Крајем јула ишли смо на годишњи одмор, остаћемо петнаестак дана, а гдје него у Буковици, Кистањама и Мокром Пољу. За љетовање негдје другдје нема се пара. У брак смо ушли “голи ка’ пиштољи“, сада треба све постепено стицати, а то тешко иде уз текуће издатке за подстанарство и свакодневни живот. Сваки непредвиђени издатак, ради болести или неког квара по кући или аута, исцрпи с муком и одрицањем стечене резерве.

Укрцамо се у “Фићу“ послије доручка и кренемо преко Солина, Клиса, Мућа и Дрниша, те Брљана за Кистање. Успут ћемо скренути и застати ну Броћанцу да искрцамо тетку Мару, па ћемо одамах даље. Чика Перо нас зауставља “… та има вреимена до ноћи, идите поподне, по ручку…“ , али ми не одустајемо од плана, боље нам је сад путовати док није угријало, да стигнемо на циљ до ручка, највише ради Јасенке, којој би се скоро увјек смучило од вожње, па би повраћала и кењкала цјелим путем.

Све је било у реду до Дрниша. “Фићо“ је “прео ки вретено“, а Јасенка је била весела. У Дрнишу застој, копа се по средини улице, водовод праве, шта ли, милиција регулира саобраћај пуштајући час један час други смјер, а вози се по ископинама кораком. Ту, кад смо били корак-два испред саобраћајног милиционера, из споредне уличице излети плави “Опел“ и удари у нас у возачка врата. Стадох изненађен, у трену, покушак изаћи, али се врата од удара заблокирала. Милица и Јасенка се укочиле у невјерици, а милиционер заста у по покрета.

-“ Ух, јебем ти….,види будале, …шта му би, јел’ ћорав!?“ – тргог се покушавајући отворити врата, али не иде.

Милица се трже и отвори сувозачка врата и хитро узе Јасенку којој се почеше кривити уста спремна на плач:

-“ Види будале, мога нас убити!“ – тад плану и она.

Извукох се за њом на сувозачка врата и за корак-два сам код милиционера:

-“ Видите, шта му би!?“ – прво ми паде на памет.

-“ Е, јебем ти будалу! Дајте документа, сад ћемо то часком средити!“ – завика он ка “Опелу“ чији возач сједи у ауту мртав хладан, а и жена му и двоје дјеце на задњем сједалу.

-“ У шта гледаш човјече! Излази и дај дозволе!“- издера се милиционер на њега.

-“ Па, ја нисам крив, имао сам предност!“ – плану возач излазећи из “Опела“, крупан човјек четрдесетих година.

-“ А по чему, ко ти је дао!? Чему ја служим пекући се овдје цјели дан!?“ – поvизи тон за октаву милиционер – “ Не сери, дај папире и паркирај тамо ауто.“ – показа му руком на почетак уличице.

Он се врати у ауто и возећи уназад стаде на одређено мјесто, изађе и наново поче:

-“ Нисам га видио, скрећем десно и имам предност…“

-“ Немаш ти ништа!“ – прекину га милиционер – “ Тко ти да возачки јебем га, није ти ово Београд да водиш полемику! Погледај знак, па овај други “радови“, па мене што регулираm промет, а? И имаш предност, а, да, да, казна за прометни прекршај, један, два, три, а онда дај полису осигурања да правим записник, личну карту, возачку и саобтраћајну, и помози човјеку да гурне “Фићу“ одавде до оног тамо мајстора, видиш ли да му је блокиран точак, а и врата су заглављена. Е, како неко зна бити силен и кад је крив, очигледно крив?“ – гласно ће милиционер док прегледа и успоређује документе.

Тек тад примјетих да је “Опел“ београдских регистрација и претрнух од помисли на трошкове за оправак “Фиће“ и чекање на надокнаду од ОЗ-а.

Прискочише два човјека те нас четворо склонишмо “Фићу“ испред браварске радионице у тој споредној уличици, а мајстор прегледа штету и дода ми овећу челичну полугу:

-“ Исправи с овим блатобран да мореш возити, а ја ћу ти одглавити врата, јебем ти малер.“

-“ Хвала мештре, баш малер, крену на годишњи и љепо ми поче!“ – кажем просједом шездесетогодишњаку у плавом трлишу.

-“ А ди ћеш?“ – упита док петља око кваке.

-“ У Кистање, од тамо сам.“ – велим му исправљајући удубљени дупли лим блатобрана.

-“ О, није далеко, али ово човику загорча живот и кад није крив. А то се не недокнађује нити море, јебем ти будале, увик оне боље пролазе.“ – гунђа он убацујући дљета између довратка и врата и цима с њима.

У истом трену успјешмо обојица, ја одблокира точак, а он отвори врата:

-“ Добро је, ово код куће сам полако мало исправи, подмажи, а то око блатобрана ћеш морати код аутолимара.“- посавјетова ме он.

-“ А знам, само да догурам до куће.“- рекох безвољно – “Хвала Вам, шта сам дужан?“

-“ Ма ништа, само вози, мореш слободно по овоме сто година.“ – одмахну он руком и оде у радионицу.

Кренух за њим и гурнем му у џеп трлиша новчаницу:

-“ Бар за пиво.“ – рекох.

-“ Ма остави, не триба, мораш човику помоћи, ка да си ти то тија.“ – хтједе вратити новац али ја се измако и упутих милиционару.

-“ Ево записника, све сам уписа, ауто одвези мајстору, платиће ти “Дунав“, осигурање из Београда. А, јеси видио говна, “…да он није крив…“, е, шта ми такви иду на јетра!“ – пружи ми записник и дозволе гледајући ка Београђанину који стајаше два-три метра даље од нас -“ А шта каже метар Анте, море ли “Фићо“ даље?“

-“ Може, лима је у питању, треба ићи код аутолимара.“ – кажем му – “ Блатобран и врата, нешто смо исправили да се може возити.“

-“ А кад каже мештар Анте Живковић онда је то тако. Прави је човик и мештар, та стара момчина.“ – информира ме милиционер.

Београђанин се досађује, као да се то њега не тиче, а жена му стално нешто бронтула размахујући рукама и даје моте дјеци да не излазе из “Опела“. Гледа их милиционер и утихо ми ће:

-“ Види је шта му пржи чорбу, несми ни а рећи јој, а овамо се пуше ки да је у најмању руку “ принц од Монака“, а ми заостала провинцијска стока. Ма не волим их, те Београђане, пушу се да су најпаметнији, најлипши, најспособнији на свиту, а сви ми остали нико и ништа. Ма бар да имају шлифа, ајде, ајде, него су ки пуњени тукци, осим липа перја ништа.“

-“ Знам, знам, био сам тамо у средњој школи, ма не чуде ме они из Центра, који су умишљени малограђани или “остатак остатака“, јер су прави ка и из осталих градова ван у иноземству, већ они с оних пустих брда “шталских имена“ који до центра путују дуже него они из Загреба, а праве се принчеви, док им родитељи дошли из недођија i још држе свиње, зечеве, перад и саде капулу уз кућице сљепљене од свега и свачега, већином с отпада.“ – насмијем се од муке.

-“ Е, то си добро река, таки су и Пургери, и Худићи, а да о нашим “гастаарбајтерима“ не говорим. Љуштура, само љуштура, вањски гланц, а срчика трула или никаква. Трибаће иљада година да се то некако изравна. Ти си из Кистања, ја одавде из Дрниша, па знамо шта су права господа била, имали ђардине, палаче, дицу школовали по Бечу, Берлину и Паризу, а са народом били ка равни, и нису се уздизали ки ови новопечени грађани. А шта ћеш, сритан ти пут.“ – насмија се и он и оде регулирати промет.

Сједошмо у “Фићу“, а милиционер нам да предност и кренушмо према Оклају и Брљану, док Београђанин оста не рекавши ни рјеч извињења, а жена му послије “лекције“ демонстративно оде у ауто и с треском залупи врата.

-“ Које говно, упропасти нам годишњи.“ – рече Милица кад смо излбили изнад Трбоуња.

-“ Срећа да је тамо био милиционер, онај би, како цјеним, правио проблеме. А сад ћу видити с Миланом, можда ће он ово моћи средити, проблем је да ли он има рачун за уплату од ОЗ-а?.“ – гласно размишљам.

-“ Их, и док се поправи таман ће проћи годишњи!“ – забринуто ће Милица.

-“ Шта је ту је, добро је да није горе! А какав курвин син је, а, само “…да је он у праву…“, ма које говно од човјека, ни извини или опрости.“- наглас коментаришем – “ Ако има БГ регистрацију умишља да је изнад свакога, такви су они.“

Тако се гризући стигошмо у Кистање, на Влаку, срећа бијаше да овај пут Јасенки није била мука и да није повраћала.

Advertisements