Поподне сам из Поште у Кистањама назвао Гојка у Сплит да се распитам за брата Чилаша Миле, остало ми је негдје у подсвјести сазнање из неког разговора да је он аутомеханичар у Оклају. Гојко то потврди и чак ми рече да ради и по полисама ОЗ-а и да му је радионица и кућа на излазу из Оклаја према Книну. Нема ми друге, сутра морам тамо и настојати да се “Фићо“ што прије поправи.

Кренем око осам сати тог јутра. Руделе, Ивошевци, Брљан мост преко Крке, Читлук, па Оклај. Пред дућаном у центру градића упитах за Марка Чилаша и његову аутомеханичарску радионицу, да не лутам, за сваки случај.

-“ А ту је десно од цесте према Книну, нова кућа на осами.“ – рекоше ми углас два-три Проминца пружајући руку на правац према Книну.

-“ Одавле, ма петсто метара.“ – дода један.

Зачас сам био тамо. Усред крша, уз цесту, очишћен багером овећи терен, а одмах уз цесту нова кућа на кат, без истакнуте фирме. Само по пар “крнтија“ иза куће могло се закључити да је ту неки мајстор. Уђем макдамским колним путићем иза куће на провизорно паркиралиште и засвирам.

-“ О’ ма, ето ме…“ – зачу се глас из гараже-радионице, а с балкона, цјелом дужином куће, извири љепа црнка средње доби у кућној хаљини на цвјетиће.

Изађох из аута и запалих цигарету, а према мени, пар корака, уз широх осмјех испод црна брка, крену мајстор тарући руке о ступу и плави замашћеи раднички трлиш њемачке производње.

-“ Добро јутро мештре, Марко Чилаш?“ – осмијем се ја.

-“ Добро јутро госпдине, јесте, тај сам, која мука?“- осмија се и он и пружи по мајсторски руку на поздрав, искренуту овлаш да моју не замасти машинским масноћама.

Представим му се и додах:

-“ Личите пуно на брата Милу, ма сте нешто старији.“

-“ А, је, је, пет година, а Ви се с њим познајете?“- упита.

-“ Како не, и ја сам на жељезници у Сплит. Знам га и као момка и сад као ожењеног с Катицом. Дружили смо се као момци, а сад и као ожењени.“ – насмијах се – “ Ја сам ту из Кистања, с Влаке.“

-“ Онда се гледамо преко Крке, све се мислим откуд се познајемо.“ – он ће.

-“ Биће смо поодавно играли фудбал на Луци, преко љета, сјећаш се.“ – помажем му се присјетити.

-“ Биће, биће, добро кажеш да је било давно и ми млади, дица, а сићам се да смо се лоптали тамо ми Проминци с вама, е тако, оним с Куле и с Влаке. А јесте липо играли, бољи сте били од нас, ма то су била липа вримена.“ – осмија се он сјетно – “ Ма ајмо у кућу, види мене будале, да попијемо ракију и каву, баш ми је драго да си наиша, лако ћемо за ауто.“ – пређе он инстиктивно на једнину рачунајући да смо “наши“.

Кужина комодна, љепо уређена и намјештена, примјећујем “Deutsche“ ознаке на апаратима и кухињском намјештају.

-“ Катице, сиђи доли, имамо госта.“ – викне кроз отворена врата према степеништу које је водило на кат.

-“ Сиди ди ‘оћеш, сад ће жена скувати каву.“ – нутка ме показујући широким окретом руком и доноси бићерине и боцу лозе на сјајном “росфрај“ послужавнику и као да чита моје мисли предухитри моје питање:

-“ Радио сам у Њемачкој, у “Мерцедесу“, отамо сам довука ово намјештаја и опреме, без царине, знаш да смо ми “гастарбајтери“ имали ту неку повластцу.“

-“ Колико дуго си био тамо?“ – питам га.

-“ Десетак година, пет у главном сервису “Мерцедеса“, а мора сам се вратити…“ – не доврши јер уђе она црнка с терасе – “ Ово је пријатељ нашег Миле и Кате, из Сплита, родом је ту из Кистања.“ – представи ме.

-“ Катица“.- рече она тихо, некако меланхолично.

Сједнемо за стол и попишмо ракију:

-“ Имаш дице?“ – упита он.

-“ Цурицу, сад ће јој четри године, а ви?“- рекох.

-“ А, ми имамо троје пилића, најстарији ће најесен у школу, а најмлађа проходати.“ – весело ће он, а Катица шутке послужи каву, оде до шпорета, па се присјети:

-“ Идем ја горе до дице, трибам још нешто средити око њих.“ – дода тихо као изговор.

-“ Ајде, ајде, може мо ми сами. Нек иду вани док не запече.“ – благо ће јој он.

-“ Болесна је…“ – рече ми утихо кад она оде уз степенице.

-“ Ух, није ништа озбиљно?“ – и ја ћу утихо – “ Млада је, згодна и липа, нико не би река да је родила троје дице.“ – додам.

-“ Не може горе, рак, карцином, неће дуго, а тко би река кад је види!? – наоблачи му се лице а очи овлажише – “Ради тога сам се и вратио из Њемачке, да умре овди, у својој кући, међу својима, да лакше поднесе муке, боли…“ – отра дланом сузе.

-“ Јебем те сиротињо, и Богу си тешка!“ – рекох запрепашћен.

-“ Баш тако, ки дите гладан, го и бос, док ојачаш арбајт, арбајт, а триба би  почети бар мало “живити“  и дођу ове невоље, и шта да човик ради, а?“ – упита уперена погледа према Горе.

-“ А шта да ти кажем? Тешко се од “сиротињске рђе“ одљепити. Увјек јад и чемер, брига и мука, а кад се прича о Небу, какве смо среће, и тамо ћемо се исто провести.“ – и ја се онерасположим.

-“ Не мореш из своје коже, тргнимо још једну па, па опет једну двије, ма ајмо радити, мање размишљам тако о муци која ме снашла.“ – нали он лозом бићерине.

Око рада на ауту се лако договоришмо, он ће све до петка средити по прописима ОЗ-а, ја не требам ништа посебно плаћати већ само потписати папире кад дођем по ауто.

-“ У Книнској болници ми је ујак доктор, др. Душан Штрбац, брат од тетке исто, др. Душан Бабић, и њихове жене су докторице, јави им се позивајући се на мене, помоћиће колико могу.“ – велим му.

-“ Хоћу, бар да је не боли…“ – приста он – “ А ти дођи у петак, био би и прије готов, али морам њу возити на терапију, ради тога је тако. Одвеза би те кући, али сад морам у Книн, снађи се некако, иди до гостионе и дућана, наићиће неко да те пребаци до Кистања, јеби га, нажалост је да нема никаква аутобуса.“- пружи ми руку.

-“ Нема проблема, тако ћу.“ – поздравим се и кренем према центру Оклаја оптерећен неком тешком тугом и невјерицом што тако млада и љепа жена броји задње дане овоземаљског живота остављајући троје “пилића“ и мужа на муци у себи се питајући:

-“ Боже, наш свемогући Оче, знаш ли шта радиш!?“

Испред гостионице је стајао црни “Мерцедес“ шибенских регистрација. Уђох у гостионицу да се распитам за газду аута кад тамо Дуде Малешевић, сада службени возач генералног директора ТВИК-а у Книну, за столом с неким мени непознатим човјеком.

-“ Еј, Марко, откуд ти ође?“ – виче он док ме опази – “Амо се!“

( … 16.11.2010.г.: наставак поглавља само у компјутеру до поглавља о смрти друга Тита….)

-“ О Дуде, ки наручен си, идеш у Кистање?“ – прилазим им.

-“ Аха, сједи час, не жури ти се ниђе?“ – поздравља се.

-“ Ма не преши, ту сам довеза “Фићу“ на поправку код Чилаша, па гледам како ћу у Кистање.“ – велим му сједајући за сто.

-“ То је рјешено, и ми идемо тамо, да те упознам, ово је мој директор Милаш.“ – рече – “ А директоре, ово је мој колега из основне, најбољи ђак у оно време и кашње, а и човјек који нажалост ради доље у Сплиту на жељезници, а нама би ође пуно користио да је памети.“ – расприча се Дуде.

Упознам се с директором ТВИК-а Книн Милашем, човјеком касних средњих година, прилично шутљивим и одлучним, како сам у првом моменту стекао дојам. А кад сазна да ми је Душан брат мало живну и кратки разговор заврши:

-“То је наша невоља, имамо школоване, стручне, способне и вредне младе људе по цјелој држави од Јесеница до Ђевђелије, а никог не можемо овамо вратити да помогну уздизању овог краја ради локалног непотизма и политике оних из Загреба, Сплита, Шибеника и Задра. Што год се нама намјени они подјеле међу собом дајући нам мрвице с којима не можеш ништа направити ни на инфраструктури ни у производњи. Радим на томе да се и нама нешто обимније да, да кренемо, али је то Сизифов посао, увјек се нађу неки изговори да нема, да нам се не да. А ја им стално трубим да нам не треба много, да имамо стручне људе и да нам дају само за “сјеме“, а ми ћемо даље знати сами. Ма џабе, имам осјећај да се то намјерно ради с Буковицом, Жумберком и Ликом, дјелом Славонијје, ма свуда гдје су Срби већина. Ви сте економиста, читате статистике, па вам не требам посебно доказивати.“

-“ Слажем се, и званично, по показатељима је тако, а и незванично чујем да је то “тајни политички програм“, који се одавно проводи од “хрватских кадрова“ без обзира ко је на власти, некад екстремно као за време НДХ, а некад потајно као сада.“ – потврђујем му.

-“ Онда се разумијемо, ма ме чуди што наше “продане душе“ то мирно гледају и питам се какви су то образи да ради своје позиције и статуса гутају и гурају ту политику!?“- љутито ће он.

-“ Јањичари гори од Турака…“ – парафразирам Његоша – “… а и сљепац види да од Другог рата српски корпус мало по мало губи своју сувереност и равноправност у СРХ, а они ћуте и праве се да не чују и не виде, само да би очували своју позицију, ко шиша народ и његове невоље. И први ће они гракнути на свакога ко укаже на тако стање ствари.“ – додам.

-“ Тако је, овдје на Крци је направљена прва хидроцентрала, а 90% Буковице нема струју, ту су Крка и Зрмања, а водовода нема, народ љети крепава од жеђи, о асфалту да не годворим, а шта да причам о осталом, стчарству и пољопривреди, некој индустрији или туризму, и шта је за чудо, више су инцијатива и нешто реализација средили хрватски кадрови него ови наши српски, шта је за Богу плакати.“ – настави он у истом тону.

-“ Мораће се омогућити млађим школованим домаћим људима да нешто покрену, иначе ћемо из дана у дан још више заостајати, ови “продани“ неће то ни хтјети ни моћи.“ – рекох на улазу у Кистање – “ Дуде, стани ми зу код Плаца, драго ми је да смо се упознали и да слично мислимо.“

-“ Па наврати у ТВИК кад стигнеш, драго ми је да и ви млађи тако мислите.“ – поздрави се Милаш.

Пјешке сам проша оних километар пута до Влаке уз свирку цврчака и јару с неба.

Тамо је било све ка и јуче, ка шта ће бити и сутра.

Advertisements