Договорим се с Милицом да почмемо чистити терен “Иза авлије“ од кокаре за нашу будућу кућицу. Ручно ћемо мало по мало кад се нема пара за багер и осталу машинерију која би то за дан-два очистила и припремила терен за градњу. А и не жури нам се, има времена до пензије.

Кад захлади поподне, по попаску, узмем косјер и рогуље, косјерачу, сикиру и сикирицу и кренем тамо. Било је ту свега: смреке, купине, драче, кржљавих грабењака и растењака, по који дренић и рашељка, кустелић и мурваћ, а све испреплетено од тла до врха и упетљано у храпаве литичице. Засатнем и гледам одакле би почео, а чини ми се да је свеједно па да кренем с било које стране. И тако крену уз авлијски зид, прво косјером сјечем купину и драчу, извучем посјечено рогуљама и бацим на страну да не смета, а онда сикиром или сикирицом сјечем остало, оно тврђе и дебље. Спетљано је, пипљиво за радити, па се брзо замарам и мада је врућина попустила обилно се знојим. А мора се пазити и на змије, за очекивати је да би овдје могла бити која шарка или поскок.

У засеоку изгоне овце на приторке да их помузу, па их крећу кроз Аничину улицу ка Смрекама гдје је хладније и мање мува,а и њима је још вруће па се збијају подвлачећи главу једна под другу тражећи хладовину и бранећи се од мува.

Чувши буку први дотрчаше Јасенка и Вељко “… да помогну..“ зантижељно питајући:

-“ А шта радиш? Шта ће ту бити? Их, ко ће то све посјећи?“ – и шта не још, све оно што дјеци може пасти напамет.

Стрпљиво им одговарам и стално их опомињем да се склоне мало подаље да ми не сметају и да може бити змија, осињака, и ко зна још каквих буба, али они док се не изгуштираше и док им не досади мој једнолични рад се не одмакоше, а онда док дланом о длан изгубише се и одоше својим послом.

Почеше прилазити и старији да се распитају о чему се ради, хвалише терен и савјетујући ме да ће све то испасти добро, да радим стрпљиво и полако, да је терен уз пут, па ће туда пролазити и водовод,а ни струја није далеко. Јесте да је мало грбаво, да има доста каменчина, али мало по мало ће се то сравнити мацом,крампом и ћускијом, па ће све бити равно, а “… муре се кашње навести и камион два земље за башчицу, посадити која воћка…“, а успут би и додали да би било и јефтиније и лакше “… да је Мариша да мјеста у Долу…, за кога га чува, та и њему је боље да му ту дјеца граде него неђе код мора…“.

Нешто касније дође и Милица да помогне и да види, па кад види шта је и како је спласну јој воља, схвативши да ће требати пуно труда и рада. Утом наиђоше Милан и Мара и Милан оптимистички закључи:

-“ Љеп је то теренчић, а можеш се ширити и отрага у Гувно и Оградине, посадити воћњак и виноградић, ма биће то љепо кад се све среди!“

-“ Та Милане видиш ли ти ове кршине и литичина, има камена и за извоз!?“ – чуди му се Милица.

-“ Их, да си видила какав је био терен ђе је сада муја кућа, ово је бог богова, бар је равно, текице нагнуто ка путу таман толико да вода отиче и на зрачном је, а камена ће бити и мало, доста ће га отићи у темеље и темељну плочу, а ако шта и остане отићиће у оградне зидове. На крају крајева оно што остане ће се самљети и потрошити у малтеру за инкартавање унутра и на фасади. Не бој се ти тога.“ – објасни нам Милан, он је већ имао искуства градећи своју кућу.

-“ А мени се чини да га је превише, требаће ту и минирати, има и литичина живаца?“ – сумњичава је Милица.

-“ Кад се ова кокара рашчисти довешће се “Кобра“ и избушити ђе треба, изминирати и биће равно нако ка на Равници. То је готово за по уре, а послије багер изравна, ископа темеље и септичку јаму, мураће се тако, кад би ручно ви сами. Него Миле, не сјеци засад ове дренке, рашељке, и остале самце уз рубове терена, лако ћеш их одсјећи ако буду сметали, а можда ће који и остати, нећеш мурати садити ништа мјесто њи, знаш и сам да споро то расте, а љепше је кад већ на почетку имаш нешто зеленила око куће. А рашељке ћемо наврнути на трешње кад дође време.“ – објашњава и савјетује он.

-“ У, проћи ће доста Крке док буде тако!“ – насмија се Милица.

-“ Мало помало, ићи ће то брже и лакше него што мислите, та кућа се гради цјели живот, ено и ја и сада стално нешто око своје петљам.“ – насмија се и он – “ Драго ми је да сте се одлучили за ође градити, скупа ћемо уживати у старости ка комшије.“

-“ Ех, треба то дочекати!“ – дода Мара.

-“ Иде се у том правцу, оћеш нећеш.“ – насмијем се и ја и направим предах за цигарету.

-“ Ту до тебе, испод Зоркина окрајка, и ћићо Дуца мисли градити, и драго му је што ћете бити прве комшије. Он ми је нешто прича да ће дизати и кат и да ће радити по пројекту, а шта ти планираш?“ – расптује се Милан.

-“ Неће то бити нешто велико, негдје око педесеак квадрата стамбеног простора, а са задње стране под истом плочом би направио и гаражу-сваштару, а ако би било потребно ту уз авлијски зид би склепа неке помоћне-господарске просторије, за дрва и остало. Нећу дизати кат, нисам присталица катова кад има доста терена, та није ово град, а и не треба ми нити имам толико пара. Биле би двије собе, кухиња и дневни боравак и купатило, шта ће ми више. Обећа ми је један колега с посла направити пројект, а мислим градити с бетонским блокетама, доље у Солину добре ради “Вољак“ у саставу “Далмација цемента“. Код њих ћу набавити и испуне и гредице за горњу плочу, еластичнија је и има ваздушни јастук ради топлине. А кров би био онај ниски од цигле, нешто онако као талијански. А доњу плочу ћу подићи у висину два-три степеника, а на прочељу ћу под истом плочом направити велику терасу, за ладикање, та у Далмацији смо.“ – укратко му објасним.

-“ Дашта, добро је тако, и не треба цифрати, ништа користи од тога, а кад је наједноставније лакше је и градити и одржавати. И бокете су за ово наше поднебље добре, имају зрачни јастук, а унутра можеш лако поставити гипс плоче, а ван какву ‘оћеш фасаду. Ено и ја сада с њима дограђујем и нема никакве разлике од опеке што се тиче топлине и изолације.“ – сложи се Милан.

Причајући и помало радећи очисти се доста терена и већ сад се могла стећи слика у мислима како ће изгледати кад се цјели рашчисти:

-“ Ево видите, шта сам река, биће ово љеп теренчић, колко ође има, ваљда, на око,неђе око 1000 квадрата?“- процјењује Милан.

-“ Нешто мање, ма није важно, могу се ширити отрага колико ме воља, а кућу мислим поставити на средини тако да од пута буде удаљена бар десетак метара.“ – велим му.

-“ И требаш, па испред посадиш одрину, до пута коју воћку и украсну био-ограду, питоми трн, ружмарин или нешто слично. Биће ти то кућица у цвјећу.“ – планира Милан – “ А овуда колни улаз, а туда стазице, а између разног цвјећа и украсних грмчића. Скоро ће водовод па с водом неће бити проблема, а треба убрзо бити и асфалт и телефони, па ће нам бити љепше него у граду.“ – закључи он.

У сумрак смо престали с послом, алат је оста на терену да чека суташњи рад. Код нас нико није склања алат или материјал с градилишта и никада никоме ништа није фалило. Ако би кому затребало нешто он би се јавио и послужио се и вратио тамо одакле га и узео.

Послије вечере се докасна причало под звјездама испред неке од кућа о свему и свачему, а дјеца би јурцала час тамо час амо док их умор не би свлада и ноћ позвала на починак.

Advertisements