Код куће, на Влаци, ништа ново. Матер у сталној трци за послом, ћаћа гринта око овчина, Душки се студије економије отегле, а Мирко би треба за годину дана завршити коначно, мада редовно, средњу школу у Бенковцу за бравара-алатничара. И опет нас дочека већ познато: “…а ђе сте више, одавно вас нема…“, као да ми у Сплиту немамо својих обавеза на послу и да можемо “долетити“ кад нас је воља, а о трошковима да се не говори.

Због штете на ауту нисам био добре воље, а нарочито што сам знао да ће се оправка одужити и потрајати, а о трошковима да се не говори. Док ОЗ не рефундира треба чекати, а они никада не покрију све, а ми нисмо били при парама, док од ћаће није требало ни покушати тражити, бар да премостимо термине плаћања и рефундације, унапред сам знао да ће закренути љутито главом и рећи:

-“ А ко ће ми их дати? Уно шта добијем за јањце оде на порез и дугове, не оста ми ни за цигаре, а Мирко и Душка стално траже за нешто, не муре их се натећи да сам банка!“

А ипак га упитах нешто касније, да ми буде чиста савјест да сам покушао рјешити проблем у кући, али добих баш такав, унапред познати, одговор.

-“ Добро, добро, увјек је код тебе тако. Нека, снаћи ћу се ки и досад!“ – одбрусих му и одох до Милана.

Милан је у хладу кустелића испред гараже-радионе нешто куцка око неког “Стојадина“:

-“ Е Мишко, како си, кад стиже?“ – баци неку цјевчину у нуглић међу остали отпад – “ К врагу и овај крш, ко ће ово скрпати?“ – показа лицем на оронулу аутину.

-“ Малоприје, нас троје, ма имам проблем, удари ме у Дрнишу један, оштети “Фићу“.“ – и остало му испричах.

-“ Ајмо видити, па ћу ти рећи.“ – одмах предложи.

Успут, оних педесетак корака, причам му да имам потребне папире, да је милиционер одмах направио записник и да с те стране неће бити проблема.

-“ Ништа страшно, ма пипљаво! Ту је дупли лим, треба варити и пеглати, слично је и око врата, па све онда офарбати. Дан-два посла ако се човјек заузме, ма ситница, али пипљаво, а не муре се за то Бог зна шта наплатити. Ја би ти то направио док си ође, али ја нисам регистриран, не могу наплатити од ОЗ-а, а штета би било да то из џепа плаћаш кад имаш све те папире.“ – снебдива се он, видим да је ухватио “мајсторски“ мот.

-“ А има ли ко ође да има регистрирану радњу?“ – пиатм га.

-“ Још је један аутомеханичар у Безбрадицама, а чини ми се да и он ради на дивље, а и није ти неки мајстор, све што забрља ја исправљам.“ – слегну он раменима – “ Него, чуо сам да има један у Оклају и да је добар мајстор. Скокни до њега, па му реци да он наплати с полисе и теби да паре, а ја ћу направити поса за те паре ако му се  баш не ради или нема времена, једино ти тако могу помоћи.“ – објасни ми гдје је та радионица.

-“ Скочићу сутра ујутро, па ћемо видити.“ – рекох му гризући се у себи што се ствари комплицирају.

Прекину нас Милица, поздрави се с Миланом, а мени добаци:

-“ Треба скокнути до дућана.“

Милан оде кући, а она дода кад дођошмо кући:

-“ Овдје ништа нема, све празно, и фрижидер, креденца, ма нит’ меса нит осталога, купи све ово, к врагу и село и њихова сиротиња, и оно што могу неће, бар би поврћа могли имати кад је вода ту.“ – љута је и она.

Матер оћути, а онда, кад подјари ватру у шпорету дода:

-“ Зна их Створац, ћаћа ти се стално пренемаже, гринта, а Мирко је више ван куће него ође. И ви сте ишли у школе и помагали, а од њега и Душке никакве користи, а ја не мугу стићи све сама, нит имам снаге и здравља ки некада, и ово шта стигнем пуно је за мене.“ – правда се она мада смо то сви знали.

-“ А ђе оде ћаћа?“ – упитах.

-“ А ђе, зна се, у лезину! Тако сваки дан: ја у зору ишћерам овце, и краву и куња, а он кад се наспава дође к мени у Смреке, а ја унда трчи кући, спремај јело, чисти и пери од куће до јаретине и појате и свињца, извези ђубар, а њега ти ето одма замном с овцама, па и’  ја онда помузи, дај њему и дјеци, ако устану дотле из кревета, маренду, па унда вари ручак, и тако ми је сваки дан. А ун маренда, па у кревет до ручка, а Душка и Мирко увјек се неђе одмакну, и све пане на мене. А кад неко од вас дође унда је још гори, пренемаже се више, увјек га нешто боли, а стално нервозно и љуто ки паприка, и то његово вјечито излежавање!? А колико ствари треба поправити, направити, склунити и увјек кад споменем то чује се уно његово “…кашње ћу…“ и тако се све помало запушта…“ – жали се матер мени и Милици док је ја не прекину:

-“ Идем у дућан, кашње ћемо о томе.“ – видим да истиче време.

А требало је доњети свега и свачега, од соли и манистре до меса и зачина, сапуна и веш прашка.

-“ Иди код Вунара, код њега ти је најефтиније, и добро би било да довезеш врећу брашна, ћаћа ће ти кашње дати нувце.“ – дода матер, а ја сам већ знао да ће он то сметнути с ума и прећутати, а и то да матер код себе нема, ки ни досад, ни једног јединог динара.

Вратио сам се брзо, а шта је ти осамстотина метара до Раскршћа, и истоварио из “Фиће“ све наручено. Ћаћа је још спавао у својој соби, Мирко и Душка у својој слушали радио и читали неке књижурине, а Милица и матер вариле ручак. Јасенка им је “помагала“, а каd се ја смјести у хлад испод мурве да оштрим сикире, косјере и ножеве дођоше она и Шарко да ми праве друштво. Шарку се свиђало што га она мази па је трпио и јаче чупање ушију, ногу и репа, преглед зуба, а њој што јој је он то допуштао.

-“ Ма види шта ради!? Миле шта јој то даш, брзо пери руке мала!“- виче на ме и на њу Милица.

-“ Неће јој ништа бити, како смо ми сви живи, чист је он.“ – не брине се баба Ружа.

-“ Ето видиш, неће ништа бити што га дилам, каже баба Лужа.“ – мудрује Јасенка не знајући још изговорити “р“.

-“Није Лужа него Ружа, играј се и вјежбај то “р“.“- кажем јој, а она се труди само да би јој се дозволила игра са Шарком:

-“ Либа либи глизе леп…., авио вози “л,л,л…“.

Дође време ручку. Милица опере Jасенку, а ја склоних наоштрени алат. Ћаћа се кашљуцајући извуче из собе и сви ручашмо у хладовини испод мурве гдје смо изњели сто из кухиње, ради врућине и комоције.

Кад матер и Милица склонише суђе и скуваше каву питам ћаћу:

-“ Шта се све запустило, на јари се тај ражени кров распада, кар у Гувну гњије, плуг ти тамо рђа, а о осталом да не говоримо?“

-“ Ех, шта? Нема се пара, то је основно! Куњ остарио, а и нико више не оре с куњима и плугом, сви плате трактор и комбајн, брже је и јефтиније. Нико више и не држи куње, нема сувезника, а и ја ћу Бећара продати, стар је, мада ми га жа.“ – он ће кисело и нехајно.

-“ Па раставите кар и плуг, брану, па склоните у ватрену кућу, тамо на таванић над кашуном, дим ће га импрегнирати и заштитити, ко зна кад може и зашто затребати.“ – велим му.

-“ Река сам Мирку, а он увјек “…саће,саће…“ и тако оста. И та његова школа?“ – пребаци он свој немар на Мирка.

-“ Све је то труло и пропало, нема од тога ништа!“ – лаконски ће Мирко.

-“ Ево ти те “нуве младости“! За њи ништа отприје нити ваља нити треба, а сами нису у стању нешто ново створити.“ – брецну се ћаћа.

-“ А добро, како вас воља! Треба,по мени чувати оно што се има, па макар завршило некада у музеј. А кров на јари можете пошити ражином, кад се нема пара за циглу. Кад се буде могло лако га је склонити и направити нови. Него, гдје ћеш ми дати терен, почео би градити кућу, ваљда ћу је до пензије зготовити?“ – изненадим га предлогом, а о чему смо ја и Милица размишљали.

-“ Ех, кућу!? А терен, а ђе?“ – отеже он.

-“ Тамо гдје је укњижено у катастар, у земљишник, да могу дизати кредите морам имати своје власништво.“- велим му.

-“ Их, па оно шта имамо сумњам да је евидентирано тамо у катастру, ја знам само за “Малу башчицу“, ту у улици.“- вели он.

-“ Па препиши ми њу, иако ту не би градио, мало је и незгодно, али је чист упис. А мени би најлакше и најефтиније било ту у Долу, на почетку “Код ораса“. Ту је пут и вода, равно је и не би се пуно трошило на темеље.“ – предложим му.

-“ Ма какви До, па тамо се оре, а и шта би други рекли? Ма нећу вас ја дјелити, ето ти ту “Иза авлије“, испод Гувна, од нашег авлијског зида до Зоркона окрајка. И Дуца се већ распитива за тај терен, а ја сам му река да може од нашег Гувна па тамо према Равници, испод Зоркиног окрајка.“ – он ће сад енергичније.

-“ За то те не требам ни питати, то је државни терен, али су ту литице и кокара, да се терен припреми треба новаца и рада више него што би требало за саму кућу.“ – буним се.

-“ А шта ја ту мугу!? Дам теби, унда ће и сви остали, браћа и сестре ти, тражити своје и ето ти немира у фамилији! Стево одабно кука и тражи да му некако нувчано пумугнем, да не муре на крај, ако никако друкчије не мугу да продам његов дио. Знам да је свакоме од вас тјесно, али и мени је, требам још Мирка и Душанку извести на пут, а ја од имања живим, та од пензије могу купити само соли и дувана, ма ки да је немам. Ето, тако је то, а и године су пристигле, не муремо ни ја  ни матер ти ки прије.“ – кисело ће он.

-“ Добро, добро, ни досад нисам има од тебе неке користи, па ме овако твоје мишљење не чуди. Тебе је одавно прегазило време, а зар и теби не би било боље да сам ја чешће ту, да ту градим и долазим? Ма ти се бојиш да ћу бити на терет, а шта је најгоре ти желиш да очуваш свој мир, тај неки свој метафизички начин животарења, а правио толико дјечурлије када посједујеш пола Војводине! Збиља се питам на шта си мислио и како си замишља будућност те силне дјеце!? Да не дође Тито и комунисти шта би с нама било? Кад би се све што имаш имања подјелило на седам дјелова не би с тим мико мога преживити. А ако поштено гледамо ти си добро проша кроз живот, за дјетињства и младости маза, ту су ти били родитељи и сестре, држали те ки сузу на длану, а послије се ми дјеца сатрашмо обрађујући поље и чувајући стоку док смо прогледали с оном мученицом матером. Знам шта ћеш одговорити, да се не слажеш с реченим, али прије него ишта кажеш упореди се, рецимо с Јолом, Миром и таквима, немају ни земље ни стоке колико теби јединцу твој ћаћа остави. Ма радићу сам, нећу ти више ништа о овоме спомињати.“- одмахнем руком и кренем пред авлијуј и запалим цигарету дубоко отпухнувши дим.

Чујем како се он закашља, опсова дуван “…кврагу и дуван и кашаљ…“, а затим затраља пар корака и дође пред авлију за мном. Ту се опет накашља, оћути, па ће тихо:

-“ Сваки од нас је скројен по Богу, ма на свој начин, у нечему си у праву у нечем њеси. Ја знам да сам од себе да све да вас подигнем онако како сам умио и муга. Уно шта сам пропуштио не мугу данас исправити, а шта је тако испало како је, није било само до мене, треба сагледати и околности и време кад се то догађало. Мени је до ћаћине, ђеда ти, смрти било добро, мада се то није мугло мјерити с трговцима у Кистањама, а кад он нагло умре пред рат и дође рат све то богаство се ископни. Рат, односно уни који су сада на власти, изједоше све овце и козе, жито и месо, а сада им не пада на памет да то признају, чак и оспоравају да сам им пумага и нући и дању све те године. Међу собом подјелише борачке пемзије и функције и положаје, а да метка не испалише ниједан од њи за рата. Они први и прави борци оставише кости по цјелој држави од Вардара до Триглава, а ови “ шпиљари“ и “теренци“ сада држе власт. А да су они први живи нико за ове не би зна! Тад, послије рата, дођоше сушне и гладне године, задруге и откуп, па нестаде и сјемена за посијати и приплода за одгојити. Млади се разбјежаше по градовима у фабрике, а њеси ни смио неког звати да ти за надницу ради нити си га муга с чим платити ки ни ранити. Тежак је сиротињски круг, вртиш се у њему,а ниђе излаза! Срећа је муја да сте сви добро учили и да вам је држава омогућила да се како тако школујете, а за то Титу дижем капу, иначе би било свашта и од мене и од вас. А сада је стигла старост, пропуштено се не муре надокнадити.“ – изрече он у једном даху не промјећујући да му цигарета догори све док му не опрљи прсте.

-“ Ајде, ајде ћаћа, ниси ти још толико стар, није ти још ни шездесета.“ – смирих се ја.

-“ Само шта није, а дај Боже да видиш како то изгледа! Ниси само у тјелу онемућа, немућан си и у души, али џабе је то теби у тим годинама сад објашњавати, схватићеш кад дођеш у те године. Што си старији све више личиш на своје претке и духом и тјелом, ма колико се опира туме, а доживићеш и ти ово што и ја од своје дјеце, јер ће и уна из своје временске и добне памети теби држати лекције.“ – мирно ће он истим тоном не скидајући поглед с врха Промине.

-“ Добро, добро ћаћа! Сам сам до сада, сам ћу и од сада, градићу ту “Иза авлије“, шта кошта да кошта, сигуран сам да те ова “помоћ“ ништа не би коштала нити би ти изазвала “побуну“ у фамилији, али нека ти буде,немај страха, нећу дирати у твој “старачки“ мир. Сматрај да смо то рјешили, ти по своме, ја ћу по своме, па шта нам Бог да.“ – одлучно закључих.

-“ Помало, сваке године помало, ићи ће то.“ – покушава ме свјетовати.

-“ Добро, добро, нећемо више о томе.“ – окренем се и одох у кућу.


Advertisements