И наредних дана наставили смо чишћење терена “Иза авлије“, за лада ујутро и послије попаска до вечери. Сваки дан се откривала слика терена, истовремено љепа и ружна страна, љепа што је комодан и ружна што се треба пуно разминирати и избагерисати да се поравна и припреми за градњу.

Трећег дана устадох рано кад и матер, узору, да за лада више направим. Она ме погледа и скоро шапатом, да не пробуди остале у кући, прекори, онако мајчински:

-“ Роде, шта и ти још не спаваш, та на одмору си, ка да ти није доста тамо посала?“

-“ А шта и ти ниси још мало одремала?“- контрирам јој благо.

-“ А благо не чека, чујеш ли да већ блеје, а пјевац је и трећи пут кукурика, сви траже своје, мура им се дати. А и наспавала сам се, не мурем ја пуно спавати, мало ми је доста.“- правда се она.

-“ И ја тако, рачунам да ћу за лада више направити, и лакше ми је, а кад заврући могу одспавати.“ – велим јој.

-“ Ма полако, стићи ћеш, чему преша?“- опомиње она.

-“ Таки сам, кад нешто почмем желим видити резултат, неки ме ђаво вуче да то сазнам, а какав ће бити видиће се, можда и одустанем, а рачунам да сам добро направио ако оно рашчистим, па и да не градим кућу.“ – рекох јој.

-“ Ех, ех, увјек си ћио све знати, ма не знати него и направити, а мураш разумити да не муреш све ни знати ни радити, та свако је за нешто обдарен, изабери оно што ти најбоље иде, а остало пушти друге, биће ти лакше у животу.“ – с’вјетује ме.

-“ А шта ја знам, таки сам, ето, запе сам да оно рашчистим, да видим како ћу даље.“ – правдам се.

-“ Ти оћеш и желиш свуда бити добар, најбољи, ма не муре се тако, њесмо скројени да муремо бити таки, неко ође, неко тамо, неко у овоме, неко у уноме је јачи или бољи, па мораш одабрати да од унога шта радиш имаш и највише користи. Срећа је твоја да имаш Милицу, уна је више на земљи с обе нуге од тебе, а ти знаш мало и будан сањати, шта није мана ма је губљење времена и снаге и здравља брез потребе.“ – свјетује ме док закувава каву.

-“ А ка да ти њеси така, прва устајеш, задња љежеш, а увјек смирена и истовремено радиш на сто страна, откуд теби та снага, а и у све се разумијеш.“ – велим јој.

-“ Не ваља ми, па те зато и с’вјетујем, да не чиниш исте грешке, одабери једно-двоје, а остало пушти другима колко муреш платити или нувцем или враћањем. Нико сам не муре све, ни по памети ни по снази.“ – она ће – “ А рекла сам нућас ћаћи да греши што ти није да да радиш у Долу, и теби и осталима који оће, та од Дола и остале земље ни досада њесмо се мугли прехранити, а Лашковице се скроз запуштиле, и њи би муга продати унима из Крстача док оће. Али џабе, неће па неће, а то је треба одавно направити да се толико не патите по свјету скоро сами се школујући. Џабе ти нешто направити кад није време, тад се увјек губи. Ма га ћерај да ти мало помугне, та није толико болан и стар да не муре, кад мугу ја муре и ун.“ – рече ми и сједе да попијемо каву на брзину.

-“ Како твоје здравље, ти се не жалиш ни на шта?“- питам је разњежен.

-“ Бог га зна, час ово час уно, ко о томе води рачуна кад има толико посла, заштуне час ође час унђе и прође, па немам кад о томе мислити, зна га Створац.“ – кратко ће она и доврши каву и крену за послом.

-“ Стани, не жури.“ – насмијем се.

-“ Е, ругала се бакра лунцу, тако и ја тебе учим, а контра радим. По лику си на ћаћу а у души си на ме, ту нема пумоћи, ни теби ни мени, па како нам Бог да.“ – одмахну она руком и оде у приторак мусти овце.

Бацим поглед за њом и тек сад примјетих по њеном ходу да и она крочи у старост, све брже и брже како време иде, мада она о томе не говори нит се жали, та све обавља у кући и око куће као да је младица.

И ја одох на терен, треба радити, ипак време брзо пролази, та и мени се приближавају Исусове године.

Сјекући сваки грм или закржљало стабалце све до корјена нисам о ничем размишљао, “…мозак сам пустио на отаву…“, а само кад би ме засуле суве смрекине иглице по знојном врату и леђима заста би да их отресем и обазро се да видим колико сам напредовао и био задовољан напретком. Она дебља стабла и гране сам баца на једну, а гране и смушу на другу гомилу рачунајући унапред да се одатле однесу у авлију, испилају за шпорет или ложе на огњишту да се матер не мучи касније кад се буде више ложило.

Негдје око седам чујем како ћаћа пред кућом кашљуца и лупкајући дреновом штапином крену низ Аничину улицу да смјени матер. Мало касније чују се Јасенка и Милица како се умивају на густерни и воде ћакулу, а нешто касније дођоше обе да “контолирају“ мој рад.

Наравно, Јасенка оће да помогне, да и она сјече и то великом сикиром, а ја је убјеђујем да носи гране на хрпу што њој брзо досади јер то није “прави поса“ и брзо отказа послушност.

-“ Има ту још посла, баш се све спетљало?“ – обазире се Милица око себе.

-“ За дан-два биће готово, за ову годину ће бити доста, а кад скупимо нешто пара позваћемо Јову, брата ти, да то “Кобром“ избуши и изминира, а касније наручити багер да изравна. Дотле ће ми Мишо нацртати пројект, па ћемо копати темеље, септичку јаму, канал за воду, итд., итд….“ – одмахнем руком .

-“ А онда блокови, цемент, арматурна жица, пјесак, цигла, прозори, врата, о јој Боже, колико тога има, све ме страх да неће то бити готово за десет година!“ – настави она.

-“ Како кажу: “…кућа се ради цјели живот…“, не набрајај, иће доста пара и труда, кад на све помислим чини ми се да је боље да и не почињемо.“ – додам.

-“ Полако ћемо, како можемо, само да ми уселимо у стан биће нам пуно лакше.“ – смирено ће Милица и кад зачу да је матер дошла дода:

-“ Идем јој шта помоћи, па ћу касније доћи да и ја ту нешто радим.“

Наставим истим темпом све до маренде. И ћаћа је доћера овце, а ја се опет вратих на посао. Још мало па ће угријати, а онда до предвече нема посла, не може се у овом густишу радити од врућине.

-“ Иде то добро, још мало па си готов.“ – изненади ме ћаћа, нисам ни чуо кад је дошао да види шта сам направио.

-“ А иде, да је равно и чисто досад сам могао ископати пола канала за темеље.“ – приговорим му.

-“ Ма биће ту добро, сравниће те каменчине багер за трен, највише за уру времена, а тад ископај и септичку, а очисти и ову грумилу и зид од Гувна, да ти је иза куће равно и зрачније, кашње је већ лакше.“ – оћута он на приговор и пребаци се “…као стари грађевинац…“ на струку.

Оћутим и наставим радити, а он посјечено носи на гомиле:

-“ Срећу јој враг одњо, ова смрекетина ниче на све стране, откад дођоше шпорети и запустише огњишта нико је не сјече и не ложи па се раскопитила и ђе треба и ђе не треба. Да је корисна не би се ‘вако множила већ би је мура пазити и мазити ки смукве и бајаме.“ – дода, тек да започме неки разговор.

Ја оћута, наставих сјећи истим темпом.

-“ А роде, мени је драго да ође радиш, да њеси почо неђе на другом мјесту, ка неки, викендицу уз море. Не мураш трошити за терен, а ун је тамо доста скуп. За те паре ође се муре кућа направити.“- настави он.

-“ Тако сам и рачуна. У Сплиту ћу имати стан, добио сам папире, па шта ће ми кућа на мору. А замислио сам, кад одем у пензију да стан оставим дјеци, а да ја и Милица дођемо овамо, љепше је и мирније него у граду, а имаш све ки у граду, и струју, и воду и асфалт, и телефон, ваљда ће се до тада и то средити.“ – одобровољим се.

-“ Знам да би било лакше и јефтиније у Долу, али ни тамо папири нису сређени, па не би има користи за кредите, а и наста би и немир у фамилији, Стево одавно тражи да се прода његов дио или да му се исплати, а онда би тражили и други, а ја знам шта то значи, свађу и немир, а да подјелимо шта би ја и матер, ђе би ми? А на овом мјесту би градио неко други, неко од комшија, а ту муја авлија и Гувно. Дуца се већ распитива, а ја му река да муре од правца зида Гувна па тамо испод Зоркина окрајка, да ћеш ти или неки од вас ође градити. Знам ја колико је муј ћаћа има шњима проблема кад је ође доселио. Ето, видиш ову Драмину башчицу, то је покојни Пеја из ината направио кад ти је ђед зида авлију, само да му не да да се шири. Таки су ти наши људи, неш’  што је ун има користи од ове башчице, а ђеду само сметала, та мураш стално пазити да не ускочи коза, овца или кокош, да не буде свађа или нешто горе.“ – настави се он – “ И кад будеш копа темеље ископај их ође на средини, даље од пута и међе, не мура ти се пиждрити кроз прозоре у кућу.“

-“ Добро је што ће Дуца бити до мене, нас двојица се добро слажемо.“ – велим му.

-“ И ја кажем, мада сте ви млади друкчији него што смо ми старији или стари прије нас били, а није ни чудо, скупа сте одрасли и видили сте свјета. А уни су знали бити и завидљиви и погани, сиротиња која се у својој муци борила за сваки педаљ земље, шуме или овцу. Кад је ђед Јандрус купио од Јанковића До и Градину, волове, краву, козе, овце, ста држати крмачу, куње и с њима почо киријати и доселио ‘вамо из Мажибрада почели су га сматрати богатим, а богме он је био сналажљив и сви смо радили по цјели дан, док су други пландовали, а отуд и завист, како он туђи да се ође шири на “њиову терену“.- расприча се он.

-“ А откуд ђеду толике паре у она доба?“ – распитујем се.

-“ Од бабе Анице дјела из Рудела. Тамо они продали њен дио насљедства па ође купили. Њи двије сестре, Аница и Јања, постале дотарице и подјелиле напола, пошто им је брат погину у Првом рату. Тад су се и посвађале и до смрти њесу говориле. Јања се удала у комшилук у Руделама и сматрала је да њој припада цјело насљедство, мада је суд друкчије пресудио, свкој попола. Ради тога се и ја бојим да ако некоме од вас нешто препишем да ће се други бунити и да би то дуњело свађу у фамилију. Дјелите се кашње мене и матере како знате, ако сте људи лако ћете то рјешити, ако не мурете тако одредиће суд како је по закону.“ – тек сад до краја схватих његове бојазни.

-“ Ма добро је, градићу овдје, па кад стигнем.“ – велим му.

-“ А и ја морам још Душанку и Мирка извући, ма им нешто застало, ни они нису ученици ки ви старији, а и не могу бити кад су им оваке школе, неко усмјерено образовање, враг одњо Шувара и тај систем, шта ће занатлији филозофија и политика. Све неки сарадници, више не знаш ко је орач, а ко ковач, ко чобан, а ко доктор!? Та ни стари нису били луди кад су одредили унај начин школовања, није све од ових нувих почело!?“ – пребаци он на другу тему.

-“ А шта ћеш, “…ново времемена, нови обичаји…“, а да ли Мирко планира студирати кад заврши?“ – питам га.

-“ Ко га зна, како му иде школа и шта је у њој научио сумњам да је заинтересован за то. Ја рачунам да би му најбоље било да остане ође с нама, биће и ође у Кистањама неког посла, причају да ће се отворити неки погон ТВИК-а, па мало у подузећу, мало од имања и биће му боље него у граду. Ође бар има кућу и нас да му кувамо и перемо, остајала би му цјеча плаћа, а тамо не би има динара ни за шта кад подмири нужно. Шта фали Милану Илином, боље му је него да је у Паризу.“ – планира он.

-“ Онда би било најбоље да њему све препишеш, ми остали смо се некако снашли, имамо посао, а и остало се сређује, а он би онда могао као стално ту присутан припазити и на вас, сваке године сте старији и нећете моћи све ки досад.“ – велим му.

-“ Рачунам и ја тако, али видићемо? Има времена, требамо се о томе сви договорити, а не да испане да је то само муја воља, и да ун шутра не би има проблема. Ту сте ви, све старији, а и ваше жене, па дјеца, а друкчије се о томе мисли кад си сам, млад и ледичан, него кад имаш своју фамилију. Мураћемо се договорити о томе, и шњим и са осталима.“ – вели он.

-“ Ето, имаш моју рјеч, ја му нећу сметати, мени је доста овај терен, а он није твој већ опћински, тако да с те стране нема проблема. Имај то у виду кад разговараш с осталима.“ – рекох му.

-“ А шта ће на то Милица?“ – приупита мислећи да сам се залетио.

-“ Шта и ја, кад будем овдје живио како планирам биће ми превише и ово да обрађујем. Пар гредица башчице и овдје могу направити за салату, капулу и помидоре.“ – насмијем се.

-“ А добро.“ – када му лакну што се изгладио проблем.

-“ Како си са здрављем, видим да си нешто малакса, безвољан и нервозан? – крену на другу тему – “И матер?“

-“ Ма ђаво га зна, стотину ситница смета, а по доктору то није ништа озбиљно! Муче ме хемероиди, па црева и штумак, па кашаљ, о овом несретном оку да не говорим, низак ми је тлак, а и реуме има. И немам снаге ки прије, лако се замарам, ваљда нешто ни код срца не ваља? Кад дођем доктору он љечи једно, а трује друго. По њему не би смијо ништа јести од овога шта имам, а оно што препоручује не муреш, немаш шчим купити! Ун ка да живи ван свјета, држи се књига и отаља поса, препише пилуле и готово, а мани ништа боље. Све му је љечење у томе, не пуши, не пиј ништа, не једи ово и уно, не сикирај се, ка да не зна да ја мурам радити и здрав и болестан да би се преживило. Ујутро ако не попијем јаку каву не мугу се покренути, манта ми се ради ниска тлака, а ако не попијем ракију не мугу откочити кости, а шта год поједем рига ми се и ватају ме грчеви у дробу, а унда ти несретни хемероди стално сврбе, крваре и боле. Очи стално испирам нечим, и протезу и ово тобоже здраво, и све скупа ме то држи нервозним. Увјек, од јутра до шутра неки ђаво смета. А шта да ти кажем, и године су ту, силази се низ шкале живота сваки дан, а живот тражи од мене ки да сам млад и здрав. А и код матере ти је слично, мучи је оно њено срце и сада високи притисак, вене на листовима, и леђа и крста. По доктору ниједно не би смјело ништа радити већ лежатии и помало шетати, пазити на јело и пиће, а брига њега што мурамо радити од зоре до мрака. Радо би се рјешио овчина, али шчим платити порез и остало, кад од ове мизерне пензије нема нег’ тек за со и врећу брашна, а ђе је остало. А њесу нам неке године, ту шесдесетак, ма смо се сатрали кроз досадашњи живот, увјек у трци да не будемо гладни. А не муремо очекивати боље, године чине своје.“ – резгнирано ће он.

-“ А шта да ти кажем, знам да љекарија неће вратити младост, тек закрпати коју рупу на “…старим гаћама…“, ма се не смијете предавати, треба се навикнути на тај “…самар година…“ и настојати заборавити да жуља. Доб разбољева, а време љечи или кроз навикавање или кроз крпање, тако му то дође. Али има ту, поред свега, и онога старинског обичаја, наших нарави, код Динараца свих народности и вјера, у синтагми: “… нек ради, није ти је матер родила…“ или “…што више уна направи мање ћу ја….“. Сјећам се добро да ти ниси ни раније био полетан, увјек те се морало данима и мјесецима на нешто наговарати да направиш или подузмеш, а ти си увјек одгађа да “… нема се с чим, нема ко…“ итд. Чувај мају, та видиш ли да се сатра од зоре до мрака, а она ти је прва, хитна помоћ, ка и ти њој, док други стигну “…адио мала…“. Нећу те ничим теретити,помоћи ћу колко могу, али не очекуј пуно, видиш у шта сам крену, а и то нешто вам значи, бићу ту чешће и у близини.“ – велим му.

-“ Ма води ти бригу о себи и својој фамилији, и ти си на почетку кад ти највише треба, а крену си од нуле, па ти је доста пута до циља. Ваљда ће свима бити боље.“ – скраћује даљњи разговор, видим да му је дошло време кад иде откуњати.

Дође и Милица да помаже:

-“ Охо, иде то!“

-“ Иде, иде, ма још мало ћу, почело је превише гријати и не иде ми се у овај густиш сада.“- показујем на згуснути дио кокаре од сплетене смреке, купине, драче и дивилозе.

Наврати и Милан да види како иде поса и да направи паузу на свом послу, чуо сам га да од раног јутра у “Гаражи“ нешто “кује“:

-“ О Мишко, богме ти тога доста “поваља“!“

-“ Таман мислим прекинути, угријало!“ – бацим сикирицу са стране.

-“ И ја стаде, досадило ми крпати ону крнтију.“ – вели.

-“ Чија је?“ – упитах.

-“ Неког мулца из Корлата, сатра је по овим нашим путинама, сам нешто брља по њој, па доћера мени да ја лижем његове брљотине.“ – насмија се – “ И шта је најгоре сви оће да им ауто буде ки ново, а шта не може ни да си најбољи мајстор на свјету. Ма шта ти говорим кад ти зо знаш!“

-“ И сваком скупо, а теби мало за уложени труд.“ – додам.

-“ Ма њесам им ја скуп, јефтиније им је упола од оних по градовима, али мене нервира што сви мисле да могу сами поправити, па покваре још више и онда их ето мени: “…спашавај мајсторе…“ и има дупли трошак. Е, за то му ја њесам крив, дам му списак дјелова и нека купује ђе га воља, а ја кад направим гарантујем му да је то најбоље што се да урадити. Испане по оној “…добијеш на мосту изгубиш на ћуприји…“, а знаш наше људе, сви знају све и мајстори су на језику за све, од крпања опанака до свемирског брода.“ – одману он руком.

-“ Ки и ја, ево идем у градњу, а тек нешто о томе знам.“ – насмијем се.

-“ Лако је мени за тебе, ти већ имаш у глави шта оћеш, а то је најважније. Знам ја да ћеш ти ангажирати праве мајсторе за најбитније послове, а и доста сам направити боље од професионалаца. Тако је кад човјек ради за себе, па и ако погреши сам и исправи док не доћера до онога шта жели. А ти знаш већ сад како треба кућа изгледати, па се ја не бојим да ће тако и бити.“ – побегенава он.

-“ Има времена, нема пара, полако ћемо, до пензије има тридесетак година.“ – укључи се Милица.

-“ Најбоље вам је што ви сами о томе одлучујете, да вам се не мјешају стари, а тако и треба, ваше паре, ваша кућа и ваше потребе. Ја више изгубим живаца с ћаћом кад желим нешто направити него око самих радова. Увјек нађе неку замјерку, нешто му не ваља, па би он овако или онако, а то је нешто из прошлог времена, давно већ отписано као споро или скупо, а највише ми дигне тлак оно његово: “…а шта ће ти то…?“. Шта ће ти када, шта ће ти WC, шта ће ти ово, шта ће ти оно, та њесмо у граду, итд., и док му објасниш прође времена и истопи се живаца, а на крају кад буде готово призна да сам био у праву и да је добро! А ја сам научио да требам радити по своме, а његово роњање пуштати кроз уши и не секирати се.“ – насмија се од срца.

Цврчци су по бајамима ударили у крешендо, па се инстиктивно дигошмо с камених “сјеђа“ и кренушмо у ладовину у авлију испод мурве гдје су Јасенка и Вељко “прегледали“ Шарка од репа до њушке.

-“ Ма види шта раде, заразиће се!“ – буни се Милица.

-“ Ајде, неће им ништа бити, чист је он, умива се сам језиком, а купа росом кад оде у кувин за овцама или лови зеца. Гледа сам ја пасе, и сигурно ти могу рећи да се сами знају љечити, познају траве за своје боли, гледа сам како пасу ки овце, замисли пас једе траву, чудом сам се чудио. Ђед Ћилит ми објаснио, да не понављам његово, само оно што на крају закључи: “… та не каже се заништа за некога ко је здрав да на њему красте зарастају ки на пасу…“. – безбрижно се смије Милан.

-“ Још је код нас све природно и чисто, нема оних градских отровања од смећа до дима из фабрика или аута, још се можеш воде из локвице или каменице у кувину напити, а рану засути земљом ки шта смо као мала дјеца чинили без бојазни да ће доћи до тровања ране. Наш Вељко је здрав ки дренић, а како и не би кад је стално у покрету и на овом чистом зраку и на нашој правој природној храни.“ – укључи се Мара Миланова која у међувремену пристиже.

И тако причашмо о свему и свчему до ручка, а онда изабрашмо ладовину да мало дремнемо до попаска, али Јасенка поремети план: заруменила се и добила фибру.

Одемо до Амбуланте и доктор рече да јој се упалило грло, “… биће нешто хладно пила…, а и градско дијете промјенило микроклиму…, ништа страшно, даћемо јој инјекције антибиотика и биће све у реду…“ и она одмах доби прву у Амбуланти.

-“ Кад је требамо сутра довести?“ – упита Милица.

-“ Не треба је доводити, доће вам кући теренска сестра или брат Стево кроз јутро и боцнути малену.“- објасни он.

Тако и би, ујутро је медицински брат Стево дошао око девет на свом моторићу, дао инјекцију и сачека пар минута да види да нема алергијских реакција и оде с поздравом:

-“ Шутра, отприлике у исто време. Мала нека мирује колико се да, а ако скочи фибра преко 39 измасирајте је ракијом, ма се надам да неће, види се дјеловање јучерашње инјекције.“- посавјетује и упали моторић и оде даље боцкати по Буковици.

Ја сам и даље наставио чистити терен од кокаре и предвече сам био скоро готов. За сутра ми је оста један нуглић до Гувна, и по који пањчић за извадити тешким крампом или ћускијом. Ведрина чистине и новине откри и мане и врлине терена, на мјестима има доста живих литица минирати, а остало ће средити багер, све скупа. Израчунали смо да ће требти око педесетак мина за равнање и девет дубинских за септичку јаму, много је али шта је ту је.

А Милица је обуздавала Јасенку да се придржава терапије. Пуно јој је помагао Вељко који је својој “другарици“ правио друштво и стрпљиво подносио муке као здрав да она што прије оздрави и да опет крену у шетње од куће до куће и да чине шта их воља.

А њима нико ништа није забрањивао, они су могли ући у свачију кућу, завирити у све фрижидере или креденце, привирити у тећице и лонце, јести шта им се свиђа и постављати безбројна питања и добијати одговоре. Њихов ненадни долазак у свачију кућу у Засеоку значио је празник, радост и весеље, и сви су их желили задржати што дуже код себе, и Драша и Ђуја, и Мире и Маћера, и Љубера, и у Јошиној кући, а и код Стевице, која би им и срца дала само да их може мало грицнути у буцмасте гузе и обрашчиће, мало жешће од драгости, што се њима баш није свиђало, али се трпило као израз велике и неизмјерне љубави.

-“ Нека сам проклета, али кад видим дјете ја би све своје дала до мрве да им само осјетим мирис, унај дјечји невини дашак, уно све на њима ми је слатка светиња и да неко каже: “ Стевка, оћеш ли дати око, нугу, руку, срце за њи, ја би дала без размишљања, а зашто, е богме незнам, ма ме то чини срећном. Љуте се на ме шта претјерам, јако и’ љубим, штипкам, стискам и грлим, а то је јаче од мене, кожу би са себе згулила да им угодим, да им буде добро, да буду сретнији од нас старих и искварених. А Јаса, онако буцкаста, ми слатка, не могу се обуздати да је јако, прејако, не цмокнем и грицнем, кад се у том моменту моја душа раскваса од среће и ја би тада за њену срећу могла одлетити на небо, к Богу, не би ми било жа.“ – засузи крупним капима озарена лица.

-“ Ајде Стевка, каква си таква си, ма знају они и ми каква си, осјете они твоју љубав и душу, буне се мало на твоје “њежности“, а опет ти дођу.“ – смирујем је и загрлим преко рамена.

-“ Е,Миле, Миле, благо се мајци која те родила, а и она је така ка шта си и ти, с тобом чојек муре ки с рођеним, а и више. Не знам зашто, ма ти и дођеш ка муј, и о женским и другим мукама с тобом мугу причати, мугу бити гола пред тобом и тјелом и душом знајући да ћеш ме разумити и свјетовати, и срећна сам шта си наша ову нашу “куштру“ Мокропољку, да вам буде добро, а и биће, није све у богатству и парама, важно је да се пазите ки људи и да рађате ваку дјецу, их, буцмасту и слатку, да их баба Стевка слатко грицне.“ – обриса образе и насмја се широким осмјехом.

И како је у преши и срдачним осмјехом и звонким гласом дошла тако и оде, а ми смо знали да ће она док “спрчка“ у кући и око куће опет доћи да “мази“ дјецу и баци коју ћакулицу, а кад њени дођу онда ће се до сита, за цјелу годину, намазити унучади знајући да неће доћи до сљедећег љета.

Послије куре инјекцијама Јасенку смо водили на контролу и доктор рече да је сада добро, нека само припазимо да не пије или једе нешто хладно пар дана, а онда нормално као и остали.

У Амбуланти су као сестре радиле и наша кума Совјетка Дубајић, Миловидина кћер, сада Мажибрада, Иће Илије Црног жена, те Душанка Груловић, сада удата за Дулца Карановића, и као адмнистратор Соња Малешевић, старија сестра мог школског колеге Дуде. Рјетко се виђамо, тек овако случајно, кад наиђем у крај, а кад непланирано дође до нечег оваквог,чини нам се да време није ни пролазило, да смо се јуче видили, само што нам дјеца кажу по свом узрасту да је прошло доста времена.

-“ Већ толику цуру имаш, чини ми се да смо јуче ишли у школу.“ – каже кума Совјетка док мази Јасенку.

-“ Време лети, лети, ко би онда река да ће она Душка бити сада тако љепа женица.“ – шалим се.

-“ Прија јој брак, свака част Дулцу шта је расцвјета.“ – шале се и оне.

А оне и цјела екипа у Амбуланти имали су пуно посла, покривали су велику територију, од Ервеника и Нунића до Ђеврсака и Ивошеваца, али су добром организацијом и великим ентузјазмом то без тешкоћа покривали. Имали су за пацјенте све шта треба, и лабораториј и апотеку, и терапије и превијања, а они из даљега и старији нису требали долазити у амбуланту на инекције или другу терапију, на кућу је долазио брат Стево на свом моторићу, а ако је било нешто озбиљније онда би Симо Перић или Лука “Мачак“ амбулантним колима довозили доктора и екипу, или превозили болеснике у Книн, у болницу.

-“ Ови су боље организирани него они у Сплиту, мање се губи времена, а и долазе на кућу, које ли је само то олакшање за пацјенте!“ – константира Милица упоређујући наше муке чекања у Сплиту са овдашњом процедуром.

-“ Та Кистање имају доктора и Амбуланту још од Аустро-Угарске, и тада се могло доктору и дању и нући.“- вели јој ћаћа.

-“ Која срећа, код нас у Мокром Пољу није тако, далеко амо, далеко у Книн, а оним путинама још даље.“ – дода она.

-“ Ви сте тамо са стране од главног пута, мада тако не би требало бити, преко ваших села је најкраћи пут из Книна за Обровац, али унима прије није требало, а ови данашњи неће. Кистање су од постанка увјек биле, ки мали градић, центар краја, ту је увјек полиција,жандари или милиција била, опћина или котар, катастар, школа и наравно цркве, а о дућанима и гостионима да се не прича. А ту је и Манастир од памтивјека, а зна се шта то значи. Та Книн није има ништа осим тврђаве, Дешића трговине и крчме и неколико биртија и био је село у односу на Кистање све док не прође пруга и дође војска.“- објашњава ћаћа.

-“ Та цјела Буковица је сљепо црево, нарочито од Другог рата, по мени из политичких мотива у којима највећи утицај има она “…тиха хрватско националистичка и клерикална струја…“. А ево вам аргумената: и за Римског царства, и за Млетака, и за Француза и за Аустро-Угарске и Талијана овом простору се давала велика важност, не без разлога, та овуда иду сви путеви с мора пратећи ток Крке, Зрмање и Цетине према сјеверу,западу и истоку, уз море или кроз планинска врата на Динарском сплету или Велебиту. Ту су вам остаци староримских цеста, Мармонт је то усавршио, а Аусто-Угри се на то наставили. Само данашњи политички и струковни “стручњаци“ кажу да то није тако, та то су крајеви у којима се народ опредјелио за нашу власт још у Другом рату па ће се притрпити док ми “припитомимо“ оне крајеве у којима се масовно било на “контра страни“, и тако сви около добише струју, воду, асфалт и пруге, а ми осташмо на оном што нам оста од Ћесара. Требало је направити Јадранску магистралу и “подићи“ оне бодулске крајеве, што ради комуникација што ради развоја туризма, али при том није требало “заборавити“ везе према блиском залеђу из којег су се они одувјек снабдјевали свим и свачим, и за то нису требале велике паре. Цесте по Буковици се могу асфалтирати за два три мјесеца, прође багер гребач по Мармонтовим трасама, иза њега полагачи асфалтне базе и ето га. У Кистањском крају направити тада двије-три творничице да се млади запосле и да не селе у бјели свјет и ето ти развоја цјелог краја. Али, мени се чини, да то неће “хрватска политика“ од Старчевића до данашњих идеолога и властодржаца , да се не би јача “реметилачки фактор хрватске опстојности“. Мирис “хрватског клеро-национализма“ се стално осјећа, ма ко био на власти, грађанска, десна, љева или било која друга опција, разлика је само у методама, од радилано усташке до тихе комунистичке. Подвуцимо црту данас, и види се да су Срби као колективитет имали већа права у свим видовима власти него сада, за Млетака, Француза и “К унд К“ су били штићени од централа власти, послије Другог рата су и формално имали већа права него данас: Српски клуб у Сабору, суверен народни корпус, писмо и језик равноправни на цјелом територију СРХ, квоте у кадровској политици, итд., а шта се има данас: ћирилице и српског језика имамо мање него талијанска мањина у Истри или мађарска у Панонији, ради форме свуда се наши кадрови распоређују као савјетници, помоћници,замјеници и сл., никад на чело, а у Загребу нема ни једне табле с натписом на ћирилици што је оправдано синтагмом да се “… говори истим језиком и пише истим писмом по вољи појединца…“. Нажалост, послије “склањања“ Душка Бркића и Опачића Ћанице, превлада је “хрватски интернационализам“ кад је о Србима рјеч, а ови наши кадрови у власти су “јањичари“, који ради својих пробитака су у стању и ћаћу продати, брига њих за привредно заостајање српских крајева од Сјеверне Далмације, Лике, Баније и Кордуна, Жумберка, Славоније и Срема. Тако ствари стоје, а Савка и Мика су то љепо и темељито образложили у својим политичким концепцијама, и љепо завршили у богату пензију.“- наставим на започету тему.

-“ Немуј ти то јавно говорити, коштаће те!“ – зблану се ћаћа.

-“ А шта ми вреди, први би ме, по опробаном рецепту, наши Срби осудили, ови гузичари, а кад би се досљедно примјењивали закони онда би и Савка и Мика,Бјелић и Пиркер и њихова екипа од враха до дна чамили у затвору, безброј католичких свећеника свих фела који политику клеронацинализма покривају мантијом, “за заслуге“ у Другом рату и не одговараше и до данашњег дана воде исту политику умотану у библијске фарзе. Бакарић “тиху воду“ пушта у све поре, а Жанко оде “под лед“. А Тито нема времена за те ствари, ради на несврставању, а поштено речено, и године чине своје, зар он ка мртви старац има енергије и моћи да то сређује. Поред њега цуре многи појединачни и клапски интереси умотани у целофан чија му се боја свиђа. Сви смо од крви и меса, ни он није вјечан, Божја правда “… да сви морамо ићи на онај свјет…“ се и на њега односи.“ – доврших своје.

-“ Велика грешка му је што није именовао насљедника, ово колективно руководство је глупост, велика глупост, та то ће само изаизвати надмудривање и нестабилност. Јесмо створени ка људи на божји лик, али нисмо исти.“ – и ћаћа окончава расправу.

-“ Слажем се, и није му то једина грешка. Велика грешка, можда највећа су Устав из 1974. и ЗУР, који љепо изгледају као теоријска поставка, али смо далеко од њихове примјене у стварности. И за њих се може и треба рећи као и за комунизам као друштвено уређење: “… да је то крајњи циљ друштвеног развоја…“, а прагматично треба спроводити одрживу политику развоја друштва као и остале државе, не треба измишљати “топлу воду“. Па и Маркс им каже да из економске моћи извиру и остали видови моћи, а државна макро економија се не може водити по беглуцима и пашалуцима како се то данас ради. Треба се наћи мјера између децентрализације и централизације, а вага треба бити прецизна и вагар стручан. Неке ствари ни као држава не можемо створити без страних кредита као што су цесте и пруге, канали и коридори, а неке  треба рјешавати на локалном нивоу као што су развод воде и струје по селима, одвоз смећа итд.,итд. А сваком је знано да превелика децентрализација вуче за собом и велику администрацију, значи веће трошкове непродуктивних “радника“, а превелика централизација бахаћење оних у центру, метрополизацију центара моћи и запуштање “сировинске базе“ у провинцији. А све се то зна, ма ја мислим да се то намјерно ради и ако се и даље иде тим путем доћи ће до пуцања обруча, а држава ће се распасти на чему се навелико на Западу ради и потпомажу домаћи кланови који томе теже. Не треба заборавити да је Запад на челу с УСА створио Хитлера, да га је и срушио уз велике људске жртве Истока, а сада обновио “демократску и денацифицирану“ Западну Њемачку с истим кадровима свих стручних прифила. А што нису тако издашно финанцирали обнову Југославије као свог савезника!?“- додам на крају.

-“ Биће шта буде, ајмо ми за својим послом.“ – оде ћаћа откуњати.

Очишћени терен за будућу кућу испаде љеп, мада сам одмах оцјенио да ћу више новаца уложити за његову припрему него за изградњу куће.

А годишњи је истека ка трен, навратили смо на дан-два у Мокро Поље код Миличиних и дођошмо у Сплит уморнији него што смо отишли.

Будућност кошта, тако је то.

Advertisements