те његове “анализе“ или како рече Бранко “брљотине“ морали ја и Бранко сређивати прије пуштања у јавност. И поред објашњавања и поучавања није било користи, он једноставно није знао раздвојити суштину од форме, подлогу од коначне верзије, па је све своје анализе оптерећивао масом непотребних, у коначној верзији, података водећи се својом логиком да што је комплицираније и обимније да је стручније и боље. На Радничком савјету би сатима знао гњавити својим излагањима о расподјели особних доходака да би на крају остао сам у сали пошто би чланови РС изашли да не трпе гњаважу, а све се што је требао рећи могло изложити у пет минута.

Тако ми предсједник РС Маријан Мустапић и директор Сарага приговорише:

-“ Други пут рефериши ти, тко може слушати ове Јозине глупости, ма да су кратке, ајде ајде, него немају ни конца ни краја, и беспотребно одузима време за важније ствари. И не зна, брате, то једноставно рећи, нико га не разумије, ни радник ни академик, ма све је код њега као да извлачи из густирне, па шта захвати сићем.“- рече Сарага.

-“ И још се љути кад га прекидају!?“ – дода Мустапић.

-“ Добро, добро, ја ћу сљедећи пут, хтио сам да себи олакшам, а постигао сам обрнуто.“ – признам сопствену грешку.

-“ Тако ти и треба! Кад је дошао из затвора нисмо га били дужни запослити, а ти навалио “…дај, шта ћемо од њега, ди ће наћи посао, та на жељезници радио десетак година, сваком се таква невоља може десити…“. А послије, кад је дипломирао на економији “… дајте га за референта за расподјелу, снаћи ће се, ја ћу га увести у посао…“ и ево ти сад. Знаш ли да он самоинцијативно долази код мене и гњави ме својим идејама и анализама плаћа, као да ја не знам ништа о томе. Питам се шта је тај човјек умислио? Или се прави луд или нас сматра будалама?“- љутну се Сарага.

-“ Такав је био и потражни! Боже цјепидалаке! Он од муве прави слона и ником не да да је у праву, тобоже је он школованији. Ма јебем ти ја то, није за сваког школа, тутле остаје тутле како му је Бог дао, и он тај праг не може ниједном школом прећи. А ђаво га да, није он лош човик, ма је чимавица, спетљан и досадан, и прецјењује се, када му ти факултетски папири помутише и оно мало памети.“ – дода Мустапић.

-“ Нисам знао да код тебе долази, то је од мене крио, види врага!?“ – кажем директору Сараги.

-“ А јесте, све изгледа као тобоже случајно. Ја га упитам за здравље, а он настави са својим идејама, па се зна пожалити, онако узгред, и на тебе, да не обраћаш баш пажњу на проблеме које он износи, да попушташ сваком раднику, да би требао бити строжи, што ја озбиљно не узимам, али ме чуди то што те опањкава умјесто да ти љуби гузицу, без тебе не би било ништа од њега, нити би имао факултет нити посла код нас. Е, јебем ти људе!“ – детаљише Сарага.

-“ Расте њему репица, све ми се чини да ћемо ми с њим имати проблема. Тврдоглав је као магаре, а од свих на овом свјету он цјени само себе. Мисли да тај папир од школе носи и памет. Е, Бога ми није, натовари ти њега Миле послом, па неће имати кад сплеткарити.“ – савјетује ме Мустапић.

-“ Дао сам му да се бави правилником о стимулацији, да направи концепт, па ових дана неће мувати. Е, баш ћемо видити његову стручност, “а“ му нећи рећи док не зготови.“ – велим им.

-“ А, читао сам оно твоје у “Жељезницама у теорији и пракси“, добро је. Из Загреба су звали да ће тај метод уградити у СОУР-ски правилник.“ – тобоже се присјети Сарага.

-“ Штa, за то не знам, дајте ми то да прочитам!?“ – јави се Мустапић.

-“ Наврати, дат ћу ти, не би вјерова да је то неко од жељезничара написао. Свака част Мили!“ – похвали Сарага да поправи “заборавност“.

-“ Откад знам Милу сматра сам да је код нас залута, он зна и може више од наших потреба. А драго ми је да је код нас, долазе нова вримена,трибају нам такви школовани и паметни људи. Шта је са твојим станом, у којој је фази?“ – дода Мустапић истим стилом.

-“ Гради се на Мертојаку, а кад ће бити готов сам Бог зна. Тамо се гради цјело насеље “на ледини“, око 2.ооо станова, а некако килаво иде, знаш ти извођаче. Видим да ће потрајати још годину-двије, ако не и више и право да кажем да сам се зајеба што не упадох на Равне њиве ка’ Делија, који се већ уселио па ни са судом нема проблема.“ – велим им.

-“ Пусти то, ипак је то Мертојак, уз море је, а Равне њиве су село. А шта је са судом?“ – као зачуђен ће Маријан.

-“ Зна Сарага, туже Борзић и Јозо Гранчић, и то само мене, а Делију и не спомињу, иако се ради скоро о истим случајевима, то ти је бар познато. Зашто само мене и зашто послије законског рока није ми познато, иако сам ја добио само учешће, а Делија стан из наше квоте. Мој стан они не могу никако добити јер је “Југобанка“ власник, а Делијин би некако и могли. Сумњам на нечију “игру“, претпостављам и зашто кад се види ко ме тужи, а скоро сам 99% сигуран и ко је и зашто коловођа.“ – рекох му.

-“ Ма, шта те брига, не могу ти ништа, незгодно је што ти не дају мира, али брига те, добит ћеш ти свој стан! А и мени је јасно зашто и тко вуче конце, Бан, јел’ тако Данко? А то се односи и на тебе, види, види, сад ми сину, курвина сина, е’ неће му проћи, постарат ћемо се и ми за контраудар.“ – зајапури се Маријан док Сарага само шутке кима главом.

-“ Знам да ми не могу ништа, имам и ја добро адвокатско залеђе и неке везе у суду и около, а за овдје у фирми очекујем вашу подршку.“ – рекох им.

-“ То сигурно имаш, неће Бан и његови “родјаци с Лећевице“ моћи ништа, а сада када буде распоред по новој организацији ЖТП-а видјет ћемо како га ставити на страну.“ – одлучно ће Маријан.

-“ Бит’ ће у реду, не живцирај се ради тога, не могу нам ништа, не треба губити живце, већ хладне главе кад дође време спустити их на право мјесто, а то ће бити лако јер неће имати увјета по захтијевима натјечаја за радна мјеста на која пуцају.“ – Сарага ће смирено.

-“ А видићемо, држим вас за рјеч, до сада смо добро и поштено сарађивали, надам се да ће тако бити и даље.“- велим им и погледам на сат, требало је ићи на сједницу, пауза је прошла.

И тада ми је било потпуно јасно да ће ми они дати подршку, али до нивоа који неће угрожавати њихове интересе и планове, а и да ће ме лако “жртвовати“ у компромису с “Бановом екипом“. Дошао сам до закључка да се ја сам требам и морам темељито осигурати, бар кад је стан у питању, а за радно мјесто у будућој реорганизацији био сам сигуран: добићу оно гдје се пуно и стручно ради, гдје се неће угуравати приучени и дошколовани кадрови, а понајмање они с политичким педигреом. Тако бар нећу иритирати никога, а који би се могли светити одузимањем већ и фотмално и стварно додјељеног стана, а то би се лако могло догодити ако се о мене “саплету“ ради “угуравања“ на зациљано радно мјесто.

Поподне сам контактирао адвоката Пинцолића Иву, мужа од Миличине колегице Маре из “Југобанке“, па смо обојица отишли код његовог колеге адвоката Буде Анђелиновића и договорили се шта чинити. Обојица су ме увјеравали да не могу стан изгубити, али да морам водити рачуна да се неко не усели у њега прије мене кад буде усељив, јер би онда настали дугогодишњи проблеми: те суд, те деложације, те жалбе, итд.,итд., а нарочито ако је то неко из моје фирме или нарочито ова двојица која се туже. Обећали су да ће и они преко својих веза на суду настојати да скрате поступак, те написаше ми концепт за расправу и предложак суду овјерене печатом адвоката Анђелиновића.

Сутрадан ујутро сам кроз јутро контактирао и правнике из “Југобанке“ и договорили смо се да и они дођу као заинтересирана страна на расправу у 10 сати, те тако и бијаше.

Судац Анте Куњашић је био службено озбиљан, али ми даде знак сјајем у очима да ће све бити у реду. По ко зна који пут исказе даше Гранчић и Борзић и њихови адвокати, а тад се укључи правница моје фирме Бирђа и све то настојаше млако оспоравати, након ње правница из “Југобанке“ одбаци све из тужби и отворено рече свима да је стан “Југобанчин“ и да су га они додјелили породици Мажибрада по законским и њиховим интерним прописима, а тада ја пружих писмени пресдложак адвоката Анђелиновића и рекох да немам ништа усмено додати.

Судац прочита текст, погледа ме и рече: “ одлично! “ , а тада се обрати свима:

-“ Расправа је завршена, пресуду ћете добити писмено, а усмено могу рећи да се тужбе одбијају.“

-“ Али суче…“ – заусти један од тужитељевих адвоката.

-“ Био сам јасан колеге, све ће вам бити написано, па ћете ви моћи подузимати даљње кораке, а могу вам већ сад рећи да ће бити беспотребно губљење времена за сваку жалбу и форсирање предмета. Мислим да сте то и на самом почетку знали али то је ваша и тужитеља ствар. Довиђења.“ – оштрим тоном ће судац Куњашић.

И тако је било, за петнаестак дана стигла је пресуда, тужбе су одбијене, а у образложењу је писало да сам био непотребно уведен у спор тужитеља и жељезнице, тим више што у тужби наведени стан и његова додјела су власништво и у надлежности другог неутуженог субјекта.

-“ Бан је попиздио кад је ово прочита.“ – повјерљиво ће ми Бирђа.

-“ Ни ти ниси у побијању тужби наводила овако нешто, ајде, ајде, и теби је претио.“ – велим јој.

-“ То сам ја знала, знала сам да ће бити тако, али сам морала како он хоће, знаш да је чита и проучава записнике.“ – поцрвени она.

-“ И то, али Бирђа немој мислити да ја не знам да су ти “дражи“ Јозо и Ловре, да ниси од самог почетка у овоме. Драже би ми било да си рекла да се бојиш за своје радно мјесто, да се мора прије свега водити рачуна о својим интересима, да желиш избјећи малтретирања на послу и тако нешто, то би ми било људски, него овако: тобоже ме штитиш, а све контра мене радиш. А сјети се заклетве коју сте давали кад си дипломирала право и полагала правосудне испите. А нећемо више о томе, нека ти је на савјести.“ – рекох јој у једном даху.

-“ Извини, није баш тако…“ – поче она црвена у лицу као булка.

-“ Пст…“ – ставим прст на усне – “…нећемо више о томе, све нам је јасно.“ – рекох тихо али оштро и устадох од стола дајући јој до знања да је баш стварно тако.

Она збуњено постаја трен, смушено скупи папире и згужва их у фасциклу, а онда хитро изјури из канцеларије.

Advertisements