У петак ујутро крену сам за Оклај по ауто. Пребацио ме ТАМ-ић Пољопривредне задруге “Кистање“ који је случајно наишао и ишао у том правцу. Искрцао сам се у центру Оклаја, а он је продужио за Дрниш преко Развођа и Трбоуња да натовари пршуте и панцету из сушаре дрнишког “Месопромета“.

Марка сам затекао на дворишту код мога “Фиће“, довршавао је задњи гланц на блатобрану.

-“ Ево мене мајсторе по договору, видим да си при крају. Добро јутро.“ – поздрвима га.

-“ Е, баш тако! Сад ћу још једном прећи фарбом, па док се она осуши готово је. Не види се ништа, ки да је нов.“ – пружи ми подлактицу на поздрав, шака му је била црна од шмирглања.

-“ Како код куће?“ – пиам га.

-“ А исто, ма био сам у Книну, они твоји доктори-рођаци су дивни људи, триба наке свићом тражити. Свака им част, ем знају знање, ем ти знају рећи и најцрње ствари на свој начин, а да те не ухвати мука.“- узе он спреј лак и пређе још једном тамо гдје је исправља лим – “ Ево, готово је, нек се мало присуши на сунцу да зацакли, а ми ајмо на ракију и каву.“

-“ Јел’ се јавља Миле из Сплита?“- питам га.

-“ Их, јавља и синоћ навратио, ено га код ћаће у селу. Нахвали те, о Боже, и он и жена му Ката.“ – насмија се Марко.

-“ ‘Оће он, ма да није претјера!? “ – насмијем се и ја знајући шаљивчину Милу.

-“ А није, није. Види се то одма.“ – насу он бићерине и донесе за стол пред кућом, док је Катица кувала каву.

-“ А сад ћемо мало и замезити, има печене јањетине, синоћ ми испекли,ту доље у гостиони.“- скину кухињску крпу с тацне на којој бијаше сложени комади печене јањетине на ражњу и млада капулица, а до ње у плетеној кошари домаћи крув испод пеке.

Дође и Катица, донесе каву и сједе с нама:

-“ Хвала ти што ме препоручи својима, дадоше ми неке љекове, ако ништа, пуно ми је лакше…“ – не доврши рачунајући да схваћам на што је мислила.

-“ Их, какав си ти мајстор, мјесто да ја тебе частим ти ништа мање него свога муштерију частиш печењем. Нећеш ти тако на зелену грану.“ – шалим се.

-“ Нисам ја Швабо, знам ја наше људе и како с њима. А знам да ћеш ти, не дај Боже да ти затриба, опет код мене доћи. Ја нисам од оних мештара који само гледају како извући паре уз што мање рада. Та овим ћу се бавити док могу, цили живот, а ја нисам тамо ди има пуно муштерија па те баш брига оће ли доћи други пут.“ – насмија се.

-“ А како је било код Шваба?“ – питам га.

-“ Нису ни они онакви како се зна причати! Те вредни, те прецизни, те арбајт нур арбајт, али код њих је у односу на нас овдје све сређено. Послије фабрике дођох ја у њихов главни сервис на предлог неког руководиоца, ваљда видили да знам добро поса, и ја ту крену ки мутав да што више аута сервисирам. Док Швабе, а било их десетак, једао-два по мештру, а ја за рано време десетак аута средим. Трћи дан ми дође један од њих у име свих рећи: “Колега, лакше мало, глаедај нас и тако се понашај. Ако више аута сервисираш не значи да ћеш добити већу плаћу. Само ћеш свима доњети невољу, повећаће нам норму, а плаћа ће бити иста. Ако нећеш ки ми онда немој од нас осталих очекивати солидарност, већ обрнуто.“ И схвати ја одмах о чему се ради, па наставих ки и они, лангсам и колико и они, један-два аута. Трећи дан ме похвалише: “…гут, гут…“ и чисто ме прихватише у клапу, а да нисам послуша нешто би подметнули и ја би излетио с тог посла, а поса је био лаган и добар и што је најбоље веће плаћа него у погону.“ – исприча он.

А тад у двориште улети плави “Опел“ загребачких табливца:

-“ Помажи мајсторе, жури ми се, а овај ђаво зајебава!“ – усплахирио се млађи човјек средњих година у бјелом љетном одјелу.

Марко уста полако:

-“ Ајде, ајде, неће бити тако страшно кад си са њим мога до мене, сад ћемо ми видити о чему се ради.“

-“ Неће да вуче, трза, губи гас или га има превише, а шта ја знам шта му је.“ – млатара рукама човјек.

-“ Отвори хаубу и упали га!“ – заповједи Марко.

Он послуша, а Марко се нагну над мотор, гледа ли гледа, слуша ли слуша, па ће му:

-“ А има овди посла, прошећите ви до центра, па се вратите за сат, сат и по, не море се прије.“

-“ Ајме, кад ћу стићи у Загреб?“ – панично ће он.

-“ С оваквим никако, а кад га поправим скоро на време, ето тако.“ – вели му Марко.

Човјек оде у шетњу, а Марко се врати за сло и настави мезетити:

-“ Видиш будале, ка да се ником не жури него само њему, а у аута се разумије ки магарац у кантар. Три минута посла, мало ступе, мало чисте крпе, два три шмрка зрака из компресора и све у реду. Заштопала ми се дизна, биће воза негдје по макдаму па ушла прашина, али ће зато платити као за прави поправак. Да сам му река да сачека и одмах средио шта би му мога наплатити, такви би и за један динар рекли да је пуно, а овако ће се мало оладити и мало више незнање платити. Таки су ми најдраже муштерије.“ – смије се он објашњавајући ми о чему се ради.

Тад оде до мог “Фиће“ и погледа, па се врати:

-“ Сиди још мало, не жури ти се ка овом?“ – насмија се.

-“ Не жури, морам те слушати.“ – велим му.

-“ Ајмо ми још мало жутине, и ја ћу посли доли у Лашковице код ћаће, ко ће стално радити.“ – нали нам обојици.

-“ Лашковице, ех, и ви их овдје у Промини имате ки и ми, не памтим их баш по добру, ем далеко, ем осама кад ти најмање треба.“- насмијем се.

-“ А баш, још годину двије па ће и ове наше бити пусте, стари само што нису пали с ногу. Пребацит ћу их амо, а оно мало вуњачи продати, нема их више ко чувати.“- позната ми прича.

-“ А видим, Оклај скоро пуст, Читлук исто тако, није боље ни у Развођу, Миљевци полупразни, о Богатићима и Шкарицама да се не говори, а тако је и код нас преко Крке. Ко год може оде даље, у градове, у свјет, нема се овдје од чега живити уз сву муку и труд.“- велим му – “ А имали смо Бурнум, Нечмен, Градину и друге за оно време велике насеобине уз пратећа села и засеоке, било народа и живило се на овој истој шкртој земљи, чини ми се боље него сада. А било би нормално да је данас и више насељено и да се боље живи уз ову модерну технологију и могућности које она пружа.“

-“ Ма врага се боље живило, можда сретније, али по данашњим мјерилима никако добро, та било се гладно више него сито, голо и босо, рађало се пуно дице с разлогом: остаће по које да уздржи родитеље кад онемоћају, јер и’  је доста и умирало ки нејеч, ма они што би остали били су здрави и чврсти ки дренић. А ради ратовања колико је страдало сам Бог зна, та сви смо, како се прича, истог славенског рода, а сада нас има и оваквих и онаквих по више одредница, те по народности, те по вири, те по класи, и сам враг зна по чему не још.Та погледај нам имена и презимена, називе мјеста и поља, шума, ограда, све нека мишанција од славенског, млетачког, швапског, и ко зна чијег још. Ето, ја се презивам Чилаш, одма се помисли на коње, та то су они чили, значи здрави, јаки и звицерасти, а други кажу да је постало од турског назива и да значи, кад је коњ у питанју, да је то онај шарени као Шарац Краљевића Марка, а кад су људи у питању да се мисли на “шарену“ нарав, или преведено на простије, на оне који имају сто лица, према потреби, да остваре неку корист за се, да се сналазе по оној “…како витар пуше…“. И мислим да су у праву и једни и други, морало се тако да би се преживило и опстало.“- насмија се он.

-“ Ки Аралице, а?“ – смијем се и ја – “ Прича ми један од њих да их је било и задртих усташа и партизана, па како коме успјело?“ – додам.

-“ А је, истина. А и презиме само доста каже, народ зна да је изостављено прво слово и тако га тумачи: Варалица. А могу га тумачити да је од варице или варенике настало, ма ја мислим ки и остали да је народ у праву и да правилно тумачи. Тај несретни, како га сад зову књижевник, је проба ки задрти партијац, па кад није тако успио онда окрену лист и поста велики националист и шовинист, све да би себи дига цину. А по коме пљује, кога мрзи и зашто, своје комшије преко Брљана с којима је час тамо час амо преко Крке чува овце, дилио зло и добро. Е, јебем ти таке, та имају ли у себи нешто људко, оно исконско Кристово!? А шта ће ти слава и богатство стечено на туђој невољи! Ди је ту савист? Како се може мирно спавати, а не сањати невољу коју си другом ни кривом ни дужном створио ради своје користи? Та ми Проминци од памтивјека идемо у Манастир, нека смо католици, ваши долазе у Висовац, и нико се није томе до задњих времена чудио. И ко нас дили, назови партијци, који проповједају козмополитизам, равноправност по раси, вири и свему осталом!? И тако наше будале нађу ваше будале и све затрују, а међу собом се договоре о подили плина, цркли да Бог да!“- ражести се он.

-“ У праву си, ма ми смо криви, ја и ти и овакви, што им то дозвољавамо, што ту багру не скрајнимо, што им дозвољавамо да нас трују.“ – рекох.

-“ Ехе, е, имају они паре па купе, плате примају извана од оних који нам не желе добро, од Ватикана до тзв. Запада, који имају велике користи од наших невоља. Мало плате, а пуно добију, типична западњачка рачуница. Гледа сам ја у Њемачкој наше “Велике Хрвате“, нигди не раде, липо се облаче, пара кол’ ко оћеш, а сију ли сију зло и мржњу, а то ти је врста људи која не вриди ни своме ни другоме поштену човику. Газдама вирно служе подвучена репића, а према својима пропагирају оно папагајско “Бог и Хрвати“, а све зачињавају мржњом према првом свом сусиду зато што није као он и његови, и све то покривајући “…свитом католичком виром…“ и Исусом Кристом. Не триба бити школован и паметан да се схвати да су то чисте глупости, кад се зна да Исус Крист не проповида насиље и мржњу већ љубав, да свако, ма ко био, има своје мане и врлине, да триба сваког цинити ка и сама себе, та да смо сви људска бића.“ – настави се Марко.

-“ Ма пусти Марко, не кваримо овај љепи дан, народи су троме памети, али опет се очисте од таквих, плати се цјена, али све мало помало долази на своје, Исус Христ, и не само он, је био у праву, додуше на дугу стазу.“ – смирујем га.

А ту ми поможе и власник “Опела“ који дође нешто прије времена. Марко му је средио “проблем“ док смо причали и сад му даде кључе:

-“ Пробај газда, ради ки нови!“

Газда “кресну“ и мотор скоро нечујно ради па он сав одушевљен излети из аута:

-“ Одлично мајсторе, кол’ ко сам дужан?“

Марко рече цифру и овај плати без рјечи и оде без поздрава, а ја сам видио да је износ био дупло већи од мог трошка.

-“ Од оваквих се живи.“ – насмија се Марко.

Тад и ја упалих “Фићу“, он послуша и погледа, и поздравим се с Марком.

-“ Наврати на каву кад пролазиш, мило ми је с тобом “бацити“ коју рич, а и ја одо код старог, тамо ћемо ја и Миле на бришкулицу и балоте бацити.“- срдачно ће он.

-“ Хоћу, ако Бог да, припази на Катицу.“ – велим му.

-“ Не дирај рану, знаш да ‘оћу.“ – снужди се он и би ми жа што му то рекох.

Возио сам лагано и преко Брљана зачас стига на Влаку. На ауту се није ништа примјећивало, био је као нови и Милан похвали мајстора:

-“ Свака част, средио је како треба.“


Advertisements